Растајемо се, памтићемо

Живот, лопта у дечијим рукама, лист на ветру, кап кише у мирно успаваном мору, само је игра светлости и мрака од јутра до новог свитања, само је мала пролазна ствар, а тако дубоко оставља траг.

Секунд, минут, сат, дан – пролазе полако, нечујно. Уморним ходом подсећају да је дошао тачан завршетак једног квадратића мозаика и да се управо сва светла пале за снимак једног новог квадратића тог истог мозаика. Понекад нисмо свесни, да сви, ти, ја, они, ми управо припадамо том мозаику. Без нас он би био обична оивичена стаклена плоча, без идеја, сјаја, топлине. Свако од нас добије право на свој квадратић у мозаику. Тог тренутак књига његове историје отвара своје корице, узима оловку у своју судбоносну руку и црним тачкама оставља траг на хартији. Време пролази а ми не знамо да имамо право да прелистамо књигу свог живота. Добро осмотримо сваки покрет, тренутак, свако ко се крије у краичку наше зенице и тек онда када будемо сигурни да смо, наизглед сами, одлазимо. Брзим корацима тражимо свој кутак мира и полако прелиставамо приче свог живота. Поветарац нежно милује наше румене образе, са уздахом у грудима нашим, полако додирне срце. А тамо, у главном сведоку наше историје, проналази причу о нама. Она изгледа овако: дан – тај и тај, час – тај и тај. Само једно је сигурно: то сам ја! Окрећем пажљиво сваки лист и схватам. Пред животном сам раскрсницом. Само Бог зна који ћу пут одабрати и шта ће са мном бити. Свестан тога, враћам се на претходну страницу и видим: петнаест година иза мене, спокојно стоји, са смешком на лицу шаље ми последњи поздрав. Моје детињство, моји мирни и спокојни дани испуњени игром, смехом и безбрижношћу, удаљавају се од мене. Све полако нестаје у тами, али ја то не дозвољавам. Црпим из себе и последњи атом снаге и чувам то што ми је живот поклонио. Растајем се од једног дела књиге моје историје. Тешко ми је, али желим бити јак. Сваки секунд успаван у школско клупи, свака оцена сакривена у ђачкој торби, свака симпатија урезана у срцу моме, биће ту увек. Биће сигурна, далеко од очију других, а опет тако близу да ме подсети ко сам и шта. Нека остане са Богом моје детињство, моји другови, моје прелепи дани живота. Ја ћу у својој машти увек палити свећу за њихов опстанак, у мени. Ово је још једна препрека да нам покаже колико вредимо, колико смо спремни борити се и чувати оно што нам је најдраже. Растајемо се, али не заувек. Растајемо се, али само овај минут, јер већ следећи ми смо заједно, увек, тамо негде иза дуге где је наше царство. Памтићемо дуго, дуго сваки траг остао на кожи, сваку искру ока, побеглу од куће, памтићемо своје детињство. А кад прође време, састаћемо се и причати дуго, дуго, али само лепе ствари, јер је то највредније што чини наше детињство. Стрпљиво чекам позивницу том догађају.

Неко је давно рекао да је живот један дуг пут, али само онај пут који има срца. Ја желим путовати управо тим, јер га желим до краја прећи. Путоваћу га без даха, сна али увек са сећањем у срцу моме.

