Nesrećne ljubavi u Andrićevom romanu "Na Drini ćuprija"

Ivo Andrić u romanu "Na Drini ćuprija" opisuje most iz druge perspektive u odnosu na ostale ljude. Za njega most ne predstavlja običnu građevinu od kamenia ili betona pomoću koje se prevazilazi prepreka, već nešto posebno, vredno pažnje i pisanja.
Iako često prelazimo preko mosta, malo nas zastane i zadivi se njegovoj lepoti i pomisli o značaju mosta za nas. A, još ređe pomislimo na događaje ili važne situacije koje su se na njemu zbile.
Kapija, kao najznačajniji deo mosta u romanu krije značajne događaje.Mnoge ljubavi upravo su se desile na kapiji, mnogi pogledi i simpatisanja, ali bilo je i tužnih trenutaka, nesrećne i neuzvraćene ljubavi, čak i smrtnonosnih ishoda...
"Ljubav" između Fate i Nail-bega jedna je od nesrećnih ljubavi, koja se završila kobno po Fatu. Ova priča je dokaz kako principi i reč, da se ne pogaze dovode do tragedije. Na kapiji nakon venčanja, i tako održala reč svog oca da će se udati za Nail-bega, Fata se bacila sa mosta i utopila, da ne bi pogazila svoju reč. Jedan mlad život okončao se na ovakav način, jer nesrećne ljubavi nikada nemaju srećan kraj. "Svake srećne ljubavi liče jednaa na drugu, svaka nesrećna ljubav nesrećna je na svoj način."

Damjana Kobilarov

Seobe kao sudbina pojedinaca i naroda

Sudbine nekih naroda jesu u seljenju. Seobe im postaju način života, simbol obećane zemlje, predstavljaju čovekovo večno lutanje u potrazi, ne samo oaze mira, već i sopstvene ličnosti.
Pojmom seobe Crnjanski je imenovao svoj roman i dao mu značenje neprekidnog ciklusa kretanja, nesreće i nemoći jednog naroda koji je osuđen da luta tražeći sreću u nepoznatom. Ovaj ciklus opisan je kroz četiri lika i prestavlja tragediju srpskog naroda.
Vuk Isakovič je krenuo u rat sa mutnom nadom da se nešto može izmeniti u njegovom životu i sudbini njegovog naroda.Ostavio je svoj dom i porodicu. Puk odlazi na frontove ne znajući ni gde ide, ni svrhu borbe, ali poštuje svoje vekovne kodekse ratovanja koji kao vrhovnu vrednost ističu čojstvo i junaštvo, koje Srbi doslovno poštuju čak i kada ratuju na tuđoj zemlji i za tuđe interese.Oni daleko od svog doma ratuju i lutaju, polako zaboravljajući svoje najmilije, za interese nekih tuđina koji na svakom koraku žele da ih pokatoliče.
Dok Vuk ratuje u tuđini, Dafina odlazi kod devera Aranela. Prepušta mu se u zanosu strasi i potire svoju čast i poštenje i smrću na svoje seobe stavlja tačku.Aranđel, trgovac po zanimanju, prekoravao je i brata i seobe. Smatrao je da ništa dobro ne donose, što se ispostavilo kao tačno!
U tom namučenom narodu javlja se nada, nada koja im je zvezda vodilja. Oni nastavljaju traganje za obećanom zemljom u kojoj bi se jedna nacija našla sa svojom prošlošću, poreklom i sa samim sobom.Nasatvaljaju da prae zvezdu nekog novog, ali i dalje beskrajnog kruga...

Damjana Kobilarov

Будућност какву желим

Од како сам почела да тренирам одбојку, мој живот се променио. Почела сам да га схватам потпуно другачије. Док нисам почела да тренирам, нисам знала шта значи љубав за тренирањем, воља и жеља за успехом.

Гледајући на телевизији данашње репрезентативне звезде из мушке и женске сениорске селекције, мислила сам да је то борба у којој опстају само најбољи и најјачи. Звезде попут Александра Атанасијевића и Јоване Бракочевић нико не може заменити. Њихово срце, воља, жеља и упорност за игром на терену и борба за сваку лопту је велика. Поред тога што су велики играчи, њих двоје су и модели. Александар се сликао за насловну страну најпознатијег магазина у Италији. Због тих слика су многе младе девојке остале „без даха“, јер је до изражаја дошло његово згодно тело и трбушњаци. Са друге стране, Јована је заштитно лице најпознатијег одбојкашког бренда „Da Capo“. Ови људи не само да на утакмицама показују свој таленат него показују и своју лепоту. Обоје су на позицији коректора који увек решава све теже поене у игри.

Пишем вам о овим људима зато што је моја највећа жеља и сан да будем као Јелена Бракочевић. Волела бих да имам толико велико срце, вољу, жељу и упорност као она. И најбитније од свега је да се никад не одустаје. Било шта да буде или било какав проблем да искрне, битно је увек гледати само напред и веровати у себе. Вера је за мене велика реч, већа чак и од наде јер са великом вером у себе и много труда – немогуће постаје могуће.

Да имам чаробни штапић...

Првог пролећног дана, на једној ливади, док сам шетала, угледала сам нешто провидно што је јако сијало. То је био чаробни штапић.

