KAKO TREBA ŽIVETI? ŽIVI ŠTO LEPŠE, ALI TAKO DA TE NE BUDE STID

Život je buktinja i beskrajno prostranstvo, koja sa sobom nosi mnogo toga, uzima i daje.
Ne može se živeti van stvarnosti, sadašnjosti, kako mnogi zamišljaju, skrenu sa životnog
puta, padnu u provaliju i nikada se, na žalost, ne oporave. Svet je okrutan, surov,
korumpiran, nezdrav. Zašto ući u svet narkomanije, alkoholizma, kriminala? Zašto?
Jednostavno, život je lep sam po sebi, mi ga možemo učiniti lepšim, a ne mračnijim,
surovijim. Danas su ljudski umovi potpuno uništeni. Možda je za to kriva današnjica,
društvo a možda i mi sami. Razmislimo.
Život treba živeti punim plućima, udisati samo zdrav vazduh, a ne supstance koje nas
čak mogu odvesti u smrt. Zašto je svet tako nezdrav? Zato smo krivi mi, i samo mi.
Život se rađa čist, a mi ga krojimo prema nama. Živimo lepše, igramo za život! Pitam se;
Zašto u našoj zemlji nema više sportista, humanih, srećnih, ispunjenih, zadovoljnih ljudi?
Upravo zbog nas. Zašto se ne baviti nekim sportom, putovati po svetu, istraživati nove
životne mogućnosti, živeti kao da je svaki dan poslednji? Čovekova duša biće
ispunjenija, prozročnija, bistrija, toplija, a život će buktati, biće lepši. Na uglu svake
ulice leži neki maloletnik u alkoholisanom stanju. Zbog čega sve to? Pa taj isti maloletnik
će sutra biti roditelj, davače nekome primer, učiti ga zdravom životu, davaće savete!
Kako kada je njegova mladost uništena, utopljena alkoholom! Naravno, stideće se svojih
postupaka, ali tada će biti kasno. Sve više učenika konzumira cigarete, tone u svet dima
samo da bi ispao „faca“ u društvu. Pa zbog čega sve to, zašto uništavati čist,
neiskvaren život koji nam je dat? Naravno, ima mnogih surovih, istinitih i intrigantnih
priča koje ruše kulu karata života. Na žalost, sruši li se jedna životna karta, sa sobom će
nositi i drugu u provaliju. Živimo pre svega zdravo, napunimo svoja pluća čistim
planinskim vazduhom, a ne dimom cigareta.
Živimo za nas, a ne za druge. Sklanjajmo se iz okrutnog društva zaobilazeći taman svet.
Otisnimo se u svet okeana, mora, beskrajnog plavetnila, prepustimo se zdravom
okruženju, prirode zvezdama. Malo nam treba da život učinimo lepšim. Svaka sitnica je
dovoljna, jedna latica ruže, jedan sunčev zrak. Nije okrutan svet, već smo okrutni mi
sami, sebi nepoznati. Otisnimo se u životne lepote, prepustimo se pesmi ptice, dečijoj
igri i osmehu, talasima mora i okeana. Udahnimo vazduh punim plućima, živimo za
sadašnjost i budućnost, za pesmu i igru, smeh, živimo za sebe, a ne za druge!

NE DIRAJ TUĐE RANE AKO IH NE ZNAŠ LEČITI

Praskozorje svečnog jutra..., čvek žvi danas za sutra. Jutro sviće, a noć odlazi, a sunce se
povija iznad i opet zalazi. Na poljima rosa, bistra i sveža, zora budna i spremna.
Čovekova rana na srcu, kao osušena krv, ne može se oprati ni izbrisati, i tako iz dana u
dan. Ona je kao tugom okovana za čovekovo srce. Ne uveravajmo sebe da se rana ne
može zaceliti, jer kad izbije mlada, fina koža, zaboravlja se na staru. Nemojmo da
sami u sebe rasplamsavamo vatru koja drugog neće dohvatiti, a kamoli opariti. Ne vredi
pokušavati menjati tok reke navike, jer nas može lako poplaviti. Zato i ne valja dirati
tuđe rane ako ih ne znaš izlečiti, ako ne znaš kako pomoći. Čovek je nemoćan da se bori
protiv sila prirode. Svako biće ima svoju sudbinu, onako kako mu je zapisano da živi, a
od njega zavisi da li će izabarti pravi put... jer nekad postoje dva puta, a na čoveku je
da odluči kojim će krenuti. Isto tako mora da snosi posledice za svaku grešku u svom
životu. Ponekad se pitamo zašto čovek gubi voljeno, zašto kasno shvata koliko vredi
izgubljeno, zašto rane ne možemo zaceliti, nego nas peku, dugo godina, ostavivši trag u
našim životima. Često se trudimo da pomognemo i razumemo druge, ali nije to lako. Ne
možeš razumeti nekoga ako nisi doživeo slično, ako nisi dotakao dno života, ako misliš
samo na sebe. Moraš da se spustiš na zemlju, da se staviš u drugi položaj, da sagledaš
delo srušenog života te osobe. Malo je osoba koje to razumeju, koje mogu pomoći...
Zato ne diraj tuđe rane ako ih nećeš izlečiti, ako ne znaš kako da pomogneš. Ne
sažaljevaj osobu jer joj time nećeš pomoći, jer je ključna stvar razumevanje. Ipak, čak i
ako nekog upotpunosti ne razumeš, a želiš da mu pomogneš, pruži mu podršku, budi tu u
blizini kada mu zatrebaš, njoj ili njemu, bilo kojoj osobi, jer srce je jako da dosta toga
izdrži ali ne i da se opet bori na istom polju, sa osveženim starim ranama. Ne može
čovek da dobije dva puta istu bitku u ratu, kao ni da se suočava sa istim tragičnim
događajima u životu. Ako uspeš da sagledaš razoreno delo ljudskih života, bićeš jedan
od retkih razumnih osoba, moći ćeš da pomogneš. Nije potrebno biti pametan i bogat,
bitno je biti relan i imati veliko srce, da pružiš ljubav i podršku, jer su to dva ključna
elementa osećaja.

Моје импресије са школског распуста

Распуст је као сан, баш кад је најлепше, нађе се неко да нас пробуди и све то прекине,
али нам остају сећања на њега као нека утеха и нада да то није заувек изгубљено и да ће се
опет десити. А та сећања су можда и најлепши део света, јер у њима нема оног ружног и
непристојног што се можда догодило... Она су присутна, а и помало лажна... Почињу гласовима.
... Брано! „ Ево ме!“ , а на гласове се надовезује и слика. Покрети, простор, време... Поново све тече.
Док идемо на центар схватам да више нисмо они исти клинци, који причају вицеве и глупирају се, не
свесно, корачамо кроз живот. Гласни смо и људи се окрећу за нама, а чујемо и неки коментар, не баш леп,
вероватно добронамеран (-ха). Ипак стигнемо некако и до центра, седнемо у школско двориште, на хладне
бетонске степенице и натсавимо са причом. Људи нас чују, а не виде и то је најлепше од свега. Лепше и до
семенки, чипса и сока, који безвољно довучемо, а сложно поједемо и тако свако вече. Увек иста прича, у век
друштво, исти сок, исти чипс и сваки пут лепши смех и никад не досади.
Тако све тече до сеоске славе, а онда дођу рингишпили, лицидери, кокице и шећерна вуна. Али у овогодишње
сећање о слави, умешала се и једна балерина. Не мала и слатка балерина, у розој хаљини и малим сатенским
балетанкама. Не ова је велика и страшна и због ње деца вриште када почне своју игру. Покушали су
је укроте и да не вриште, али није им успело. Покушала сам и ја. Села сам јој на сукњу, затворила се
и храбро сачекала да крене. Полако је почела да се окреће и да се подиже, није било страшно, пустила
сам руке и почела да се смејем, онда је она чула мој смех и осетила да је се не плашим и почела брже да
се окреће, да цима, напред, назад, заустављала се, па опет почињала да се окреће. Била је страшна.

MOJ TATA HEROJ

Ljudi kažu da o životu najviše znaju starci i deca, i da je život oštar kao sečivo. Idući po
takvoj ivici čovek je zver kada mora, melem kad ume, a junak kad sme. Život je pun
izazova, junaci su tu među nama. Oni ne govore o sebi, o njima govore njihovi postupci i
dela.
Bila je to ona nesrećna, devedeset deveta. Sa sedam godina nisam znao šta je rat, ali
sam svuda oko sebe osećao zebnju i strah. Oca danima nisam viđao. Ponekad bi naišao
da obiđe sestru, mamu i mene i uvek je bio ozbiljan i nosio je šlem i pušku. Govorio je da
će sve biti u redu i da se ne bojimo. A onda je neizvesnost prešla u stradanje. Bombe su
bile tako stvarne i padale su blizu nas. Drugo veče bombardovanja...
Ništa se ne čuje od aviona i silnih eksplozija. Svi ćutimo i čekamo. Čekamo da to jednom
prestane. i ne pomišljamo da nešto može da nam se desi. A onda odjednom sve se
zatreslo i sve je zasvetlelo. Goreli su rezervoari u kasarni. Avioni su otišli, vatra se širila
ka kućama u selu i zgradama oko rezervoara. Iznenada je u kuću ušao moj otac. Sećam
se da je bio bled i da je na brzinu rekao majci da je jedva izvukao živu glavu. Izašli smo
napolje i videli razbuktalu vatru. Bilo je tu dosta ljudi i vojnika. Pogledao sam u oca i prvi
put video kako mu se suze slivaju niz lice. „ Gori naša zgrada“, tiho je rekao vojnicima. A
onda se kroz noć prolomio njegov odsečan glas: „ ko je dobrovoljac da idemo da gasimo
vatru?“ nije tu bilo razmišljanja, kolebanja. Svi vojnici i starešine su kao jedan poleteli u
kamion i otišli u vatrenu noć. Vodio ih je moj tata.
Dugi sati čekanja. Vatra se stišavala, gotovo je nema više. Da li je moj otac živ?
Počinjem da plačem, a onda čujem zvuk kamiona. Izlazi moj otac, crn, čađav, ali živ. I
ostali su živi i nepovređeni. Čuo sam vojnike kako pričaju da je moj otac uleteo u vatru
da iznese aparate za gašenje požara, da su mislili da se neće vratiti živ iz vatrene
stihije. A on evo ga živ ispred mene stoji sa opekotinom na obrazu i u ruci drži sliku nas
četvoro i mali drveni bager, poklon od jednog vojnika. Skroman kao i uvek, rekao je da
to nije ništa.
Počelo je da sviće. Tatin kamion je otišao prema planini. Nešto u meni je htelo da pukne
od radosti, hteo sam da viknem, da plačem, da se smejem. Hteo sam celom svetu da
kažem da je moj otac heroj. Posle nekoliko dana moj otac je otišao u Beograd da pravi
položaje za odbranu grada. Sa jednog njegovog položaja oboren je čuveni „nevidljivi“.
Srećan sam što je moj otac takav, skroman i hrabar. O njemu govore njegova dela i
postupci i jedna mala crvena kutija koju moja majka čuva na posebnom mestu. U njoj se
nalazi orden za hrabrost koji je dobio za zasluge u odbrani zemlje.

Зимина тужбалица

Валкире што јашу преко небеса, шум бијелих крила, сиве ледене очи иза облака и
сумрак што прождире боје и тонове... На згрчену земљу пала је пахуља...
затим још једна... затим још једна... Сав рај смрзнутих херувима је заплесао над леденим
паклом слабости и мржње. У тихом, лаганом валцеру, дјевичански лептири плачу за
нама. Окрећући се по древном такту, пјевају сјеверњачке тужбалице, па изнемогли од
борбе са судбином, неумољивом владарком наших истина, падају у амбис нијеми од плача.
Ваздух је испуњен треперењем као кад наричу виле...
Све је окружила пјесма, страшна, моћна, чаробна... Блистави глас чаробнице
испод сивог плашта одзвања под затвореним сводом. У сваки јој је тон уткана по једна
суза. Бијели лептири играју око ње, посрћу али играју, па онда слијећу на блиједе образе,
умиру јој на рукама само да би чули још мало – умиру да би живјели у њеној коси, у њеним
очима, у њеној пјесми. И пјева чаробница, та ледена Лорелај лишена својих заспалих
морнара; пјева и каје своје ледене, замрзле снове одбачене од свих, недосањане, искидане,
потргане, обезглављене – од њих је сашила хаљину. Њен глас је зауставио ријеке, њихове
нимфе оковао мразом; убио је мале птице дошавши им до срца и испунивши им погледе,
ал’ њихове душе и даље лебде у облацима, немоћне да оду на југ док пјесма не престане
и не васкрсне умрли Аполон.
Још увијек пјева уклета чаробница – пјева и сјећа се. Пјева о изгубљеним надама,
гријеховима предака, недореченим бајкама и неиспјеваним пјесмама; о болу дубоком,
страшном, неизмјерном, о сивом сумраку и још сивљим зорама, о увелим ружама неких
давних љубави... Пјева о свом леденом усуду, о тужној бесмртности без наде у спас, пјева о
смрти на бијелом одру и глас јој се покида у безброј комадића леда.
Скиде уморну копрену и пође несрећна вила, а за њом се подиже рој бијелих лептира.
Прође испод лука својих обневидјелих сјећања и, у исти мах, сломљена и горда, изгуби се у
даљини, у сивилу сопствене душе. Иза ње је ишао рој малих пахуља...
Валкире су давно прешле небо, вјетар је, у својој обијести, растргао шумове бијелих
крила и бацио их себи у лице, туге су испиле сиви ледени поглед и попримиле боју сњежних
облака... Само је сумрак остао да прождире боје и тонове, али и он ће проћи, као и све, кад
стигне проклета и коначна тама...

