Док у врата наше савести удара бол који из часа у час све јаче куца, оно мало
нас што остаје, бори се за љубав, истину и правду. Претварајући прах у злато,
верујемо у добро, ма колико га мало постојало. И када се загледамо у будућност,
осетимо мало дашка ветра који нас у исто време и расхлађује и повређује.
Да, то смо ми. У очима пуним суза, осећамо нежност која нас води ка једном новом
свету, пуном маште и воље и прати наш сјај и води нас у небо.
Људи смо и водимо се за оним што познајемо. Водимо се за срећом која нас чека и
за пламеном који нас пече, али и примамљује.
Заклопимо очи и водимо се за светлуцавом маглом која нам праши очи. О, како је
лепо видети све сјајно и нестварно! Али, да ли је стварност заиста тако сјајна и
бескрајна? Да ли је она заиста тако светлуцава и нежна? И шта ће се десити ако
се та прашина скине са очију?
четвртак, 10. новембар 2011.
KAD COVEK IMA LJUBAV NEMA STRAH
Postoji mnogo stvari koje čoveka čine srećnim, to su ljubav, novac, prijatelji i razne
sitnice. Mi se u životu susrećemo sa raznim problemima, doživljavamo razočarenja,
bivamo povređeni, ali onda pomislimo na sve lepote koje nas okruzuju, na sve ljude koje
volimo, stvari koje nas cine srećnima i shvatamo da je život lep.
Ljudi često bivaju iznevereni, često padaju u tugu i razočarenja. Kada u svom životu
imaju ljubav, ljudi uvek imaju podršku i siguran oslonac. Ljubav donosi mnogo lepih
stvari. Postoje nekoliko tipova ljubavi. Tu su ljubav izmedju muskarca i zene, ljubav
između roditelja i dece, prijateljska ljubav, ljubav prema stvarima koje nas čine
srećnim... Svaki znak pažnje i dokaz ljubavi čine nas srećnim. Biti voljen jedno je od
najvećih bogatstava ovog sveta.
sitnice. Mi se u životu susrećemo sa raznim problemima, doživljavamo razočarenja,
bivamo povređeni, ali onda pomislimo na sve lepote koje nas okruzuju, na sve ljude koje
volimo, stvari koje nas cine srećnima i shvatamo da je život lep.
Ljudi često bivaju iznevereni, često padaju u tugu i razočarenja. Kada u svom životu
imaju ljubav, ljudi uvek imaju podršku i siguran oslonac. Ljubav donosi mnogo lepih
stvari. Postoje nekoliko tipova ljubavi. Tu su ljubav izmedju muskarca i zene, ljubav
između roditelja i dece, prijateljska ljubav, ljubav prema stvarima koje nas čine
srećnim... Svaki znak pažnje i dokaz ljubavi čine nas srećnim. Biti voljen jedno je od
najvećih bogatstava ovog sveta.
ŽIVOT JE JEDAN NEDOSANJANI SAN I U TOME SE KRIJE NJEGOVA LEPOTA
Ono što je proslo, vise ne postoji; ono sto će biti, jos nije doslo. Pa šta onda postoji?
Samo ona tačka u kojoj se sastaje prošlo i buduće. Eto u toj tački je sav nas život.’’-
Tolstoj. Život je veličanstvena lepota i treba ga ceniti jer je dragocen, jer je jedan.
Život je večita borba. To ide u proces od rodjenja, preko odrastanja, sazrevanja,
starenja pa do smrti. Kada bi neko znao da da definiciju savršenog zivota, taj bi
verovatnorekao da su to zdravlje, ljubav, sreca, novac i blagostanje. Vi svi znate da
tako nešto retko postoji. Postoji mozda na filmu ili u nekoj lepoj knjizi, ali u životu ne, to
ne postoji. Najveca mana zivota je ta što on nijes avrsen. Kazu da ako zelite da vam
život bude ugodan treba da ga zivite umereno ali to nije pravo uputstvoza dobar život.
Nema tog uputstva koje bi naš život ucinio savrsenim. Možda cesto cujete kako ljudi oko
vas kritikuju zivote drugih ljudi, nazivaju ih besmislenim, ali ko su oni da sude o tome
kakav život mi vodimo. Svako ceni život na svoj način. Svako vrednuje drugačije stvari
u životu. Ljude različite sitnice čine srećnim. Zivot je onakav kakvim ga mi napravimo, mi
ga stvaramo, mi mu dajemo smisao. Mnogi ljudi shvataju zivot kao čekanje na nesto
nikada nece doci dok drugi ljudi zele da iskoriste i lepo prozive svaki njegov trenutak. On
nam donosi lepe i ružne trenutke. Dozivljavamo razočarenja, bivamo povređeni, ali onda
pomislimo na sve lepote koje nas okružzuju, na sve ljude koje volimo, stvari koje nas cine
srećnima i shvatamo da je zivot lep. Licno smatram da treba proziveti svaki trenutak kao
da nam mje poslednji jer će jedan zaista biti. Kažu da nije pametno govoriti: zivecu- jer
ce sutra mozda biti kasno, nego: zivim danas! Zivot treba dobro iskoristiti.
