Voz za srecu

Voz je trebao da krene u 8 i 20. Iz stana sam krenuo kasno, jer sam se probudio na vreme. Mislio sam da necu stici ali ipak kada sam došao na stanicu sumorni ljudi su željno ocekivali voz. cekajuci da voz stigne prispavalo mi se. Klupe su sve bile zauzete, osim jedne na kojoj je sedeo neki usamljeni starac.
Prišao sam i pitao ga - " Da li je slobodno", odgovorio je da nije.
Ipak sam seo.
Ne zadugo zapoceo sam razgovor, ali uglavnom sam ja pricao.
Želeo sam da što pre cujem pištanje voza. Nesnosni miris starca širio se kilometrima naokolo. Dok sam se borio sa ovim "mirisom" cuo sam huktanje voza. Od srece sam skocio i žurno mu potrco u susret. Ušavši u prazan voz našao sam za sebe jedno slobodno mesto. Sa osmehom sam razmišljao o tome kako cu stici u svoj grad, koji sam davno zaboravio i u koji nemam želju da se vratim.
Skoro da sam zaspao, najednom cuh krckanje vrata kupea.
Pogledavši osobu ispod oka zakljucio sam da je odnekud poznajem. Napokon sam otvorio oba oka. Prizor mi i dalje nije bio potpuno jasan ali ugledavši lepu ženu ispred sebe totalno sam i zaboravio na tu misao. Žena je bila izuzetnog izgleda, plave kose, dugih nogu , vitkog stasa i njena kosa mirisala je kao trula jabuka . Odgovorio sam da je slobodno i žena je sela odmah preko puta mene. Ne znam kako ali poceli smo i da pricamo. Rekla je da se zove Mirka.
Poceli smo razgovor neuobicajenim tokom. Odjednom joj je spao osmeh s'lica.
Pocela je da prica nešto o ljudima koji su se gurali da udju u voz, nisam je slušao. Pokušao sam da je smirim rekavši joj neki dobar vic. Pocela je da place. Prestao sam da pricam. Bilo mi je zaista žao nje ali nisam prestajao da se smejem. cudno me je pogledala.
Slegao sam ramenima.
Pa, nema tu puno šta da se prica...
Naumila je da kaže nešto mnogo ozbiljnije, ali je umesto toga duboko uzdahnula i sama pocela da se smeje. Krenuo sam da je poljubim, ali ona je to ocenila kao trik kojim pokušavam da prekinem razgovor, i odmah mi okrenula samo obraz.
Dobro, i to je nešto...
Nisam mogao da verujem ali ova žena mi se zaista dopadala, ali nisam je želeo za sebe. Pricali smo satima i satima...
Razgovor je postajao sve ozbiljniji, a ja nikako nisam uspevao da je pitam nešto ozbiljno. Poslednje što sam želeo bilo je da ucuti i zamisli se, a baš se to dogodilo. Odlucila je da me ništa ne pita, iako ju je sigurno svašta interesovalo.
Pitao sam je da li ima muža, decu, svoju porodicu?
Tiho je odgovorila da ima muža ali da ga retko vidja..
Nakon nekog cutanja pitala je, da li ja imam nekog pored sebe?
Nemam, ali bih želeo da imam.
A ti živis sam?
Da. Živim sam. Naucio sam se na to.
Zagrlili smo se i gledali kroz prozor. Imali smo osecaj da voz stoji u jednom mestu. Od umora je zaspala. Želeo sam da je posmatram dok spava.
Zamislio sam se i zaspao.
Kad bi znala kakvi su mi snovi, nikad me ne bi pustila da spavam tako dugo...
Prošlo je dosta vremena, neka muva nam nije dala mira da odspavamo jos malo. Poceli smo da se smejemo. Najzad me je poljubila, što sam i ocekivao.
Baš cudno..
Osetio sam hladnocu koja mi je kao munja prošla kroz telo.
Zaista mi se svidjas, ali sve ovo vreme provedeno s'tobom u vozu je bilo dovoljno da shvatim da moram da nastavim dalje.
Ti treba da nastavis svoj put ali bez mene...
Najednom, brkati kondukter je usao u kupe i pitao me za kartu. Poceo sam da se okrecem oko sebe, kondukter me je gledao.
Proputavavsi sav ovaj put, video sam svoj grad, upoznao ženu svog života Mirku.. a voz ni krenuo nije.

Dragana Bogojevac

Ženski likovi u epskim narodnim pesmama

Anđelija je bila žena Dmitra Jakšića iz pesme „Dioba Jakšića“.U pesmi je opevana kao uzorna i smerna žena koja ima sve osobine ljudskog savršenstva.
Anđelija je živela u vremenu u kome je glava kuće bio muškarac, a žena je slušala sve muževe zapovesti i nije mu se suprostavljala. U to doba dever je bio važna porodična institucija i snaja je po pravilu bila pažljiva prema njemu, a njihov odnos je trebalo da krase ljubav, vernost i uzajamno poštovanje. Kada su se Anđelijin muž Dmitar i njegov brat posvađali oko nasledstva, Anđelija se našla u vrlo teškoj situaciji. Muž joj je odlazeći u lov, zaslepljen gnevom i mržnjom naredio da otruje njegovog brata ili da napusti dvor do njegovog povratka. Zatečena muževom grubošću, oštrom pretnjom i surovom naredbom, Anđelija se mnogo uplašila. Morala je da donese tešku odluku, da izabere da li će poslušati svoga muža i ostati na dvoru ili će napustiti dvor pre njegovog povratka. Nasuprot svog sebičnog i uskogrudog muža ona je bila dobra i plemenita žena. Volela je i poštovala svog devera i niti je mogla niti je želela da mu naudi. S druge strane nije želela ni da napusti dvor i svog muža, jer je bila religiozna i patrijahalno vaspitana žena. Odlučila da učini sve kako bi zavađenu braću pomirila. Njena pamet i snalažljivost su joj pomogli da pronađe rešenje koje će prekinuti porodični sukob. Znala je da je i njen muž i njen dever poštuju i vole, pa je odlučila da od njih zatraži da joj poklone ono oko čega se oni svađaju. Umesto da otruje svog devera ona mu poklanja zlatnu molitvenu čašu, najdragoceniju stvar koju ima i klečeći ga moli ga da on njoj pokloni konja i sokola, a on joj molbu ispunjava. Molitvena čaša od suvog zlata je simbol ljubavi, sloge i porodičnog blagostanja, podstrek na praštanje i toleranciju i nije čudo što je baš nju mudra Anđelija za poklon izabrala

Anđelija je bila mudra, snalažljiva, osećajna i plemenita žena puna ljubavi i razumevanja, odana mužu i spremna da se žrtvuje za svoju porodicu. Svojom mudrošću uspela je da pomiri muža i devera, a svojom dobrotom i plemenitošću im je pokazala svu veličinu ljudskog srca i svu lepotu nesebičnosti i uzajamnog poštovanja. Anđelijino ime u potpunosti odgovara njenoj dobroti i anđeoskom ponašanju, čiji je rezultat pobeda čoveštva nad nečovešvom.

Aleksandra Stanojevic

Menjamo svet

Čudan je ovaj naš svet! Ogovara te, a voli te. Pruža ti ruku, amrzi te. Ismeva plemenita dela, a pamti ih kroz vekove. Ali, ipak, svi smo mi naši, oni su moji i ja sam njihova i mi zajedno činimo svet.
Hajde da taj svet malo menjamo! Menjati svet oko sebe znači menjati sebe, a kada promenimo sebe, a kada promenimo sebe, promenimo i svoju okolino, a samim tim menjamo i ceo svet.
Svet je jedinstven. Indija, Nemačka, Amerika, Kina postoje samo na geografskim kartama. A te karte su izradili političari, moći ljudi. Mi smo mali i nemoći, ali ipak možemo menjati svet... Budimo planetarna bića,zaboravimo na Kinu i Ameriku mislimo na svakog kao na brata ili sestru, jer to mi zapravo i jesmo.
u jednom boljem svetu neće više biti država, u jednom uzvišenijem svetu neće biti religija. Dovoljno će biti da budemo ljudi, ljudi plemeniti, spremni da pomognu i da budu pomagani.
Jednog dana i to ćemo nadvladati, tada čovek postaje savršen.
Tada ovaj svet postaje premalen za nas, tada su i zvezde naše i ceo univerzum.
A kad postanemo univerzalni, ispunili smo cilj!

Damjana Kobilarov

Za ljubav ne za mržnju, ja sam rođena

Suočiti se sa sudbinom, biti hrabar, težiti ka ostvarenju svojih ciljeva, iako su oni možda zabranjeni, biti izolovan od sveta u tami...hm, to mi liči na Antigonu.
Razmišljajući o Antigoni, pada mi na pamet njena rečenica " Za ljubav ne za mržnju, ja sam rođena". Misli o njoj mi se množe i idu u nedogled... Iz ove rečenice izvukla sam pouku o ljubavi, o životu. Divno je osetiti ljubav i treba je uzvratiti, jer kad sebe celog damo jedino tada možemo očekivati uspeh. Svi smo mi pomalo Antigona...Svoju ličnost tek upoznajemo u teškim situacijama i tada uviđamo šta sve možemo da učinimo i na šta smo spremni. U životu postoji mnogo situacija u kojima nije zadovoljena pravda, neko nedužan strada iako nije kriv. Tako i Antigona iz ljubavi prema bratu, da bi ispunila Božije naredbe strada. Ali i treba navići na to da u životu ima mnogo ljudi kao Kreont. Njima se treba odupirati. Njih treba gledati sa prekorom i žaliti ih, jer su sebi dozvolili da postanu "kreontovci".
Tada saznajem, da inače, nisam ni svesna koliko sam jaka i koliko se mogu odupreti. I tada nastojim da se uspravim, visoko poletim i prkosno kažem "Za ljubav ne za mržnju ja sam rođena". Dok te kreontovci udaraju, ostani nerazrušivi greben, digni se iznad vremena kao Antigona, kao mi...

Damjana Kobilarov

Dora Maar

Dora Maar,pravim imenom Henriette Theodora Marković poznatija kao Picassova ljubavnica jedna je od najvažnijih žena europske avangarde. Uz teško, usamljeno djetinjstvo, bez osjećaja pripadnosti, s iznimnim talentom i umjetničkim aspiracijama Dora se vrlo rano počela baviti fotografiranjem, slikanjem i portretiranjem. Priča nje i Pabla Piccasa vrlo je duga i prilično složena. Za nju je on bio genij. Bio je život. Bio je ljubav,a dao joj je samo besmrtnu ikonu iz muzeja. Njene oči preplakat će stoljeća,a ujedno donio joj je užitak i propast.
Dora je kroz svoj život patila najprije zbog roditelja, a kasnije zbog ljubavi i činjenice da ne može imati vlastito dijete. Proučavajući njen život shvatila sam da neki moji problemi nisu toliko veliki koliko sam ih smatrala. Rastužila me i sama činjenica da ponekad imam slične postupke kao i ona jer mislim da nitko ne bi trebao biti samo igračka nečijeg života. Njeni radovi bili su prekrasni, ali ostali su samo sjena Pabla Picassa. Shvaćam i njeno teško stanje depresije jer je bila odbačena i sama. Ipak svatko od nas u životu ima neka očekivanja,pa tako i ja. Često se zbog toga i razočaram, a ponekad i zatvorim u sebe dok sve samo ne prođe. Divim se njenoj hrabrosti. Predala mu se iskreno i otvoreno, bez obzira na patnju i bol koju je s takvim predavanjem dobila. Nakon svega, sačuvala je sve njegove poklone,slike i druge predmete i nije ih unovčila ili bacila čak i nakon njegove smrti. Mislim da je to vrhunac dokazivanja njene ljubavi prema njemu. Možda, da ga nije srela bila bi zapamćena kao umjetnica,a ovako je zauvijek ostala tek njegova muza. Njen portret mi se najviše dojmio na prvi pogled jer su boje fascinantne. Ima nešto tako tužno u njenim očima, osjeća se neka tjeskoba. Na slici se ističe njena tamna boja kose i oštri kontrast boja. Zelena crta koja joj prolazi po sredini lica sjenom ističe tu njezinu tugu i bol. Dora je bila jako lijepa žena i bilo bi lijepo gledati Picassove slike gdje nije tužna i razočarana životom.

Lana Bobovec

Moj neprijatelj i ja

Neprijatelji? Tko su zapravo neprijatelji? Postoji mnogo odgovora na naizgled jednostavno pitanje. Jedni tvrde da pravi prijatelji ne postoje već da su to sve neprijatelji koji će ti kad-tad zabiti „nož u leđa“. Drugi pak tvrde da postoji onaj koji će ti znati,moći pomoći u svakoj situaciji,a zvat ćemo ga prijateljem. Nije lako sagledati tko ti je iskren prijatelj,a tko nije u gomili u kojoj se svakodnevno krećeš i družiš. Kako živjeti savršen život bez neprijatelja? Postoji li definicija za to? Vjerojatno bi tu definiciju napisao neki čovjek sa sijedom bradom filozofskog duha i još bujnije mašte.
Jednostavno se život sastoji od neprijatelja koji će se slučajno ili namjerno „zalijepiti“ za nas. Vjerojatno i nas same neka osoba smatra neprijateljem,prijetnjom ili nešto slično. Kada govorim riječ „neprijatelj“ ne mislim na cijelu naoružanu vojsku već na prijatelje koji su odlučili prijeći da drugu stranu ili pak ljude koji mi nikad nisu bili baš nešto dragi kao ni ja njima,valjda. Samo čekaju da neka naša barem jedna mana dođe na vidjelo da podigne njihovu razinu sreće. Moji neprijatelji i ja svejedno često radimo istu stvar,zajedno brinemo o mom životu. Većina nas ljudi ima isti životni cilj; biti zadovoljan sobom,biti sretan,svidjeti se svima,biti zdrav,imati novaca na izvoz i tako dalje. Možda je i to razlog zbog kojeg postoji uopće neprijateljstvo?! Vjerojatno je i nastalo iz ljubomore i zavisti. Jednom prilikom čula sam jedan misao koji me potaknuo na razmišljanje;prijatelj sviju, nije ničiji prijatelj. Možemo obnoviti stara prijateljstva nakon neprijateljstva,stvarati nova,ali svačiji prijatelj je ipak previše. Neprijateljstva stvaramo i svojom iskrenošću. Nekima se ne sviđa što ne možemo iz društva u društvo mijenjati mišljenje i glumiti nekoliko različitih osoba pa imaju neke predrasude i divne komentare,ali nama se jednostavno neda raditi neke stvari samo kako bi nekome udovoljili. Ako ne želimo biti kakvi jesmo i sami sebi birati prijatelje koji će nas cijeniti zbog nas samih onda je lakše glumiti i cijeli život biti neka osoba koja ne postoji. Ali zašto? Samo zato što se bojimo što će drugi misliti o nama? Na kraju se ipak ustanovi tko smo zapravo,samo lažnjak. Izgubili bi i lažne prijatelje u koje smo cijeli život ulagali lažnog truda.