Узела сам га у руке и тог тренутка угледала сам једну брвнару. У брвнари су биле окачене слике прелепих девојака са дивним крилима. Чула сам један глас који је рекао да морам да помогнем природи коју је човек упропастио, на неки начин. Штапић ме је вратио мојој кући. Само једним покретом чаробног штапића заледила сам свет. Кренула сам оронуле храстове да враћам у лепе и здраве, увенуле биљке повратила сам у живот једнинм покретом штапића. Наредног дана схватила сам да помоћ није потребна само природи већ и људима који су болесни. Отишла сам у једну малу лабораторију и смислила сам план. Бућкала сам свакакве биљке које сам добила од природе на поклон. Када сам направила смесу, била сам пресрећна – најсрећније дете на кугли земаљској. Ујутру, у рану зору, док сунце још није промолило главу, делила сам лекове. У свакој кућици где је неки човек или дете било болесно, оставила сам по једну бочицу. Када сам све то урадила, још мало сам улепшала град природом која је сада била препорођена.

Знам да нисам сасвим случајно налетела на тај штапић. Захвална сам ономе који га је послао. Сигурна сам да би ово урадио свки човек уколико би нашао чаробни штапић. Одледила сам свет, вратила штапић у колибу и наставила да живим живот као сва деца.

Чудесна справа

Описаћу вам догађај који ћу увек памтити.

Био сам врла мали и читаве дане проводио сам у заједничком дворишту. У нашем дворишту живео је наш комшија деда Вуја. Деда Вуја је, такође, дане проводио у том нашем дворишту. Волео сам да гледам шта све ради деда Вуја. Сређивао је стари намештај, а оно чега се добро сећам била је столица коју је дуго, дуго улепшавао. Волео сам да му помажем, да му додајем алат који ми је тражио. Он је увек остављао свој посао да би се мало поиграо са мном.

Једног јутра сам се зачудио што га нисам затекао у дворишту. Убрзо сам од комшија сазнао да је тог јутра деда Вуја умро. Нисам могао да поверујем у то и плакао сам... Међутим, оно што је остало у дворишту испред његове куће била је столица коју смо заједно улепшавали. Сваки пут када изађем у двориште могу да замислим њега крај столице.

Та деда Вујина столица подсећала ме је на мог доброг комшију кога више нема, а који је био део мог одрастања.

Cudesni svet detinjstva

U našim životima smenjuju se trenutci radosti i tuge. Često pomislmo da bi život bio idealan kad bi sve bilo onako kako bismo mi želeli. Od malena maštamo o danu kada ćemo odrasti.
Nekada smo spavali sa medom, a mrzeli da idemo u vrtić i budimo se rano. Jeli smo slatkiše dok nas ne zaboli stomak. Sakrivali se ispod stola, jorgana, u ormanu, od mame i tate. Istrčavali napolje i po ceo dan pravili kolačiće od blata sa drugarima iz ulice. Igrali smo se žmurke, jurili se, padali, grebali kolena i plakali. Smejali se. Bili smo srećni i imali smo sa kim to da podelimo. Tada još uvek nismo znali šta su to ljubomora i mržnja. Zao si bio samo ako se smeješ kada neko padne. A uveče smo gledali crtane filmove. Posle odemo u sobu, mama dodje, ugasi svetlo i ušuška nas. Onda nas zagrli kako samo ona ume, lako i nežno, i kada nas poljubi za laku noć mi počinjemo da sanjamo. Žečlimo da odrastemo i mislimo da da će tada biti bolje i zanimljivije. I eto sad. Ovo smo jedva čekali čitavo detinjstvo. Biti odrastao ne znači živeti bez obaveza i bezbrižno kao u detinjstvu, već je to splet uspona i padova u životu. Odastao čovek zna da je bezbrižnije i lepše detinjstvo.
Bili su to lepi dani, ali tada smo bili mali. Zato deco, ne žurite da odrastete i uživajte u srećnom i lepom detinjstvu.

Kuca mog deke nekad i sad

Staze zivota preplicu se i razilaze,ali samo je jedna kojom se uvek vracam na mesto koje ne zelim da zaboravim,mesto puno uspomena.
Kuca mog deke je moje utociste.U zagrljaju dekinog krila,nekad mi je izgledala ogromna,kuca koja je svetlucala na mesecini kao prelepa nevesta.Kao velicanstvena sila koja se mocno uzdize,poput kraljice na tronu.
Nekada su svici svetlucali zlatnom svetloscu,culo se komesanje nocni stvorenja,koja su spremala da love ili da i sama postanu plen,ali tada....
Tada nisam osecala strah a danas je tu kao moja senka.Danas nema svetla da osvetli visoke,uzane prozore moga utocista.Bas nimalo svetlosti nije bilo tu da prostre dobrodoslicu po mojoj terasi.
Beli stubovi stajali su kao vojnici,cuvajuci veliku terasu ali niko nije otvarao vrata da me doceka.
LJuljaska zacvile na lancu ali niko se nije izlezavao na njoj uzivajuci u mesecini noci.
Ipak osecao se zvuk mog detinjstva,zvuk doma.Nekad sam trcala pvim sumama slobodna kao jelen.
Sada,kada tu nema nikog opet sam dosla.Vrata su zakljucana.Okretala sam kvaku,i mislila,pusti me unutra.Srce je udaralo u grudima.
Bila sam uplasena.Sada je muzika vetra bila gruba a svici ne svetle,svuda je samo tama.
Drveca se nakrivilo,a grane su visile sa stabala i zaklanjale mi put do dekine kuce.
Borila sam se da vidim nesto u tom mraku.Nema vise ni meseca da mi osvetli put.
Okrenula sam se,ali tamo gde je nekad bila staza sada se nalazila velika trava i presecala mi put do mog utocista,do moje lepote doma.
Izgubljena ,bila sam izgubljena negde u mraku u okrutnoj hladnoci.Pokusavala sam da zamislim sebe kako radosno skacem na noge kada deka donese korpu punu tresanja.
Sedela sam na terasi i plakala,plakala za proslim danima kojih vise nema,za mojim utocistem u dekinom krilu.
Mozda je kuca izgubila svoj sjaj ali u mom srcu dusi zivece vecnim sjajem.