Nikola Tesla, Moja omiljena licnost

Бог рече нека буде светлост и би Тесла!
Никола је рођен у Смиљану крај Госпића од оца Милутина, православног свештеника, и мајке Георгине,
Он је био висок 180 цм, а осим тога и врло витак. А ипак је И поседовао огромну телесну снагу. Његове руке су врло велике, а његови прсти необицно дугацки, сто указује на високу интелигенцију. Равну црну косу, готово да се не мозе замислити тамнија и сјајнија црна коса, носи зацесњану строго уназад, сто јос висе нагласава обрисе његовог лица. Јагодицне кости су високе и изразене, сто је карактеристика Словена. Његове упале оци су плаве и сјаје попут ватре. Цини се као су у њима светлуцале исте оне необицне искре које светле из његових уређаја. Његова енергицна глава сузава се према бради, а брада изгледа готово само као тацка.
Након завршене матуре вратио се у Госпић и већ први дан разболео од колере. Боловао је девет месеци. У тим околностима измолио је очево обећање да га уместо на богословију упише на студије технике, a to je I najverovatnije ono zbog cega je Tesla ostao u zivotu.
Од 1893. до 1895. године он истражује наизменичне струје високих фреквенција. Успева да произведе наизменичну струју напона од милион волти користећи Теслин калем и проучавао је површински ефекат високих фреквенција у проводним материјалима, бавио се синхронизацијом електричних кола и резонаторима, лампом са разређеним гасом која светли без жица, бежичним преносом електричне енергије и првим преносом радио таласа. Тесла је у својој лабораторији доказао да је Земља проводник и вршећи пражњења од више милиона волти производио вештачке муње дуге више десетина метара.
Tеслини експерименти су убрзо постали предмет урбаних легенди.
Имао је више од 700 заштићених патената и иновација
Многи данашњи обожаваоци Тесле су склони веровању да је он „човек који је изумео двадесети век“ и називају га „Прометеј двадесетог века“.
Спава веома мало - свега четири сата дневно - и све слободно време проводи у учењу. Испите je полagao са највишим оценама.
Чита све што му дође под руку. Никола је о себи писао: „Прочитао сам много књига, а са 24 године сам многе знао и напамет. Говорио је много језика - српски, енглески, немачки, италијански, француски, чешки, мађарски, латински и словеначки.
Тесла је почео да јасно показује симптоме опседнутости бизарним детаљима. Поред већ раније показаног страха од микроба постао је опседнут бројем три. Често му се дешавало да обилази око блока зграда три пута пре него што би ушао у зграду, Sve radnje i postupke koje je ponavljao morali su da budu deljivi sa tri i ukoliko bi pogrešio, bio je prinuđen da sve počne iz početka, čak i ako je za to bilo potrebno nekoliko sati.. Poznato je da se nikada nije rukovao, ali to nije činio iz higijenskih razloga, već zato što je imao fobiju od statičkog elektriciteta. Brojao je korake u šetnji i izračunavao zapreminu tanjira za supu i šoljice za kafu i zalogaja hrane, jer kako je objašnjavao, drugačije nije mogao da "uživa u jelu".
Mислило se да су симптоми које је испољавао, били показатељи делимичног лудила. Ово је несумњиво оштетило његов углед.
Последње године живота провео је хранећи голубове и живео је углавном од годишњег хонорара из своје домовине. Тесла умире од срчаног удара сам у хотелском апартману 3327 на 33. спрату Њујоркер хотела8. јануара 1943. године у 87. години живота.
На сахрани је свирао његов пријатељ, виолиниста Златко Балоковић, тада један од највећих виртуоза на свету, и то по Теслиној жељи, прво Шубертову композицију „Аве Марија“, а онда нашу песму „Тамо далеко“. Jedan od njegovih citata je :” Ако будем имао среће да остварим барем неке од својих идеја, то ће бити доброчинство за цело човечанство. Ако се те моје наде испуне, најслађа мисао биће ми та да je то дело једног Србина.”
Никола Тесла је умро. Умро је сиромашан, али је био један од најкориснијих људи који су икада живели. Оно што је створио велико је и, како време пролази, постаје још веће