ЖИВОТ ЈЕ КРАТАК, А НЕШТО ГА СТАЛНО ОМЕТА

Никада овако нисам размишљала о жени. Али Де Вегина пјесма ми се свиђа.
То је, ваљда, питање ,,искрености“, или надахнутости, или чега год што се може
осјетити у пјесми па да буде ,,увјерљива“. Или барокног духа у коме је пјесник
створио, а који је наметнуо и тему и однос према њој – жена као јединство добра
и зла.
Мотив дуалистичке природе жене дат је већ у првој строфи. У осталим трима
се развија. Смрт и њен симбол отров, живот и његов симбол – крв стоје једно
поред другог у четвртом стиху прве и првом треће строфе. У другој строфи
добра женска страна исказује се метафором неба, као израза у очима кад се у
жени буде нова осјећања, симболиком раја. Контраст јој је превара, подла ћуд,
ријечју – пакао. Дивљењу и уважавању због материнства супротстављена је њена
промјенљивост од анђела до змије – у трећој строфи. И четврта је сва од мотива
израженог контрастима: жена је плаховитих осјећања од љубави до мржње, у
миловању на корак од тога да смрви; она је вјечна енигма за мушкарце, ризик
раван распрострањеној медицинској методи тога доба – пуштању крви, ,,што
каткад спаси, а каткад убије“.
И док ми је при првом читању дјеловала строго и театрално, касније ми се
открила као љубавни исказ разочараног мушкарца који је схватио да у равнотежи
са жениним даром мора стајати и ,,зло“.
У класицистичкој пјесми ,,Уживао сам“ у четири стиха стао је живот, елегија
доживљене старости. Пролазност живота као тема слаже се од мотива уживања,
прохујале младости, незаустављивог протицања времена и очајања које доноси
старост. Тијело је сувише слабо да оствари жеље духа, који је млад, а полисиндет
истиче да је вријеме господар човјеку, коме остају само сјећања и жал. Краткоћа
пјесме асоцира на сумирање живота из перспективе кад човјек спознаје како више
нема могућности да доживи нешто ново, јер је садашњост мучна и празна.
Прва је изазвала емоције, друга одвела у размишљање о непријатној чињеници да
је вријеме у ком је могуће уживати на овом свијету врло кратко. Утисци се, чини
ми се, спајају у реченици: ,,Живот је кратак, а стално га нешто омета“ – неопходне
и свеприсутне, а ,,опасне“ жене, или старост, која као да наступи одједном.

ПИСМО ПРИЈАТЕЉУ

Ја, Никола Војиновић, теби у далекој земљи ево пишем, што ти поручити
имам, не бих ли те овеселио и приближио земљи својој из туђине далеке.
Најприје знај да сам, хвала милостивом и свемоћном Богу, здрав и весео,
како ја, тако и брат мој и мајка моја и отац мој. Ово још да ти кажем: да
и теби и сестри твојој и оцу твојему и мајци твојој желим исту такву
крепкост да вам Бог подари.
Познајући твоју љубопитљивост и знатижељу твоју, познах да те школа моја
највише интересује, па да ти понајприје неколико слова рекнем да се
љубопитљивост твоја ублажи. Ево неколико времена нићу не заспах као
дијете, коме је благи Бог, који свијем чудесима управља, наложио да спава
ноћу, јер кљиге многе прочитати ваља. А старјешине моје и учитељи
многе ствари од мене захтијевају да их спознати морам, па како бих удовољио
учитељима реченим, без сна много ноћи пробдјех.
Но не бих волио да те све речене ствари обеспокоје и опечале, јер је све и добро
и лоше од Бога дато, пролазно, па ће и ова мука проћи ваљда.
А сви напори моји показаху се незнатним, јер ме драги Бог кажњава за све
зле примисли моје и за недостојна дјела моја, у виду рђавих биљежака у дневнику
школском, особито из предмета главнијех, као што су из рачунице и језика ми
матерњег. А та дјела моја незнатна и биљешке лоше жалосте и печале матер мону
брижну и, особито, оца мојег старог, који ,р прекорима излаже сваки Божји дан,
јер му све ово речено не допушта да безбрижан буде, а има и зашто. И још ме
кажњава, даје ми помало за трошкове моје новца звекећег, а не даје ми новца
папирног. Али имам тврду вјеру да ће све ово опет на добро изаћи.
Од других ствари да ти кажем да се тјелесно васпитавам и тијело своје
напорима излажем, а све због тога да бих се лакше носио с друговима мојим и
недаћама разним, а речено је да је у тијелу крепком и дух крепак.
Немам те што упитати за тебе, јер знам како ти је у земљи туђој, гдје ријеч
нашу нико прозборити не умије, и гдје велики жаропеци владају, а у мору риба
зубата, тако да се ни окупати не можеш. Но се врћи што прије овамо, да се опет
састанемо, и претресемо све што се претрести даде, и да нам као прије буде.
Твој друг и доброжелатељ,

КАКО ЈОЈ ЈЕ ИМЕ

Ново јутро, нови дан, али, као и обично, љетња врелина пржи. Устао сам
нерасоложен и нервозан. На лијеву ногу. Прво... уобичајене... устаљене... јутарње...
егзибиције... Да ми је да се нешто промијени! Али за то – потребне су паре. Нови
проблем!
Исцрпљен корачам. Вучем ноге за собом. Осјећам: стари под воза убрзо ће се
сурвати пода мном, јер сам и самом себи тежак. Тражим слободан купе. узалуд!
Коначно! Старо, излизано, сједиште, пуно устајале прашине. Остављам торбу
и без поздрава заузимам своје мјесто. Некултурно јем знам, алли није ми до
приче. Није ми ни ди чега. Пролазе станице, ваздух у купеу је све лакши. Сами
смо: дама и ја. Изгледа пристојно, мада та хаљина коју носи некако је... Наравно
да не узимам цигарету коју ми нуди, ни марамицу такође. А она – упорна: сјела
до мене и ставља руку на моје кољено! Аууу! Као гром из ведра неба!
Јежим се од људи чији су животни мото паре. Не знам , можда зато што их
никад немам! Али сигурно знам: и сиромаштво, када имаш с ким да га подијелиш,
постане слатко.
Удала се због новца, жељела је лагодан живот; добила је старца, и бригу о туђем
дјетету. Од те приче постајало ми је све теже. Устао сам да средим амбијент око
себе. Прво – избацити кроз прозор стари похабани шешир! Грчевити стисак ми је
зауставио руку: ,,То је моје!“ Морам да се искупим! Мало фолирам и правим се да
ме њена прича занима. Сав сам се претворио у уво! помињала је слугу, нотароша,
љубоморног мужа, а ја сам само климао главом као коњ на врућини. Ех, па да!
И запамтио сам да је помињала коње, само не знам да ли су се ождријебила два
коња, или су угинула.
Ноћ... Чуо сам да се ноћу дешавају чудне ствари. Части ми, ни данас не знам
како крај ње легох. Срце је лупало у ритму њене косе, која се таласала на промаји.
Плашио сам се да вјетар не науди њеном прамену, ни једној њеној власи! Јутро...
нестала је! Од ње ни трага ни гласа!
Не желим да мислим о њој. Нема ни говора о томе да се заљубим. Из торбе
узимам неку танку књижицу. Свеједно коју. Морам да заборавим! Отроваћу се
као Ромео! Зашто да не? Испушићу цијелу кутију цигара! Док вучем посљедњи
дим прве цигарете, већ ми је мука. Прилазим прозору... Мирис кочења. Воз нагло
стаје. Из руке испада књига. Стигао сам да прочитам да је главни лик нека Јуца...
Дивно име, зар не?

Kod ĉovjeka je ljubav tako velika da se zbliži i sa onima koje nikada pre nije video

Sjećam se… To je bilo prije pet godina ali kao da mi je sad pred oĉima, jasno kao suza.
Tmuran dan, gusta magla se spustila, jedva se diše. Smog mi pritiska grudi. Zadihana
trĉim i osjećam kako mi ivice kofera stvaraju masnice po nogama. U daljini majka mi
dobacuje : `` Poţuri, otići će nam voz.’’. Ţurim, dajem sve od sebe, ali kofer kao krvnik
sapliće mi noge i osjećam kako gubim ravnoteţu i moje lice doţivljava bliski susret sa
trotoarom.
Ne znam koliko sam leţala tu, minut, dva, moţda tri – ko će ga znati. Vidim samo crnu
priliku, kao avet, stvori se tu niodkuda. Pruţa mi ruku, a lijevom me hvata za nadlanicu i
podiţe. Za trenutak osjetih trnce ali sve me proĊe kad joj ugledah lice, bijelo kao snijeg,
njeţno kao pahulja i dva oka, dva mala badema. Na usnama joj zaiskra osmijeh i pokaza
svu toplinu njene osobenosti, toplinu koja se ne iskazuje rijeĉima, već se osjeti srcem.
Pomilovala me lagano, baš kao što Sunce miluje orošenu krošnju trešnje. Uĉini mi se da
se vrijeme razvedri. „Ništa strašno, proći će.“ – rekla je, skidajući mi kamenĉiće sa
obraza, lagano, plašeći se da me ne povrijedi. Nešto je u njoj bilo ĉudno, ne znam kako
to da objasnim, ali tako je. Znate kad jednostavo vam nešto iznutra govori, upućuje
vas, osjećate da je tako, i kad bi vas neko pitao: „Zašto tako mislite?“ – vi biste mu
samo kratko odgovorili: „Ne znam.“ Pogledala sam u nju i ubrzo shvatila da je posmatram
kao osmo svijetsko ĉudo. Malo glupo, znam. PostiĊeno sam mu skrenula pogled i ustala
zahvalivši se. Koraknula sam naprijed i naglo se okrenuvši na petama pitala: „Zašto ste
tuţni? Zar niste premladi da bi Vam se tolika tuga ogledala u oĉima? Istog momenta sam
se pokajala vidjevši joj suze u oĉima koje zatreperiše kao blagi talas usred velikog
okeana. „Ţivot kćeri, ţivot me ranio...“ – rijeĉi su se gubile u jecajima. Utihnule su. Sva
ta crnina, pa naravno, kako mi nije palo na pamet. „Ko sam ja da diram po tuĊim
oţiljcima? Ko sam ja da otvaram tuĊe rane?“ – prekorijevala sam se u sebi. Zagrlila sam
je kao majku i poljubila, i zadnji put joj rekla – hvala. Ĉula sam njeno: „Ostaj mi zbogom
kćeri...“ Suze su mi navrle kao plima i nisam ţeljela da ih zaustavim, pustila sam ih da
teku...
Ĉuo se pisak lokomotive u daljini. Ţurno sam potrĉala. Kad sam se osvrnula, iza mene
nije bilo nikoga. „Ona je stvarna“ – rekoh sebi. Majka se odjednom stvori ispred
mene: „Gdje si ti do sad?“ „Duga priĉa,majko...“

Пишем ти

Пишем ти колико се овај свет променио. Да знаш, пријатељу мој невидљиви, у каквој се
брзини народ сам против себе побунио. Кочије су заменили аутомобили, ливаде и природу су заузеле
зле творевине људи, које свој отров шаљу у бесконачни космос.
А они и даље нису свесни шта раде, мислећи да чине добро свету, а у ствари само одмажу.
Старо је заменило модерно, далека будућност је сада тако близу, куца нам на врата.
Људи су почели да гледају сами себе, не марећи за природу, друге и сва жива бића.
А ја и даље ходам кроз град и гледам, гледам као су људи изгубили смисао живота, осећај за оно
што је добро, а што је лоше. Постали су црна мрља на лепој слици, а то је, мој пријатељу, због
тога што је ум завладао, а душа занемарена.
Ум, тело и душа су три света, као и Месец, Сунце и Плутон. Људи су кренули да раде умом,
занемарујући душу. Дозволили су да нам животиње и сва жива бића буду изложене глади и
страху, стварима којима разуман човек никада не би могао замислити.
То препуштање уму је толико велико и слободно да је прешло границу сваког разума.
Пишем ти, мој невидљиви пријатељу, како је свет на ивици трпљења.
Како се плашим да не постанем таква, јер ту црну страну имам у себи и свесна сам је.
Пишем ти, мој невидљиви пријатељу, како се плашим да ћу попустити и изгубити битку коју
водим сама против себе, а онда ћу као и све ове мрље, људи који су изабрали да буду такви, или
нису били јаког карактера, постати попут њих.
Онда, пријатељу мој, нема сврхе живота.
Цитираћу једног астролога, за којег имам велико поштовање: „Ми смо сами себи најосновнији
проблем.”
Пријатељу невидљиви, када прочиташ ово, знај, и даље ходам улицама посматрајући свет и
препуштајући се меланхолији.
Живот је чудо, и треба га поштовати.
Људи су превазишли границе живота, заборавили су на старост времена и прешли у будућност.
Сада, људи праве ружну слику на планети. Постали су црна мрља на лепој слици.