Moja priča u plavom

U jednoj ne tako dalekoj zemlji, ne tako davno postojala ja Plava šuma. U toj šumi živeo je jedan svitac. Bio je srećan i bezbrižan, svake večeri je leteo po šumi. Osvetljavao je mračne stazice i tek usnule cvetiće šireći oko sebe plavičastu svetlost.
Jedne večeri kada se spremao za svoj noćni let primetio je da ne može da zasvetli. Pokušavao je na razne načine, ali njegov fenjer nije mogao da zasija. Tek pomalo uspe da se zažari, pa se ugasi. Svitac se rastužio. Seo je na list jednog plavog cveta i tiho plakao.
Onda je začuo da još neko u šumi plače. Ugledao je dečaka koji je uplašeno tumarao po šumi tražeći izlaz. Svitac je odmah zaboravio na svoju nevolju, odleteo do dečaka i upito ga zašto plače i šta radi sam u šumi. Dečak je prestao da plače, protrljao oči da bi bolje video sa kim to razgovara.
Hteo sam da naberem mami cveće, ali pao je mrak i ja sam se izgubio, mama se sigurno već brine što me nema , reče dečak dok je u ruci pokazivao cveće.
Svitac se setio svoje mame, svog detinjstva, lepe uspomene mu obuzeše njegovo malo srce, a njegov mali fenjer poče da svetli plavom svetlošću kakvu šuma još nije videla. Rekao je dečaku da će mu on pokazati put. Dečak obrisa suze i pođe za svicem. Nije dugo išao sa njim kada ugledaše neka druga svetla i začuše graju ljudi. Stigli su, uspeli su.
Dečak je bio srećan što je pronašao svica, a svitac je bio srećan što je uspeo ponovo da zasvetli, da pronađe izgubljeni sjaj u sebi.

CUDESNA SPRAVA

-Covek bez maste je po mom misljenju kao ptica bez krila. Deca imaju dosta
vecu mastu od odraslih.Tipican primer za to sam ja.
- Kao mala sam volela da slusam kako mi deka prica bajke pred
spavanje.Jedne veceri mu je ponestalo tih prica, pa je morao da izmisli
neku svoju.Pricao mi je o decaku koji je izmislio vremeplov i koji je
otisao u buducnost.Ta prica je u meni probudila veliku znatizeljnost i
nateralo me je da se upitam ''Kako li je biti u buducnosti, a ne u
sadasnjosti''.Sledeceg jutra sam bila veoma motivisana da napravim svoj
vremeplov i da okusim malo buducnosti.U nasoj garazi sam nasla sav
materijal, koji je po mom misljenju bio meni potreban.Posle nekoliko sati
pravljenja mog savsenog vremeplova i nekoliko sati maminog i tatinog
smejanja i nadgledanja, zavrsila sam ga. Najvazniji deo, tojest trup je bila
velika, kartonska kutija, koja je bila moje visine.Taman da mogu da stanem
u nju.Hemijska mi je posluzila sto se tice crtanja enterijera.Tu su
uglavnom bili nacrtani dugmici, prozor i nesto sto je licilo na rucnu
kocnicu u autobomilu, ali je meni to sluzilo kao deo koji pokrece sam
vremeplov.Spolja je izgledao kao obicna kutija, nisam htela da privucem
paznju iscrtavanjem da se ne bi stvorila guzva da ga isprobava.Napokon je
dosao trenutak da proverim moju cudesnu spravu u koju sam jako verovala da
radi.Stavila sam kacigu od bicikle i usla unutra.Idalje se culo cerekanje
sa strane mojih roditelja, ali nisam se opterecivala time.Napokon
sam ''pokrenula'' vremeplov.Iako uopste nije radio, moja decja masta ga je
pokrenula, osecala sam se kao da lebdim kroz vreme, kao da nisam na istom
mestu, tojest, kao da nisam vise u garazi.Nije se vise culo cerekanje mojih
roditelja, nastala je tisina.Tako sam provela mozda dvadesetak minuta, bar
su mi roditelji tako rekli, mada se meni cinilo kao da sam ''lebdela''
satima.Nisam smela da se iskrcam u buducnosti jer me je bio strah, pa sam
se odmah ''vratila'' u sadasjnost, kada se opet culo cerekanje i
znatizeljnost mojih roditelja.Za vecerom sam im prepricavala sta se sve
desavalo dok sam bila unutra.Nisu mi verovali.Dok mi je deka samo namignuo
i nasmejao se, znao je o cemu se radi.
Neverovatne stvari se desavaju u nasoj glavi dok ne odrastemo i prestanemo
da mastamo.Dok smo deca imamo tu mogucnost da u svojoj glavi stvaramo
veliki broj cudesnih sprava, nalik mom vremeplovu koji je ustvari podsecao
na automobil.