Ceznem da ti kazem najdublje reci

Ceznem da ti kazem da te volim ....ali plasim se da cu izgubiti ono najsvetije sto imam ..a to je tvoje prijateljstvo...Nocima sanjam te i muce me osecanja prema tebi...Nemam hrabrosti da si moja radost,da mi sacinjavas mladost i cinis me srecnim...Posmatram te i pozelim da vrisnem snazno i da celom svetu kazem da te neizmerno volim,ali bojim se da bi mi se smejla...Neznam da li i ti mene volis i da li bi mi uzvratila ljubav koju cuvam samo za tebe...u trenutku sve bih ti rekao al me muci crv sumnje da ce moja bol tvojim odbijanjem postati jos veca...Bojim se da te ne izneverim i nerazocaram...Nedostaje mi hrabrosti jer me plasi pomisao da cu biti duboko povredjen. Zato svoja osecanja iznosim na ovo parce lista i svoj bol i tugu cuvam samo za sebe...Mozda jednog dana kada prodju ove lude godine i skupim hrabrosti i sve ti kazem...do tada cu uvek ceznuti da ti kazem volim te...al mozda tad vec bude kasno....Ceznem...da sednem pored tebe i da te posmatram...mogoa bih tako danima i satima...al plasim se da ne bih izdrzao...Mislim da ce ova moja ljubav prema tebi trajati bar onoliko koliko traje ovaj moj tuzni zivot...a mozda i duze...Voleo bih da ti kazem koliko te volim,koliko mi znacis...Cujes li?Oslusni samo malo,molim te...Cujes li koliko negde daleko jedno srce kuca i zove te...Ceznem da ti kazem sta jos osecam,ceznem da me samo jednom poslusas,zar trazim previse?Zelim da placem,a suze mi na lice ne naviru...Onda pozelim da se smejem,a osmeh nije cuo za mene...Pozelim da patim,ali ne mogu jer je to nesto sto sada osecam...Pozelim zivot,ali ti nisi tu....a moj zivot si ti...I tako zelim jednu zelju za drugom,sve dok ne shvatim da si svaka moja zelja,moj bol,moj osmeh,moja patnja,moja suza..

Bora Stankovic - U noci

Bora Stanković je građu za svoja djela crpio iz priča drugih ali i neposrednog doživljaja
Ta topla noc , tup I metalni zvuk motike, micanje ljudskih senaka s tamnim fenjerima, a to je I ono sto Cvetu jos vise potrese, ispuni strahom I slatkim secanjem.
Оно што видимо је само пука случајност и игра живота. Ако се у животу предамо само оном телесном, одали смо се великом пороку.
Чула су та која нас обмањују. Зато сваког човјека треба упознати и тек онда просудити о његовим моралним цртама
U djelu Borislava Stankovića čovjek je izložen ne samo sukobu sa okolinom, već I sukobu sa samim sobom, sa svojim nagonima, potvrđujući često svoju ljudskost u više ili manje prigušenoj ljubavnoj žudnji

Jama - Ivan Goran Kovacic

U delu ce biti dominantna tri elementa: krv, svetlo i tama. Prva rieč je "krv" - ovde simbol zverstva, zločina, uništenja jer se prosipa, otiče i donosi jezu. Ona je i "svjetlo" kao izvor života, ali, vidimo, sa njom ide i "tama" koja dolazi nakon svetla. Tama odnosi pobedu nad svetlom i život postaje gusti mrak, završava u mraku: zločinac, oštrim vrhom kame, žrtvama vadi oči da bi, na kraju svih muka, žrtve završile u tami duboke jame. Sam čin vađenja očiju izaziva grozu i jezu. Jeza izvire iz slika grozomornih detalja: krv se iz praznih očinjih jama sliva niz lice, krvava krvnikova kama... Užasavajući prizori se uvećavaju naradbom dželata da žrtva- svaka od njih- zgnječi svoje oči. To je ta jeziva slika. Žrtva više nema oči, vid je izgubljen, ali ne i sećanje na jednu raniju svjetlost, životonosnu svetlost koja simboliše lepotu života i zadivljujuće prizor sveta. Mučenja se nastavljaju, i sva ta mučenja imaju za cilj da čovjek što više obezvredi i ljudsko biće poništi: onesvešćene mokraćom sveste, probadaju im uši, bičuju ih, kroz uši im provlače žicu. Radnju prate zvučne slike koje su zamjena za čulo vida: jauk i plač mučenika prati obesni smijeh, cerekanje, grohot i neumesne šale zločinaca:"eh, jednu malu vidio sam danas." Patnje zrtve se produbljuju, jedna žena završava u ludilu; neko je pokušao da pobegne i taj je bio ubijen. Pored nanošenja fizičkpg bola, javlja se i psihičko mučenje- uvrede: "Dupljaši", "ćore", "lubanje mrtvačke". Krik žrtve sada prelazi u urlik, a put jedini je do jame. Žrtva biva dovedena do jame, a onda slijedi jedan udar kame u grlo, drugi u pleća. Krike i zapomaganja žrtava u jami ućutkuje prasak bombe. Tada se gasi i poslednji "jauk", "jecaj" i priklano "ciktanje" žrtve u jami. Stravični put do jame , bolje reći do pakla naci ce i stradalnik koji kazuje o zločinu.