I još nešto; Tko jer savršen? Bez neprijatelja i pun samo najboljih prijatelja? Nitko. Što je savršeno? Ništa. A zašto se svi onda trudimo postati nitko i ništa?

Lana Bobovec

Istina ili laž

Neki će reći da nije potrebno raspravljati o istini jer je ona i tako relativna i za svakoga drukčija. Drugi će pak reći da se svaka istina vrti uvijek oko laži, a ipak i najveća laž mora u sebi kriti dio istine da bi se mogla „prodati“ i uklopiti. Svaka laž ide nekako za nama. Branimo se od nje u strahu da će nas stići i otkriti ono najdublje u nama. Kao neki strah suočavanja sa stvarnošću, problemima, ali i čarima koje donosi. Od istine se pobjeći ne može, ona je tu pred nama i samo je pitanje vremena kada će isplivati na površinu i izaći na vidjelo. Često sa sobom nosi suze, razočarenja i krivo nam je što postoji. Pitamo se tko ju je uopće izmislio kad tako može uništiti čovjekovu sreću,a ponekad srušiti i najveće snove. Međutim, istina je ta koja donosi najljepše trenutke, predivne osjećaje koji izazivaju onaj poseban osjećaj i toplinu u srcu. Nema osobe koja će prema njoj ostati ravnodušna. Ipak, najteže je kada joj ususret izađe laž. Pokušava je zaustaviti, stane joj na put. Često ljudi i žele vjerovati u laž misleći da će donijeti nešto ljepše, da će poboljšati ovo vrijeme u kojem živimo. Možda i hoće,ali samo na trenutak. Ponekad je teško suočiti se sa istinom i umjesto toga govorimo svakakve laži koje će nam pomoći da „nahranimo tuđi ego“. Ponekad ih pričamo kako ne bismo povrijedili osobu do koje nam je stalo,a ponekad i sami ne želimo vjerovati u istinu; u realan svijet koji nas čeka kada sa sebe skinemo svoj najveći oklop – laž. Često nismo ni svjesni koliko ćemo osobu povrijediti, poniziti kada shvati da iskrenosti nema. Govoreći istinu i samo istinu možemo steći prave prijatelje. Jedino tako možemo zavoljeti sebe i druge i dopustiti drugima da nas vole zbog nas samih i samo na taj način uspjet ćemo prebroditi sva iskušenja koja nas čekaju. Ona mora biti na prvom mjestu,pa makar i trenutno bila satkana od boli. Ne govori se uzalud da je iskrenost najveća ljudska vrlina. Sve u svemu, kad si na strani istine imaš najjačeg saveznika.

Lana Bobovec

Ja kao naucnik

Никола Тесла био је проналазач. Данас, после две стотине година цео свет прича о њему. Како је то лепо. Умро је давно, а уствари живи вечно. Тако сам и ја маштала да постанем велики научник.

Мој проналазак би добро дошао целом свету. Могли би да га користе сви људи као што користе и струју. Очарала бих све мојим изумом.

То би био телепортал. Возећи се њиме сви би стизали брже на одређена места.

Ја га замишљам овако: црвен је, дугачак, врата су му широка, има десет точкића које држе шездесет шрафова у облику цвета. А на врху телепортала је плава кугла. Из кугле варниче искрице жуте, плаве, црвене, зелене, наранџасте... Када искрица дође у додир са земљом на том месту порастао би диван цвет.

Унутрашњост телепортала чинио би тепих по коме су жути лептири, са десне стране поред врата налазио би се тастер на коме би укуцавали место где треба да стигнемо; на плафону наранџаста сијалица која би засветлела када полазимо. У току свог кретања телепортал би имао необичан звук, звук који лечи болесне тако да реч доктор више не би ни постојала.

Људима би служио да их одвезе на жељено место. Откуцали би назив места, сијалица засветли и за кратко време смо на жељеном месту. Никада нико не би закаснио на посао, у школу, на састанке.

Мој изум би телепортирао само добре људе. Лоше би водио ни сама не знам куда, али их више не би било. Ратова више никада не би било и само би добро владало светом. Телепортал би се налазио у сваком граду и селу и сви би били срећни без обзира где живе.

Да би мој изум успео потрбни су људи доброг и великог срца. Потрбни су и научници који имају добру вољу. Знате, он не би смео да погреши. Могло би се десити да нас одведе на погрешно место. Зато треба још та се усавршава...

И ја ћу га још усавршавати. Можда моја машта једнога дана постане стварност, а ја велики светски научник и то жена!

Citajuci Kafkkin ,,Proces” ostajem zamisljena nad sudbinom coveka i sveta

Evropska knjizevnost u prvim decenijama XX veka ne podrazumeva samo jedan knjizevni pravac vec mnoga knjizevna strujenja. Drugi naziv za ovu epohu je avangarda. Avangardu su uslovile velike promene i sveopste katastrofe, velika podeljenost u drustvu, stradanja, razaranje. Javljaju se mnogi knjizevni pokreti :futurizam, ekspresionizam, nadrealizam, kubizam. Sto se tice ekspresionisticke proze najvece domene je ostvario Franc Kafka zahvaljujuci svojim romanima od kojih je najpoznatiji ,, Proces”.
Glani lik romana je Jozef K. covek o kome ne znamo nista sem imena, pocetnog slova prezimena, zanimanje i to da je tacno na svoj trideseti rodjendan uhapsen. Ovu vest su mu saopstila dvojica sudskih cinovnika takozvani strazari. Na pitanje zasto je uhapsen dobija odgovor da nije u nadleznsoti jednih nizih sluzbenika suda da to saopste i jos mu govore da njihova vlast ne trazi krivicu medju stanovnistvom vec je ,kako zakon kaze, krivica privlaci. U pocetku uznemiren Jozef kasnije sa smirenoscu prihvata situaciju i nastavlja zivot normalnim tokom. Jedino je bio obavezan da jednom nedeljno ide na sudjenje , i to nedeljom da mu to ne bi smetalo u vrsenju sluzbe bankarskog cinovnika. Sudske prostorije koje su bile skucene, prljave i zagusljive i koje su izazivale gadjenje kod njega, nalazile su se zabacene skoro na svakom tavanu. Na prvom saslusanju Jozef se nadmocno i sa ogromnim samopouzdanjem obracao sudiji, izlazuci ga podsmehu i ponizenju. Na taj nacin zadobio je paznju citavog suda jer je njegovo ponasanje u mnogome razlikovalo od ponasanja ostalih optuzenika. Nakon ovoga Jozef postaje potpuno pasivan u pogledu svog procesa, sve do dolaska njegovog ujaka koji mu zaprepascen njegovom ravnodusnoscu nalazi advokata. K pristaje na to ali pri odlasku kod advokata vise obraca paznju na njegovu bolnicarku nego na svoju odbranu. Kako vreme prolazi ovaj proces ovaj proces shvata sve ozbiljnije i postaje nezadovoljan sporim odvijanjem situacijeza koju je bio zaduzen advokat. Cinilo mu se da sve vise ljudi zna za njegov proces i nije mu drago zbog toga jer se svako od njih prema njemu ponasa kao da je kriv. Odlucuje da pronadje sve sto vise ljudi vezanih za sud koji mu mogu pomoci. Jedan od njih je slikar Titoreli koji pristaje da mu pomogne i iznosi mu tri mogucnosti: stvarno oslobodjnje, prividno oslobodjenje i odugovlacenje. K je razocaran jer se njegova odbrana svodi na druge dve mogucnosti buduci da sam slikar ne zna i nije nikada cuo ni za jedno stvarno oslobodjenje. Iako zeli da se bori za slobodu K ne zeli da postane nalik Bloku, trgovcu koji je citav svoj zivot posvetio procesu nesvesno postajuci ,, advokatov pas”. Jedan od kljucnih delova romana je parabola o seljaku koji se nasao pred vratima zakona na kojima stoji vratar. Da bi dosao do zakona seljak mora da prodje nekoliko vrata sto se pokazuje kao nemoguce, jer ne uspeva da prodje ni prvog vratara, a i ostaje pred vratima celog zivota. Smatrajuci da je covek prevaren od strane vratara K izvodi zakljucak da se od lazi gradi poredak u svetu. Godinu dana nakon sto je proces poceo zavrsava se Jozefovim ubistvom. Osim sto je Kafka ovim romanom na neki nacin predvideo progon i ubistva Jevreja i drugih nevinih ljudi tokom Drugog svetskog rata predvideo je i gubitak privatnosti, morala i slobode.
Mozda se jednoga dana Kafkin roman pretvori u autobiografsku pricu. Mozda svet postane slican zivotu Jozefa K monoton, prazan, prljav, lisen nekih jacik emocija i osecanja. Ljudi se imati tacno isplaniran zivot i ukoliko neko odstupi od uobicajnih aktivnosti protiv njega ce se zapoceti proces. A mozda neke od ovih stvari i danas postoje.

Ljubav večita inspiracija pesnika

Sedim ispred belog papira sveske i razmišljam o temi o kojoj moram da pišem. Ljubav večita inspiracija pesnika. Ali ja nisam pesnik, a nisam ni zaljubljen. Čak ni ne znam nijednog pesnika, da bih mogao da napišem nešto iz njegovog iskustva. Ali pisani zadatak moram da uradim.

Verujem da mislite da treba da pišem o onome što su pesnici osećali pa pretočili u stihove. Ali samo oni znaju šta su osećali. I kako su to osećali. I šta su napisali. Njihovi stihovi opisuju njihove emocije i njihova stanja. Da li? Da li moje stanje vezano za ovaj zadatak opisuju ono što ću napisati. Naravno da ne. Moram da pišem ono što mi je zadato. Tako su i pesnici pisali. Ne baš ono što im je zadato kao zadatak, jer ih niko nije terao da pišu o tome, ali su morali da se drže nekih pravila pisanja, da pogode pravu rimu i pravi stih, da izraze ono što su hteli ili ono što su osećali.

A verujem da su nešto osećali. Ja ne osećam sada ništa. Mislim na ljubav. To je sada, inače sam bio zaljubljen, ali sada ne mogu da se setim kako je to bilo. Valjda su zato pesnici i pisali pesme o ljubavi, da bi sačuvali taj trenutak ispunjenosti ljubavlju u kojem su bili. Da, to je jedan od razloga zašto im je ljubav bila večita inspiracija pesnika. A i sećam se da te drži veliko ushićenje dok si u ljubavi, pa ti onda same misli nadolaze kao plima i poplave ti glavu ludim idejama, hoću reći stihovima. Da, to je drugi razlog, ljubavni zanos je ono zbog čega su pisali.

Treći razlog? Sigurno to što je o ljubavi uvek i u sva vremena popularno pisati, i što lepa i romantična pesma zavodi. Ljubav se ljubavlju kupuje. I jednu romantičnu pesmu možeš nekoliko puta primeniti kod različitih osoba, i pevati im istu pesmu. Svi to vole i svi te posle zbog toga vole.

Zato je ljubav večita inspiracija pesnika. Kroz pesme njihova ljubav traje, nje se sećaju kroz stihove, i drugu ljubav privlače. U tome je razlika izmedju mene i pesnika, on ima inspiraciju da postane zaljubljen kroz ljubavnu pesmu, a ja se njihovih ljubavnih pesama setim tek kada se zaljubim. I sada baš gledam drugaricu u učionici kako sa zanosom piše isti ovaj rad i mislim da počinje da mi se dopada ta njena zlatna kosa i kike uvijene na glavi. A dopadaju mi se i njene usne, smedje krupne oči i osmeh. Ali ja moram da pišem školski sastav. Pisani rad ili pogled na nju?

Sedim ispred belog papira i čekam da mi krenu stihovi neke ljubavne pesme:



Dal je stvarno ljubav večita inspiracija pesnika

Il se meni samo pričinjava u lepoti tvoga lica prekoputa,

Da stihovi o tebi sami nastaju u očima moje strasti,

Dok sat polako kraj časa otkucava.

Doživljaj sa zimskog raspusta

Bilo je hladno i...

Bilo je hladno i sniježno i kao i uvijek zimski raspust sam proveo kod babe i dede. Čitao sam knjige, ali najviše vremena sam provodio na snijegu. Jedino sam noću imao mira iako sam i u snovima bio na sankama.

Moje sanke su bile najbrže, njih su smatrali čudom tehnoke. Nevolje mi je zadavao plavokosi Aca koji je dobro uvježbao sankanje jer mu je staza bila pored kuće. Dogovorili smo se da jednog dana okončamo tu neizvjesnost i vidimo ko je brži na sankama.