Putujem i posmatram

Kad sam imala 13 godina usnila sam san. Bilo je božanstveno.
Napolju je sneg napravio baršunasti tepih, kraljica zima je zaslepljivala svojom belinom, išarala je prozorska okna svojom ledenom glazurom,pahuljice su lepršale ko balerinice, pahuljice su imale bele staklaste balske haljine. A u sobi gde sam bila sa tadašnjom simpatijom kamin, pucketaju drva, na stolu večera,kavijar,dimljeni losos sa namazom od morskih plodova, čokoladni sufle za desert i vino, Šato Petrus berba '85. Od miline i slatkastog ukusa u ustima mi se prispavalo, pa sam zaspala u Kristijanovom naručju, a čaša s vinom mi je ispala nehotice i rasula se po persijskom tepihu, što sam kasnije primetila i zaključila.
Kako su mi se oči sklapale, tako mi se pred njima stvorila fascinantna slika, bilo je božanstveno, prelepo, prekrasno. Ulazim u vremeplov, a robovi sve muškarci(jedan je ličio na mog Kristijana) su prostirali crven sag da hodam po njemu dok ulazim krož glomazna vrata vremeplova.
Ušla sam, a moji polunagi robovi su zalupili vrata, ispostavilo se da jedan od njih zna i da pilotira a drugi kopilotira. Krenusmo, a jedan zid vremeplova je bio sav u staklu. Kao da je neko v ratio film unazad, od zagadjenog zadimljenog sveta ovdašnjice nekako za tili čas sve postade zelenije, svežije, zdravije. Skoro da je mirisalo zelenije. Bila je to 1950.a godina. Mislim da nisam u trenutku bila sigurna, ali pošto sam prethodnog dana dobila pet iz geografije( a i inače sam odlikaš) brzo sam prepoznala da se radi o centralnoj Australiji. Izašli smo, moji polunagi robovi su me izneli da udahnemo neispitanu Australiju dvadesetog veka. Jednog mi je roba iste sekunde pogodilo primitivno koplje posred levog oka, pa smo se brže bolje skupili svi resto i pobegli nazad u vremeplov. Gledali smo kroz staklo divljake, ljudoždere kako okupiraju brod, kao da je pečeni čova od dvesta kila.
Malo mi je bilo žao onog roba, jerbo bio je plavušan i svidjao mi se, ali dobro, imala sam još mnogo kmetova na raspolaganju, a i ovom je specijalnost bila da spravlja koktele, a to znam i sama dobro. Bili smo i zadovoljni jer smo saznali korisne informacije o neispitanim teritorijama, pa bismo to lepo unovčili kad se vratimo.
Ovog puta, nakon dužeg putovanja, našli smo se u , eto lude sreće Srbiji negde XVIII vek(nove ere) i videli smo Topka Ljubića na Rajiću kako brani srpsku zemlju i topove. Posle sam nešto činila sa robovima što ne mogu ovde da opišem jer mogu da dobijem keca ili ukor.
Onda smo se vratili u mezozoik, tamo nas umal pojo jedan tiranosaurus, fala onoj stvari pa smo imali automatske puške da ih savladamo. Uopšte nisu tako veliki kako se pričalo, mada ih ja i nisam nešto videla, pošto sam lakirala nokat na nozi, a moji zaposleni su rešavali sukob sa problematičnim dinosaurima.

Onda me je iznenada iz sna trgnuo Kristijan, ni ovaj deo ne merem vam ispričati da me se ne bi familija odrekla.
To je moje putovanje na kojem sam mnoge stvari zapazila i inovacije naučila. Ima tu mnogo nekih varijacija. Imala sam u planu da pišem o svom putu na Tahiti i u San Francisko, ali šta, to i nije tako zanimljivo. Mislim da je ovo najbolje putovanje na svetu.

Ljubav kad je iskrena i duboka lako prašta i zaboravlja

LJUBAV je tajna skrivena u našim dušama i LJUBAV je tajanstvena moć koja pokreće dušu čoveka, svet, planetu i kosmos. Srećni su Oni koji svet oko sebe posmatraju zaljubljenim pogledom ili očima ljubavi. Srecni su Oni koji svoju srecu poklanjaju i dele sa drugima. Uvek postoje "zvezde padalice" i "zvezde radosnice", ali Vi nemojte dozvoliti da se svetlost ugasi u Vašim očima. Zagledajte se u Ljubavno nebo, u osobu koju volite, u svoju dušu ... i videcete svoj svetlosni put!" ....U ljubav veruje onaj ko vidi, oseća i zna da se sreća i ljubav poklanjaju kao najlepši dar. A onaj, ko hoda po mraku ne vidi svetlost i ne veruje u Boziji dar. Jer uvek postoji belo i crno, svetlost i tama, sreća i tuga, ljubav i patnja. - Ali kako i za koga? Očima ljubavi pronađite svoj svetlosni put ili nastavite svoje lutanje... Samo ljubav pronalazi put svetlosti......
Svi čeznemo za ljubavlju, za toplinom, za nežnošću, za onim istinskim pripadanjem nekome do koga nam je iskreno stalo. Svi, kad volimo, želimo biti u isto vreme voljeni. Samo uzvraćena ljubav je srecna ljubav, sve ostalo je mučenje, patnja, tuga i takva ljubav nema smisla.
Ljubav treba biti lepota i zadovoljstvo, ne tuga. Treba biti veselje i radost, ne suze i neizvesnost. Ljubav je osećaj u kojem se utapamo, a da nikad ne možemo ostati bez zraka.Što dublje tonemo u nju, sve više snage skupljamo, sve smo jači, sve srecniji, sve opušteniji.
Kad volim, ceo svet mi je na dlanu, volim srcem, dušom, telom, volim svim svojim čulima i volim poklanjati sebe. Ljubav za ljubav, ljubav iz ljubavi. Postoji li neki lepši osećaj od tog? Onaj, koji nikada nije osetio ljubav, koji ne zna što znači voleti, nema pojma koliko je nesrecan u svom životu.
Jer ništa goreg nema od hladnog i bezosećajnog srca, koje nije spoznalo toplinu i svetlost nečijeg postojanja i u kojem razum nije prepustio mesto srcu. A tamo, gde srce vlada, ljubav kolo vodi i sve pobeđuje.
Svi smo mi orahove ljuske koje se ljuljaju na moru života. I nikome nije nimalo lako...kad pronađu onu svoju drugu polovinu, pa se sklope, savršeno, kao školjka, onda plutaju, onda im ne može ništa ni vetar ni voda...Još od vremena kad je, po mitologiji, Zeus dao da se ubije savršeno biće (pola muškarac, pola žena) i da se njegovo srce podeli na dva dela i baci daleko jedno od drugoga, svi traže onu drugu polovicu srca, drugu polovicu sebe, da dalje idu, da idu dalje jači i samosvesniji...Retki to uspeju, neki pronađu samo privid te polovine, neki umru nikad je ne pronašavši, samo retki uživaju u svemu tome, makar i na daljinu, svesni te savršenosti, koja postoji, ali koja im nikad neće biti dostupna...Ali, imali su sreću, susreli su je...za tu saznanje o postojanju svoje druge polovine, njenom traženju i prepoznavanju, makar ne bila uz nas, vredi živeti...
Zato volite, borite se za ljubav, borite se da je zadobijete i zadržite. jer ona je jedina večna, sve ostalo je prolazno. Ma na kakve prepreke nailazili u tom svom traženju ljubavi i druge polovine srca, verujte, bićete nagrađeni na kraju. Shvatićete da je vredilo čekati, samovati, tugovati, tolike greške napraviti, zbog kojih smo se kajali. Sve je to cena prave i iskrene ljubavi.
Takođe, ko ume da voli taj ume i da prašta... Neko je rekao da je grešiti ljudski, a praštati božanski i pravi oprostaj je dar koji nas najviše približava našoj božanskoj prirodi.
Oprostaj dolazi iznutra, iz potrebe da se oslobodimo lanaca koji nas vežu. Oprostaj se daje iz srca, ne iz uma... Prastanje zahteva susret sa samim sobom,sa svojom snagom za ljubav,a zatim stavljanje zla u drugi plan. Mnogi bi trebali da shvate da praštanje nije slabost, praštanje je snaga, da praštanje nije glupost, već mudrost. Praštanje je, u svojoj suštini, plemenitost. Tako da ljudi volite se, jer nema boljeg osecaja nego kada si zaljubljen, kada volis, i kada znas da ima neko ko ti tu ljubav uzvraca... Takodje oprastajte jedni drugima jer bez toga ni nema ljubavi...