Proces

Cudesni svet izmedju sna I jave


San je sam po sebi sreca. Kada sanjamo nesto lepo srecni smo sto smo to sanjali, a ako sanjamo nesto ruzno opet smo srecni jer je to bio samo san. Da li su I Kafkini snovi sreca?
Proces je metafora sveta u kome čovek ne predstavlja neku vrednost, nego je samo marioneta društvenih sila, nečega što se ne može dokučiti, ali koji uništava sve ljudske vrednosti i čoveka. Kafka predočio viziju ništavila i besmisla koje zahvataju civilizaciju.
Kafka govori o izgubljenom čovekovom poverenju u čoveka, u stvari u boga. Svet je tuđ predeo a život pokušaj da se nadživi nepoznato. Kafka je ocrtao otuđeni svet koji pojedinostima postiže da se abnormalnost čini kao nešto svakidašnje, a svirepost kao zakon. Njegov metod izrasta iz njegovog bića. Nije tuđ i nedokučiv samo svet nego i sopstveno ja
Izvor usamljenosti i otuđenosti, koji dominiraju u Procesu, nalazi se u piščevom osećanju izdvojenosti i usamljenosti kao pripadnika jevrejskog naroda u nejevrejskoj sredini.
Čitajući Kafku, pogotov proces, često čitatelja iznenađuju neobični događaji pa se često ima utisak kao da se sanja. Događaji se nižu kao u snu i često se čine neverovatnim I u svakom trenutku se ocekuje da ce se K. probuditi onako sav znojav kao iz nekog strasnog kosmara, ali su istovremeno uvjerljivi I verodostojni.
Ta čudnovata smesa sna i jave je ustvari Kafkina vizija svijeta. To je poseban svijet u kojem djeluju posebni zakoni, sve je izvrnuto naopako, ali ne može se reći da je mistično i proizvoljno. To je svijet u kojemu vlada logika, čvrsta i neumoljiva, poput logike zdravog razuma.
Osećajući obruč koji se sve čvršće steže oko njega, Jozef K. ne prestaje da sanja o tome da je ipak moguće zaobići ga, živeti izvan tog prstena, uzaludno se nada da je moguće kod suda nešto postići posredovanjem žena, koje su, prema Kafki, veza između ljudskog i božanskog, putem slikara-prosjaka koji naizgled ima veze u sudu.
Nestavrno je tako duboko utisnuto u stvarno da plodovi mašte postaju nešto što je samo po sebi razumljivo
Sva iskusenja, sva ispastanja I sve patnje u zivotu mogu se meriti snagom I duzinom nesanica koje ih prate.