Život jedan nedosanjani san i zato je on tako velicanstven. Postoji mnogo recepata za
dug život, oni nam govore kako da se hranimo, ponasamo kako bi održavali svoje telo
i omogucili sebi dug i lep zivot. Ne verujem nesto posebno u to. Mi sami tvorimo svoju
sudbinu. Naš život će biti dobar ako u svemu pronadjemo radost i lepotu, ako mu damo
smisao i ako nadjemo kompromis izmedju idealnog i mogućeg. Život je vrhunska umetnost
ako je pun sreće i lepote.
Samo ona tačka u kojoj se sastaje prošlo i buduće. Eto u toj tački je sav nas život.’’-
Tolstoj. Život je veličanstvena lepota i treba ga ceniti jer je dragocen, jer je jedan.
Život je večita borba. To ide u proces od rodjenja, preko odrastanja, sazrevanja,
starenja pa do smrti. Kada bi neko znao da da definiciju savršenog zivota, taj bi
verovatnorekao da su to zdravlje, ljubav, sreca, novac i blagostanje. Vi svi znate da
tako nešto retko postoji. Postoji mozda na filmu ili u nekoj lepoj knjizi, ali u životu ne, to
ne postoji. Najveca mana zivota je ta što on nijes avrsen. Kazu da ako zelite da vam
život bude ugodan treba da ga zivite umereno ali to nije pravo uputstvoza dobar život.
Nema tog uputstva koje bi naš život ucinio savrsenim. Možda cesto cujete kako ljudi oko
vas kritikuju zivote drugih ljudi, nazivaju ih besmislenim, ali ko su oni da sude o tome
kakav život mi vodimo. Svako ceni život na svoj način. Svako vrednuje drugačije stvari
u životu. Ljude različite sitnice čine srećnim. Zivot je onakav kakvim ga mi napravimo, mi
ga stvaramo, mi mu dajemo smisao. Mnogi ljudi shvataju zivot kao čekanje na nesto
nikada nece doci dok drugi ljudi zele da iskoriste i lepo prozive svaki njegov trenutak. On
nam donosi lepe i ružne trenutke. Dozivljavamo razočarenja, bivamo povređeni, ali onda
pomislimo na sve lepote koje nas okružzuju, na sve ljude koje volimo, stvari koje nas cine
srećnima i shvatamo da je zivot lep. Licno smatram da treba proziveti svaki trenutak kao
da nam mje poslednji jer će jedan zaista biti. Kažu da nije pametno govoriti: zivecu- jer
ce sutra mozda biti kasno, nego: zivim danas! Zivot treba dobro iskoristiti.
Život jedan nedosanjani san i zato je on tako velicanstven. Postoji mnogo recepata za
dug život, oni nam govore kako da se hranimo, ponasamo kako bi održavali svoje telo
i omogucili sebi dug i lep zivot. Ne verujem nesto posebno u to. Mi sami tvorimo svoju
sudbinu. Naš život će biti dobar ako u svemu pronadjemo radost i lepotu, ako mu damo
smisao i ako nadjemo kompromis izmedju idealnog i mogućeg. Život je vrhunska umetnost
ako je pun sreće i lepote.
KORACAM U BUDUCNOST, STREPIM I NADAM SE
Vreme neprestano teče. Postajemo zreliji i naš život više nije onako bezbrižan. Susrećemo se sa
novim izazovima i teškoćama. Mi koračamo u budućnost, završava se jedan deo našeg života.
Sigurnim koracima otvaramo novo poglavlje u našim životima.
Odlazimo iz ove šskole, a medju ovim zidovima ostavljamo deo sebe. Ostavljamo uspomene na lepe
školske dane, na sjajne dane naše mladosti. Sa strepnjom iscekujemo novi dan koji ce nam doneti
nova iskušenja i izazove. Više nije tako lako kao što je bilo. Postajemo sve samostalniji, a samim tim i
odgovorniji za svoje postupke. Strepimo za svoju buducnost i nadamo se. Zivimo u veri za bolje sutra,
za lep zivot i ispunjenje svih naših želja. U susretu sa teškoćama sa osmehom se prisecamo ljepih
skolskih dana punih radosti i srece i poželimo da se vratimo, maker na kratko, u one iste školske klupe
u kojima smo proživeli toliko lepih trenutaka. Poželimo da ozivimo maker neke od naših uspomena
kada smo bezbedno uživali u čarolijama mladosti. Umesto toga, sada koračamo u tu nepoznatu
buducnost. Nadamo se da cemo u njoj proživeti iste one lepe trenutke.