Život bez nade i volje nije nikakav život

Čovek živi u proseku sedamdeset godina, svaka godina ima tristašezdesetpet dana, svaki dan ima dvadesetčetiri časa, svaki čas ima šezdeset minuta.Svaki minut ima šezdeset sekundi. Ovo znaci da u proseku živimo 220 milijardi 752 miliona sekundi.
Sve te sekunde ne znače ništa, samo otkucaje sata koje čujemo kada ostanemo sami sa sobom, kada je jedino što čujemo tišina, ali opet... Opet mi od njih moramo načiniti život, onaj jedini koji nam je dodeljen i za koji znamo. Ništa, sekunde, prezne, jednolicne, otkucaje sata moramo pretvoriti u sve... u prošlost, sadašnjost i budućnost. A uprvo ta dva imena Nada i Volja, upravo one čine sve to.
Budimo se, zaspivamo, dišemo, hranimo se... sve to činimo mahinalno, naviknuto, a opet...zašto?Zašto svet o radimo? Zar smo poput životinja, nesvesni, teraju nas nagoni, nerazmišljajuci ili nas opet nešto izdvaja? Da, izdvaja nas... izdvaja nas upravo želja za životom, snaga kojom se borimo za sitne trenutke u istom, ubrzani puls kada vidimo osobu koju volimo. Izdvaja nas gordost, volja da budemo bolji, nada da ćemo to i postati...Izdvajaju nas greške, nada da ćemo ih ispraviti, volja kojom ćemo to učiniti. Volja koja će nas naterati da ne učinimo nešto što će povrediti osobu koju volimo, nagone ćemo zbog toga sprečiti. Volja, volja da delimo, da dajemo, da primamo, nada da će nam davati, da će sa nama deliti.....
Koliko se puta samo ujutru probudimo sa nadom za bolje, i tako ispunimo te prve sekunde tog našeg dana. Volja da dobijemo ono što želimo, trenutci iščekicanja, nadanja, treperenja svakog dela našeg tela, to je ono što nas čini. Sam čin ispunjenja i nije toliko bitan. Važno je ono pre i posle, a najmanje sreće nam priušti ispunjenje želje.
Budimo se ujutru zato što volimo, želimo, mrzimo....a sve to činimo u nadi da ćemo učiniti dobro, loše, velikodušno...
Čovek se nada dok živi ili je bolje reći živi dok se nada? Čoveka pokreće volja, čovek je upravo veličanstven zbog te dve dame koje ga nikada ne napuštaju. One su njegove životne saputnice, ljubavnice, drugarice... One su one zbog kojih sam ja potrošio 5400 sekundi svog života, 5400 praznih otkucaja sata u želji da dobijem pet iz ovog pismenog. One su one koje mi neće dozvoliti da spavam kada se budem pripremao za upis na fakultet. One su, a ne neka treća te zbog kojih ću sutra ustati.

Jedna stara fotografija

    Vremena ce prolaziti,secanja ce se promeniti,ljudi ce odlaziti,a uspomene ce ostati na fotografijama kao svedok proslog vremena. volim da odlazim kod bake u njenu staru trosnu kucicu punu starog namestaja i crno belih fotografija. 

    Baka se cesto vraca u poslost i sa setom prica o svojoj mladosti.Svaka slika je zracila toplinom i lepotom iako je bila u crno belom izdanju.Posebnu paznju baka je davala uramljenoj fotografiji koja je bila okacena na zidu sobe.Po njenom izgledu moglo bi se reci da je nastala pedesetih godina proslog veka.