Шта животу даје прави смисао

Већина људи заборавља смисао властитог живота. Не кажем да сви морамо имати
исти циљ, смисао. Свако има своју звезду водиљу, па људи не треба да сањају
живот, већ да живе свој сан.
Свако дубоко у себи зна шта је за њега смисао живота. Мудар човек види смисао
живота и у лету лептира.
Родим се, школујем, запослим се и оснујем породицу, на крају умирем. Делује тако
бизарно и мало. Како у ових пар речи наћи смисао живота? Лепо, у смеху је срећа,
ситницама. Лепе и драге ситнице. Нечији смех је испуњен топлином. Мада, кад
размислим, смисао живота је сам живот. На људима је да раде, мисле, плачу и
смеју се, да живе. Довољно је то што им је пружена та могућност – проживети га
што боље.
Увек се боримо за бољи успех у школи, на факултету. Боримо се да нађемо добар
посао, будемо са вољеном особом, имамо децу, да њима пренесемо све оно што је
најбоље. Трудимо се да квалитетно искористимо сваки секунд живота, све да
запишемо негде у најбољој књизи нашег ума, све догађаје, сва сећања. Кад
остаримо и када ту књигу отворимо и погледамо, треба да видимо колико смо
успели. Проживели живот, најбоље што смо могли. Ако смо имали грехе, њих смо
искијали. Тада ћемо схватити смисао живота и бићемо задовољни.
Ја вам нећу рећи или наметати став о томе шта је мој смисао живота, можда га још
увек тражим. Сами ћете га већ пронаћи.

Само је један кутак свемира који можете променити, а то сте ви сами

Мислиш, размишљаш и упорно се трудиш да разумеш ствари које се дешавају око
тебе, а не примећујеш да је највећи проблем у теби.
Зашто? Зато што сам себи треба да будеш први и једини тачан одговор. Због чега?
Јер кад схватиш сам себе, схваташ и друге. Како? Лако, чисте мисли су извор свих
решења. Због чега је све то важно? Важно је јер ти својим добрим поступцима
постајеш узор и пример другима. Да ли некад погрешим? Наравно, људски је
грешити, али и учити на својим гршкама. Како имам снагу да наставим даље? Имам
вољу да научим, и имам много добрих примера који ми говоре да ја то могу и да не
посустанем. Да ли некад изгубим наду? Не! Нада последња умире. Да ли се некад
разочарам? Да, највише кад схватим да сам се борила за нешто што се само кад
слепо гледаш чини праведним. Како се понашате кад погрешите? Никад понизно,
били сте недовољно информисани, али увек постоји друга шанса. Како пронаћи
проблем? Проблеми се не проналазе, они сами долазе. Шта тад радити? Ефикасно
решити препреку. Ако делује нерешиво? Увек има решење, само га треба пронаћи
колико год то било тешко. А кад се промене правила? Правила се мењају као и сви
ми и све што нас окружује. Како то? Новине у свету нас терају да размислимо и
схватимо нове изворе, разлоге и чињенице. Увек има нешто ново. Шта ако се
крене лошим путем? Не гледај више у слепило, отвори очи, дубоко удахни и крени
да се бориш за бољу будућност.
Какве ово везе има са темом? Има, јер ако схватате сами себе и своје циљеве,
онда видите да ли вам је потребна промена или не. Људи који не схватају да се за
све у животу треба борити никад неће ни схватити у чему и због чега се треба
мењати.
Промена је потребна, али треба прво да се промени много других ствари да бисте
се ви почели мењати и несвесно утицати на мењање других. Кад све ово схватите
и прихватите, тек онда сте се променили.

Посматрам, запажам, бележим...

Уторак је, обичан, кишни, радни дан. После дана проведаног у школи, трчим и
успевам да стигнем на аутобус. Гужва.
Као и увек, не успевам да пронађем слободно место. То могу само они
најсрећнији. „Бацам” поглед на људе који седе. Не примећујем неку посебну радост
због тога што имају једно место, и то само за себе. Већина њих спава, главе су им
ослоњене на прозоре, са чије спољне стране лије киша. Неки од њих имају
слушалице у ушима. Много им завидим, јер је моја батерија празна. У аутобусу
влада тишина. Чује се само бучно брујање мотора и отварање аутобуских врата.
На једној од многобројних станица у аутобус успевају да се прогурају две девојке.
Лепо су обучене и одударају од средине. Њих две разбијају тишину која већ дуго
влада. Држећи се за шипке изнад својих глава, бучно разговарају и смеју се.
Мислим да су пробудиле некога. Средовечна жена са рајфом у коси одваја се од
прозора и преврће очима. Међутим, веселе девојке убрзо напуштају аутобус. Али,
чудно је то да сада и без њих нема тишине. У позадини се чују звуци нечијег
мобилног телефона. Жена са рајфом вади мобилни из торбе и започиње разговор.
Кроз прозор не могу да видим ништа. Замагљен је и успевам да видим само улична
светла која, једно по једно, остају иза мене.
Аутобус стаје. Осврћем се око себе и схватам да треба да изађем. Полако ширим
руке и, гурајући различите особе, тихо говорим: „Само мало.” Пробијајући се,
осећам разне мирисе људи поред мене. Под је мокар, од мокрих и блатњавих
ципела. Ко зна колико их је прошло овуда. Излазим. Врата се, шкрипећи, затварају.
Опет почињем да трчим, јер кишобран нисам понела. Људи се склањају и сви су
ужурбани. Прљаве баре су на све стране. Високи младић који трчи, борећи се са
кишом, гази у једну бару и почиње да псује. Мислим да има и горих ствари од
неналажења слободног места у аутобусу.

“Svjet je pun zamki kada si bez oslonca” Mesa Selimovic

Svojim dolaskom na svet, covek upada u jednu veliku zamku, zamku koja se zove zivot, a koja se ogleda u mnogim nevoljama i preprekama na koje covek tokom svog zivota nailazi.
Vecina ljudi na ovom svetu savladava prepreke na koje nailazi, a to uspeva samostalno ili uz pomoc prijatelja ili nekog drugog u kome pronalazi oslonac. Nazalost, postoje i oni koji ne uspeju da prebrode nevolje vec zauvek ostaju zarobljeni u njenim kandzama. Jedno od najvecih zala danasnjice jeste droga. Mnogo ljudi je sa njom imalo problema, neki su je prevazisli a neki ne.
Mladic od dvadeset dve-tri godine upao je u svet droge zahvaljujuci svojim (ne)prijateljima. Bio je to dobar covek, ali i previse dobar da bi odoleo nagovaranjima svojih drugova. Na kraju je popustio i usao u beli svet sa potpuno progresnom predstavom. Zanemario je posao, roditelje, brata. Svakim danom su mu zivci bili seve slabiji. Me|utim , Bog se smilovao i poslao nju. Ona ce mu pomoci i pruziti mu samopouzdanje i potreban oslonac.
Jednog dana, vracajuci se kuci, mladic je presao ulicu ne gledajuci okolo. U trenutku kada je prelazio, sa desne strane je naisao automobil i udario ga. Automobil je stao a iz njega , sva zajepurena je izasla devojka koja je odmah pozvala pomoc. Naravno, odmah se tu skupilo mnogo znatizeljnih ljudi. Dvojica su joj pomogla da mladica ubaci u auto i odveze u bolnicu. Dok je vozila mladica ka bolnici, pred ocima joj je bio onaj strasni trenutak. Kada su mladica smestili u bolnicu, utvrdili su indentitet i pozvali njegovu porodicu, koja je odmah pristigla.Svi su se molili za njegov zivot. Posle nedelju dana oporavio se. Devojka mu je svakog dana dolazila u posetu i donosila voce i sokove. Polako su se sprijateljili. Kada je izasao iz bolnice, pozvao ju je u svoj stan. Tamo jeoj je ispricao za svoj problem sa drogom, a ona je resila da mu pomogne. Danima se borila da ga ubedi da ode na lecenje. Mnogo puta bi posle razgovora sa njim , nemocna da bilo sta uradi sedela u sobi i tiho plakala. Bol koju je osecala pojacavala je i njena ljubav koju je prema njemu svakim danom osecala sve vise i vise. Na kraju, posle toliko ube|ivanja, on je pristao. Ovo ube|ivanje je trajalo duze nego kada su ga (ne)prijatelji ube|ivali da im se pridruzi.
Prosle su tri godine. Prekjuce sam mladica i devojku video u parku, setaju dete. Bio sam srecan sto je u njemu prevagnula zelja za zivotom. Naravno, za sve to je najzasluznija bila devojka u kojoj je pronasao potreban oslonac za prevazilazenje prepreka. Pitao sam ga gde su mu (ne)prijatelji, a on je odgovorio: “ Nisu imali srece”. Bio je u pravu. Oni nisu nasli oslonac koji im je bio potreban, ali se za razliku od njega nisu ni trudili da ga nadju.
Sta reci posle ovakve price? Nista drugo osim toga da nijedan covek ne bi trebalo da kroz zivot ide sam. U svemu sto radi potrebno je da ima neki oslonac , jer bez tog oslonca, “Svjet je pun zamki” !

Covjek je mlad sve dok se ne boji da zapocinje

U prirodi svakog coveka nalazi se jedno isto-zelja da bude bolji od drugih i da se dokazuje. Covek nikada ne sme misliti da sve zna, vec se uvek mora truditi da ucini nesto vise i za sebe i za druge.
“Kako cu je na fakultet, vec mi je dvadeset devet godina”, rece mladic i zurno krenu ka vratima. “Pa kakve to ima veze”, rece covek, “ pogledaj komsiju Dragana, vec mu je cetrdeset, a jos studira” . “Znam , ali ja vise nisam mlad, a i ...” , rece mladic . “Eh , sine moj, covek je mlad sve dok se ne boji da zapocinje”, rece covek i mirno iza|e iz sobe. Mladic je seo na krevet i poceo da razmislja. Duboko se zaneo i razmisljao o ocevim recima. Shvatio je da je ipak mlad i da moze jos mnogo toga da uradi.
Da, ova prica i ima takav cilj, da nam ukaze na to da nikada nije kasno da se nesto zapocne. Sve dok u nama postoji zelja da nesto uradimo, postojace i mogucnost da se to uradi. Narovno, ne treba zapoceti toliko stvari a da se posle nista ne zavrsi. Preda mnom je jedno veliko iskusenje, da li ici dalje u skolu ili ostati samo na srednjoj. Ipak sam odlucio da idem dalje jer je to najbolje za mene. Mladi ljudi su i sposobni ljudi, oni mogu sve da urade.
“Znam da je bolje ici dalje, ali sta ako budem izgubio voju, ako sve krene naopako”, upita mladic oca. “Sine, dovoljno si odrastao i mozes sam da zakjucujes neke stvari, ako imas motiv da zavrsis zapocetu stvar, ti ces je zavrsiti. Ako pak nemas neku zelju, onda nemoj ni zapocinjati”, odgovori otac i sede. “Odluka je, sine , na tebi. Ali ja ti samo savetujem. Pogledaj mene, kada sam bio tvojih godina tako|e sam razmisljao kao ti i vidi gde sam sada, radim za sest hiljada”, rece otac pomalo zalosno. U njegovim recima se osetila neka drhtavica koja je jasno dolazila do sinovljevih usiju. Otac iza|e iz sobe i zalupi vrata za sobom. Zastao je u hodniku, a kada su suze pocele da klize niz lice, izgubi se u pravcu kupatila. Mladic je dugo sedeo i razmisljao. Odlucio je da ide dalje jer je dobio sjajan motiv, zelju da bude bolji od oca, coveka od koga je naucio da zivi. Izisavsi iz sobe, s blagim osmehom ode do terase. Tamo nai|e na oca. Onako srecan nije ni obracao toliku paznju na oca pa nije ni primetio zasijale oci oca. Obuvsi se, okrete se prema ocu i rece: “Vidimo se posle fakulteta. Zbogom”. Otac je kroz prozor posmatrao sinov odlazak i odjednom se one suze koje su ga podsetile na ranu mladost pretvorise u suze radosnice.
Slusajuci ovu pricu o mladicu shvatio sam da je veoma bitno u zivotu ostvarenje cilja. Dao mi je podstrek i nadu da cu sutra biti i bolji od njega.
Proslo su dve godine. Evo studiram na Ekonomskom fakultetu. Prica o mladicu mi je u tome mnogo pomogla. Lepo mi je ovde. Na fakultetu imamo odlicnog dekana. Jednom prilikom je svojim studentima ispricao pricu o upornosti. Prica je ista kao i sa mladicem. U stvari , mladic iz price nije niko drugi do dekan fakulteta. Jos uvek je onako mlad, kao u prici, jer kao sto rece njegov otac:”Covek je mlad sve dok se ne boji da zapocinje”.

МОСТОВИ КОЈИ ПОВЕЗУЈУ МЛАДЕ

Ходам непознатим путевима бесконачне маште. Раз-
гледам све око себе и, као да погледом тражим
нешто одређено. Осјећам необичну усамљеност,
тако честу појаву код младих људи. Усамљеност која ме
гуши. Покушавам да их задржим, али узалуд; слане сузе
клизе низ моје жалосно лице.
Погледам лијево и угледам вијугаву, смарагдно зеле-
ну ријеку. Изненада зачујем вриску и дозивање. Погле-
дам на другу страну ријечне обале, и угледам неке људе
како ми машу. Не, нису то одрасли људи! Никада нисам
видјела одрасле људе да са толико љубави и енергије
машу непознатој особи. Били су то моји вршњаци. Они
и даље вичу и машу, и говоре неким, мени непознатим
језиком. У том тренутку схватам колико је то небитно. Јер
они, баш као и ја, желе да се дружимо, склапамо пријатељ-
ства. Повезује нас језик без ријечи. Тим невидљивим
језиком, оним безазленим и наивним пуним љубави,
они желе да пређем на њихову страну. Желе да будемо
пријатељи. И ја то желим, свим својим срцем.
Направих корак напријед, али се нагло зауставих.
Ухвати ме паника, јер схватих да не могу пријећи ријеку.
Између великог пријатељства стоји ријека заборава која
носи све пред собом. Једина могућност да је пређем јесте
мост. Мост који повезује младе. Затворих очи и пожељех
да се тај мост створи испред нас. Да упознам своје вр-
шњаке. Отворих очи и угледах га онако величанственог,
изграђеног од повјерења и разумијевања, љубави и
доброте. Дозивао ме нечујним гласом. Са друге стране
— мук. Секунд, два зачу се бат убрзаних корака. Они што
су ме дозивали, трчали су ка мени. Од радости потрчах
им у сусрет. Срели смо се негдје на средини. Дуго смо се
насмијани гледали и причали језиком без ријечи. Није
важно; постали смо пријатељи. А послије?
Нисам сигурна, јер је убрзо свануло и некакав сат
је зазвонио. Мада, онај исти мост, понекад залута у моје
мисли у сну. И даље спаја удаљене обале и младе људе. И
даље је тако стваран. А затим одлази даље; не љутим се.
Знам да ће једном ипак да се врати и споји ме са старим
пријатељима. А можда и са неким новим.