Ako je sadašnjost suvoparna i maglovita, a buducnost neprozirna, onda sav sjaj i bogatstvo sveta
pociva u sećanju na proslost. Koracam u buducnost, strepim. Verujem u ispunjenje svihsvojih snova,
zivim u nadi za bolju buducnost.
novim izazovima i teškoćama. Mi koračamo u budućnost, završava se jedan deo našeg života.
Sigurnim koracima otvaramo novo poglavlje u našim životima.
Odlazimo iz ove šskole, a medju ovim zidovima ostavljamo deo sebe. Ostavljamo uspomene na lepe
školske dane, na sjajne dane naše mladosti. Sa strepnjom iscekujemo novi dan koji ce nam doneti
nova iskušenja i izazove. Više nije tako lako kao što je bilo. Postajemo sve samostalniji, a samim tim i
odgovorniji za svoje postupke. Strepimo za svoju buducnost i nadamo se. Zivimo u veri za bolje sutra,
za lep zivot i ispunjenje svih naših želja. U susretu sa teškoćama sa osmehom se prisecamo ljepih
skolskih dana punih radosti i srece i poželimo da se vratimo, maker na kratko, u one iste školske klupe
u kojima smo proživeli toliko lepih trenutaka. Poželimo da ozivimo maker neke od naših uspomena
kada smo bezbedno uživali u čarolijama mladosti. Umesto toga, sada koračamo u tu nepoznatu
buducnost. Nadamo se da cemo u njoj proživeti iste one lepe trenutke.
Ako je sadašnjost suvoparna i maglovita, a buducnost neprozirna, onda sav sjaj i bogatstvo sveta
pociva u sećanju na proslost. Koracam u buducnost, strepim. Verujem u ispunjenje svihsvojih snova,
zivim u nadi za bolju buducnost.
DANI NAŠE MLADOSTI SU DANI NASE SREĆE
Sve u životu je prolazno. Mi provodimo nas život u isčekivanju: čekamo da odrastemo, da završimo
škole, da stvorimo svoje porodice, ali šta nam na kraju ostaje? Ostaju nam lepe uspomene na koje sa
osmehom gledamo i koje bismo ponovo rado proživeli. Ostaju nam lepa sećanja na dane nase
mladosti.
Mladost je prelepa. Ona zraci toplinom i radoscu. Mladost je prvo poglavlje velike knjige koja se zove
život. Vreme prolazi, a mi toga nismo ni svesni dok proživljavamo naše bezbrizne dane. Mi
sesusrećemo sa ljubavlju, srećom, tugom... Sve teškoce uspevamo da prevazidjemo uz pomoc
naši hprijatelja i voljenih osoba. Prijateljstvo i ljubav čine temelj mladosti. Nisam ni sanjao koliko ću biti
blizak sa nekim ljudima. Ovde, u ovoj skoli, mi smo sazreli, postali ljudi. Prožziveli smo zajedno i lepe i
ruzne trenutke. Sada na sve to gledam kao na vec daleku prošlost. Tužno je kada cela mladost stane u
samo jedan album za slike. Odlazimo, a medju ovim školskim zidovima ostavljamo deo sebe.
Ostavljamo nase lude dane pune radosti i bezbriznosti. Na njih cu uvek gledati sa osmehom. Vec sada
mislim da smo tada samo bili deca koja nikada nisu htela da odrastu. Mozda cemo se jednog dana
ponovo sresti, ali to necemo biti mi, bice to neki starci koji kao da se nikada nisu poznavali.
Na kraju svega ostaje mi samo nada, nada da cemo se jednog dana ponovo okupiti ipokusati da
ozivimo makar neke od nasih uspomena. Do tada ostaje mi uzivanje i prisecanje na sjajnedane nase
mladosti.
škole, da stvorimo svoje porodice, ali šta nam na kraju ostaje? Ostaju nam lepe uspomene na koje sa
osmehom gledamo i koje bismo ponovo rado proživeli. Ostaju nam lepa sećanja na dane nase
mladosti.