Sva seoska djeca su se okupila na brdu i nestrpljivo se iščekivala trka. Sudija je umjesto zastavice, za štap privezao stari džemper. Dao je znak za start i nas dvojica smo jurnuli poput munje. Grčevito sam stezao rukama saonice da ne bih završio u jarku.

U jednom trenutku ispustio sam konopac i sankama pustio na volju. Sve se odigralo nevjerovatnom brzinom. Ostalo mi je samo petnaestak metara do drveta gdje je bio cilj. Protivnik je bio za petama pa je trka bila neizvjesna i dinamična.

Ipak, bio sam prvi. Sreća je bila neograničena. Za nagradu sam dobio luk i strijelu, koju sam odavno priželjkivao. Aco mi je pružio ruku kao fer sportista i čestitao mi na trijumfu.

Smrt majke Jugovica

Majka Jugovića je bila žena koja je imala devet sinova i sve ih je izgubila u boju na Kosovo polju. Njena velika ljubav prema sinovima i bol zbog njihovog gubitka opevani su pesmi “Smrt majke Jugovića”.

Zbog velike brige za svoje sinove i nestrpljenja da sazna njihovu sudbinu majka je molila boga za oči sokolove i krila labudova. Bog je uslišio njenu molbu i poklonio joj ono sto je želela, jer je znao za njenu veliku tragediju. Kada je majka stigla na Kosovo i videla svoje sinove mrtve pretrpela je veliki bol, ali nije zaplakala. Bila je tvrda srca i odolela je tom velikom iskušenju. Kada se vratila u dvor i saopštila tužne vesti, svi su plakali osim nje. Slušala je glasan plač svojih snaja i gledala njihov bol, ali ni tada nije zaplakala. Ona je tugovala negde duboko u sebi. U noći bdenja konj njenog sina Damjana je zavrištao. Iako je znala zbog čega konj vrišti, želela je da joj neko skrene misli i kaže pogrešan odgovor kako bi joj bilo lakše. Zato je pitala da li je konj žedan ili gladan, a kada joj je Damjanova žena rekla da konj vrišti jer mu nema gospodara, majčin bol bio je još veći, ali je i njega izdržala. Sutra ujutro doletela su dva crna gavrana krvavih krila koji su ispustili ruku junaka u majčino krilo! To je bila ruka njenog sina Damjana i ona je podstakla majku na sećanje i razmšljanje o svojim sinovima. Njen bol je bio ogroman i nije ga mogla izdržati. Bio je toliko velik, da se nadula se i rasprsnula.

Ljubav majke Jugovića prema sinovima je bila ogromna, a bol zbog njihovog gubitka još veći. Iako je bila jaka i izdržljiva nije mogla da preboli smrt svojih sinova i njemo srce puklo od žalosti. Ljubav majke Jugovića prema svojim sinovima je simbol majčinske ljubavi koja nema granice i koja se ne može izmeriti.

Mali Radojica

Hrabri junak Radojica, doveden u tamnicu turskog zatvora smislio je plan kako da pobegne i iz zatvora spase sebe i svoje zemljake. Odlučio je da prevari Turke tako što će se napraviti mrtav, ali se žena turskog vladara nije dala lako prevariti, pa ga je, da bi se uverila da je zaista mrtav, stavila na velike muke i pred velika iskušenja.
Misao da će njegovi drugovi biti oslobođeni i da će pravda biti zadovoljena ulivala je Radojici snagu da izdrži sve teške muke koje je Bećiraginica smislila i odoli svim iskušenjima, i fizičkim i duševnim. Kada su mu naložili vatru na grudima, hrabri Radojica se nije ni pomakao. Njegovo junačko srce je lako izdržalo tu prvu muku. Nije mrdnuo, niti se uplašio ni kada su mu ubacili zmiju u pantalone. Njegova velika hrabrost i upornost su mu pomogli da izdrži i sledeću najgoru muku, zabijanje klinova ispod nokata. Iako je osećao veliku fizičku bol, Radojica je tokom mučenja ostao miran. Niti se micao, niti je disao. Njegova izdržljivost je bila ogromna i činilo se da nema te fizičke muke koju ovaj hrabri hajduk ne bi izdržao. Zato je Bećiraginica odlučila da Radojicu stavi na još jednu muku, da ispred njega dovede kolo devojaka i lepu devojku Hajkunu, čijoj lepoti niko nije mogao da odoli. Hajkunina igra je za Radojicu bila najveće iskušenje. Levim okom ju je gledao, a desnim brkom se smešio. Njena lepota ga je opčinila i on je popustio pred ovim iskušenjem. Radojica nije mogao da odoli Hajkuninoj lepoti, ali ni lepa Hajkuna nije mogla odoleti ogromnoj hrabrosti srpskog junaka, pa mu je pomogla pokrivši maramom njegovo njegovo nemirno lice.
Hajduk Radojca je svojom hrabrošću, junačkim duhom, velikom upornošću i izdržljivošću uspeo da izdrži sve muke i da odoli svim iskušenjima, osim jednog. Njegovo junačko srce nije odolelo lepoti devojke. Ovo duševno iskušenje je za njega bilo najteže, jer iako je bio veliki i hrabar junak, bio je i mlad i neiskusan muškarac željan ljubavi.

Gorski vijenac

Postoje stihovi koji se ne zaboravljaju,reci koje ne blede,umetnici koji su besmrtni a ,,Gorski vijenac” kao da je oduvek postojao I bez njega kao da se ne bi mogao objasniti nas narod.Delo koje ne stari. Kroz ovo delo je Njegos ispleo citavu crnogorsku istoriju,opevao najvaznije dogadjaje iz proslosti ,naslikao svakodnevni crnogorski zivot u to doba.Mozemo primetiti da se kao glavni lik ,Vladika Danilo, chesto provlachi kroz strane ovog epsko-dramskog dela.Neki ga chak smatraju i alter egom samog Njegosha.
U prvom poglavlju knjige Vladika Danilo je prikazan u mrachnom ambijentu noci. Nije raspolozen optimistichki, jer ima u vidu situaciju u kojoj se nalazi Crna gora. Gledano iz njegovog ugla Crna gora je: jedna slamka medju vihorove, sirak tuzni bez nigdje nikoga.. Istraga poturica pod Vladikom Danilom obesmrtio je ,,Gorski vijenac”.Jedno je rat sa Turcima a drugo sa domacim Turcima.Rat sa Turcima ne moze vecno da traje,rat sa samim sobom ne moze da se zavrsi.Borba sa bracom vladici Danilu,,prsa u tartar pretvara”. Opsedaju ga mračne misli jer mora da donese tešku odluku,plaši se bratoubilačkog rata i duboko je svestan odgovornosti koju ima pred narodom i budućim generacijama.Njegova odluka mora da bude prava,želi da sačuva mladost.Vladikina neodluchnost poistovecuje se sa biti ili ne biti, biti ili ne biti jednog choveka ili jednog naroda. Ali ,,tvrd je orah vocka cudnovata,ne slomi ga al’ zube polomi”,odgovorio je Vladika Danilo Selim-pasi.Takav je crnogorski narod-mali ali tvr,hrabar,ne salomiv. Srpski narod podneo je velike zrtve ali zato je jedna od glavnih odlika tog naroda vitestvo,hrabrost,gordost,nesalomivost.Ali I pamet I mudrost.,,Ko na brdu ak I malo stoji,vise vidi no onaj pod brdom”,jos su jedne od chuwenih izjava Vladike Danila.U owoj rechenici krije se znachenje rechi daonaj ko je pametniji, obaveshteniji, ucheniji wishe widi no onaj pod brdom, tj.onaj koji nije obaveshten.Njegove rechi imaju skriveno, simbolichno znachenje, izgledaju naiwno ali je zaprawo teshko razumeti njihovo pravo znachenje. ”Cuvena je I njegova poruka:,,Spustavah se ja na vase uze,umalo se uze ne pretrze,otada smo visi prijatelji u glavu mi pamet uceraste”.Tu rechenicu sam shvatila kao odraz njegove razboritosti, ne bash lepog iskustva sa turcima i opreznosti.
I na kraju ,Kud s Njegosem poslije Njegosa?”.Na svakom narodu je da kuje sudbidu svoje zemlje, a Crnogorci su bez sumnje bili veshti u svom zanatu.

Lik Marka Kraljevića u istoriji i narodnoj poeziji

Ovo je moj sastav koji sam pisao potpuno sam bez imalo pomoći za domaći i na kom sam dobio 5, želeo bih da ga pročitate:

Neki kažu da je bio pravi nadmoćni junak, a neki pak tvrde da je on samo plod mašte srpskoga naroda i da je bio samo običan vojnik naše vojske. Ne znam šta je sa njim bilo, ali volim kad mi neko priča o njemu...

Naš narod ima puno lepih pria i epskih pesama o nekim događajima i junacima u Srbiji. Bez obzira da li su istinite ili samo izmišljene, one čine našu kulturu i istoriju. Isto tako imaju mitovi i o Marku Kraljeviću, našem najvećem junaku. U njima se govori kako je posedovao veliku psihičku i fizičku, kako je protivnicima ledio krv u žilama i kako su njegovi saborci imali veliko strahopoštovanje prema njemu. Narodni pevači vele da je on mogao sa jednim mačem da pobije 40 Arapovih sluga i da je mogao da podigne i baci vola sa jednom rukom, da uhvati i skoro na smrt prebije vilu Ravijojlu i kad ga je Arap udario sa buzdovanom 4-5 puta i da mu ništa nije bilo. Ponekad se zadivim kako je sve mogao to da uradi, ali ipak je to nemoguće. Istoriski nalazi tvrde nešto drugačije. Kažu da je bio sin kralja Vukašina. Krunisan je 1371. godine posle bitke na Marici i kad je knez Lazar Hrebeljanović podigao tada moćni Kruševac. Njegov dvor i prestonica ujedno su bili u Prilepu (tadašnja Srbija, sadašnja Makedonija). Turci su mu dali teritoriju kojom je gospodario, a za uzvrat morao je da bude turski vazal koji im je pomagao u borbama za nove teritorije. Kada ne bio boj na Kosovu, Turci mu nisu verovali i nisu mogli da se pouzdaju u njega (mislili su da će da se bori na strani Srba) zato nije ni išao na Kosovo. Ne mogu da ne zaboravim da pomenem i Šarca, Markovog Konja. U nekim krajevima se pripoveda da ga je dobio od neke vile, a negde da ga je kupio kod nekih kiridžija. Pre njega je imao puno raznih konja, ali ni jedan nije mogao da ga nosi pa kad je video Šarca, šareno gubavo muško ždrebe, učinilo mu se da će od njega postati dobar konj. Da bi testirao da vidi da li je dobar, uzeo ga je za rep i omahne oko sebe i Šarac se nije ni mrdnuo, onda ga je kupio, izlečio od gube (to je teška bolest zbog koje izlaze kraste na koži) i naučio da pije vino. Isto tako i za smrt Marka se ne zna baš tačno. Neki kažu da ga je u Rovinama 1395. godine ubio karavlaški vojvoda Mirčeta zlatnom strelom u usta, kad su se Turci borili protiv Karavlaha. Drugi kažu da se šarac zaglavio u nekoj bari kod Dunava i da su obojica propali; u Negotinskoj krajini kažu da je to bilo u nekoj bari blizu Negotina ispod izvora reke Caričine i da sad ima tamo bara i zidine od stare crkve koja je podignuta na Markovom grobu. Treći pak kažu da se u boju prolilo puno krvi, pa je Marko podigao ruke i rekao "Bože šta ću ja sad!?" I bog se smilovao i preneo i njega i Šarca u neku pećinu u kojoj sad obojica žive: on zabodavši svoju sablju pod gredu ili je udarivši u kamen legao te zaspao. Pred Šarcem se nalazi malo mahovine i kad je pojede Marko će se probuditi i spasiti Srpski narod. Jedni govore da je u tu pećinu pobegao kada je prvi put video pušku i pošavši da je ogleda, da vidi da li je istina o tome što pričaju, upucao je sam sebi dlan, pa je rekao: "Sad ne pomaže junaštvo, jer i najgora rđa može ubiti i najboljeg junaka".
Posle svega ovoga ja sam shvatio da je on grubijan mekog srca i da je on uvek pomagao ostalim ljudima.

On je simbol junaštva srpskoga naroda i da ako su sve to samo obične izmišljeneprie da treba da se ima poštovanje prema njemu jer sam iz pesama o Marku naučio dosta toga: Kako treba pomagati ostalim ljudima u nevolji, kako se živelo i ratovalo pre i još mnogo toga.

Mihajlo Zivkovic iz Krusevca

Potera za pejzažima

Čuje se sat kako glasno zvoni i upozorava me da je vreme da se spremim za put u selo kod babe i dede iz Kanade.
Zlatno sunce obasjalo je mračnu sobu svojim toplim zracima koji se polako spuštaju i prave senku na zidovima oblepljenim posterima. Svetlost svežeg jutra odbija se od mali otvoren prozor. Miriše na sveže maline. Radoznala sam, veoma, i jedva čekam da stignemo ,štaviše, napeta sam pomalo. Dugo nisam videla baku koja mi tepa nadimkom Nale , a deda me uvek sačeka sa čokoladom u ruci.
Silazim niz klizave stepenice, još uvek pospana, dok moj brat ne zna ni gde se nalazi. Ispred zgrade čeka nas auto i polako se spuštamo niz strmu ulicu. Ispod prvog mosta ispod moje zgrade polako i mirno teče reka Topčiderka. Mutna je ali lepa i uska. Većina automobila juri niz ulicu, verovatno neki kasne na posao,ali ja uživam putujući kroz prirodu. Prvi semafor pokazuje crveno svetlo i mi stajemo. Ljudi užurbano prelaze ulicu kao mravi kad sakupe hranu pa trče u skloništa. Moj brat spava. Već odmičemo, još malo pa ćemo izaći iz Beograda. Prolazimo pored starih ruševina nekih zgrada. One su me podsetile na rat i malo sam se rastužila. Ove zgrade nažalost nisu obnovljene. Nastavljamo dalje a brat se budi i već radoznalo pita da li smo stigli, onako grubim glasom uznemireno, verovatno zato što se tek probudio.
Stigli smo do velike kapije Beograda koja se sigurno ponosi sobom jer predstavlja ulaz u večni Beograd. I ja se osećam ponosno kad vidim nju. "Zbogom stari Beograde, vratićemo se!" povikasmo brat i ja mahajući mu. Ah, konačno, mirno sedim naslonjena a hladni vetrić polako pirka i nosi mi kosu. Čuje se gromoglasno zavijanje iz autovog auspuha. Verovatno je umoran. Stali smo da se odmorimo. Visoka zelena trava ponosito mami šareno cveće da se zajedno lelujaju na vetru. Posle nekog vremena ponovo smo krenuli. Polako, stigli smo u selo.
Svi se iznenađeni grlimo i ljubimo i svi smo srećni i zadovoljni. Ovo će biti lep dan.