Тринаест звездица

Кажу да кад умиремо видимо неки тунел и свјетло...
Тај тунел вјероватно представља пут до раја. Такође
кажу да кад се гушимо и умиремо видимо све слике
живота који смо проживјели. А шта је са дјецом која
умру? Који живот они виде?
Август ‘92. Недостатак кисеоника због црног плашта
рата који нас је завио. Црни плашт смрти. То су биле
најгоре године наших живота, а најтужнији и задњи
дани њихових живота. Дванаесторо дјеце, дванаест звјез-
дица, дванаест капи бола. На срећу, још једна је остала
— тринаеста.
На срећу или, боље рећи, нажалост?! Четрнаест годи-
на бола, патње и туге. Бола који је несношљив. Али борила
се до посљедњег тренутка и ћутала је. Звуци бола, јецаји
су се чули само онда када је превише бољело. Храброст
и ријечи утјехе оца су у тим тренуцима надвладавали бол.
Покушавала је живјети животом среће, животом који су
друга дјеца живјела и живе. Пропустила је најљепше
дијелове дјетињства.
Живјела је борећи се и то је врло мали број људи
примјећивао. Међу њима смо и ми, али не нашом криви-
цом, већ кривицом државе. Државе... (смијех). Не видим
је, али у реду, ако се тако каже...
Послије тешких четрнаест година, више није могла
да се бори. Њено ситно и изморено тијело је показивало
да је у њеном животу било превише бола. Али покушала
jе живјети своје дјетињство без обзира на све што се
десило. Није се обазирала на државу, јер јој никада нису
ни требали. Требали су јој само пријатељи којих је имала
велики број. Знала је да постојимо и ми, и вјеровала је да
смо ту за њу. Били смо.
Ове године и она је отишла путем свијетлог тунела.
Отишла је на пут без повратка. Придружила се осталим
звијездама и сад заједно са њима даје сјај мрачном
небу.

Ја знам твоја и своја права

Добила сам опет твоје писмо... Кажеш да
си добро, али да си мало тужан, јер ми нисмо
заједно. Шта да ти напишем, шта да ти поша-
љем, када знаш...
Да ти на иста питања поново одговарам,
нема смисла! Пролазиће као и увијек дани,
вртјеће се као луд, тај блиједи непрозирни
круг... бићеш ми и бићу ти све даљи и даљи друг.
Али оно што стварно почиње да брине, то је
како да дођем до истине?! Очигледно твоје очи
не виде оно што писма не могу, изгледа да твоје
срце не зна оно што писмо не признаје!
На овом листу хартије пишем ријечи љубав-
не и шаљем ти сигнале нехајне, притиснуте
печатом душе заљубљене.
Вољела бих да те видим и погледам у очи...
да ти кажем да ће ми у души владати тама све
док ти дрхтајем трена не смислим, кажем, па
можда и слажем своја и твоја права.
Имам право да ти мрсим косу, имаш право
да ми бројиш пјеге на носу. Имам право да
ти плашљиво помилујем руку, имаш право
да оставиш трачак топлоте на моме струку.
Имам право да крадем слатке тајне из твога
џепа, имаш право да пребројиш све власи мог
смеђег репа. Имам право да исплетем њежност
око твога врата, имаш право да звуке љетње
кишице пошаљеш на моја врата. Имам право
да са тобом ћутке размјењујем мисли. Имаш
право да ме волиш, да од силне радости и че-
жње полетиш и у ниском лету да ме њежно
пољубиш...
По који пут ти причам исто? Вољети, схвати,
вољети и бити вољен значи осјећати се чисто!
Погледај око себе, још увијек има љубави на
овом свијету. Нису толико слабе њене нити ако
се пуним срцем весело и храбро плету.
Чекам први дашак вјетра да ти покушам
послати оно што ми срце већ дуго таји. И про-
лазиће дани поново, сад дуго више нећу знати
ни шта је код тебе ново...
Да ли сад због већ снажног вјетра нема твог
писма, нема ни поштара? Узалуд ћу тако чекати,
на истој страни као и ти спавати, ни о чему
осим о теби мислити, понекад плакати... чешће
вољети.

ИЗ ЖИВОТА НАШЕ ШКОЛЕ

Наша школа је обележје једне епохе, која сведочи о људима и
њиховим животима, чија је прошлост записана на страницама са мноштвом
прецртаних редова и измењених речи, рукописа.
Постоје важни догађаји у историји наше школе, који су за нас црвеним
словима исписани. Они се памте и трају, чине нашу прошлост и
садашњост, иако су протутњали, прохујали, остају у нама осмишљени.
У времену у коме живимо у времену буке, савремених аутомобила,
компјутера и облакодера, тражимо свој мир и налазимо га у школи.
Живот наше школе заснива се на очувању природе, традиције,
интелектуалних вредности, спотрског духа, ... Све захваљујући
разним секцијама, које воде наши професори заједно са нама. Често смо
домаћини и гости разних културних манифестација, семинара, утакмица,
... Упознајемо нове људе, склапамо нова пријатељства, али љубав је
неизбежна реч. Љубав је инспирација, мотивација, циљ младих, оно што
уздиже до звезда, а покопа испод океана, оно због чега добијамо
добре или лоше оцене, оно због чега верујемо и што одузима веру,
оно што чини живот наше школе, испреплетена заједно са одморима
између часова, добром музиком, неоправданим изостанцима, добрим
проводом...
Дозволите да млади граде, чувају душу школе, како би остала најлепша
и највећа установа, не по величини и моћи већ по доброти. Овој школи је
увек потребна младост, јер су млади градитељи новог света, јер једино за
њих је срећа када виде дугу на небу, ласту у лету, вољене очи боје летњег
неба, једино они могу учинити бољим живот наше школе.

Љубави, само дела остају

Човек се роди, проживи живот и једнога дана нестане. У неспорној пролазности живота одговор на питање да
ли ће нестати заувек или ће живети кроз своја дела зависи од тога шта је урадио за живота.
Неко проживи живот у егоизму, свађи и чињењу зла другима, неко допусти да живот прође поред њега не
чинећи ни добро ни зло, а неки који схватају смисао живота чине све да учине сретним људе које воле, чинећи то са
мером која приличи човеку, без надметања али и без подилажења.
Живот проживљен у чињењу зла, као и човек сличан животу листа у току реке којег матица и таласи бацају куда
они желе, живот је без смисла и без дела које ће оставити печат. Безличне људе други забораве чим више нису близу
њих и никада их се више не сете. Зле, пакосне и самољубиве, труде се да што пре забораве како им не би кварили
лепоту стварања.
Само људе који ствари у животу раде из љубави, који се буде са осмехом, радују сваком новом дану и свом
учешћу у њему, који више воле да поклањају него да им се поклања, смао такве људе други људи памте. Радост и
топлина тока живота којим ти људи плове, њихове пбале увек спремне да приме насукане бродове туђих судбина,
заувек остају у срцима оних којима су давали. Њихова способност да очисте своју реку живота коју понекад замути
вода притоке на које нису могле утицати, као и њихова способност да приме у своју реку чисте пенушаве и веселе
притоке и од њих потеку још топлији и чистији, учи и васпитава друге око њих дајући им пример тога да је у животу
све могуће и да никада није све добијено нити изгубљено. Даје ли им снагу Бог или они сами налазе у себи, није
важно.
Мало је мишљења о животу после живота у којима се слажу и религиозни људи и атеисти. Једно од њих је, да
када човеков живот прође његово материјално тело споро, али неумитно, престаје да постоји, али да дела, и то добра
дела, заувек остају да живе у сећању.
То сећање је подсетник другима да, ако желе да оставе нешто по чему ће их памтити, а нико не жели да буде
заборављен, то треба да буду дела љубави јер ће и онда сећање на њих бити пуно љубави.

Мелодија мог детињства одјекује у духу детета- не желим да порастем

Азурно плави таласи милују топли песак неке далеке обале, негде кокосов орах зри и голишава деца
раздрагано трче кроз белу пену бесконачности.
Још једна зима, пахуље падају, а мојим телом струје извори живота. Посматрам раздрагану децу,
посматрам пахуље како падају на просторе мога детињства. Стојим на невидљивим степеницама које ме
воде у неизвесност.
Хтео бих да задржим тренутке који опијају као нектар, али моје бродоломно детињство полако одлази.
Тонем у вртлог снова и јаве и упорно покушавам да вратим коцкице мозаика и вратим хармонију у моје
постојање.
Хтео бих да задржим детињство... Али хтео бих да изађем испод стакленог звона које ме штити од
стварности, болова и стрепњи. Љут сам и беспомоћан пред невидљивим часовником који тако брзо откуцава.
Љут сам на невидљивог диригента који удара такт и време цури, и осећам долази олуја.
Плашима се лавиринта у који ћу закорачити, плашим се отопићу се, не знам на коју обалу да кренем.
У телу ми вртешка, а ја бих хтео да уроним у своје снове, у мир, да сачувам поглед радозналог детета.
Осећам да се руше мостови, да умиру сунцокрети, да лебдим у простору растрзан од ишчекивања новог и
покушаја да задржим свој свет.
А у том свету су сва моја дружења, моји вршњаци и одртастања.
Знам да више нећу бити исти али и даље ће бити зиме, пролећа, расцветалог кестена, лепоте, љубави.
Свитаће неке нове зоре у којима ћу наћи своје место, и радоваћу се и веровати у оно што долази.
У дубини душе остаћу увек дете, а мелодија мог детињства струјаће у мојим венама, заувек.

ОДРАСТАЈУЋИ, СВЕ ЧЕШЋЕ РАЗМИШЉАМ О ЉУБАВИ

Па... то баш и није истина, јер откад знам за себе излаз из свега видим у љубави. У почетку,
када сам била мала, био је довољан мамин осмех или загрљај, па да опет све буде у реду. Временом,
симпатисала сам једног дечака, па сам једва чекала да га видим како игра фудбал. Мада, да сте
мене питали, да ли га само симпатишем, одговарала бих грубо, да га ја стварно волим и да никада
нећу волети ни једног другог дечака осим њега, и нисам схватила како ме нико не разуме и зашто
мисле како ћу ја волети још много момака.
Након много, у ствари мало година, свесна сам да временом сазревам и да гледам на све другим
очима, па тако и на љубав. Сада ми није довољно само да гледам неког дечка како игра фудбал,
већ желим, да и он мене примети.
...Још увек су осећања дечија. Када видимо вољену особу, срце нам као лудо закуца, очи засветле,
а дах успори. Живимо за тај тренутак углавном краткотрајне среће, јер временом
у једној особи ишчезну осећања, а друга остаје да пати.
Наравно, патимо стварно и озбиљно, дубоко смо повређени, док се не појави нека друга особа која
ће узбуркати крв. Са 17 година сматрам, да особе од 12 година не могу да се заљубе и да је то само
неко допадање и да копирају, нас старије... А опет, вероватно и ми копирамо зреле људе, који су
прошли и преболели многе љубави, а можда су и они и даље у трагању за оном правом, вечном
љубављу. Да ли она постоји или је то само још једна илузија за људе, која нам помаже
да преживимо данашњи сурови свет? У неким тренуцима се кајем што гледам
романтичне филмове и што више гледам „Титаник“, све више плачем, убећена да права, несебична и
обострана љубав постоји и да ћу је и ја као и свака особа на овом свету, доживети. Мора бити тако, мора
постојати то осећање да би владала равнотежа, јер ако бисмо били непрестано нервозни, љути, огорчени,
не би било света.
Постоји љубав и можемо је осетити, јер она је свуда око нас. Она је главни покретач свега. Због
ње настају песме, приче... кроз које покушавамо да дочарамо наша осећања. Због љубави увиђамо и
волимо, све оне ситнице, које су око нас и саставни део нашег живота, ако је не ценимо довољно. У том
заносу схватамо лепоту зоре, месеца, потока, који жубори као да је заљубљен.
Због свега ниједна песма, бајка, па ни састав о љубави не може да се заврши, јер са љубављу све
почиње.