    Na crno -beloj fotografiji bili su moja baka i deka u dvoristu ispred kuce.Na pragu kuce stajala je lepa zena dvadesetih godina.Svezina njenog lica i lepe crne oci isticale su se a kosa je bila uredno zategnuta u pundju.Lepa zena u jednostavno beloj haljini a ipak tako otmenoj ,sa osmehom na licu zracila je dok je posmatrala muskarca koji joj je prilazio sa buketom cveca. Na sebi je imao tamno odelo sa tankim prugama bele boje.Lepo skrojeno odelo isticalo je siroka ramena i snazni stas muskarca.Imao je razbarusenu crnu kosu ,gustu i kovrdzavu. Bilo je neke bolecive lepote u tom neznom pogledu,kao da se iza njega skrivaju brige i patnje.U pozadini fotografije jasno se moglo videti drvo tresnje koje se savilo pod teretom svoga roda ispod nje se lenjo izlezavao pas,kao da je bio svedok jedne divne ljubavi. Na kamenom stepenistu kuce bile su poredjane zasadjene muskatle krupnih prelepih cvetova. 

    Dok je pricala o ovoj fotografiji u bakinim ocima videla se sreca bas kao na slici. Rekla mi je ,da su se ona i deka sreli na stazi gde se ukrstaju sudbine. ":Bio mi je prijatelj,pre svega covek.Prvi put kad sam pogledala u te zalosne oci videla sam toliko toga ,odricanje ,tezak zivot ,ljubav i veliko srce.Bio je ostavljen i sam a davao zivot za druge .Trebao je mrvu ljubavi ,bio je covek koji je umeo voleti i davao srce .On je bio ,cisto srce a ja smirena dusa ,tako zajedno bili smo jedna celina,krila srece.Nije nas zivot oni dani koji su prosli,nego oni koje smo zabelezili na ovim fotografijama;-prica baka puna sete. Slusajuci baku i gledajuci u ovu staru fotografiju,vidim snagu naucene lekcije zivota i ponos koji je nosio moj deka.

    Kad se ja osvrnem na zivot,ljude oko sebe,vidim sebicnost ,zlobu i bolne uspomene.Deka i baka su imali svoju malu idilu i svoj spokoj koji niko nije mogao narusiti. 

    Mozda se neke stvari nikad nece vratiti.....Koliko god se trudili ,zato na fotografiji ce ostati secanja na sve te lepe trenutke i onda cemo biti sigurni da su zauvek tu i na sigurnom......Bilo crno-bela ili neka druga fotografija cuva uspomene.



Tajanstvena Zena

Jesen

Uvek sam je posmatrala kao godišnje doba gde, sve izgleda kao da umire, a danas doživljavam to isto „umiranje“ na drugačiji način. Osvanulo je tmurno i kišovito jesenje jutro. Izašla sam napolje, i ugledala sam prizor koji do tada nisam primećivala. Ćilim od lišća, ta paleta i spektar boja koji oživljava jesen. Priroda je dostojna duvljenju kojem ona šara već odavno izgubljenom zelenilu. Dani su požuteli. Lišće koje kada opada izgleda kao da izvodi piruete, graciozno dok ih pomera blagi povetarac. Ono opada i pada na zemlju, i kao da se zaljubljuje u nju. Šuškanje lišća koje para uši, koje mi navire sećanja. Kao mala uvek sam se valjala u njemu, razbacivala sa gromile koji je baka tek sakupila. Dok je ceđena iz tmurnih oblaka, kiša je polako ispadala, sitno, kap po kap je udarala o tlo, o lišće i stvarala prelepe akorde. Duboko udahnem i osetim miris jesenje kiše, prosto je obožavam. Pokušaj da čuješ vetar, ti zvižduci koji zajedno lete sa lišćem u vazduhu, taj spoj savršenstva, kao magija opija naša čula. I ljudi kao i sama priroda su obukli nova odela. Mnogo njih oblače svoje sive kapute, nose šarene kišobrane i letnje osmehe koji ih krase od skoro prošlog leta. I sada je jesen, i većina negde užurbano juri, svi su okupirani sami sa sobom, niko ne stane da pogleda oko sebe i da se zapita zašto je jesen je tako čarobna.

Aleksandra Ristic

Cudesni svet detinjstva

U našim životima smenjuju se trenutci radosti i tuge. Često pomislmo da bi život bio idealan kad bi sve bilo onako kako bismo mi želeli. Od malena maštamo o danu kada ćemo odrasti.
Nekada smo spavali sa medom, a mrzeli da idemo u vrtić i budimo se rano. Jeli smo slatkiše dok nas ne zaboli stomak. Sakrivali se ispod stola, jorgana, u ormanu, od mame i tate. Istrčavali napolje i po ceo dan pravili kolačiće od blata sa drugarima iz ulice. Igrali smo se žmurke, jurili se, padali, grebali kolena i plakali. Smejali se. Bili smo srećni i imali smo sa kim to da podelimo. Tada još uvek nismo znali šta su to ljubomora i mržnja. Zao si bio samo ako se smeješ kada neko padne. A uveče smo gledali crtane filmove. Posle odemo u sobu, mama dodje, ugasi svetlo i ušuška nas. Onda nas zagrli kako samo ona ume, lako i nežno, i kada nas poljubi za laku noć mi počinjemo da sanjamo. Žečlimo da odrastemo i mislimo da da će tada biti bolje i zanimljivije. I eto sad. Ovo smo jedva čekali čitavo detinjstvo. Biti odrastao ne znači živeti bez obaveza i bezbrižno kao u detinjstvu, već je to splet uspona i padova u životu. Odastao čovek zna da je bezbrižnije i lepše detinjstvo.
Bili su to lepi dani, ali tada smo bili mali. Zato deco, ne žurite da odrastete i uživajte u srećnom i lepom detinjstvu.