Sta bih napisala Ani Frank

Ana Frank je bila jedna hrabra,mudra i mastovita devojcica koja je neduzna zavrsila zivot na veoma tragican nacin.Evo sta bih joj napisala iako ne postoje reci kojima bih mogla da joj kazem koliko joj se divim.
,,Draga Ana,pre svega zelim da ti kazem da si ti najhrabrija i najpametnija devojcica za koju znam.Dok sam citala tvoja pisma koja si pisala Keti saosecala sam s
e sa tobom.Bilo da je ono o cemu si pisala zvucalo tuzno,veselo,smesno ili strasno uvek sam se pitala kako se ti zapravo osecas?Da li nekada plakala nocima ali to nisi htela da kazes Keti?Da li ti je nekada bilo dosta zivota,iako si imala samo 13 godina,ali si sve to drzala u sebi?Sigurno ne znas da ti se dive milioni dece u svetu.I da sva ta deca,pa cak i odrasli zahvaljujuci tebi shvataju kako je zivot u tvoje vreme bio tezak pogotovo za vas,Jevreje.Ne mogu da prestanem da razmisljam kako si se ti mucila,kako ti je bilo dosta zivota,a kako se danas ja nerviram za neke sitnice.Imala si volje da pises Keti kako ti je prosao dan iako su ti svi dani bili isti.Svaki dan ti je prolazio u strahu da cete ti i tvoja porodica biti uhvaceni,svaki dan si mastala o normalnom zivotu poput ostale dece.Volela bih da procitam jos tvojih pisama,ali drugacijih.Volela bih da u tim pismima opisujes jedan lep i veseo zivot normalne 13-godisnjakinje.Da Keti poveravas svoje ljubavne tajne,ili mozda poneku tajnu koju niko ne sme da zna,da osetim radost i detinjstvo jedne devojcice.
Ana,zelim da ti kazem da si ti najjaca osoba na svetu,da ti kazem da si mi pokazala sta je prava sreca u zivotu.Ana,hvala ti,ne znas koliko su mi tvoja pisma znacila''

Hoce li buducnost imati junake

Junak je osoba koja je hrabra,borbena i spremna da da svoj zivot da bi zastitila drugu osobu,osoba koja je spremna da umre za svoju drzavu,osoba koja kada se nadje pred nekim teskim zadatkom svojom mudroscu i sposobnoscu resi taj zadatak lako i brzo.Nekada je bilo mnogo junaka koji su svim srcem branili svoju otadzbinu,a da li danas postoje takvi junaci?
U danasnje v
reme ljudi smatraju razlicite osobe junacima.Za navijace to je igrac koji je doneo pobedu njihovom klubu,ili pak trener koji je njihov klub ucinio tako dobrim.Za neke ljude junaci su politicari koji vode drzavu...Vatrogasci,recimo rizikuju svoj zivot za zivot drugih ljudi,doktori spašavaju na hiljade beba,dece,majki,oceva i staraca,domovi za napustenu decu cuvaju,hrane i vaspitaju mnogo dece koju su roditelji napustili...Danas mnogi cine dobra dela,ali ponekad se pitam da li je to dovoljno da se smatraju junacima?Junaci su sva dela zbog kojih se smatraju za junake cinili zato sto su bili plemeniti i dobri u srcu,a danas je razlog toga jedan-NOVAC.Da li mozemo smatrati junacima osobe koje cine plemenite stvari zbog novca?Mislim da ne.Ali to ne znaci da buducnost nece imati junake.Ne zaboravimo na hiljade i hiljade vojnika koji ostavljaju porodicu,i svoju decu da bi se borili za drzavu.Oni znaju da kada odluce da odu u rat mozda vise nikada nece videti osmeh svoje dece,ili biti u svom toplom domu,a ipak pristanu na to.Ali takodje znaju da iako izgube zivot,da ga gube za svoju otadzbinu i za sve ljude u njoj.A tu su i ljudi koji se bore za prava drugih,ljudi koji siromasnima obezbedjuju dom i normalan zivot bez ikakve koristi za sebe,ljudi koji daju zivot da bi neko drugi bio srecan...
Bas zbog svih ovih ljudi,koji su plemeniti i hrabri kao i junaci nekada,buducnost ce imati junake kojima ce se svi ponositi.

Moja zemlja - moja otadžbina

Dok sam razmišljao o ovoj temi, ne znam ni kako ni zašto, setio sam se japanskog filma „Princeza Mononoko“. Današnji sastav posvećujem Japanu, zemlji izlazećeg sunca i njihovom velikom srcu. U počast poginulima u cunamiju i nuklearnoj havariji. Nema inspirativnijeg filma koji bi odgovarao trenutnoj situaciji u Japanu i prirodnoj katastrofi koja ih je zadesila, da im ulije novu snagu i vrati veru.

Zašto baš Japan? Pa nekako, svaki put kada bih pomislio da imam početak i uzeo olovku da skiciram, gubio bih inspiraciju i vraćao bih se na razmišljanja da, ako je tačno da je dom tamo gde mi je dobro, kako onda da pišem o otadžbini a da to bude pozitivno, da se oseti optimizam. Kako kada je oko mene sve sam nerad i bahatost, kada ni kao dete ne mogu da zažmurim i zatvorim oči dovoljno jako da sve to ne vidim i ne čujem, onako kako mogu moji vršnjaci iz te tako blizu a tako daleko Evrope? Kako kada znam da će bahati vozač koji je pre par dana na pešačkom prelazu ispred škoje povredio moju drugaricu, verovatno uskoro biti na slobodi? Pokušavam da izvučem neko pozitivno, patriotsko osećanje ali teško ide. I sastav je zapeo, nikako da počnem.
A onda kao spas, Princeza Mononoko, davno odgledan film. I Japan, zemlja savršenstva i dobrog života. Divni ljudi koji su znali da pomognu i nama, malima, za koje možda nisu ni znali gde se na mapi nalaze. I sve to ode u danu, zbrisano neumoljivom snagom prirodne katastrofe.
U ovom trenutku osećam da je Japan moja zemlja i moja otadžbina. Zaista snažno želim da im dam parče ove naše bašte na Balkanu. Komad sirove zemlje stotinama godina gažene i zanemarivane, ali ipak zelene i manje-više zdrave zemlje. Da dođu i donesu svoj rad, znanje i dobrotu, da nas nauče da radimo, da očistimo naše reke i parkove, da ne gazimo decu po ulicama, da ne gazimo i otimamo već da sačekamo u redu za sadnice trešnje, pa da svako dobije svoju.
Da moja zemlja bude i njihova otadžbina sada kad više nemaju svoju.

Трагични ликови у Станковићевој драми Коштана

У Станковићевој драми ``Коштана`` преплићз се два различита става о животу. Са једне стране се налазе строге у птријархалне чорбаџијске породице које имају затворене ставове према младости и љубави. Код таквог начина живљења младост се гаси, гуше се љубави и живот постаје празан. Овакав живот живе Арса и Хаџи Тома. Са друге стране се налазе људи који сматрају да живот треба живети пуним плућима, проживети младост, радовати се животу и живети га опуштено, са уживањем. Оваквом стилу живота припадају и неки који су из чорбџијских породица али су успели да се отргну неписаним патријархалним правилима. У начин живљења спадају Коштана и Стојан, али и носталгични Митке, и у једном периоду се оваквом начину живота предао и Хаџи Тома. Иако сви ови ликови имају различита мишљења о животу, њих све повезујењ жал за младошћу. Неки жале што је младост прошла а није била довољно проживљена и на прави начин искоришћена. Други жале што младост која још увек траје не иде оним током којим су они замишљали да ће ићи.
Коштана је млада Циганка која својом песмом и игом плени све око себе. Иако је она насловни лик драме, она није главни драмски лик. Она је центар збивања и свег дешавања. Она наводи људе да се понашају можда онако како не би трбало. И старији и млађи мушкарци су занесени њеном лепотом, игром и песмом и много новца и времена дају на њу уместо да се посвете својој породици. Она је централни лик драме јер да ње нема не би било ни драмске радње, па ни драме.
Коштана је млада, лепа и чулна. Ужива у животу и радује се њему. Она певање схвата као свој позив и ужива док то ради. Она не пева само због новца и то можемо да видимо када је Хаџи Тома доведе кући и даје јој низове дуката, она те дукате враћа Марку јер зна да би после, кад се Хаџи Тома отрезни, сва кривица што су код ње дукти пала на њу, јер Хаџи Тома никад не би призанао да је посрнуо пред њеним песмама. И поред свог посла она је успела да сачува достојанство.
Тачно зна какав је њен друштвени положај: Ја, Циганка! У Бању, у село, тамо је моје!. Свиђа јој се Стојан али га не воли. Њена трагедија се огледа у томе што јој је младост нагло прекинута насилном удајом. Жали што више не може живети живот као до сад. Зна да ће јој радом руке пропасти, очи и лице исушити и да неће бити лепа као што је сада. Иако јој Стојан нуди живот са њим, она га одбија јер би тако изгубила слободу. Морала би да служи свекр и свекрву, доћекује госте, а увече, под месечином, кад је пуна снаге, она, уместо да игра и пева, била би затворена у кући. Није успела да осети љубав ни страст ни да проживи младост како је замишљала.
Митке је старији човек. Он је своју младост бурно проживео, имао је доста авантура, љубави које су за њега дале и живот. Али ипак он не мисли да је довољно проживео. Не жели да се смири јер не види себе поред жене која је све време у кухињи лицем умазаног тестом и брашном. Али ипак он се на крају покорава таквом жиоту због претњи брата.
Жал за младошћу код Коштане и код Митка се разликује. Коштана пати јер је она још увек млада а не може да проживи ту младост која је тако прекинута и због тога је клонула духом. Митке жали због недовољно непроживљене младости. И Хаџи Тома пати јер и он није довољно проживео младост коју је нагло прекинула женидба. Због тога он себе пореди са булом која је умрла прве брачне ноћи, јер је исто тако и његов живот и смисао живота окончаи оног дана кад се оженио. И Стојан жали што му младост не пролази онако како је замишљао да треба.
Свим овим ликовима живот је промашен и жале што га нису боље искористили.

Kad ljubav pobedi mrznju

Najplemenitije I najdragocenije osecanje podareno coveku je ljubav. Nikakvo zlo se ne moze izroditi iz iskreno negovane I ciste ljubavi. Ta emocija pleni, stvara I uzdize nas do visina, a kako bi drugacije leteli da nije krila ljubavi. Ali cak I ova lepa emocija ima svoju suprotnost zvanu mrznja. Surova podela.
Iako se istinski trudim nisam u mogucnosti da shvatim sta znaci mrzeti, Kazu da je granica izmedju ljubavi I mrznje tanka, I da se u odredjenom momentu lako prelazi. Ja ne delim to misljenje, ako nekako volis na pravi nacin, kako ga nakada mozes mrzeti? Nikakvi postupci, izgovori I razlozi ne mogu opravdati onoga koji mrzi. Mi samo zaboravljamo na sve lepe trenutnke koje smo proziveli zahvaljujuci toj istoj ljubavi zbog koje smo spremni da mrzimo. Covek sve nosi u sebi I sa sobom. Zasto uzimati otrov I gorcinu, a toliko je slatkihh nektara svuda oko nas? Svi smo zedni I zeljni ljubavi. Treba samo naci izvor, rosu u travi, kapljicu na listu.
Sve sto je dobro na ovom svetu dolazi od ljubavi, ona je pokretac, ona je vodja, ona uvek zna pravi put. Mrznja sputava, manipulise, unistava, gura nas na dno. Siromasi nas duh, osakacuje ga, obezvredjuje nas kao lisnosti.
Snaga ljubavi razgradjuje kamena srca, rusi granice. Najlepsi stihovi , romani, pesme, najke napisane su na temu ljubavi. Nijedno delo nije zasnovano na temeljima mrznje I zla. Ako volimo mozemo da stvaramo, da napredujemo, da prevazilazimo, da se borimo I pobedjujemo. Mrznja je oskudna, suvisna I nepotrebna emocija u nasim vrednim I velikim zivotima. Zar cemo svoje postojanje podrediti I usloviti necim za sta smo sigurni da nije vredno?
Mrznja je do te mere negativna da je tesko o njoj I pisati. Mrznja je bolest koju treba leciti ljubavlju, kada je pobedimo onda smo izleceni...