МОТИВ СМРТИ И СТРАХ ОД СМРТИ У ‘‘ЕНЦИКЛОПЕДИЈИ МРТВИХ’’

Немојте веровати у њега, јер он не постоји! Његова чуда нису чуда, то су само
илузије! Саопштава Симон чудотворац у овом делу. Објашњавају да ОН као такав
не постоји, да су многе душе страдале од стране оних који, слепо верују. Пећина,
вода која капље по стенама, стварајући туп заглушујући звук, тама и хладноћа,
самоћа и крај. Страх који ови елементи стварају језивији је од било чега што
људски ум може да замисли. Смртничка укоченост, тренуци када сте још увек
свесни себе, а опет већ мртви и непостојећи као особа, отац, мајка сестра, брат...
као неко ко је годинама живео и сваког јутра устајао сасвим свестан себе.
Загробни живот, каквим га приказује црква, наишло је на осуду у делу
‘‘Енциклопедија мртвих’’. Објашњено је да за нама остају наша дела, деца, али опет
то нисмо ми. На фотографијама, забележени смо у делићу тренутка, а већ следећег
нисмо ту. Сећају нас се као нешто што је било, волело и живело, али не као,
некога што јесте, тренутно или треба да буде. Симон Чудотворац, верујући у то да
је ‘‘он’’, Бог, само измишљотина, умире у делу да би доказао то што говори. У њему
не може да се наслути страх од смрти, али наравно, он мора постојати. Мотив
смрти се провлачи кроз све приче у делу, поткрепљујући га бедом, тугом,
опраштањем, болом и кајањем, јер се није све учинило. Тек када одемо, неко ће
се сетити и рећи: ‘Ех, само да сам.... док је живео’’ или живела. Најлепше речи, оне
из срца долазе : -Када највише боли и -Када је касно!
Кроз дело се провлачи доза самосвести оних који више нису међу нама, нејасно, а
ипак чврсто и лагано круже око нас. Бар , једном је свако од нас, на врату
осетило онај топли удар ветра. Наравно! Говоримо о оном са чиме природа нема
везе. Налет топлине и језе, када сте сигурни да сте сами у просторији, али
се ипак осврнете око себе, јер просто знате, да је ту још неко. Као ‘‘неуморни
спавачи’’ , бићемо укочени и мирни, када за то дође време. Осврнућемо се око
себе, бити сигурни да долазе по нас и гледаћемо светлост, а онда следећег трена,
око нас само тама и тишина испретлетане у утроби земље, далеко од погледа оних
који тек долазе за нама...
Веровати, значи живети. Док верујемо- живимо, а када престанемо да верујемо,
остаје нам надање. Кажу да нада умире последња...

„ЖУТИ ЛИСТ“ БРАНКА РАДИЧЕВИЋА (КАД МЛИДИЈАХ УМРЕТИ)

Бранко Радичевић потиче из чиновничке породице, коју је пратила
тада, неизлечива болест, туберкулоза, и покосила Бранкову мајку, брата и
сестру. Бранко умире у двадесет и деветој години живота. Сахрањен је у Бечу,
а кости су му пренесене на Фрушку Гору и сахрањене на Стражилову изнад
Сремских Карловаца, 1883. године. Ту је подигнут и скроман споменик са
урезаним епитафом: „Млого хтео, млого започео, час умрли њега је понео“.
Песма „Кад млидијах умрети“ настала је у исто време када и поема „Туга и
опомена“ (1845), али није објављена у првој књизи песама (1847). Тема
песме је мисао о смрти и мотив растанка са животом.
Ова заокупљеност растанком живота није песничка проза, мотив је проистекао из
породичне трагедије. Песма настаје након смрти мајке, сестре и брата Стевана
1845. године. Све то је условило, да песника обузме предосећање смрти. У првој
целини се налазе две песничке слике које се налазе у напоредном
односу. Једно означава природу, оно што је изнад лирског субјекта. То је слика
природе и умирања, лисје жути, губи животне сокове, постаје безживотно и пада
– мртво је. Друга целина слика стање у коме се налази лирски субјекат. Сада је
успостављен паралелизам стања природе и стања песника. У природи је умирање
и нестајање живота, а лирски субјекат је сломљен болешћу. Ритам ових стихова
одражава слабост тела, спори дах болесног човека, лагано нестајање снаге.
Све то појачава предосећање смрти и води закључку: „Дође доба да идем у
гроба“. Тај закључак подстиче песника да се врати у прошлост свога живота и
поново сагледа све оно што је било лепо и вољено. Песник се опрашта од зоре,
света, данка. Светлост и живот су права тема певања Бранка Радичевића. Он не
пева о ноћи, тами мраку као темама. Он је окренут светлости и животу, јер живот
изузетно воли. У његовој поезији има тужних тонова који су проистекли из животне
трагедије, али нема песимизма. У трећој поетској целини он се опрашта од
стваралаштва. Опрашта се од својих песама, које доживљава као своју децу.
Хтео је да „дугу са неба свуче“, да их „дугом шареном обуче“, да их „накити“
најсјајнијим звездама, да их „обасја“ сунчевим лучама. Али, “Све нестаде што вам
дати справља у траљама отац вас оставља!.“

Мотиви пролазности живота у поезији песника

Мотиви типа усамљености, очаја, виђења нова, мотиви смрти и пролазности живота, главна су
подршка песницима при писању поезије. На основу тих мотива, наши песници, Алекса Шантић, Јован
Дучић, Милан Ракић покушали су што више да нам приближе различите теме из песама „Претпразничко
вече” , „Јабланови”, „Искрена песма” и „Долап”. Усамљеност и очај песника у песми
„Претпразничко вече” у мени буди велику жељу за даљим разоткривањем његових осећања. Ту
усамљеност песник описује на јако леп начин, иако нико не би пожелео да се осећа као тај момак. Светла
из кандила, звук старог сата, пуцкетање пећи, само су неки од детаља који на кратко одвлаче мисли али
ипак, то му не представља велики проблем да се опет увуче у себе и размишља о прошлости. Како песник
каже , њему време неосетно тече и тако представља још један вид затворености. Присећа се среће из
прошлости и дружења са осталом децом, мисли на оца и мајку. Присећа се звука алке на вратима који све
у кући подиже на ноге и, како он каже, у њима буди невероватну радост. И све те мисли, драга лица и мили
догађаји, крију се далеко у прошлости и песниково срце чине празним. У тој заблуди често се запита да
ли сања или је, ипак, све то јава.
Ја знам да је то виђење снова јер замишљене птице које му педстављају породицу, кроз песму му
говоре да оне здружују душе свих људи, па чак и оне мртве са живима. Звук сата враћа га у стварност, он
“склапа очи и од среће плаче“.
Исти вид усамљености осећа се и у песми „Јабланови”, али овог пута усамљена и очајна особа
чуди се јаблановима који му изгледају суморно и како он каже,”чудно шуме“. Није ни чудо што се тако осећа
кад говори да се боји сам своје сенке. „Искрена песма” представља негацију
љубави човека према жени. Човек прижељкује да остане сам јер мисли да ће у тој самоћи пронаћи
свој мир. Понижава жену речима „бедна жено” , ,,ја у теби волим себе сама”. Помињући „заспале њиве”
покушава да јој објасни нестанак његових осећања и пролазност живота.
„Долап” је типичан приказ тешког живота једног човека који је био пун снаге и воље. Тешила га
је нада да ће бити боље ал’ ропство које га је задесило довело је до тога да га други жале. Он је био свестан
својих последица али други то нису могли да прихвате јер мука која је њега снашла више је болела њих
него њега. И баш због тога што он то не заслужује прижељкују и теше га речима да ће му за награду
„небо дати мрачну, добру раку и вечити мир.”
У суштини, мотив пролазности живота био је главни ослонац за стварање овако искрених, помало
болних песама које су наши песници на различите начине приказали.

Љубавно писмо

„Ништа се не чини за љубав, ако се за њу не учини све.“
Да, решила сам да учиним све. Требало ми је много времена, али и храбрости да
се одлучим на овакав корак. Борим се са буром осећања сваки пут када угледам
твоје очи, када чујем тај, помало груб, али свакако мени драг глас. Јутром, док
моје снено око буди зрачак сунца, док ми свежина сеоског ваздуха испуњава
собу, обузета сам мислима о теби.
Сећам се сваког оштрог, неодољивог погледа који си ми упутио док сам те
посматрала не желећи да будеш тога свестан. Сва затреперим када осетим твој
мирис, који ме опија. Сигурност и одмереност твога корака дуго ме остављају
непомичном сваки пут када прођеш поред мене. Иако се свим својим бићем трудим
да не поклекнем сваки пут када ми се осмехнеш, не успевам да одолим тим
гестовима.
Али не каже се узалуд да је љубав бол и да све друго није љубав. И сама помисао
на то да не осећаш ништа према мени баца ме у очај. Мом бићу ти диктираш
годишња доба. Када смо заједно, када се смејемо и радујемо, у мени је пролеће,
док ме твоје игнорисање и равнодушност толико погађа, рањава, да у мени завлада
зима, хладноћа ми обузима тело и душу. „А ноћ је увек била зло време мога
живота“, каже Иво Андрић. Све непроспаване и немирне ноћи...Знај да си једини
господар мојих снова, мојих мисли, а ја роб који се покорава свакој твојој
заповести. Роб љубави...
Пишем ти јер не желим да гушим осећања. Не желим да се изгубим тражећи те.
Надам се да, кад осетиш да си вољен, нећеш постати суров. Немој ме сломити и
направити окрутно чудовиште од мене! Не постоји реч, ствар, која би барем
делимично описала јачину љубави коју осећам према теби. Да, рекох љубав!
Храброст ће реализовати моју мисао, желим из свег гласа да ти кажем: „ВОЛИМ
ТЕ“... Упркос свему, В О Л И М Т Е !

ДРВЕЋЕ ЈЕ ВЕЧИТИ ПОКУШАЈ ЗЕМЉЕ ДА РАЗГОВАРА СА НЕБОМ

Сами људи су као дрвеће. Са једне стране дубоко укорењени у земљу, немоћни да
се помере, да учине корак који ће их издвојити од осталих, а са друге стране
су вечне тежње човека да стреми ка висини, тежи ка идеалима, тражи границу,
покушава да додирне небо.
Када се човек нађе пред тајанством природе, почиње да схвата да је и сам мали
делић ње. То сазнање буди немир, слутње и страхове, али уједно и тежње сваког
од нас. За нас све што сија и додирује светлост чини се божанским. Један зрак
светлости мера је и цена свих ствари. Све што је у тами и што макар једном не
засија и не гледа у висине, обележено је проклетством. То само значи да остајемо
празни изнутра, без снова, без идеала, без наде за боље сутра. У нашој природи
је да се стално мучимо, али и да верујемо у снове, да одржавамо контакт са нама
до сада непознатим делом света. Да покушавамо да завиримо у небеска
пространства и додирнемо ту нашу звезду. Проблем је што често завршавамо у
средини, ни на земљи, ни на небу. Превише поносни да се вратимо доле, а превише
немоћни да дођемо до врха. Али и онда завршавамо са високо подигнутом главом,
испруженим рукама и оном изреком: “Можда ипак једног дана“.
Ми, као и дрвеће, стално смо на истом. Ноге нас вежу за тло, а мисли и жеље за
небо. Жеља да изађемо из мрака и самоће оличенa је у сталном покушају да идемо
у висине. То је, у ствари, симбол избављања, настављања трајања,
бесконачности ...
Можда сматрамо да ћемо тиме успети да пређемо границу смрти, да ћемо успети
да победимо живот... Јер, то очекујемо. А ни сами не знамо шта се то налази горе.
Нечега сигурно има, јер то нас нешто, у ствари, привлачи. Да ли је то место где се
остварују сви снови, место надања, или место где нас чека ново разочарање? Не
знамо, али је битно да верујемо. Док имамо веру, сваки сан је могућ. Због тога тај
вечити покушај разговора са небом. Због тога тај вечити покушај остваривања
снова!

Putovanje u svijet mašte

Stigla sam. Konačno. Nakon nekoliko sati lutanja nebom konačno sam je našla – zemlju svojih snova – zemlju vječnog djetinjstva. Na samom ulazu čekala me je ona. U haljinici od jorgovanovog lista, sva nasmijana, sićušna, trepereći krilima brzinom svjetlosti, srdačno mi je požekljela dobrodošlicu. Uzela me je za ruku i krenule smo.
Uskim puteljkom popločanim grubo klesanim kamenjem povela me u šumu kod svojih prijateljica. Priroda bješe tako lijepa, netaknuta. Grane su se lagano njihale, kao da su plesale uz glasno ptičje cvrkutanje. Imala sam osjećaj kao da je sve to u moju čast. Kako smo se približavale njenom domu, šumom je odjekivao smijeh malih šumskih vila. Ubrzo zatim, ispred sebe ugledah ogromno hrastovo stablo, ukrašeno mnogobrojnim otvorima i šupljinama u kojima su stanovale. U svoj svojoj sreći izvodile su neku vrstu plesa u letu , propraćenu durskom melodijom šumskih muzikanata. Sve je bilo okupano uzdasima veselja, harmonije, smijeha, potpuno supotno od mjesta sa druge strane neba, mjesta sa kojeg dolazim. Shvatila sam da je vrijeme da krenem dalje sama. Prateći taj isti put došla sam do malog raskršća. U svim pravcima izgledalo je lijepo i primamljivo i koji god da sam izabrala vjerovatno ne bih pogriješila. Iz neznanih razloga, krenula sam desno. Hodajuči tako, ubrzo sam stigla do kraja šume iznenađena ogromnim prostranstvom koje sam ugledala pred sobom. Na samoj ivici puteljka stajala je drvena tabla na kojoj je zelenim starinskim slovima bilo napisano „Dobrodošli u Nedođiju“. Nekoliko minuta sam stajala u mjestu fascinirana prizorom koji sam vidjela. Bilo je prepuno djece. Dječji kikot i veselje bojili su mi dušu u crveno. Sreća je bila, gotovo opipljiva u vazduhu. Polako sam zakoračila u taj svijet radosti. Odmah sa svoje lijepe strane ugledala sam šareni kamion ispred kojeg se nalazio štand. Tu je sladoledžija dijelio beskonačne količine sladoleda uzbuđenim klincima. Čitav grad je ispunjavao gromoglsan grohot djece. Nekoliko desetina metara ispred mene nalazila se glavna atrakcija. Veliki ringešpil u čijem se središtu nalazio „roller coster“ sa brijegovima koji su nadvisivli oblake. Odatle su dolazili uzvici straha pomiješani sa uzbuđenjem i smijehom. Neko vrijeme sam samo razgledala tu zemlju snova, ljubavi i nevinosti, osluškivajući dječji smijeh koji je jako prijao mom uhu. Moram priznati da sam pomalo i zadvidjela. Iznenada osjetih snažan udarac u leđa. To je bila gumena lopta koju je mali dječak nenamjerno usmjerio ka meni. Ljubazno je zamolio da mu je dobacim. To sam i uradila. Očajnički sam poželjela da im se pridružim. Ali nažalost za njih sam bila samo slučajni prolaznik. Gotovo da sam čula glas u sebi koji mi je ponavljao „Ovo nije tvoj svijet, ovdje ti više ne pripadaš.“ Ispunjena osjećajem tuge, a istovremeno i radosti zbog mogućnosti da opet, makar polovično, proživim svijet koji je iza mene, prisjećala sam se prelijepih trenutaka provedenih u svijetu, nešto nalik ovom. I onda sam se upitala – Zašto? Zašto je tako brzo prošlo? Zašto moram da odrastem? Zašto ne mogu da im se pridružim? Sva ta pitanja vodila su jednom odgovoru – to je život. I ja moram da se pomirim sa time. Suza je lagano klizila niz obraz dok me neka viša sila vukla nazad u svijet pohlepe, zlobe, krvoprolića – u realnost. I tako sam osluškivala poslednje zvuke radosti koji su polako nestajali u daljini i molila se da te note zauvijek ostanu u mom sjećanju.
Pri izlazu iz kapije Nedođije lagano mi je prošaptala na uho „Dođi nam opet!“ Zahvalna sam životu na ovom prelijepom putovanju koje mi je omogućio i bez sumnje ću reći „ Vratići se, opet“.