Jesen

Jesen, jedan veoma neobican period godine.Taj prizor je veoma cudan.Mozda ce vam zvucati smesno,ali kada ja pogledam kroz prozor vidim neku vrstu magije.Ali,nije to ona carobna magija,vec magija prirode.Kada prodjem pored malog sljivaka,koji se nalazi nedaleko od moje kuce,vidim jednu od stvari koji zivot cine lepim.Suskavo lisce,svuda oko mene...Ranjiv zbog prelepog prizora,sednem ispod starog oraha,i gledam u nebo.Grane,na kojima su okaceni jos par preostalih lista,cine nebo mnogo lepsim nego sto je bez njih...Nebo je nekako opusteno,plave boje,ne bljesti kao u ostalim delovima godine.Bas je zato taj deo godine,najromanticniji.U jesen,ljubav cveta.Takodje,to je rajsko doba godine za spavanje.Sve je tako mirno,tiho i romanticno.Sunce se trudi da sto vise ispostuje jesen pa i ono prestaje da bljesti,i pocinje umereno da baca svoje zrake,solidne toplote ali carobnog izgleda.
Mozda je jesen na neki nacin vestica,dodje rani nam srca prelepim prizorom,i onda ode,i izgubi se negde u buducnosti kao da nikada pre nije ni dolazila.

Marko Bojovic

Kuca mog deke nekad i sad

Staze zivota preplicu se i razilaze,ali samo je jedna kojom se uvek vracam na mesto koje ne zelim da zaboravim,mesto puno uspomena.
Kuca mog deke je moje utociste.U zagrljaju dekinog krila,nekad mi je izgledala ogromna,kuca koja je svetlucala na mesecini kao prelepa nevesta.Kao velicanstvena sila koja se mocno uzdize,poput kraljice na tronu.
Nekada su svici svetlucali zlatnom svetloscu,culo se komesanje nocni stvorenja,koja su spremala da love ili da i sama postanu plen,ali tada....
Tada nisam osecala strah a danas je tu kao moja senka.Danas nema svetla da osvetli visoke,uzane prozore moga utocista.Bas nimalo svetlosti nije bilo tu da prostre dobrodoslicu po mojoj terasi.
Beli stubovi stajali su kao vojnici,cuvajuci veliku terasu ali niko nije otvarao vrata da me doceka.
LJuljaska zacvile na lancu ali niko se nije izlezavao na njoj uzivajuci u mesecini noci.
Ipak osecao se zvuk mog detinjstva,zvuk doma.Nekad sam trcala pvim sumama slobodna kao jelen.
Sada,kada tu nema nikog opet sam dosla.Vrata su zakljucana.Okretala sam kvaku,i mislila,pusti me unutra.Srce je udaralo u grudima.
Bila sam uplasena.Sada je muzika vetra bila gruba a svici ne svetle,svuda je samo tama.
Drveca se nakrivilo,a grane su visile sa stabala i zaklanjale mi put do dekine kuce.
Borila sam se da vidim nesto u tom mraku.Nema vise ni meseca da mi osvetli put.
Okrenula sam se,ali tamo gde je nekad bila staza sada se nalazila velika trava i presecala mi put do mog utocista,do moje lepote doma.
Izgubljena ,bila sam izgubljena negde u mraku u okrutnoj hladnoci.Pokusavala sam da zamislim sebe kako radosno skacem na noge kada deka donese korpu punu tresanja.
Sedela sam na terasi i plakala,plakala za proslim danima kojih vise nema,za mojim utocistem u dekinom krilu.
Mozda je kuca izgubila svoj sjaj ali u mom srcu dusi zivece vecnim sjajem.


Tajanstvena Zena

Doziveo sam nevreme

Bilo je to prošlog leta. Osvanulo je lepo jutro. Sa drugarom Stevom sam otišao u park. Sportsko leto je počelo i pored bazena su se igrale utakmice.

Sedeli smo na mekoj travi, pili sok i gledali odbojkaški meč. Topli sunčevi zraci su milovali naša lica. Odjednom je počeo da duva snažan vetar. Savijao je tanke grane drveća, dizao prašinu i sitan pesak. Veliki tamni oblaci sakrili su sunce. Gledao sam kako se kreću i gomilaju na nebu. Smračilo se i počeo je jak pljusak. U daljini se čula snažna grmljavina. Munje su sevale i kroz kišu sam video samo njihov bljesak na nebu. Uplašio sam se. Sve se desilo brzo i nisam znao gde da se sakrijem. Čuo sam Stevu kako me zove. Potrčao sam prema njemu. Krupne kapi kiše su padale na moje lice. Sakrili smo se ispod jednog drveta i čekali da nevreme prođe. Ali ono nije prošlo. Zvuci groma bili su sve jači i jači, a vetar sve snažniji i snažniji. Kišu je zamenio grad. Ledenice, velike kao orasi, bušile su listove, lomile grane i glasno udarale u zemlju. Grane su padale sa drveća kao da ih neko seče testerom. Niz stazu u parku je tekao potok vode. I oko nas su se stvorile barice vode. Bile su prljave, pune ledenica, lišća i slomljenih grančica. Pozvao sam mamu telefonom, ali ona mi je rekla da sačekam da prođe nevreme i da odmah ugasim mobilni telefon, jer je opasno telefonirati kada oko tebe grmi i seva. Stajao sam sa Stevom ispod drveta sve dok nevreme nije prošlo. Vetar se stišao, grmljavina je prestala, a umesto grada padale su sitne kapi kiše. Krenuli smo prema izlasku iz parka, a tamo me je čekao me tata. Bio sam srećan što ga vidim. I on je bio srećan, jer sam bio dobro.