Разочарала сам се

Одувек сам веровала људима, сматрала да сви они који су увек били поред мене
кад смо излазили, док смо се дружили, били неозбиљни и нисмо имали велике,
праве проблеме, бити ту и када одрастемо и схватимо да живот није баш лак.
Брзо сам се везивала за људе и често са трудила да не видим њихове мане. Али,
све се то променило пре три године када се у мој крај доселила једна, сада већ
девојка. Веома брзо сам се спријатељила са њом, а још брже је успела да ми улије
поверење. Била је уз мене када је требало да јој помогнем да се што боље уклопи,
да упозна неке нове људе, али када год имам неки озбиљнији проблем, она или
није имала времена за мене или би увек скретала са теме, а ја сам, не знам зашто,
увек осећала потребу да морам да је саслушам, па ако знам на који начин, и
помогнем. Никада ни од кога, па ни од ње нисам тражила ништа, осим тога да ме
бар саслуша када ми то треба, а она ми је, наводно, била најбоља другарица. Иако
су ми сви говорили да сам се променила, нисам хтела да поверујем у то, веровала
сам њој. Трпела сам то две године и на крају „пукла” због ситнице. Тада сам се
разочарала и у себе, а почела да сумњам у људе. Али, сви они који су ми
говорили да сам се променила, били су ту. Упознала сам и нове особе које су опет
у мени створиле позитивне мисли, али убедили ме и поступцима да ће увек бити ту
за мене. Свима њима сам захвална, јер сам уз помоћ њих почела да савршено
процењујем људе.
Много пута сам се разочарала, али из овога сам највише научила, и сада више
ценим мишљење људи до којих ми је стварно стало и који су успели да ме убеде
да ће увек бити ту.

Моја улога у стварању мирољубивог света

Одрасла сам слушајући приче о старој Југославији. „То је било некада”, говорили
би одрасли, са уздахом и замагљеним погледима у даљину, као да из те
загледаности покушавају да призову некадашњу срећу, мир и благостање о коме
често причају.
Рођена сам 1993. у години кад већ увелико није постојала Југославија, дивна
земља које се многи сећају. Прошло је 17 година од тада, а њихове успомене и
сећања не бледе. Жал за прошлошћу, њеним сенкама и мирисима не престају. Није
ми јасно шта се то деси у појединцу, људима, па из мира и среће, преко ноћи, уђу
у потпуно уништење? Покушавала сам да схватим. Шта је то што разјари мржњу у
човеку, па пожели да уништи друго људско биће? Како се одједном одрекне
комплетне среће, душевне смирености и физичког мира, и већ сутрадан мрзи све
оно што га је до тада чинило срећним?
Мислим да алавост и бахатост владају модерним човеком, који је заборавио ко је,
одакле потиче и где су му корени. Почео је изненада да се дели на беле, црне,
жуте, црвене. Ако не према кожи, онда по вери, на православце, католике,
муслимане, протестанте. Ни то му није довољно,па се дели по нацији. Докле?
Човек је решио да нађе оправдане разлоге за своју мржњу, заборављајући да сви
потичемо из истог језгра, да имамо једнака права у животној борби и да нас Сунце
истом лепотом греје. Нећу да будем део те велике помућене свести и жеље за
уништењем! Не желим да улетим у временску машину, која прождире све што је
вредно постојања! Мој избор је Љубав! Прихватам све људе и волим онаквим
какви јесу, са свим њиховим врлинама и манама. Толерантност нас приближава и
даје нам шансу да се разумемо срцима, а не ослањамо само на оно што видимо
очима.
Највећи допринос у стварању мирољубивог света може да да само чиста љубав
коју пружи сваки човек, без промисли.

РУЖИН ПАД

Камена грађевина. Стољећима мирно стоји,
увијек на истом мјесту, усамљена и већ упола
распаднута. Стољећима небитна и потпуно забо-
рављена. Живот око ње лагано тече, све се
мијења, све стари, долазе нека нова лица, неки
нови људи са новим сновима и жељама... А она,
опет, стоји, непомична, неважна, постоји да би
другима представљала симбол нечега.
Данас стојим испред дрвених, масивних
врата њеног сјеверног улаза и замишљам себе како
сједим на једном каменом блоку, горе високо, и
како посматрам птице које су до малоприје биле
стотињак метара удаљеније од мојих стаклених
очију, пуних суза, које их сада посматрају неким
необичним жаром.
Замишљам себе како у неком слатком, страс-
ном, опијајућем трансу пружам своју бијелу руку,
како опипавам суви, топли ваздух и склапам очи
удишући дубоко.
Гледам у једну згажену ружу пред вратима.
Гледам њене латице и њено беспомоћно, жуто, рас-
паднуто срце. Гледам и трудим се да, у својим
мислима, полако премотам клупко времена уназад,
да опет вратим живот њеним црвеним латицама,
како би њена крв прострујала танким нитима што
се лијено протежу кроз њено танко, зелено тијело
пуно оштрог трња. И овдје се, пред мојим очима,
у мојој глави, враћа један изгубљени живот.

САМОЋА

Што се више повлачим у себе,
све је више отрова у мени...
Чедо Ђурђевић

Гледам кроз прозор. Непрегледна бјелина је свуда. Снијег пада већ
данима. Напољу је хладно и нигдје никог нема...
Моја самоћа постаје већа у оваквим данима, хладним, празним...
Ноћима је још теже. Више ми ни књиге, ни филмови, не могу помоћи.
Све ми је теже и теже бити сама. А мислила сам да ћу моћи, да ми нико
није потребан. О, како сам се преварила! Самоћа и немир у грудима
расту и више ме не напуштају. И у маси људи, и док сам са пријате-
љима, они су ту. Као да нисам дио овога свијета. А што је најгоре,
одавно је тако...
Људи су ме давно разочарали и с њима сам покидала готово све везе.
Временом, мој презир према људима је све више и више растао. Отуђе-
ност је тешка, али изгледа да је то терет који морам да носим, јер и да
желим, не бих се могла промијенити, никада не бих могла опростити љу-
дима то што су такви какви јесу. Не бих им могла опростити њихове се-
бичности и подлости, никада им не бих више могла вјеровати – толико је
горчине у мени. Али, упркос томе, никада не бих могла повриједити
ниједно људско биће...
Знам, због свега тога, осуђена сам на самоћу...

ЛИЦЕ НА ПРОЗОРУ

Блиставе капи кише су клизиле кроз ваздух и падале на влажно тло. Свјет-
луцави кругови су се појављивали на површини зелене ријеке, баш као да се
небо играло са водом повлачећи и бацајући невидљиве коцкице на ненацр-
таној, бескрајној, воденој шаховској плочи. Брзо ће зима. Ваздух већ полако
постаје хладан и сув. Храпав и безличан. Брзо ће заледити ону шаховску
плочу и брзо ће нестати топлине његовог даха. Снијегом ће покрити град и
бациће бијеле пахуље на један прозор...
Једно ће лице тужно погледати у њих, додирнути их руком и вратити се у
хладну собу у којој је ватра у камину тек почела да пуцкета. Лице ће успорено
узети покривач и сјести у стару фотељу пресвучену карираним платном. Спо-
којно ће склопити очи и покушати да се утјеши неким давним сјећањем. Да
угуши сав бол и све безнађе...
Сјетиће се свог старог краја, блиставе, мирисне кише, првих сњегова, житних
поља. Сјетиће се брижног лица своје мајке и опојног мириса дједовог воћњака.
Сјетиће се укусног бакиног хљеба...
Ватра ће се разгорјети. Топлина ће пружити своје ватрене руке и додирнути лице у
фотељи. Оно ће прогледати. Биће опет бачено у овај свијет. У празну собу, хладну
од тишине и поред ватре. Ништа њега угријати не може. Схватиће да је сам.
Потпуно сам и напуштен... Тада ће опет склопити очи и покушати да чује своје
изморено, рањено срце. И слушаће га мирно. Бројати откуцаје. Један, два, три,
четири... А онда више неће чути. Коначна тишина... Погледаће у своје беживотно
тијело с висине. Заплакаће и помислити: Хоће ли видјети да ме нема? Да ли ће на
мене помислити и пустити сузу за мном? И снијег је загрлио град. Једно тужно лице
је погледало у пахуље на прозору и додирнуло их остарјелом руком...

САМО ЉУБАВ

Љубав . . . то је најљепша ствар у нашим животима, не битно када се догодила,
она је природна, али у исто време и необјашљива, неочекивана и изненадна. Многи
људи мисле да љубав не постоји, али тачно је да већина људи који имају такво
мишљење, о љубави, уствари себична. Ја лично не мислим тако, јер онај ко
доживи праву љубав он чак не зна ни шта то значи. Многи од нас пате због
такозване „забрањене“ љубави. Такође, особе којима љубав није узвраћена, мисле
да је “смак света“, и затварају се, што је скроз супротно мом мишљењу. Ја мислим
да је најбитније уживати у томе, борити се за ту љубав и ту особу, јер је
најбитнија нада и стрпљење. Ипак када се надаш и бориш за нешто што ти је
драго, на крају га обично и добијеш. Када га добијеш све твоје патње, слутње и
надања падају у воду, а долази оно неочекивано, љубав! Моји вршњаци, бар
већина њих, се разочара у љубав, мисле да се никада више неће заљубити …
Такво мишљење нас чини затвореним за комуникацију са другим особама. Чак
говоре да су ружни, и не разговарају о својим јадима, патњама, чежњама,
слутњама … Ја лично мислим да је свако леп на свој начин !!! Ипак, треба имати
пријатеља који ће ти пружити љубав и подршку у твојим авантурама, неко ко ће
нам помоћи да се извучемо од злих мисли и дела. Самоћа и туга су велики
пратиоци љубави, ѕато су нам потребне подршке. Али морамо бити оптимисте, јер
сваки дан је занимљив на свој начин, на сваком кораку може да нас задеси нека
нова љубав! Волети некога је исто као и читати неку лепу књигу, роман, ићи у
биоскоп … Али, најбитније је да та особа коју волите, воли вас. Јер како људи
кажу: „Волите некога и тај неко ће кад-тад заволети вас!“. Наши животи били би
безвредни или празни и неиспуњени без љубави. Маштања, праштања, слутње,
чекања, чежње … Али ипак се слажем: „живот је чудан, када особа коју волите
није ту', и када живис међу толико људи, а мислиш на ону која не мари за
тобом !!!“. Живети за љубав има смисла, не важно да ли је то пријатељска љубав
или искрена љубав између мушкарца и жене, јер они који се воле, богати су.
Љубав је богатство !!! Као што сваки осмех улепша дан, тако и једна мала
ситница, као што је љубав, улепша цео живот !!!

Моје молитвено и молбено обраћање Светом Сави

27. јануар. Хладно и снежно зимско јутро. Са оближњег
звоника разлеже се уједначен, блажени звук. Мирис
тамјана, упаљених свећа и побожни жамор у црквеној
порти буди у мени носталгију за старим временима.
У школама весеље, разиграност. Слави се школска
слава! „Зар се само на данашњи дан слави Савино име?
Зар није право пред Богом и људима да га се стално
сећамо, да се трудимо да макар мало живимо живот
сличан његовом? Зар су узалудне жртве које Сава принесе
за спасење целог српског рода, те смо посустали и
застранили на стази праведног и човечног живота!? Где
нам је нестала људскост и брига о другима?”
„ Свети Саво, помози! Помози српској деци да израсту
у честите и поштене људе какав си и ти био! Подај нам,
Саво, мало твоје мудрости и човекољубивости, твоје
дарежљивости и братске љубави, твоје способности да
мириш завађену браћу и народе, чуваш наше Српство и
волиш све људе: несрећне, болесне, сиромахе, племиће,
владаре, старце и децу - све подједнако! Покажи нам,
наш духовни вођо, прави пут! Покажи нам пут истине и
правде, пут знања и одрицања, пут братства и слоге!
Просветли наше животе и огреј нам срца топлим зрацима
Хиландарског сунца! Врати Српство тамо где су његови
корени и духовни темељи! Подај нам још Жича, Студеница
и Милешева! Описмени неписмене, излечи болесне,
подај вид слепима и онима који не желе да виде,
смекшај најтврђа срца, усрећи несрећне као што си много
пута за свога живота! Уједини православце, католике,
муслимане и Јевреје, све твоје поштоваоце, као некада
када се поклањаху твојим моштима у Милешеви! А српском
роду подај мира, слоге, знања, љубави, порода и
среће.”
Много је векова, буна, недаћа и стрепњи прошло од
Савиног рођења и много ће их још проћи, али његов лик
и дело остаће први, прави и једини источник српске
државе и духовности.

Пре него што пођете да тражите срећу, проверите – можда сте већ срећни?

Кроз живот сваког човека прође милион различитих ствари и осећања.
Нека изазивају бес, мржњу, тугу, разочарање, а нека и оно најлепше,
срећу.
Свако би волео да се у њему рађа само осећање среће, али у реалном
животу то није увек могуће.
Ипак, пре него што пођемо да тражимо срећу и више од живота, треба
да се запитамо да ли смо срећни или не, и да ли се можда понашамо себично
и нескромно тражећи велике ствари.
Хиљаде људи на свету нема оптималних услова за живот, за рад. Хиљаде
деце нема сопствени кров над главом, храну, услове за један нормалан
живот, рад, образовање, а никоме се не жале, задовољавају се, и оним за
некога, јако малим стварима.
Ја увек тежим ка нечему бољем, тежим ка нечему вишем и тражим
пуно, па неретко будем незадовољна. Ипак, некад застанем и размислим.
Можда сам тражила много, а то није могло да се оствари. Покушавам тада
да пронађем све ствари због којих сам срећна. Све ствари, мале и велике.
Пре него што човек пође да тражи праву срећу, треба да се врати у
садашњост, да завири више у свој живот и сагледа шта уствари има у
животу.
Када упоредим свој живот са животом појединих особа, схватам да
уствари имам оно што желим, односно оно што би требало да има свака
особа за нормалан живот, и схватам да се у животу све стиче на овај или
онај начин.
Неке ствари су пролазне, неке трају сувише кратко и пролазе јако брзо,
баш када нам је најлепше. Због тога треба да уживамо у ономе што имамо,
па макар то биле и ситнице, јер кад – тад схватимо да често нисмо
били у праву и да смо и сами криви за одређене моменте
незадовољства.
Човек се учи док је жив, често и на грешкама, туђим и сопственим. Ја
учим да у животу ценим мале ствари, јер како кажу – ситнице живот
чине.