Nagla oluja

Strasna vrucina!Nigde cvrkuta pticice,nigde daska vetra.U mom kraju to se cesto dogadja leti.
Na drvecu,lisce je vec suvo,kao da je jesen! trava moli za milost,za malo kisice,za malo svezeg vazduha.Na livadama,ulicama,trotoarima nigde zive duse.Svi su se posakrivali u kuce i sklonista.Cak se i klasje zita ukrutilo,ne mrda. Sunce przi kao u pecnici,kao u samom paklu,kao da zemlja otvorila i propala u pakao.
Najednom,tracak nade se pojavi.Nad zemljom se nadvijao crni oblak.Svima se vratio osmeh na lica.Poce lagana kisica.Zivotinjice izadjose da se osveze.Vrapcici skakutase po ulici,ptice su plesale svoj ples na nebu,macke i psi su se druzili.Sve je bilo veselo.
Ali,ta kisica,taj tracak nade u toj vrucini,se pretvorio u najgori kosmar ikad.Iz oblacka napravi se dva,iz dva cetiri.Oblaci crni prekrise nebo.Poce padati jaka kisa,kakvu niko u tom gradu video nije.Dunu sila vjetar i drveca se povijahu sve do zemlje.Poce grad.Ljudi koji su do malopre bili veseli zbog kisice sada su se opet posakrivali u svoje kuce,plaseci se strasne oluje.Oluja je bivala sve jaca i jaca.Drvece je letelo,crepovi kuca i delovi fasade su se vukli po ulicama.Blokiran je saobracaj.
Konacno,i taj kosmar prodje.Sveje delovalo kao ruzan san,a posledice su bile katastrofalne.Sve,apsolutno sve kuce su bile unistene,park je izgledao kao Sahara,a same ulice opustosene.Sve je izgledalo tako tuzno.Ljudi su plakali prepustajuci se nemilosrdnoj sudbini.Mnogi su ostali bez domova.
I tako se,od same jedne zelje za malom,slabasnom kisicom,sve pretvorilo u najgoru nocnu moru.To je dokaz da ponekad dobijemo mnogo vise nego sto zaista zelimo,i sto nam moze doneti velike posledice.

Sve je laz samo pusta laz...

Danas, Kad Pogledam Iza Sebe Shvatam Da Nista Nije Vecno, Iskreno. . To Mogu Reci Iz Sopstvenog Iskustva. , Jer Sam Ja Volela Iskreno I To Mi Je Tek Sada Shvatam Donelo Mnogo Suza I Neprospavanih Noci. Previse Sam Verovala Ljudima, Misleci Da Mi Svi Zele Dobro. Kad Bi Se Razocarala U Nekog Opet Bih Nalazila Krivnju U Sebi, Jednostavno Bila Sam Cak I Previse Iskrena I Neiskvarena. . , Sve Dok Nisam Dozivela I Osetila Pravu Bol. Ta Bol Za Mene Je Bila Nesto Sto Me Je Promenilo Iz Korena I Ucinilo Potpuno Drugom Osobom, Koja Vise Ne Mari Nizasta. . Nekad Se Pitam Sta Sam Ja To Zgresila, Pa Sam To Dozivela. . , Ali Odgovora Nema To Znam. Sve Ono Lepo O Cemu Sam Sanjala, Zasta Sam Zivela, U Sta Sam Verovala, Drugi Si Mi Oduzeli, Ne Mareci Za Moj Bol, Moje Suze. Niko Nije Pitao Kako Mi Je, Kako Cu To Podneti, Svi Su Otisli, Ostavsi Me Da Patim . Ja Koja Sam Verovala U Ljubav, I Bila Joj Odana, Ostala Sam Sama, A Sve Zato Jer Sam I Previse Volela, Davajuci Sve, A Zauzvrat Ne Dobijajuci Nista, Pa Ni Rec 'izvini'. Sada Gledam Stvari Drugacije, Potpuno Sam Druga Osoba, Koja Je Zaboravila I Koja Vise I Ne Pamti Sta Je To Sreca, A Sve Zbog Ljudi U Koje Sam Bezgranicno Verovala I Koji Su Mi Predstavljali Sve. , E Bas Te Osobe Dovele Su Me Do Dna. Oduzeli Su Mi Ljubav Mog Zivota, A Predamnom Se Pretvarali I Ja Im Verovala. Puno Sam Se Razocarala , Da Sam Samim Tim I Izgubila Veru U Ljubav, U Ljude. To Je Tesko Reci, Ali Tako Je. . Ko Voli Iskreno A Nesrecno, Ko Veruje Ljudima A Razocara Se, Zna Kako Je To, I Moze Da Me Shvati. Danas, Svi Mare Za Sebe, I Ne Biraju Sredstva Da Dodju Do Neceg Sto Zele. Tesko Mi Je, Jer Sam To Osetila, Ja Koja Nikad Nikome Nisam Lose Pozelela A Ni Ucinila. . Nakon Svega Jedna Merlinova Pesma Kaze Sve ;

Sve Je Laz, Samo Pusta Laz, Sve Je Laz Osim Smrti. .

Nećemo smatrati “Anu Karenjinu” umjetničkim djelom; smatrat ćemo je dijelom života.

Tolstoj je uspio opisati suvremeni život i ljude koji su nam bliski na jedan vrlo jednostavan način. Njegovi likovi isti su kao i ljudi koje susrećemo svaki dan u životu, i zato je njegovo djelo tako jednostavno i dostupno svima. On je svaki lik u djelu okarakterizirao na sve moguće načine - psihološki, moralni, estetski, socijalni... i time ih učinio svakim za sebe vrlo posebnim, i u nama time budi naše vlastito rasuđivanje - tko je dobar, tko je loš. Obično smo se uvijek susretali s likovima koji su sigurno ili negativni ili pozitivni, ali ovaj puta svi se čine pozitivnim u početku, no kasnije svaki čitatelj dobija svoju sliku o pojedinom liku. Mislim da je Tolstoj prvi pravi pisac koji je otkrio realizam i upotrijebio vrijeme kao glavni faktor radnje. Tolstojevo remek-djelo dio je života, kako njegovoga tako i našega. Tolstoj je izvanredno znao opisati psihološke osobine svojih likova i čitajući djelo može se vidjeti istina o ljudskoj naravi, o tome kakvi ljudi zaista jesu, a tim iskustvom mislim da možemo bolje razumjeti ljude sa sličnom sudbinom kao na primjer Ana, Levin, Vronski i drugi. Konačan zaključak je samo dvije riječi: remek-djelo.

Na “Anu Karenjinu” možemo postaviti više teza, no vjerojatno je najvažnija ona koja uključuje lik Ane Karenjine, odnosno pitanje: da li je Ana Karenjina bila dobra žena? Odgovor bi bio jednostavan, naravno da nije, i time bi ova teza jednostavno bila negativna, no to je vrlo plitka i nepromišljena osuda. Ana Karenjina je žena vrlo snažnih strasti, no te strasti su zarobljene u kući Karenjina, i Ani ne preostaje ništa drugo nego potraga za oslobađanjem te zarobljene osobe. Ona u početku odbija Vronskog i ne želi imati vezu s njim, no upornost Vronskog, a i ta Anina želja za oslobađanjem tjeraju je na preljub. Tim činom ona se oslobađa i postaje sve ono što s dosadnim i predvidljivim Karenjinom nije mogla biti. No, zbog pretjerane ljubavi i neracionalnog razmišljanja Ana polako gubi kontrolu nad svojim osjećajima, i nekad mirna i uvijek stabilna Ana, postaje sada vrlo histerična, posesivna i sumnjičava osoba. To je dovodi i do samoubojstva. Ja mislim da je Karenjin glavni krivac svemu što se dogodilo. Ana i Karenjin vjenčali su se ne iz ljubavi već zato što je tako bilo uređeno. Život s Karenjinom dosadan je i Ana nije imala što drugo učiniti nego osloboditi svoj pravi karakter, svoju osobnost, strast i ljubav. Ova teza afirmativna je, jer mislim da problem nije u Ani, nego u Karenjinu. Karenjin je taj koji nije bio dobar muž (predvidljiv, dosadan, neromantičan, uvijek zaposlen, “vrijeme je novac” mu je vjerojatno glavni moto).

Kad bi progovorila moja klupa

Secate li se kada smo se prvi put sreli, nasih prvih casova, odmora, prvih kontakta, ogovaranja, prigovaranja, poruka i leksikona? Secate li se toga? A, secate li se onda nasih nestasluka, prvih problema koje smo pravili razrednoj, prvih ukora, ocena, raznih anegdota sa casova i van njih, koje su nas zblizile, tek toliko da nas niko ne moze rastaviti? Ja znam nekoga ko se sigurno seca. Moja klupa.
Moja klupa prati moje detinjstvo i odrastanje. Zna za moju prvu lutkicu, prvu skolsku drugaricu, pa i za prvu ljubav i sve nemire koje ona izaziva. Moja prva ljubav, jedna od najlepsih uspomena iz skolskih dana, bio je jedan plavi decak iz druge klupe koji me je stalno zadirkivao. Vukao me je za kosu kad sam sedela ispred njega, bockao me hemijskom olovkom, a kad bi mu to dosadilo pravio bi papirne kuglice i gadjao kroz praznu cev iste te hemijske. Mrzela sam ga iz dna duse, ali kad smo krenuli u sesti razred, on se nekako promenio. Na casu tehnickog uvek bi mi sekao lim ili busio rupe kad je bilo potrebno. "Vi devojcice ste smotane za to", pricao je dok je radio. Secam se kada me je prvi put uhvatio za ruku i pogledao me pravo u oci. Pomislila sam da mozda i on oseca isto sto i ja, ali on je samo zeleo svesku iz matematike. Smejala sam se na svaku njegovu rec, crvenela na svaki pogled uprt u mene i drhtala svaki put kad bi me slucajno okrzao po ruci prolazeci pored mene, a on se pravio da to ne primecuje. Nakog dana provedenog sa njim bila sam kao opijena. Nikoga nisam videla. Secam se samo da sam lezala na podu u sobi i gledala pola sata u plafon, a kroz telo su mi prolazile neke cudne vibracije.
Sutradan mi je vratio svesku. Kada mi je prisao, pitala sam ga da li je naucio, kao sto to obicno cinim, ali on je samo klimnuo glavnom i otisao nazad u svoju klupu, nastavljajuci da cavrlja sa drugom do sebe. Prolazili su dani, a on me je ignorisao. Kad bi ga nesto pitala, samo je klimao glavom ili pricao da ne zna, kad god bi pocela da ga zafrkavam, pravio se da je vrlo zauzet i da nema vremena. Ni sama nisam znala zasto.
Na narednom casu tehnickog nije se ponudio da mi pomogne. Sedela sam na mestu sa netaknutim parcetom lima u ruci, ne zato sto sam, kako on kaze, bila smotana, vec zato sto sam razmisljala u cemu sam pogresila. Verovatno to nikada necu ni saznati, ali duboko u meni ostace sacuvano secanje na plavog decaka iz druge klupe.

Једна страница мог дневника

Данима сам покушавала да ескивирам одлазак на отварање изложбе слика маминог школског друга. Разлог није био само тај што се радило о савременом, апстрактном сликарству, које ја никако не могу да схватим, већ и то што сам тамо требала да идем са родитељима и млађим братом. Какав блам! Данима сам смишљала баш добре разлоге – посету зубару, па онда журка најбољег друга, а резервни план је био изненада најављен контролни из физике. Ништа од мојих изговора није помогло, јер моја мама одлично зна нашег зубара, журке се не одржавају у сред недеље, а ако физику нисам научила до тада, сигурно нећу ни те вечери.

