— Гледам горе и видим само једну звезду. Осећам се као мала девојчица са шибицама у цртаном филму. Смрзла се и остала јој је још једна. Да ли да је запалим сад или касније?
— Погрешила сам, знам. Признала сам себи, али, мало ми теже иде са признавањем другима. Ако се усудим да кажем њему, то ће бити на крају. Ја сваки пут кад се заљубим, као да ми се неки облак налази над главом и свуда ме прати где кренем. Као што је Ђамила пратила нека несрећа, тако и ја увек настрадам. Лепо је кренуло, месецима је било све како треба. И знам да ме обожава, и знам да нема другу девојку. А рекла сам, нисам могла да издржим. Онај облак изнад моје главе је почео да киши, љубомора је кренула да ме изједа, и… Испао је скандал, сад не жели више да ме види, да чује за мене. Шта сад да радим?
— Марија је купила нову хаљину. Требало је да иде је на доделу диплома и купила савршену белу хаљину за ту прилику. Онда је дошла кући и показала је мајци која није била задовољна њеним избором. Данима је наговарала да купи другу. Иако нема обичај да поклекне и промени своје мишљење, овог пута је то урадила. Отишла је с мајком у куповину и изабрала другу хаљину. Носила је ту хаљину и није била задовољна својим изгледом. Ни на једној слици се није осмехнула. Данас не памти доделу диплома по томе што је и званично добила признање да је завршила факултет. Памти је по дугој, тегет, ружној хаљини. Никада то није опростила мајци. Не због хаљине, него због сећања.
— Каже Душан да је то била најлепша и најбоља особа коју је упознао. Она није била само његова девојка, била је предодређена да буде госпођа Милић, његова жена. Његовим родитељима се није допала на први поглед, рекли су да се нападно шминка и да не изгледа као скромна девојка. Душан се слагао с тим, мада, никад му није било јасно зашто неко мора да буде скроман да би био одговарајући. Покушао је да им објасни, али, Маја је наставила да носи кратке сукње и да користи црвени руж, те јој није било помоћи. Мајка је дефинитивно изјавила да је не доводи више кући, да је комшилук већ оговара. Није му било право, али, поштовао је њен избор и скоро се преселио код Маје. То су били дивни дани, баш тад је и пожелео да је ожени. Отишао је прво да каже родитељима своју намеру, мајка је само плакала, отац је нешто викао. Решио је да сачека, да се мало стабилизују, да прихвате. Маји ништа није спомињао. После месец дана добила је пословну понуду из Аустралије. Плакала је дуго и обећала да ће се вратити некад. Душан је још увек чека, иако се оженио и има двоје деце.
— Извини, погрешила сам, неће се поновити.
— Сестра стоји на вратима, унезверено ме гледа, не верује да сам ја некоме рекла извини. Ако не кренемо да палимо и рушимо “проклете авлије” над нама, једна ће се срушити на нас. Можда је он моја Маја.
Нема коментара:
Постави коментар