Две собе

Рођење... Почетак стварања света. У почетку једна празна
соба, јако мала да би се у њу могло ући. Али, како године пролазе,
соба се повећава. У њој се налазе мале ствари, битне и небитне. Све
је испретурано, измешано и збуњујуће. Са годинама све их је
више и више. Осећам да их се морам ослободити, на неки начин
учинити да нестану заборавом, или их негде одложити, потиснути,
да би пуком случајношћу, или жељом, изашле. Дакле, твој простор
је сада већи, многе ствари морају се одложити, тако да се у
соби стварају двоја врата. Иза тих врата, простиру се још две собе.
Једна соба са небитним ствари ма, људима и догађајима, које желимо
да заборавимо, али нисмо успели, па смо их одложили, закључали
врата. Са друге стране собе налазе се друга врата, са нама
важним стварима: мислима, осећањима, догађајима и људима,
који су нама драги. Наша првобитна соба, која се створила рођењем,
остаје празна. Ту су само бели зид, столица и лампа. Седимо ту сами,
препуштени себи и размишљамо: о одлукама и ономе што бисмо
могли радити и супротно. Испред свега налазе се два пута: прошлост
и садашњост. Још не излазимо из собе док не одлучимо јесмо ли
спремни. Хоћемо ли отворити врата са неважним стварима и пустити
их да попадају у нашу собу, измешане и испретуране? Повести
их путем прошлости да нас преоптерећују. Хоћемо ли допустити да
стојимо у месту и прошлост учинимо садашњошћу и будућношћу,
иако знамо да ћемо стајати ту, немоћни, и мислити да је тако најбоље?

KAKO TREBA ŽIVETI? ŽIVI ŠTO LEPŠE, ALI TAKO DA TE NE BUDE STID

Život je buktinja i beskrajno prostranstvo, koja sa sobom nosi mnogo toga, uzima i daje.
Ne može se živeti van stvarnosti, sadašnjosti, kako mnogi zamišljaju, skrenu sa životnog
puta, padnu u provaliju i nikada se, na žalost, ne oporave. Svet je okrutan, surov,
korumpiran, nezdrav. Zašto ući u svet narkomanije, alkoholizma, kriminala? Zašto?
Jednostavno, život je lep sam po sebi, mi ga možemo učiniti lepšim, a ne mračnijim,
surovijim. Danas su ljudski umovi potpuno uništeni. Možda je za to kriva današnjica,
društvo a možda i mi sami. Razmislimo.
Život treba živeti punim plućima, udisati samo zdrav vazduh, a ne supstance koje nas
čak mogu odvesti u smrt. Zašto je svet tako nezdrav? Zato smo krivi mi, i samo mi.
Život se rađa čist, a mi ga krojimo prema nama. Živimo lepše, igramo za život! Pitam se;
Zašto u našoj zemlji nema više sportista, humanih, srećnih, ispunjenih, zadovoljnih ljudi?
Upravo zbog nas. Zašto se ne baviti nekim sportom, putovati po svetu, istraživati nove
životne mogućnosti, živeti kao da je svaki dan poslednji? Čovekova duša biće
ispunjenija, prozročnija, bistrija, toplija, a život će buktati, biće lepši. Na uglu svake
ulice leži neki maloletnik u alkoholisanom stanju. Zbog čega sve to? Pa taj isti maloletnik
će sutra biti roditelj, davače nekome primer, učiti ga zdravom životu, davaće savete!
Kako kada je njegova mladost uništena, utopljena alkoholom! Naravno, stideće se svojih
postupaka, ali tada će biti kasno. Sve više učenika konzumira cigarete, tone u svet dima
samo da bi ispao „faca“ u društvu. Pa zbog čega sve to, zašto uništavati čist,
neiskvaren život koji nam je dat? Naravno, ima mnogih surovih, istinitih i intrigantnih
priča koje ruše kulu karata života. Na žalost, sruši li se jedna životna karta, sa sobom će
nositi i drugu u provaliju. Živimo pre svega zdravo, napunimo svoja pluća čistim
planinskim vazduhom, a ne dimom cigareta.
Živimo za nas, a ne za druge. Sklanjajmo se iz okrutnog društva zaobilazeći taman svet.
Otisnimo se u svet okeana, mora, beskrajnog plavetnila, prepustimo se zdravom
okruženju, prirode zvezdama. Malo nam treba da život učinimo lepšim. Svaka sitnica je
dovoljna, jedna latica ruže, jedan sunčev zrak. Nije okrutan svet, već smo okrutni mi
sami, sebi nepoznati. Otisnimo se u životne lepote, prepustimo se pesmi ptice, dečijoj
igri i osmehu, talasima mora i okeana. Udahnimo vazduh punim plućima, živimo za
sadašnjost i budućnost, za pesmu i igru, smeh, živimo za sebe, a ne za druge!

NE DIRAJ TUĐE RANE AKO IH NE ZNAŠ LEČITI

Praskozorje svečnog jutra..., čvek žvi danas za sutra. Jutro sviće, a noć odlazi, a sunce se
povija iznad i opet zalazi. Na poljima rosa, bistra i sveža, zora budna i spremna.
Čovekova rana na srcu, kao osušena krv, ne može se oprati ni izbrisati, i tako iz dana u
dan. Ona je kao tugom okovana za čovekovo srce. Ne uveravajmo sebe da se rana ne
može zaceliti, jer kad izbije mlada, fina koža, zaboravlja se na staru. Nemojmo da
sami u sebe rasplamsavamo vatru koja drugog neće dohvatiti, a kamoli opariti. Ne vredi
pokušavati menjati tok reke navike, jer nas može lako poplaviti. Zato i ne valja dirati
tuđe rane ako ih ne znaš izlečiti, ako ne znaš kako pomoći. Čovek je nemoćan da se bori
protiv sila prirode. Svako biće ima svoju sudbinu, onako kako mu je zapisano da živi, a
od njega zavisi da li će izabarti pravi put... jer nekad postoje dva puta, a na čoveku je
da odluči kojim će krenuti. Isto tako mora da snosi posledice za svaku grešku u svom
životu. Ponekad se pitamo zašto čovek gubi voljeno, zašto kasno shvata koliko vredi
izgubljeno, zašto rane ne možemo zaceliti, nego nas peku, dugo godina, ostavivši trag u
našim životima. Često se trudimo da pomognemo i razumemo druge, ali nije to lako. Ne
možeš razumeti nekoga ako nisi doživeo slično, ako nisi dotakao dno života, ako misliš
samo na sebe. Moraš da se spustiš na zemlju, da se staviš u drugi položaj, da sagledaš
delo srušenog života te osobe. Malo je osoba koje to razumeju, koje mogu pomoći...
Zato ne diraj tuđe rane ako ih nećeš izlečiti, ako ne znaš kako da pomogneš. Ne
sažaljevaj osobu jer joj time nećeš pomoći, jer je ključna stvar razumevanje. Ipak, čak i
ako nekog upotpunosti ne razumeš, a želiš da mu pomogneš, pruži mu podršku, budi tu u
blizini kada mu zatrebaš, njoj ili njemu, bilo kojoj osobi, jer srce je jako da dosta toga
izdrži ali ne i da se opet bori na istom polju, sa osveženim starim ranama. Ne može
čovek da dobije dva puta istu bitku u ratu, kao ni da se suočava sa istim tragičnim
događajima u životu. Ako uspeš da sagledaš razoreno delo ljudskih života, bićeš jedan
od retkih razumnih osoba, moći ćeš da pomogneš. Nije potrebno biti pametan i bogat,
bitno je biti relan i imati veliko srce, da pružiš ljubav i podršku, jer su to dva ključna
elementa osećaja.

Моје импресије са школског распуста

Распуст је као сан, баш кад је најлепше, нађе се неко да нас пробуди и све то прекине,
али нам остају сећања на њега као нека утеха и нада да то није заувек изгубљено и да ће се
опет десити. А та сећања су можда и најлепши део света, јер у њима нема оног ружног и
непристојног што се можда догодило... Она су присутна, а и помало лажна... Почињу гласовима.
... Брано! „ Ево ме!“ , а на гласове се надовезује и слика. Покрети, простор, време... Поново све тече.
Док идемо на центар схватам да више нисмо они исти клинци, који причају вицеве и глупирају се, не
свесно, корачамо кроз живот. Гласни смо и људи се окрећу за нама, а чујемо и неки коментар, не баш леп,
вероватно добронамеран (-ха). Ипак стигнемо некако и до центра, седнемо у школско двориште, на хладне
бетонске степенице и натсавимо са причом. Људи нас чују, а не виде и то је најлепше од свега. Лепше и до
семенки, чипса и сока, који безвољно довучемо, а сложно поједемо и тако свако вече. Увек иста прича, у век
друштво, исти сок, исти чипс и сваки пут лепши смех и никад не досади.
Тако све тече до сеоске славе, а онда дођу рингишпили, лицидери, кокице и шећерна вуна. Али у овогодишње
сећање о слави, умешала се и једна балерина. Не мала и слатка балерина, у розој хаљини и малим сатенским
балетанкама. Не ова је велика и страшна и због ње деца вриште када почне своју игру. Покушали су
је укроте и да не вриште, али није им успело. Покушала сам и ја. Села сам јој на сукњу, затворила се
и храбро сачекала да крене. Полако је почела да се окреће и да се подиже, није било страшно, пустила
сам руке и почела да се смејем, онда је она чула мој смех и осетила да је се не плашим и почела брже да
се окреће, да цима, напред, назад, заустављала се, па опет почињала да се окреће. Била је страшна.

MOJ TATA HEROJ

Ljudi kažu da o životu najviše znaju starci i deca, i da je život oštar kao sečivo. Idući po
takvoj ivici čovek je zver kada mora, melem kad ume, a junak kad sme. Život je pun
izazova, junaci su tu među nama. Oni ne govore o sebi, o njima govore njihovi postupci i
dela.
Bila je to ona nesrećna, devedeset deveta. Sa sedam godina nisam znao šta je rat, ali
sam svuda oko sebe osećao zebnju i strah. Oca danima nisam viđao. Ponekad bi naišao
da obiđe sestru, mamu i mene i uvek je bio ozbiljan i nosio je šlem i pušku. Govorio je da
će sve biti u redu i da se ne bojimo. A onda je neizvesnost prešla u stradanje. Bombe su
bile tako stvarne i padale su blizu nas. Drugo veče bombardovanja...
Ništa se ne čuje od aviona i silnih eksplozija. Svi ćutimo i čekamo. Čekamo da to jednom
prestane. i ne pomišljamo da nešto može da nam se desi. A onda odjednom sve se
zatreslo i sve je zasvetlelo. Goreli su rezervoari u kasarni. Avioni su otišli, vatra se širila
ka kućama u selu i zgradama oko rezervoara. Iznenada je u kuću ušao moj otac. Sećam
se da je bio bled i da je na brzinu rekao majci da je jedva izvukao živu glavu. Izašli smo
napolje i videli razbuktalu vatru. Bilo je tu dosta ljudi i vojnika. Pogledao sam u oca i prvi
put video kako mu se suze slivaju niz lice. „ Gori naša zgrada“, tiho je rekao vojnicima. A
onda se kroz noć prolomio njegov odsečan glas: „ ko je dobrovoljac da idemo da gasimo
vatru?“ nije tu bilo razmišljanja, kolebanja. Svi vojnici i starešine su kao jedan poleteli u
kamion i otišli u vatrenu noć. Vodio ih je moj tata.
Dugi sati čekanja. Vatra se stišavala, gotovo je nema više. Da li je moj otac živ?
Počinjem da plačem, a onda čujem zvuk kamiona. Izlazi moj otac, crn, čađav, ali živ. I
ostali su živi i nepovređeni. Čuo sam vojnike kako pričaju da je moj otac uleteo u vatru
da iznese aparate za gašenje požara, da su mislili da se neće vratiti živ iz vatrene
stihije. A on evo ga živ ispred mene stoji sa opekotinom na obrazu i u ruci drži sliku nas
četvoro i mali drveni bager, poklon od jednog vojnika. Skroman kao i uvek, rekao je da
to nije ništa.
Počelo je da sviće. Tatin kamion je otišao prema planini. Nešto u meni je htelo da pukne
od radosti, hteo sam da viknem, da plačem, da se smejem. Hteo sam celom svetu da
kažem da je moj otac heroj. Posle nekoliko dana moj otac je otišao u Beograd da pravi
položaje za odbranu grada. Sa jednog njegovog položaja oboren je čuveni „nevidljivi“.
Srećan sam što je moj otac takav, skroman i hrabar. O njemu govore njegova dela i
postupci i jedna mala crvena kutija koju moja majka čuva na posebnom mestu. U njoj se
nalazi orden za hrabrost koji je dobio za zasluge u odbrani zemlje.