Doživeo sam nevreme i bilo je strašno. Nisam imao nijednu ogrebotinu, ali je ono je na meni ostavilo nevidljive tragove. Za nekoliko trenutaka sam saznao kako čudnu i promenjivu narav ima priroda koja nas okružuje. Bilo je to jedno neprijatno iskustvo i nikad ga neću zaboraviti.

Ljubav je divno cudo

Sta je to sto ljubav cini tako divnom?Sta to ljubav ima,da su ljudi toliko opsednuti njome?

Ona vam daje smisao zivota,rec zivot vise nije samo rec,ona ozivljava.Daje vam indentitet,osecaj da niste sami.Svi problemi su tako sicusni,kao da ne postoje,jer kad je ljubav prisutna kao da nista osim nje i ne postoji.Uz ljubav je lakse koracati,disati,boriti se,ziveti.Setim se trenutaka kada se nasi pogledi susretnu,oko tako zablista,kao da je izleceno od slepila,samo jednim pogledom.Dodir njenih mekanih prstiju kao da su satkani od svile,taj osecaj uzdizanja,osecaj svemoci,besmrtnosti.Dodir njenih usana ozivljavaju dusu,pokrece sve kao da ste tog trenutka udahnuli zivot u sebe.Taj osecaj za koji kazemo da je ekstremno dobar,a ustvari tako neopisiv,jer je rajskim silom duboko urezano u srce.Setim se prizora njene kose koja igra uz melodiju vetra,ti lagani rajski pokreti,melodija koja vam donosi ocaravajuci miris igraca,koji kao da su se spremili za poslednji ples.Snaga kad se drzite za ruke i koracate paklom,toliko snazni,spremni na sve prepreke,ta ljubav toliko zraci,toliko jaka,toliko jedinstvena,da sve pocinje da ozivljava oko njih.Ljubav je nasih pet minuta,svemoci,gde smo mi centar svemira,gde postojimo samo mi,a sve postoji samo zbog nas.Eh kad se setim tih carobnih reci "VOLIM TE",te reci koje se koriste tako lako,a imaju takvu moc,da treba pazljivo birati trenutak za izgovaranje tih reci.One daju nove nade i pune vas snagom za dalje koracanje strmim i paklenim putem,a lazno izrecene reci dovode do destrukcije.Dokaz moci dve reci.Ako su reci dve toliko mocne,mislim da je sve jasno koliko su onda osecanja mocna.Te reci kada je izgovorila prvi put,osecao sam se tako jako,a opet tako slabo,kolena su mi klecala,nisam telo uopste osecao,kao da je sve umrlo u meni osim srce koje lupa,tako mocno,kao kada se zavrsava Pavarotijeva najjaca opera,trenutak blistave tisine,a samo sledece sekunde otpocinje takva buka odusevljenih slusalaca,koji su prosto ziveli za tom melodijom.Svaka njena rec je melodija uz koju srce igra,ako ona stane,staje i srce!

Vec urezana lepa secanja prepuna osecanja,ocekuju zadnji otkucaj srca,kada ce ih pustiti,i da sa osmehom napustimo ovaj svet,da ponesemo ta secanja sa sobom,gde god isli,kako bi se ta secanja i osecaji nikada ne bi izgubila.

Ne mogu da se oslobodim tog utiska

Znate li onaj osećaj kada vam se krv sledi, a mišići zgrče od straha? Taj strah vam ostaje urezan u duši, i ne možete ga se tek tako osloboditi. Što više želite da ga zaboravite, to vas više proganja i prati, čak i pri nekom bezazlenom događaju, poput nestanka struje, on je tu.
Te noći koračala sam dugom stazom koja je vodila dublje, dalje, ni sama ne znam gde. Negde gde se spaja mašta sa realnošću. I taman kada sam pomislila da sam se izgubila, tračak nade se probudio u meni, kada sam ugledala kuću izmedju dva trula hrasta. Što sam se više približavala, utisak se menjao, i to na gore.
Kućica je bila jeziva. Krov je od silnih vetrova počeo da se raspada, a ivice kuće su bile obavijene odvratnim puzavicama i raznim trnjem. Odlučila sam da uđem unutra, jer u tom trenutku nisam imala drugog izbora.
Hladna ruka nesigurno je krenula put starih trošnih vrata. Cijuk šarke stvorio je u meni dodatnu jezu.
Iako je strah jedino osećanje koje je tada postojalo u meni, neka sila me je terala da napravim sledeći korak. Nisam znala šta da očekujem. Da li možda nekog niskog starca sa dugom, belom bradom, koji će mi pružiti utočiste ili nešto sasvim treće ???
Ništa od toga nije bilo tačno. Prostorija je bila prazna. Mesečina koja se jedva probijala kroz trulu tavanicu davala mi je taman toliko svetlosti da mogu da vidim šta se tu nalazi.
Pod, kao i sve ostalo u sobi, bilo je prekriveno prašinom koja se tu taložila godinama. Pažnju mi je privukao zid pun ordenja, diploma i ostalih priznanja. Kakvu li prošlost čuvaju ti predmeti ? Nije mi bilo potrebno dugo da shvatim ko je u stvari vlasnik kuće. Sve ove nagrade pripadale su lovcu koji se godinama ovde skrivao od hladnoće i raznih zveri.
Od svih tih osećanja koja su se u trenutku pojavila u meni, sreća, strah i mnoga druga koja nisam mogla da opišem, odjednom je prekinulo pitanje? Gde je on sad?
Nedugo posle postavljenog pitanja, našla sam i odgovor. Ustajao miris dolazio je iz sobe koju ranije nisam primetila. Radoznalost čini čuda.
Više se nisam plašila, i bez trunke oklevanja sam ušla. Zatekla sam samo stari krevet, i nešto što ću svako veče imati u mislima: Beživotno telo starog lovca...