И, ево, ме на отварању изложбе. Све је баш како сам и замишљала. Сви виђенији људи из нашег места су ту, песници, сликари, лекари… моја учитељица, наравно. И док родитељи причају са својим бројним познаницима, а мој брат скакуће између званица, ја се смртно досађујем. Никада ми неће бити јасно шта људи виде у тим мрљама. А тек кад неки заљубљеник у модернизам почне да објашњава шта уметник хоће да каже, просто полудим. Стално мислим – па што не наслика то што хоће да поручи, па да не морамо ми да дешифрујемо!

Као што неки људи имају две леве ноге за фудбал, тако ја имам две леве руке за сликарство. Ипак, могу да кажем кад видим слику, која на нешто личи да ми се то свиђа или не. Али ове мрље, које сам сада гледала нису ми личиле ни на шта. И баш када ми се учинило да су родитељи коначно решили да кренемо кући, једна слика ми је привукла пажњу. Било је то платно огромних димензија у углу галерије. Стала сам испред њега и остала без даха. Посматрајући те мрље топлих боја, одједном сам осетила чудну топлину. Било ми је лепо. Изгледало је као да се те јарко жуте, ватрено црвенео, индиго плавео мрље увијају, грле једна другу не сметајући једна другој, а при том нека чудна позитивна енергија избија из те испреплетаности.

Нисам ни чула родитеље, који су ме већ неколико пута звали. Чинило се као да ме је њихов позив призвао из неког другог света. Нисам успела да им објасним шта је са мном, нити сам обратила пажњу на мамин прекорни поглед што се учтиво не представим њеном школском другу. Он ми то није ни замерио, јер је схватио да сам остала без даха пред његовом сликом. И данас се сећам да ми је рекао да свако дело тражи свог посматрача, као и да свака импресија тражи свог уметника. зато ово сада и записујем, јер су утисци снажни, а сутра ме чекају друге ствари.

Сутра!…Јао, имам контролни из физике. Извини, дневниче, морам да учим. Сутра ћу, вероватно9, да ти кукам о задацима које даје онај нн. човек! Бај

Прича једне старе фотографије

Кућа моје баке пуна је старих успомена, готово сваки кутак је испуњен мноштвом црно-белих фотографија. Волим да одлазим тамо, а бака се често враћа у прошлост и прича о својој младости. Мени су њене приче увек интересантне и са великом пажњом их слушам. Бака ми је те слике дочаравала бојама по њеном помало избледелом сећању. У дневној соби се налазио камин, а на камину једна урамљена фотографија.

Кад год би ушла у собу, привукла би ми пажњу. Ова црно-бела фотографија налазила се на средини камина и просто је зрачила топлином и лепотом. На њој су били моји бака и дека. По бакином изгледу могло би се рећи да је настала шездесетих година прошлог века, носила је једноставну кројену хаљину до колена, која је упркос својој једноставности изгледала веома отмено. По бакином сећању била је бела. На глави је имала велики шешир, морам признати да је била веома лепа у младости. Деда је био такоће једноставно обучен – носио је панталоне и кошуљу. У позадини се јасно могло видети море, а они су стајали на палуби брода. Бака ми је о овој фотографији причала са особитим задовољством, а у очима јој се видела срећа, баш као и на слици. Рекла ми је да је само пре неколико сати пре њеног настанка упознала мог деду и не слутећи да ће до дана данашњег остати заједно. Зато је изгледала тако срећно. Волела је да путује и управо јој је ово крстарење донело ону праву љубав. „Ех, драга моја“, рекла би бака док је посматрала фотографију, „судбина је овде умешала своје прсте“. У углу слике налазио се галеб који као да је допринео и био очевидац почетка једне дивне љубави.


Треба се чешће фотографисати и сваки леп тренутак овековечити јер су то једине успомене када сећање једног дана почне да бледи.

Што год си ти даље, то је већи простор што припада нам

Најтеже је започети, зар не? Онда, речи почињу саме да теку. Попут водопада, ношене неком тајанственом силом или нечијом вољом, падају на празан папир. Покушавам да сачувам оно што ми је остало...сате ишчекивања, радости, жеље и непроспаваних ноћи. Представу која је имала свој почетак, заплет, врхунац и крај...Представу, у којој је попут клупка испреплетена младост, заљубљеност, смех, а која је завршена. Баш као што Шекспир каже: „Нагле среће, нагло и заврше и умру у свом тријумфу ко ватра и барут што се у пољупцу ниште...“
Још као мала обожавала сам да читам бајке. Могла сам да летим и одлазим тамо где нико није био. Била сам са Снежаном када је њен принц пронашао и заједно са Пепељугом доживела њену срећу када је угледала свог принца. О томе сам и ја маштала. Сањала сам да и ја једног дана пронађем свог принца.


Од свих принчева овог света Бог ми је послао једног онаквог као из мојих снова...Принца о коме маштам када сан не долази ни од куд. Очију блиставих када воли, нежне душе у којој су скривене све моје жеље и снови, руку које имају снагу вулкана, усана које за секунд покрену цело тело које, попут цвета на ветру, дрхти при самом додиру. Дечак који је спреман да са мном лови ветрове, трчи испод дуге...и буде све оно што сам ја. Снови се понекад и остваре...али на кратко. Живот ти прво испуни снове, а онда у тренутку кад помислиш да их најчвршће држиш у рукама он ти их одузме. И онда остану само сећања...Сећања која се у бескрајним ноћима претварају у писца.
Оловком покушавам да те вратим у свој свет и пишем оно што никад не бих признала ни себи. У сваком мом погледу видим твоју лепоту, у сваком даху осећам твој мирис, твој се последњи додир још не одваја од мене...То што си сада далеко, пола снаге ми односи, а остатак ми треба да те заборавим. Али узалуд...Што год си ти даље, то је већи простор који моје срце оставља теби. И питам се хоћу ли икада успети да те заборавим? Јер, чини ми се, да је ово нешто без краја, као круг и поново на почетку, чекање и све оно што је остало недовршено, недоречено...Не! Никада нећу заборавити моје недосањане снове. Још увек се надам. Можда томе да ће се моји снови, ипак једног дана остварити јер тек сам на прагу живота...
И често ми се твој лик појављује у сну. Осећам те, могу да причам са тобом и смејем се као да никад нећеш нестати. Увек се изнова појављујеш и у мојим сновима си савршен. А ја желим да такав и останеш.
Принче мој, наша представа је, можда, готова, али ја схватам да што си ти даље, све је већи простор који припада нама. Можда се она једног дана и настави, а до тада ћу и даље живети за тренутке који су били само наши и које ми нико не може одузети.

Треба ићи до краја света и наћи росу на трави

„Ти си сав мој свет!“, „Волим те највише на свету!“, „Где иде овај свет?“, „Свету се не може угодити!“, „Ватикан је најмања држава на свету!“. Често користимо реч свет, али ни сами не знамо шта свет све обухвата. Знамо да је свет нешто велико, али не знамо колико.

Познајем једног чика-Милета. Он је човек о коме се увек причају само најинтересантније приче. Сви за њега кажу да је светски човек и нема ко га не зна јер је цео свет пропутовао. Једном је био у Италији и дође он тако и почне да прича о некој најмањој држави у свету у којој живи само папа. Људи се чуде и не верују: „Е, само папа, не верујем ти“, виче један, док други врти главом, а трећи колута очима. Ипак, чика-Миле им свима затвори уста аргументима и да им простора да сањају о тој


најмањој држави, папској држави. Други пут дође из Енглеске. Све речи помешао, не зна више шта је енглески, а шта српски, чак је , каже, почео и да размишља на енглеском. Одатле нам је донео слаткише и гомиле кесице чаја. Сви смо се чудили откуд баш чај, али кад сат откуца пет поподне, прошета се чика Миле кроз крај и све нас позове на чај. „Зашто баш сада?“, питали смо се, а он нам одговара: „У Енглеској се, драги моји, чај увек служи у пет поподне“. Тог и многих других поподнева тачно у пет уживао сам у чају и дивним чајним колутићима.

Ја сам се стварно дивио чика-Милету. Желео сам да једног дана следим његов пример и постанем светски путник. Његова кућа подсећала је на најлепши музеј. Гомила сувенира, слика, лампи, одећа других народа се ту налазило, а он је са посебном пажњом и уживањем објашњавао одакле је шта. Кад год би пак објавио да негде путује, био бих тужан и с нестрпљењем бих ишчекивао његов повратак као и шта ће ново донети и чему ће нас новом научити. Сада сам мало у заблуди да ли ће се икада вратити. Баш пре неки дан стигла је разгледница са камилом на слици, чика-Миле је у Египту, каже оженио се.

Ко зна можда само он зна колики је свет и можда је сада стигао до његовог краја, а ја сам своју прву росу у трави проживео баш кроз његове узбудљиве приче о путовањима. Надам се да ћу и ја једног дана бити у могућности да кренем његовим стопама.

Mожда је то љубав

Љубав. Ако не умеш да волиш, не умеш ни да живиш! То сам негде чуо. Љубав је вечна инспирација песницима, писцима, режисерима, због ње су се водили ратови, она је живот. Кажу, сузе и смех, срећа и туга, дигне те до неба па те баци на тло, све је то љубав.Чудо!
Ја баш не знам много о љубави. Заправо, верујем да не знам ништа. Знам само да волим своје родитеље, сестру, другове, родбину, али то није “она” љубав о којој многи причају. Мислим да о тој љубави, не знам ништа. Како се она деси? Када? Како изгледа? Шта, када ми се деси? Је л` права? Хоћу ли бити срећан или тужан? Кажу умрли од љубави. Зар се од тога и умире? А, онда и оно Живели су срећно до краја живота. Ништа ми није јасно. Изгледа да је та љубав нешто чудно, и никад ниси сигуран шта може да ти се деси!

Можда се и мени дешава јер да будем искрен, постоји једна девојчица. Када ме она окрзне у пролазу, погледа ме оним лепим очима, и кришом ми се насмеје, а ја…Некако ми буде непријатно, па се презнојавам, црвеним, гледам негде безвезе, а уствари ми је лепо, пући ћу од среће! Гледам и ја њу, или бар покушавам. Пришла ми је пре неки дан, и почела нешто да ми прича. А ја, ништа је нисам чуо! Само сам је гледао, и то оним избезумљеним и глупим изразом лица! Мислио сам да ћу се онесвестити! А она се смешкала добронамерно! Уши су ми тада зујале, и све ми се окретало у глави! Једва сам стајао, док није рекла ”Видимо се, ћао”. А онда сам сео на степениште, мислим срушио се боље рећи!
Боже, да ли ме је већ стрефило? Шта сада? Шта да радим? Имам неки осећај да се одвајам од земље! Осећам се блесаво, да ли је то то? Да ли је то можда љубав? Нека ми неко одговори?!!

Драга стара кућа

Дуго нисам била овде, има скоро годину дана, одмах уочавам промене и на старој кући, последњој у улици у којој се налазимо и чини се некако издвојеној од осталих, да л због места на коме је саграђена, свог изгледа или чега већ...Али једна ствар се никада није променила, та тишина која влада како испред тако и у кући, па како и не би било мирно кад ту живи само једна стара бака. Понекад је посете унуци, као и ми сада. Не видим је, није на старом месту. Увек је затекнем на дрвеној клупици испред куће саграђеној ко зна од када, још није ни цела, огребана, мало искривљена, али је ипак у бољем стању од оних које свакодневно виђамо на улици или ми се само чини...Али старој баки то не смета, мој тата је предлагао да је мало уреди, али никад то није урадио, није му било дозвољено.
А та клупица не би била тако посебна да јој хлад не даје још старија крушка у дворишту. Искривљене гране које ударају о прозор оне највише собе и сваки пут ме је страх да не падну баш оне на клупицу. Опет се мој тата јавља да их посече и поново је било довољно једно “не“ са стране једине особе која ту живи да одустане од његове увек примамљиве идеје.
Кућа је била мала, баш као и врата на њој , па ми се чини да би мој брат са 192 морао да се сагне, како би ушао, али на ту његову назовимо „жртву“ заборављамо сви истог тренутка када се нађемо у тој кући. Прво јесте ходник, веома кратак, али сви елементи су лепо сложени. Право и улазимо у највећу просторију те тако мале и усамљене куће. Врата од дневне собе су увек стајала отворена, тако да се још на улазу могло видети шта се унутра дешава...Поред је и трпезарија, она се са улаза већ не види због малих врата. Штета, иначе јако је лепа. На столу увек можете видети чинију са воћем, столице су увек уредно увучене. Види се само делић кухиње из које допире неодољив мирис ручка који се спрема, да л је тако само кад ми долазимо или увек, не знам, али ту кухињу тако памтим...У кући је пуно слика и разних украсних детаља – то је оно што ми се највише допада. Још који корак и ево степеница, макар сто пута ишла горе-доле увек ћу имати тај несавладив страх кад њима пролазим.
Ух, преживела сам, ево нас на спрату првом и последњем. Ту су још две собе, једна је бакина, а у овој другој боравимо ми или већ неки други њени гости...Увек прво улазим у ту назовимо нашу собу, али овог пута мењам ту стару навику...Бакина соба, да л је она тако увек уредна и чиста. Прво што видим јесте огроман орман, прозор који је увек отворен. Ево опет искривљених грана, благо се померају. Поглед ми поново скреће ка кревету, лагала сам да нисам прво њега угледала. Бела постеља са тим великим јастуком, ускачем у кревет. Осећам се тако пријатно и чисто, можда бих могла мало да одспавам, а да нисмо били у оној другој соби, али је она некако слична овим данашњим па није потребно да у њу свраћамо, можда касније. Лепо ми је овде...

Sva moja ljubav pod ovim Suncem

Dok smo mladi, sanjamo o tome da volimo i budemo voljeni. Zelimo da ostvarimo sve zelje odmah, i ne pomisljajuci na odricanja i zrtve. U vecini slucajeva, nekim cudom, uspevamo u tome. Osecamo se kao da imamo krila, osecamo se uspesno, zadovoljno, ispunjeno.