Зимина тужбалица

Валкире што јашу преко небеса, шум бијелих крила, сиве ледене очи иза облака и
сумрак што прождире боје и тонове... На згрчену земљу пала је пахуља...
затим још једна... затим још једна... Сав рај смрзнутих херувима је заплесао над леденим
паклом слабости и мржње. У тихом, лаганом валцеру, дјевичански лептири плачу за
нама. Окрећући се по древном такту, пјевају сјеверњачке тужбалице, па изнемогли од
борбе са судбином, неумољивом владарком наших истина, падају у амбис нијеми од плача.
Ваздух је испуњен треперењем као кад наричу виле...
Све је окружила пјесма, страшна, моћна, чаробна... Блистави глас чаробнице
испод сивог плашта одзвања под затвореним сводом. У сваки јој је тон уткана по једна
суза. Бијели лептири играју око ње, посрћу али играју, па онда слијећу на блиједе образе,
умиру јој на рукама само да би чули још мало – умиру да би живјели у њеној коси, у њеним
очима, у њеној пјесми. И пјева чаробница, та ледена Лорелај лишена својих заспалих
морнара; пјева и каје своје ледене, замрзле снове одбачене од свих, недосањане, искидане,
потргане, обезглављене – од њих је сашила хаљину. Њен глас је зауставио ријеке, њихове
нимфе оковао мразом; убио је мале птице дошавши им до срца и испунивши им погледе,
ал’ њихове душе и даље лебде у облацима, немоћне да оду на југ док пјесма не престане
и не васкрсне умрли Аполон.
Још увијек пјева уклета чаробница – пјева и сјећа се. Пјева о изгубљеним надама,
гријеховима предака, недореченим бајкама и неиспјеваним пјесмама; о болу дубоком,
страшном, неизмјерном, о сивом сумраку и још сивљим зорама, о увелим ружама неких
давних љубави... Пјева о свом леденом усуду, о тужној бесмртности без наде у спас, пјева о
смрти на бијелом одру и глас јој се покида у безброј комадића леда.
Скиде уморну копрену и пође несрећна вила, а за њом се подиже рој бијелих лептира.
Прође испод лука својих обневидјелих сјећања и, у исти мах, сломљена и горда, изгуби се у
даљини, у сивилу сопствене душе. Иза ње је ишао рој малих пахуља...
Валкире су давно прешле небо, вјетар је, у својој обијести, растргао шумове бијелих
крила и бацио их себи у лице, туге су испиле сиви ледени поглед и попримиле боју сњежних
облака... Само је сумрак остао да прождире боје и тонове, али и он ће проћи, као и све, кад
стигне проклета и коначна тама...

ЖИВОТ ЈЕ КРАТАК, А НЕШТО ГА СТАЛНО ОМЕТА

Никада овако нисам размишљала о жени. Али Де Вегина пјесма ми се свиђа.
То је, ваљда, питање ,,искрености“, или надахнутости, или чега год што се може
осјетити у пјесми па да буде ,,увјерљива“. Или барокног духа у коме је пјесник
створио, а који је наметнуо и тему и однос према њој – жена као јединство добра
и зла.
Мотив дуалистичке природе жене дат је већ у првој строфи. У осталим трима
се развија. Смрт и њен симбол отров, живот и његов симбол – крв стоје једно
поред другог у четвртом стиху прве и првом треће строфе. У другој строфи
добра женска страна исказује се метафором неба, као израза у очима кад се у
жени буде нова осјећања, симболиком раја. Контраст јој је превара, подла ћуд,
ријечју – пакао. Дивљењу и уважавању због материнства супротстављена је њена
промјенљивост од анђела до змије – у трећој строфи. И четврта је сва од мотива
израженог контрастима: жена је плаховитих осјећања од љубави до мржње, у
миловању на корак од тога да смрви; она је вјечна енигма за мушкарце, ризик
раван распрострањеној медицинској методи тога доба – пуштању крви, ,,што
каткад спаси, а каткад убије“.
И док ми је при првом читању дјеловала строго и театрално, касније ми се
открила као љубавни исказ разочараног мушкарца који је схватио да у равнотежи
са жениним даром мора стајати и ,,зло“.
У класицистичкој пјесми ,,Уживао сам“ у четири стиха стао је живот, елегија
доживљене старости. Пролазност живота као тема слаже се од мотива уживања,
прохујале младости, незаустављивог протицања времена и очајања које доноси
старост. Тијело је сувише слабо да оствари жеље духа, који је млад, а полисиндет
истиче да је вријеме господар човјеку, коме остају само сјећања и жал. Краткоћа
пјесме асоцира на сумирање живота из перспективе кад човјек спознаје како више
нема могућности да доживи нешто ново, јер је садашњост мучна и празна.
Прва је изазвала емоције, друга одвела у размишљање о непријатној чињеници да
је вријеме у ком је могуће уживати на овом свијету врло кратко. Утисци се, чини
ми се, спајају у реченици: ,,Живот је кратак, а стално га нешто омета“ – неопходне
и свеприсутне, а ,,опасне“ жене, или старост, која као да наступи одједном.

ПИСМО ПРИЈАТЕЉУ

Ја, Никола Војиновић, теби у далекој земљи ево пишем, што ти поручити
имам, не бих ли те овеселио и приближио земљи својој из туђине далеке.
Најприје знај да сам, хвала милостивом и свемоћном Богу, здрав и весео,
како ја, тако и брат мој и мајка моја и отац мој. Ово још да ти кажем: да
и теби и сестри твојој и оцу твојему и мајци твојој желим исту такву
крепкост да вам Бог подари.
Познајући твоју љубопитљивост и знатижељу твоју, познах да те школа моја
највише интересује, па да ти понајприје неколико слова рекнем да се
љубопитљивост твоја ублажи. Ево неколико времена нићу не заспах као
дијете, коме је благи Бог, који свијем чудесима управља, наложио да спава
ноћу, јер кљиге многе прочитати ваља. А старјешине моје и учитељи
многе ствари од мене захтијевају да их спознати морам, па како бих удовољио
учитељима реченим, без сна много ноћи пробдјех.
Но не бих волио да те све речене ствари обеспокоје и опечале, јер је све и добро
и лоше од Бога дато, пролазно, па ће и ова мука проћи ваљда.
А сви напори моји показаху се незнатним, јер ме драги Бог кажњава за све
зле примисли моје и за недостојна дјела моја, у виду рђавих биљежака у дневнику
школском, особито из предмета главнијех, као што су из рачунице и језика ми
матерњег. А та дјела моја незнатна и биљешке лоше жалосте и печале матер мону
брижну и, особито, оца мојег старог, који ,р прекорима излаже сваки Божји дан,
јер му све ово речено не допушта да безбрижан буде, а има и зашто. И још ме
кажњава, даје ми помало за трошкове моје новца звекећег, а не даје ми новца
папирног. Али имам тврду вјеру да ће све ово опет на добро изаћи.
Од других ствари да ти кажем да се тјелесно васпитавам и тијело своје
напорима излажем, а све због тога да бих се лакше носио с друговима мојим и
недаћама разним, а речено је да је у тијелу крепком и дух крепак.
Немам те што упитати за тебе, јер знам како ти је у земљи туђој, гдје ријеч
нашу нико прозборити не умије, и гдје велики жаропеци владају, а у мору риба
зубата, тако да се ни окупати не можеш. Но се врћи што прије овамо, да се опет
састанемо, и претресемо све што се претрести даде, и да нам као прије буде.
Твој друг и доброжелатељ,

КАКО ЈОЈ ЈЕ ИМЕ

Ново јутро, нови дан, али, као и обично, љетња врелина пржи. Устао сам
нерасоложен и нервозан. На лијеву ногу. Прво... уобичајене... устаљене... јутарње...
егзибиције... Да ми је да се нешто промијени! Али за то – потребне су паре. Нови
проблем!
Исцрпљен корачам. Вучем ноге за собом. Осјећам: стари под воза убрзо ће се
сурвати пода мном, јер сам и самом себи тежак. Тражим слободан купе. узалуд!
Коначно! Старо, излизано, сједиште, пуно устајале прашине. Остављам торбу
и без поздрава заузимам своје мјесто. Некултурно јем знам, алли није ми до
приче. Није ми ни ди чега. Пролазе станице, ваздух у купеу је све лакши. Сами
смо: дама и ја. Изгледа пристојно, мада та хаљина коју носи некако је... Наравно
да не узимам цигарету коју ми нуди, ни марамицу такође. А она – упорна: сјела
до мене и ставља руку на моје кољено! Аууу! Као гром из ведра неба!
Јежим се од људи чији су животни мото паре. Не знам , можда зато што их
никад немам! Али сигурно знам: и сиромаштво, када имаш с ким да га подијелиш,
постане слатко.
Удала се због новца, жељела је лагодан живот; добила је старца, и бригу о туђем
дјетету. Од те приче постајало ми је све теже. Устао сам да средим амбијент око
себе. Прво – избацити кроз прозор стари похабани шешир! Грчевити стисак ми је
зауставио руку: ,,То је моје!“ Морам да се искупим! Мало фолирам и правим се да
ме њена прича занима. Сав сам се претворио у уво! помињала је слугу, нотароша,
љубоморног мужа, а ја сам само климао главом као коњ на врућини. Ех, па да!
И запамтио сам да је помињала коње, само не знам да ли су се ождријебила два
коња, или су угинула.
Ноћ... Чуо сам да се ноћу дешавају чудне ствари. Части ми, ни данас не знам
како крај ње легох. Срце је лупало у ритму њене косе, која се таласала на промаји.
Плашио сам се да вјетар не науди њеном прамену, ни једној њеној власи! Јутро...
нестала је! Од ње ни трага ни гласа!
Не желим да мислим о њој. Нема ни говора о томе да се заљубим. Из торбе
узимам неку танку књижицу. Свеједно коју. Морам да заборавим! Отроваћу се
као Ромео! Зашто да не? Испушићу цијелу кутију цигара! Док вучем посљедњи
дим прве цигарете, већ ми је мука. Прилазим прозору... Мирис кочења. Воз нагло
стаје. Из руке испада књига. Стигао сам да прочитам да је главни лик нека Јуца...
Дивно име, зар не?

Kod ĉovjeka je ljubav tako velika da se zbliži i sa onima koje nikada pre nije video

Sjećam se… To je bilo prije pet godina ali kao da mi je sad pred oĉima, jasno kao suza.
Tmuran dan, gusta magla se spustila, jedva se diše. Smog mi pritiska grudi. Zadihana
trĉim i osjećam kako mi ivice kofera stvaraju masnice po nogama. U daljini majka mi
dobacuje : `` Poţuri, otići će nam voz.’’. Ţurim, dajem sve od sebe, ali kofer kao krvnik
sapliće mi noge i osjećam kako gubim ravnoteţu i moje lice doţivljava bliski susret sa
trotoarom.
Ne znam koliko sam leţala tu, minut, dva, moţda tri – ko će ga znati. Vidim samo crnu
priliku, kao avet, stvori se tu niodkuda. Pruţa mi ruku, a lijevom me hvata za nadlanicu i
podiţe. Za trenutak osjetih trnce ali sve me proĊe kad joj ugledah lice, bijelo kao snijeg,
njeţno kao pahulja i dva oka, dva mala badema. Na usnama joj zaiskra osmijeh i pokaza
svu toplinu njene osobenosti, toplinu koja se ne iskazuje rijeĉima, već se osjeti srcem.
Pomilovala me lagano, baš kao što Sunce miluje orošenu krošnju trešnje. Uĉini mi se da
se vrijeme razvedri. „Ništa strašno, proći će.“ – rekla je, skidajući mi kamenĉiće sa
obraza, lagano, plašeći se da me ne povrijedi. Nešto je u njoj bilo ĉudno, ne znam kako
to da objasnim, ali tako je. Znate kad jednostavo vam nešto iznutra govori, upućuje
vas, osjećate da je tako, i kad bi vas neko pitao: „Zašto tako mislite?“ – vi biste mu
samo kratko odgovorili: „Ne znam.“ Pogledala sam u nju i ubrzo shvatila da je posmatram
kao osmo svijetsko ĉudo. Malo glupo, znam. PostiĊeno sam mu skrenula pogled i ustala
zahvalivši se. Koraknula sam naprijed i naglo se okrenuvši na petama pitala: „Zašto ste
tuţni? Zar niste premladi da bi Vam se tolika tuga ogledala u oĉima? Istog momenta sam
se pokajala vidjevši joj suze u oĉima koje zatreperiše kao blagi talas usred velikog
okeana. „Ţivot kćeri, ţivot me ranio...“ – rijeĉi su se gubile u jecajima. Utihnule su. Sva
ta crnina, pa naravno, kako mi nije palo na pamet. „Ko sam ja da diram po tuĊim
oţiljcima? Ko sam ja da otvaram tuĊe rane?“ – prekorijevala sam se u sebi. Zagrlila sam
je kao majku i poljubila, i zadnji put joj rekla – hvala. Ĉula sam njeno: „Ostaj mi zbogom
kćeri...“ Suze su mi navrle kao plima i nisam ţeljela da ih zaustavim, pustila sam ih da
teku...
Ĉuo se pisak lokomotive u daljini. Ţurno sam potrĉala. Kad sam se osvrnula, iza mene
nije bilo nikoga. „Ona je stvarna“ – rekoh sebi. Majka se odjednom stvori ispred
mene: „Gdje si ti do sad?“ „Duga priĉa,majko...“

Пишем ти

Пишем ти колико се овај свет променио. Да знаш, пријатељу мој невидљиви, у каквој се
брзини народ сам против себе побунио. Кочије су заменили аутомобили, ливаде и природу су заузеле
зле творевине људи, које свој отров шаљу у бесконачни космос.
А они и даље нису свесни шта раде, мислећи да чине добро свету, а у ствари само одмажу.
Старо је заменило модерно, далека будућност је сада тако близу, куца нам на врата.
Људи су почели да гледају сами себе, не марећи за природу, друге и сва жива бића.
А ја и даље ходам кроз град и гледам, гледам као су људи изгубили смисао живота, осећај за оно
што је добро, а што је лоше. Постали су црна мрља на лепој слици, а то је, мој пријатељу, због
тога што је ум завладао, а душа занемарена.
Ум, тело и душа су три света, као и Месец, Сунце и Плутон. Људи су кренули да раде умом,
занемарујући душу. Дозволили су да нам животиње и сва жива бића буду изложене глади и
страху, стварима којима разуман човек никада не би могао замислити.
То препуштање уму је толико велико и слободно да је прешло границу сваког разума.
Пишем ти, мој невидљиви пријатељу, како је свет на ивици трпљења.
Како се плашим да не постанем таква, јер ту црну страну имам у себи и свесна сам је.
Пишем ти, мој невидљиви пријатељу, како се плашим да ћу попустити и изгубити битку коју
водим сама против себе, а онда ћу као и све ове мрље, људи који су изабрали да буду такви, или
нису били јаког карактера, постати попут њих.
Онда, пријатељу мој, нема сврхе живота.
Цитираћу једног астролога, за којег имам велико поштовање: „Ми смо сами себи најосновнији
проблем.”
Пријатељу невидљиви, када прочиташ ово, знај, и даље ходам улицама посматрајући свет и
препуштајући се меланхолији.
Живот је чудо, и треба га поштовати.
Људи су превазишли границе живота, заборавили су на старост времена и прешли у будућност.
Сада, људи праве ружну слику на планети. Постали су црна мрља на лепој слици.