Lik gospa Nole

Ova pripovetka počinje opisom grobnice Lazarićevih i krstačom gospa Stanojle(Nole)Lazarić,koja se nalazi iznad svih drugih.
Odmah na početku možemo shvatiti da se Isidora pozabavila jednim motivom koji je oduvijek mučio i zanimao mnoge stvaraoce.To je motiv prolaznosti koji je u ovoj priči o gospa Noli dominantan i koji se nalazi iznad svih motiva.
Sve je obuhvaćeno motivom sveopšte prolaznosti i uzaludnosti,pa i sam Nolin lik.
Isidora često govori o snažnim ličnostima koje se bore i snalaze u životu,ali nakon smrti padaju u zaborav kao da nikada nisu postojale.Takva je i gospa Nola.
Isidora je svoju junakinju obdarila nizom pozitivnih osobina koje se svakim danom još više razvijaju.Nola je plemenita, humana, istinoljubiva, jednostavna, skromna, hrabra, poštena, ozbiljna, stabilna, vrijedna, darežljiva...Njene osobine je lako uočiti.
Još u ranoj mladosti Nola se izdvajala od ostalih djevojaka i pomagala ocu u kući.Izdvajala se i po svom fizičkom izgledu,jer je više podsjećala na muškarca nego na ženu.Mladiće nije zanimala kao žena,ali se družila sa njima i bila im najbolja prijateljica.
Tošu je očarala svojim karakterom i stavom,pa ju je zato uzeo za ženu.Kada se udala nije se uopšte promijenila.Nastavila je sa svojim navikama i postala još vrijednija i plemenitija.Pomagala je crkvi,sirotinji,svojim radnicima...
Gospa Nola je cijeli svoj život posvetila drugima i proživjela ga za njih,ali joj niko nije vratio istom mjerom i niko se nije žrtvovao za nju.To se najbolje ogleda u odnosu Nole i njene usvojene djece.Ona im je omogućila sve i brinula se za njih kao da su joj rođeni,a niko od njih nije pronašao svoj pravi životni put i postigao nešto u životu vrativši joj za uloženi trud.Jedino je Švaba Hans djelimično pronašao svoj put.
Ova pripovijetka nam govori o prolaznosti koja ne može da poštedi nikoga,pa ni takve ličnosti kao što je gospa Nola.»Groblje je hronika grada,a grobari su vrsta lokalnih novina»,rekla je jednom prilikom gospa Nola izražavajući svoju misao o životu i prolaznosti.Ova priča o «Gospa Noli» će uvijek biti aktuelna,jer kroz univerzalni motiv prolaznosti govori o čovjeku i životu uopšte.

Albatros

Pesma predstavlja simbolički prikaz sudbine pjesnika - odnos pjesnika i svijeta izražena kroz suprotnost između mornara i albatrosa.
U ovim književnostima ptica albatros je imala vrednost simbola neshvacene i ismijane velicine, a Bodler joj je dao sasvim novo znacenje: u palom albatrosu, razlici između onog pre, kad je bio "car azura", i sad kad je bedan i jadan, on docarava prolaznost i promjenjivost sudbine poslednjom strofom celokupnu simboliku vezuje za sudbinu pesnika, koji se "carem" oseća u visinama, ali "na tlo prognan, gde ga svet sa porugom gura, od divovskih krila ne može da hoda". Ono sto mu je u njegovom svetu, u visinama, fantasticno orudje koje ga cini carem, oborenom albatrosu predstavlja teret, porugu i smetnju. I ovde smo svedoci totalnog dozivljaja sveta u kojem se spajaju lepota i strava, ljubav i smrt. Pesnik kaze da se sa burom druzi i munjom poji oci - nebeske visine-visine uma!A na tlu, gde zivi ljudski svet kome pesnik kao da ne pripada, vec je kreirao svoj i uziva u svojoj fikciji, i sam kaze da je na tlu sputan i zemlji nevican. Zavrsava stihom divovska mu krila smetaju da kroci,sto ce reci da njegovi atributi kojima je bio u svom svetu veliki...ovde ga unizavaju..i od njih ne moze nikuda jer je ne shvacen!
Albatros predstavlja pesnika dok stvara, bez ograničenja, bez sputavanja, slobodu u svom svetu. Ali I takodje predstavlja pesnika sputanog u stvaralaštvu, grubo prekinutog u trenutku inspiracije, predstavlja neshvaćenost pesnika u društvu koje samo osuđuje...