U mladosti covek voli ludo, bezrezervno, celim svojim bicem u zelji da oseti i dozivi pravu ljubav. Cesto zbog te predanosti biva povredjen, i ne moze da se izbori s' tim u prvi mah. Ali posle svakog pada licnost postaje jaca, snaznija i spremna za nove polete. Ljubav je zaista sila koja pokrece svest! Ona se oseca svuda: kada pogledam zaljubljene ovih dana, na minus deset u setnji, dok posmatram baku kako simpaticno grdi deku u prodavnici, do onda kada gladna kao vuk dodjem kuci a mama me doceka sa osmehom i sto je vaznije toplom vecerom. Volim da osetim ljubav u svojoj blizini. Ona me ispunjava, ljude cinim srecnim cak i onda kada je povrsna, platonska. Postoje razlicite vrste ljubavi: prema otadzbini, prijateljima, roditeljima, simpatije prema nekom decku/devojci...Sve su razlicite,a tako iste. Bude u nama uvek pozitivna osecanja, cine nas srecnim i ispunjenim. Najbolja stvar kod ljubavi je to sto mogu da volim sve te ljude od jednom, u meni ima dovoljno ljubavi za sve, ne moram da biram. To osecanje ne opterecuje vec u nama radja polet, daje nam moc da prastamo. Kada volimo, nebo je plavlje, Sunce lepse sija...cula su nam izostrenija svaki miris osecamo jace, dodir dublje. Pronalazimo inspiraciju za nove pohode, vise cenimo sebe, imamo vere, nadamo se. Lice nam krasi biser ljudske duse - osmeh, kada covek voli na njemu se to vidi. Pa cak i tako-zvani ljubavni jadi su slatki, izmame osmehe razumevanja, a kod starijih uzdah prisecanja na dane prvih ljubavi. Ljubav izgradjuje coveka, radja ili gusi u njemu ambiciju, stvara impresiju o zivotu.

Ljubav je Bogom dana. Volite jako, duboko, iskreno i bez predrasuda! Samo tako cete osetiti potpunu car ljubavi!

Nije čovek ono što misli, već ono što čini

Na ovom svetu ima puno onih koji čine dobra dela, po tome ih ljudi vide i procenjuju...

Čovek ne treba biti pasivni mislilac, već da se aktivno uključi u život, da stvara, da menja svet oko sebe. To što radi biće verovatno u skladu sa njegovim mislima, idejama, ali puke misli nisu dovoljne.

Danas je puno onih kojima treba neka pomoć, koji se bore za život na ovaj ili onaj način, i svi misle da treba da im se pomogne ali se sve završava na tome...

Danas su teška vremena, nisu svi u stanju da preduzmu nešto konkretno i učine nekome dobro delo, ali i kao takvi, svi imaju neki komentar i opravdanje da odbrane sebe.

Svakodnevno u medijima možemo videti da je ovaj ili onaj pomogao nekoj porodici, poklonio svoje da bi drugi imali, učinio dobro delo, ali sve to liči na dobru reklamu. Niko nema iskrenog osećaja da zaista pomogne nekome i shvati da nekome treba pomoć...

Ovo su samo neke činjenice, navela sam one o najaktivnijim problemima današnjice. Ljudi svakodnevno čine dobre stvari, koje nam svakodnevno olakšavaju život i čine ga lepšim. Tu je naša porodica, naši prijatelji, okolina, koji svakodnevno čine dobre stvari za nas. Pitam se da li su i svi oni zadovoljni samnom ?... i da li oni cene ono što ja činim za njih i uopšte ? Takođe, danas se postavlja pitanje da li treba činiti dobra dela, jer svako gleda samo sebe ?

Što se mene same tiče, uvek sam se trudila da imam cilj, da ne izneverim sebe i druge, i da pomognem onima kojima je pomoć stvarno potrebna... bez obzira li to cenili ili ne, jer ću svakako na kraju znati da sam dala sve od sebe i da sam uradila ono što sam mogla, sa čistom savešću...

Čineci dobra dela verujemo da postajemo dobre osobe i negde duboko u sebi verujemo da ako smo dobre osobe dobro će nam se i vratiti. Svesni smo da to moze da se gleda i tako da na neki način imamo i koristi od toga. A ta korist se ogleda u tome što će nam savest biti mirnija i sto bi zaludno verovali da ako činimo dobra dela dobro će nam se i vratiti.

Da li je Mali princ na kraju umro?

Mali princ je blesav, mastoviti decak koji prolazi kroz iscrpljujuce odrastanje prepuno novih saznanja, sazrevanja I osamostaljenja.

Maleni decak odrasta u svom lepom okruzenju, potpuno izolovan od ostatka sveta I od svih grozota koje se desavaju. Na svojoj planeti imao je lepo okruzenje, ali morao je istraziti dalje od svog malog sveta, morao je videti sve te ostale ljude koje nikako nije razumeo, odrasle ljude. Time sto je obilazio asteroide oko sebe on je u stvari poceo da razmislja o odraslim ljudima I ismevao ih je. Mislio je o njima kako ih zanimaju samo brojke, kako su povrsni I pohlepi, ali ipak odrastao je. U godinama izmedju 12 I 25 godina ljudi se nalaze na sredini. Niti su u svetu odraslih, niti su u decijem svetu. Mali princ je svim ovim putem shvatio da mora konacno preci u svet odraslih. I on jeste presao u svet odraslih.

U ovom delu odrastanje je prikazano umiranjem Malog princa, ali zapravo Mali princ nije umro. Mali princ jos uvek zivi. On zivi u telu odraslog coveka, I on nikada nece nestati.

Natalija Bajcetic

Власт мења човека

— Ја нисам Ахмед Нурудин, ни Муамер ел Гадафи. Ја нисам ни Адолф Хитлер, ни Јосиф Стаљин, ни Слободан Милошевић. Мене власт није променила. Остала сам иста, ко што сам била и пре него да постанем ово што сам сад.
— То што прича комшиница Милева није тачно. Тачно је да сам је избацила из канцеларије кад је дошла да ме моли за стипендију њеном сину. А што сам то урадила? Зато што знам да ни она ни он нису гласали за мене! Па нек иду сад онима за које су гласали, нек им они дају стипендије. То сам јој и рекла, а она је почела да плаче. Прво ми се правдала да није тачно, да су ми дали свој глас. Онда је признала да није, али, каже да је била приморана, да јој је муж наредио да гласа за оне њихове. Е, па не може. Сад нек јој муж обезбеди стипендију, нек им опет нареди. И што би мене било брига што је мали добар студент? И ја сам била добар студент, па ме нико није погледао за посао док се нисам учланила у странку. Ако сам могла ја, може и он.
— А то што причају да сам се уобразила и да сам почела да носим само скупу и маркирану гардеробу, ни то није тачно. Прво, јесте, купујем сада више, али, то је нормално, ипак сам ја на некој функцији. Право да вам кажем, и јесте глупо кад видиш неког функционера у прошлогодишњем моделу. Треба да се пази на облачење, ипак ми дајемо пример народу. Моја мајка каже да нисам у праву зато што моји људи немају довољно пара да купе ни те прошлогодишње моделе. То јесте тачно, али, они ништа ни не раде. Ја не схватам како неко може да каже да нема посла. Има посла, него, нема ко да га ради. Мене нико не пита, него ме пошаљу на пут, данас Париз, сутра Рим. И ја морам да идем, а авиона се тако плашим. И то што донесем неку крпицу отуда о државном трошку, то није адекватна награда за моје претпљене муке у току тих летова.
— То сам само хтела да вам кажем. То што људи тврде да власт мења људе, то није тачно! Ја сам остала иста, само су се сви око мене променили!

Кућа

— Баш поред средњег слова ћириличног наслова “Политике” има једна неправилна рупа, настала, вероватно, несмотреним транспортом младог разносача новина. Ал’ комшија Мића не мари за естетски изглед насловне стране. Он чак воли кад се на новинама нађе каква згодна рупа, попут ове, за посматрање околине. Онда добијете дупли угођај : и читање новина на првом јутарњем сунцу, и разгледање лепих жена које пролазе путем, најчешће трчећи за својом децом.

— Преко пута његове куће беше напуштена стара вила, једноспратна, али пространа, коју су деца од миља назвала “вилом промајом”. Врата и прозоре, као и друге ствари које су неком могле послужити, одавно су однели различити локални лопови, тако да се лако и са двадесет метара могла видела њена унутрашњост. Није Мићу никад занимало шта је стварно унутра, а не би ни данас обратио пажњу, да се није малишан комшинице Дуње завукао баш у вилу промају да се игра. У ствари, Мића је кроз своју рупу тачно спазио малог дечака тик уз зид дневне собе, како се крије од мајке и лудо забавља у тој својој игри. Мајка је ушла пажљиво кроз разваљену капију у двориште и викала за малишаном колико је грло служило. Морала је да се креће пажљиво због густо обраслих коприва и неке корови која је достигла висину пола кућних зидова. Споља је кућа личила на стару железничку станицу. Имала је две боје, одозго зелену, а одоздо неку избледелу црвену која се понегде назирала. Око прозора и врата некад је била посађена лоза која се осушила па је остао само њен костур, осушен и жут, који је био пречица ситним и крупним инсектима до виле кад би решили да је посете. Јутарње сунце је дошло до унутрашњих зидова, па се јасно могла видети прашњава слика друга Тита у парадном плавом оделу, њему омиљеном за сликање. То је једини украс на зидовима ентеријера. Ваљда је Тито данас толико непопуларан да ниједан лопов није хтео да украде његову слику. Зидови су поцрнели, што од спољашних утицаја, што од влаге изнутра. Једини намештај у вили промаји била је стара дрвена столица која је била толико поломљена да није могла служити ничему осим да се подложи каква ватра, и један велики раштимовани клавир. Тај клавир је био Миши интересантан из више разлога. Прво, сваки пут кад би га видео сетио би се дивне мелодије која би га свако јутро будила. Девојчица са кикама и розе машном сваки дан је вежбала неку сонату за школско такмичење, три пута дневно, рано ујутру, у подне и увече. Друго, када су се селили хтели су и њега да понесу. Мала је много плакала, а отац јој је обећавао већи и лепши, зато што је било компликовано пренети овај. Враћао се неколико пута покушавајући да га прода, али нико није био заинтересован да га купи. Треће, у покушају да га украду, лопови су га заглавили. Тако је једна половина клавира остала унутра, а друга је појурила напоље. У том положају стоји пар година, као да не жели да се преда.

— Мића је попио кафу и склопио новине. Дуња је престала да виче. Пријатну тишину прекинуло је дрхтање малог Вељка. Сиромах је добио батине.

Сви смо ми заточеници “проклетих авлија”

— Гледам горе и видим само једну звезду. Осећам се као мала девојчица са шибицама у цртаном филму. Смрзла се и остала јој је још једна. Да ли да је запалим сад или касније?

— Погрешила сам, знам. Признала сам себи, али, мало ми теже иде са признавањем другима. Ако се усудим да кажем њему, то ће бити на крају. Ја сваки пут кад се заљубим, као да ми се неки облак налази над главом и свуда ме прати где кренем. Као што је Ђамила пратила нека несрећа, тако и ја увек настрадам. Лепо је кренуло, месецима је било све како треба. И знам да ме обожава, и знам да нема другу девојку. А рекла сам, нисам могла да издржим. Онај облак изнад моје главе је почео да киши, љубомора је кренула да ме изједа, и… Испао је скандал, сад не жели више да ме види, да чује за мене. Шта сад да радим?

— Марија је купила нову хаљину. Требало је да иде је на доделу диплома и купила савршену белу хаљину за ту прилику. Онда је дошла кући и показала је мајци која није била задовољна њеним избором. Данима је наговарала да купи другу. Иако нема обичај да поклекне и промени своје мишљење, овог пута је то урадила. Отишла је с мајком у куповину и изабрала другу хаљину. Носила је ту хаљину и није била задовољна својим изгледом. Ни на једној слици се није осмехнула. Данас не памти доделу диплома по томе што је и званично добила признање да је завршила факултет. Памти је по дугој, тегет, ружној хаљини. Никада то није опростила мајци. Не због хаљине, него због сећања.

— Каже Душан да је то била најлепша и најбоља особа коју је упознао. Она није била само његова девојка, била је предодређена да буде госпођа Милић, његова жена. Његовим родитељима се није допала на први поглед, рекли су да се нападно шминка и да не изгледа као скромна девојка. Душан се слагао с тим, мада, никад му није било јасно зашто неко мора да буде скроман да би био одговарајући. Покушао је да им објасни, али, Маја је наставила да носи кратке сукње и да користи црвени руж, те јој није било помоћи. Мајка је дефинитивно изјавила да је не доводи више кући, да је комшилук већ оговара. Није му било право, али, поштовао је њен избор и скоро се преселио код Маје. То су били дивни дани, баш тад је и пожелео да је ожени. Отишао је прво да каже родитељима своју намеру, мајка је само плакала, отац је нешто викао. Решио је да сачека, да се мало стабилизују, да прихвате. Маји ништа није спомињао. После месец дана добила је пословну понуду из Аустралије. Плакала је дуго и обећала да ће се вратити некад. Душан је још увек чека, иако се оженио и има двоје деце.

— Извини, погрешила сам, неће се поновити.

— Сестра стоји на вратима, унезверено ме гледа, не верује да сам ја некоме рекла извини. Ако не кренемо да палимо и рушимо “проклете авлије” над нама, једна ће се срушити на нас. Можда је он моја Маја.