Шта животу даје прави смисао

Већина људи заборавља смисао властитог живота. Не кажем да сви морамо имати
исти циљ, смисао. Свако има своју звезду водиљу, па људи не треба да сањају
живот, већ да живе свој сан.
Свако дубоко у себи зна шта је за њега смисао живота. Мудар човек види смисао
живота и у лету лептира.
Родим се, школујем, запослим се и оснујем породицу, на крају умирем. Делује тако
бизарно и мало. Како у ових пар речи наћи смисао живота? Лепо, у смеху је срећа,
ситницама. Лепе и драге ситнице. Нечији смех је испуњен топлином. Мада, кад
размислим, смисао живота је сам живот. На људима је да раде, мисле, плачу и
смеју се, да живе. Довољно је то што им је пружена та могућност – проживети га
што боље.
Увек се боримо за бољи успех у школи, на факултету. Боримо се да нађемо добар
посао, будемо са вољеном особом, имамо децу, да њима пренесемо све оно што је
најбоље. Трудимо се да квалитетно искористимо сваки секунд живота, све да
запишемо негде у најбољој књизи нашег ума, све догађаје, сва сећања. Кад
остаримо и када ту књигу отворимо и погледамо, треба да видимо колико смо
успели. Проживели живот, најбоље што смо могли. Ако смо имали грехе, њих смо
искијали. Тада ћемо схватити смисао живота и бићемо задовољни.
Ја вам нећу рећи или наметати став о томе шта је мој смисао живота, можда га још
увек тражим. Сами ћете га већ пронаћи.

Само је један кутак свемира који можете променити, а то сте ви сами

Мислиш, размишљаш и упорно се трудиш да разумеш ствари које се дешавају око
тебе, а не примећујеш да је највећи проблем у теби.
Зашто? Зато што сам себи треба да будеш први и једини тачан одговор. Због чега?
Јер кад схватиш сам себе, схваташ и друге. Како? Лако, чисте мисли су извор свих
решења. Због чега је све то важно? Важно је јер ти својим добрим поступцима
постајеш узор и пример другима. Да ли некад погрешим? Наравно, људски је
грешити, али и учити на својим гршкама. Како имам снагу да наставим даље? Имам
вољу да научим, и имам много добрих примера који ми говоре да ја то могу и да не
посустанем. Да ли некад изгубим наду? Не! Нада последња умире. Да ли се некад
разочарам? Да, највише кад схватим да сам се борила за нешто што се само кад
слепо гледаш чини праведним. Како се понашате кад погрешите? Никад понизно,
били сте недовољно информисани, али увек постоји друга шанса. Како пронаћи
проблем? Проблеми се не проналазе, они сами долазе. Шта тад радити? Ефикасно
решити препреку. Ако делује нерешиво? Увек има решење, само га треба пронаћи
колико год то било тешко. А кад се промене правила? Правила се мењају као и сви
ми и све што нас окружује. Како то? Новине у свету нас терају да размислимо и
схватимо нове изворе, разлоге и чињенице. Увек има нешто ново. Шта ако се
крене лошим путем? Не гледај више у слепило, отвори очи, дубоко удахни и крени
да се бориш за бољу будућност.
Какве ово везе има са темом? Има, јер ако схватате сами себе и своје циљеве,
онда видите да ли вам је потребна промена или не. Људи који не схватају да се за
све у животу треба борити никад неће ни схватити у чему и због чега се треба
мењати.
Промена је потребна, али треба прво да се промени много других ствари да бисте
се ви почели мењати и несвесно утицати на мењање других. Кад све ово схватите
и прихватите, тек онда сте се променили.

Посматрам, запажам, бележим...

Уторак је, обичан, кишни, радни дан. После дана проведаног у школи, трчим и
успевам да стигнем на аутобус. Гужва.
Као и увек, не успевам да пронађем слободно место. То могу само они
најсрећнији. „Бацам” поглед на људе који седе. Не примећујем неку посебну радост
због тога што имају једно место, и то само за себе. Већина њих спава, главе су им
ослоњене на прозоре, са чије спољне стране лије киша. Неки од њих имају
слушалице у ушима. Много им завидим, јер је моја батерија празна. У аутобусу
влада тишина. Чује се само бучно брујање мотора и отварање аутобуских врата.
На једној од многобројних станица у аутобус успевају да се прогурају две девојке.
Лепо су обучене и одударају од средине. Њих две разбијају тишину која већ дуго
влада. Држећи се за шипке изнад својих глава, бучно разговарају и смеју се.
Мислим да су пробудиле некога. Средовечна жена са рајфом у коси одваја се од
прозора и преврће очима. Међутим, веселе девојке убрзо напуштају аутобус. Али,
чудно је то да сада и без њих нема тишине. У позадини се чују звуци нечијег
мобилног телефона. Жена са рајфом вади мобилни из торбе и започиње разговор.
Кроз прозор не могу да видим ништа. Замагљен је и успевам да видим само улична
светла која, једно по једно, остају иза мене.
Аутобус стаје. Осврћем се око себе и схватам да треба да изађем. Полако ширим
руке и, гурајући различите особе, тихо говорим: „Само мало.” Пробијајући се,
осећам разне мирисе људи поред мене. Под је мокар, од мокрих и блатњавих
ципела. Ко зна колико их је прошло овуда. Излазим. Врата се, шкрипећи, затварају.
Опет почињем да трчим, јер кишобран нисам понела. Људи се склањају и сви су
ужурбани. Прљаве баре су на све стране. Високи младић који трчи, борећи се са
кишом, гази у једну бару и почиње да псује. Мислим да има и горих ствари од
неналажења слободног места у аутобусу.

“Svjet je pun zamki kada si bez oslonca” Mesa Selimovic

Svojim dolaskom na svet, covek upada u jednu veliku zamku, zamku koja se zove zivot, a koja se ogleda u mnogim nevoljama i preprekama na koje covek tokom svog zivota nailazi.
Vecina ljudi na ovom svetu savladava prepreke na koje nailazi, a to uspeva samostalno ili uz pomoc prijatelja ili nekog drugog u kome pronalazi oslonac. Nazalost, postoje i oni koji ne uspeju da prebrode nevolje vec zauvek ostaju zarobljeni u njenim kandzama. Jedno od najvecih zala danasnjice jeste droga. Mnogo ljudi je sa njom imalo problema, neki su je prevazisli a neki ne.
Mladic od dvadeset dve-tri godine upao je u svet droge zahvaljujuci svojim (ne)prijateljima. Bio je to dobar covek, ali i previse dobar da bi odoleo nagovaranjima svojih drugova. Na kraju je popustio i usao u beli svet sa potpuno progresnom predstavom. Zanemario je posao, roditelje, brata. Svakim danom su mu zivci bili seve slabiji. Me|utim , Bog se smilovao i poslao nju. Ona ce mu pomoci i pruziti mu samopouzdanje i potreban oslonac.
Jednog dana, vracajuci se kuci, mladic je presao ulicu ne gledajuci okolo. U trenutku kada je prelazio, sa desne strane je naisao automobil i udario ga. Automobil je stao a iz njega , sva zajepurena je izasla devojka koja je odmah pozvala pomoc. Naravno, odmah se tu skupilo mnogo znatizeljnih ljudi. Dvojica su joj pomogla da mladica ubaci u auto i odveze u bolnicu. Dok je vozila mladica ka bolnici, pred ocima joj je bio onaj strasni trenutak. Kada su mladica smestili u bolnicu, utvrdili su indentitet i pozvali njegovu porodicu, koja je odmah pristigla.Svi su se molili za njegov zivot. Posle nedelju dana oporavio se. Devojka mu je svakog dana dolazila u posetu i donosila voce i sokove. Polako su se sprijateljili. Kada je izasao iz bolnice, pozvao ju je u svoj stan. Tamo jeoj je ispricao za svoj problem sa drogom, a ona je resila da mu pomogne. Danima se borila da ga ubedi da ode na lecenje. Mnogo puta bi posle razgovora sa njim , nemocna da bilo sta uradi sedela u sobi i tiho plakala. Bol koju je osecala pojacavala je i njena ljubav koju je prema njemu svakim danom osecala sve vise i vise. Na kraju, posle toliko ube|ivanja, on je pristao. Ovo ube|ivanje je trajalo duze nego kada su ga (ne)prijatelji ube|ivali da im se pridruzi.
Prosle su tri godine. Prekjuce sam mladica i devojku video u parku, setaju dete. Bio sam srecan sto je u njemu prevagnula zelja za zivotom. Naravno, za sve to je najzasluznija bila devojka u kojoj je pronasao potreban oslonac za prevazilazenje prepreka. Pitao sam ga gde su mu (ne)prijatelji, a on je odgovorio: “ Nisu imali srece”. Bio je u pravu. Oni nisu nasli oslonac koji im je bio potreban, ali se za razliku od njega nisu ni trudili da ga nadju.
Sta reci posle ovakve price? Nista drugo osim toga da nijedan covek ne bi trebalo da kroz zivot ide sam. U svemu sto radi potrebno je da ima neki oslonac , jer bez tog oslonca, “Svjet je pun zamki” !

Covjek je mlad sve dok se ne boji da zapocinje

U prirodi svakog coveka nalazi se jedno isto-zelja da bude bolji od drugih i da se dokazuje. Covek nikada ne sme misliti da sve zna, vec se uvek mora truditi da ucini nesto vise i za sebe i za druge.
“Kako cu je na fakultet, vec mi je dvadeset devet godina”, rece mladic i zurno krenu ka vratima. “Pa kakve to ima veze”, rece covek, “ pogledaj komsiju Dragana, vec mu je cetrdeset, a jos studira” . “Znam , ali ja vise nisam mlad, a i ...” , rece mladic . “Eh , sine moj, covek je mlad sve dok se ne boji da zapocinje”, rece covek i mirno iza|e iz sobe. Mladic je seo na krevet i poceo da razmislja. Duboko se zaneo i razmisljao o ocevim recima. Shvatio je da je ipak mlad i da moze jos mnogo toga da uradi.
Da, ova prica i ima takav cilj, da nam ukaze na to da nikada nije kasno da se nesto zapocne. Sve dok u nama postoji zelja da nesto uradimo, postojace i mogucnost da se to uradi. Narovno, ne treba zapoceti toliko stvari a da se posle nista ne zavrsi. Preda mnom je jedno veliko iskusenje, da li ici dalje u skolu ili ostati samo na srednjoj. Ipak sam odlucio da idem dalje jer je to najbolje za mene. Mladi ljudi su i sposobni ljudi, oni mogu sve da urade.
“Znam da je bolje ici dalje, ali sta ako budem izgubio voju, ako sve krene naopako”, upita mladic oca. “Sine, dovoljno si odrastao i mozes sam da zakjucujes neke stvari, ako imas motiv da zavrsis zapocetu stvar, ti ces je zavrsiti. Ako pak nemas neku zelju, onda nemoj ni zapocinjati”, odgovori otac i sede. “Odluka je, sine , na tebi. Ali ja ti samo savetujem. Pogledaj mene, kada sam bio tvojih godina tako|e sam razmisljao kao ti i vidi gde sam sada, radim za sest hiljada”, rece otac pomalo zalosno. U njegovim recima se osetila neka drhtavica koja je jasno dolazila do sinovljevih usiju. Otac iza|e iz sobe i zalupi vrata za sobom. Zastao je u hodniku, a kada su suze pocele da klize niz lice, izgubi se u pravcu kupatila. Mladic je dugo sedeo i razmisljao. Odlucio je da ide dalje jer je dobio sjajan motiv, zelju da bude bolji od oca, coveka od koga je naucio da zivi. Izisavsi iz sobe, s blagim osmehom ode do terase. Tamo nai|e na oca. Onako srecan nije ni obracao toliku paznju na oca pa nije ni primetio zasijale oci oca. Obuvsi se, okrete se prema ocu i rece: “Vidimo se posle fakulteta. Zbogom”. Otac je kroz prozor posmatrao sinov odlazak i odjednom se one suze koje su ga podsetile na ranu mladost pretvorise u suze radosnice.
Slusajuci ovu pricu o mladicu shvatio sam da je veoma bitno u zivotu ostvarenje cilja. Dao mi je podstrek i nadu da cu sutra biti i bolji od njega.
Proslo su dve godine. Evo studiram na Ekonomskom fakultetu. Prica o mladicu mi je u tome mnogo pomogla. Lepo mi je ovde. Na fakultetu imamo odlicnog dekana. Jednom prilikom je svojim studentima ispricao pricu o upornosti. Prica je ista kao i sa mladicem. U stvari , mladic iz price nije niko drugi do dekan fakulteta. Jos uvek je onako mlad, kao u prici, jer kao sto rece njegov otac:”Covek je mlad sve dok se ne boji da zapocinje”.