Jesen

Jesen, jedan veoma neobican period godine.Taj prizor je veoma cudan.Mozda ce vam zvucati smesno,ali kada ja pogledam kroz prozor vidim neku vrstu magije.Ali,nije to ona carobna magija,vec magija prirode.Kada prodjem pored malog sljivaka,koji se nalazi nedaleko od moje kuce,vidim jednu od stvari koji zivot cine lepim.Suskavo lisce,svuda oko mene...Ranjiv zbog prelepog prizora,sednem ispod starog oraha,i gledam u nebo.Grane,na kojima su okaceni jos par preostalih lista,cine nebo mnogo lepsim nego sto je bez njih...Nebo je nekako opusteno,plave boje,ne bljesti kao u ostalim delovima godine.Bas je zato taj deo godine,najromanticniji.U jesen,ljubav cveta.Takodje,to je rajsko doba godine za spavanje.Sve je tako mirno,tiho i romanticno.Sunce se trudi da sto vise ispostuje jesen pa i ono prestaje da bljesti,i pocinje umereno da baca svoje zrake,solidne toplote ali carobnog izgleda.
Mozda je jesen na neki nacin vestica,dodje rani nam srca prelepim prizorom,i onda ode,i izgubi se negde u buducnosti kao da nikada pre nije ni dolazila.

Marko Bojovic

Kuca mog deke nekad i sad

Staze zivota preplicu se i razilaze,ali samo je jedna kojom se uvek vracam na mesto koje ne zelim da zaboravim,mesto puno uspomena.
Kuca mog deke je moje utociste.U zagrljaju dekinog krila,nekad mi je izgledala ogromna,kuca koja je svetlucala na mesecini kao prelepa nevesta.Kao velicanstvena sila koja se mocno uzdize,poput kraljice na tronu.
Nekada su svici svetlucali zlatnom svetloscu,culo se komesanje nocni stvorenja,koja su spremala da love ili da i sama postanu plen,ali tada....
Tada nisam osecala strah a danas je tu kao moja senka.Danas nema svetla da osvetli visoke,uzane prozore moga utocista.Bas nimalo svetlosti nije bilo tu da prostre dobrodoslicu po mojoj terasi.
Beli stubovi stajali su kao vojnici,cuvajuci veliku terasu ali niko nije otvarao vrata da me doceka.
LJuljaska zacvile na lancu ali niko se nije izlezavao na njoj uzivajuci u mesecini noci.
Ipak osecao se zvuk mog detinjstva,zvuk doma.Nekad sam trcala pvim sumama slobodna kao jelen.
Sada,kada tu nema nikog opet sam dosla.Vrata su zakljucana.Okretala sam kvaku,i mislila,pusti me unutra.Srce je udaralo u grudima.
Bila sam uplasena.Sada je muzika vetra bila gruba a svici ne svetle,svuda je samo tama.
Drveca se nakrivilo,a grane su visile sa stabala i zaklanjale mi put do dekine kuce.
Borila sam se da vidim nesto u tom mraku.Nema vise ni meseca da mi osvetli put.
Okrenula sam se,ali tamo gde je nekad bila staza sada se nalazila velika trava i presecala mi put do mog utocista,do moje lepote doma.
Izgubljena ,bila sam izgubljena negde u mraku u okrutnoj hladnoci.Pokusavala sam da zamislim sebe kako radosno skacem na noge kada deka donese korpu punu tresanja.
Sedela sam na terasi i plakala,plakala za proslim danima kojih vise nema,za mojim utocistem u dekinom krilu.
Mozda je kuca izgubila svoj sjaj ali u mom srcu dusi zivece vecnim sjajem.


Tajanstvena Zena