Mladost je prelepa. Ona zraci toplinom i radoscu. Mladost je prvo poglavlje velike knjige koja se zove
život. Vreme prolazi, a mi toga nismo ni svesni dok proživljavamo naše bezbrizne dane. Mi
sesusrećemo sa ljubavlju, srećom, tugom... Sve teškoce uspevamo da prevazidjemo uz pomoc
naši hprijatelja i voljenih osoba. Prijateljstvo i ljubav čine temelj mladosti. Nisam ni sanjao koliko ću biti
blizak sa nekim ljudima. Ovde, u ovoj skoli, mi smo sazreli, postali ljudi. Prožziveli smo zajedno i lepe i
ruzne trenutke. Sada na sve to gledam kao na vec daleku prošlost. Tužno je kada cela mladost stane u
samo jedan album za slike. Odlazimo, a medju ovim školskim zidovima ostavljamo deo sebe.
Ostavljamo nase lude dane pune radosti i bezbriznosti. Na njih cu uvek gledati sa osmehom. Vec sada
mislim da smo tada samo bili deca koja nikada nisu htela da odrastu. Mozda cemo se jednog dana
ponovo sresti, ali to necemo biti mi, bice to neki starci koji kao da se nikada nisu poznavali.
Na kraju svega ostaje mi samo nada, nada da cemo se jednog dana ponovo okupiti ipokusati da
ozivimo makar neke od nasih uspomena. Do tada ostaje mi uzivanje i prisecanje na sjajnedane nase
mladosti.
Ahil i Hektor kao nosioci ideje o besmislu rata
Kaže se, sto ljudi – sto ćudi. U svetu u kakvom danas živimo svako ima pravo na svoje mišljenje. Često su ta mišljenja takva da ne mogu biti javno iskazana, jer se protive nekim drugim idejama. Doduše, takvih situacija je sve manje i ljudi imaju sve veću slobodu govora. Nažalost, situacija je bila drugačija u Staroj Grčkoj u vreme rata između Trojanaca i Ahejaca.
U Ilijadi detaljno je prikazan svaki od važnijih likova, pa su zajedno sa tim prikazana i njihova mišljenja. U to doba je bilo normalno da se svi slažu sa npr. kraljevom odlukom, jer su tada isti imali apsolutnu vlast. Naravno, to ne znači da se njihovo mišljenje slagalo sa, u ovom slučaju kraljevim mišljenjem. Čak naprotiv, kao što vidimo u Ilijadi, i sami bogovi morali su da se povinuju “uzvišenijim” mišljenjima. Ali, zadržimo se na ljudskom svetu.
Ahilej, mitski junak, polu-bog, možda čak i malo prkosan? Njemu nije dovoljno to što sam kralj želi da uđe u rat. On smatra da njegovo učešće u ratu nije potrebno i na taj način on iskazuje svoje mišljenje. Zašto on zapravo ne želi da ratuje i zašto misli da je rat besmislen? Krenimo redom da posmatramo Ahilejeve odluke i uzroke tih odluka. Na samom početku Ilijade, Ahil se zalaže za to da se sukob sa bogovima reši mirnim putem. On je spreman da se odrekne Brisejide, jer vidi da je tu sukob apsolutno nepotreban. Tačno je da je njemu na neki način nedostajala Brisejida, ali on nije hteo nasilnim putem da je povrati. Dalje, kada je odlučeno da se Troja napadne, on sa svojim Mirmidoncima ostaje van borbe, zato što posmatra situaciju iz drugog ugla. Na Agamemnona je uticao sam Zevs, tako da on zapravo nije pravilno rasuđivao, ali je Ahilu bilo očigledno da je juriš sa svim snagama srljanje u propast. On ostaje povučen i ne želi da učestvuje, ali se ipak dešava nešto što menja njegovo mišljenje.
Još jedan pokazatelj da ne misle svi isto je sledeća situacija. U šesnaestom pevanju, pesma o Patroklu, Ahilov najbolji prijatelj ga preklinje da ode u borbu i sa sobom povede Mirmidonce. Ahil, i dalje gnevan i istrajan u svojoj odluci, mu to dozvoljava. Ali, ne ide sve kao što je predviđeno. Patrokle gine, a tuga obuhvata Ahila, menjajući njegov način razmišljanja.. Njemu više nije važno to što je prethodno smatrao da je rat besmislen. Sve je to sada mutno, njemu je jedini cilj da osveti svog prijatelja. A koji je bolji način od borbe? To prikazuje jednu lošu Ahilovu karakteristiku. Bio je dovoljan samo jedan događaj da mu promeni ceo svet.
Sa druge strane se nalazi Hektor. Ugledni trojanski junak, sin kralja, srećno oženjen, a ima i potomka, sina Astijanakta. On ni u jednom trenutku nije odbio da se bori. To nije bilo zato što je smatrao da je rat dobar, već zato što je želeo da očuva ono što mu je drago. Po tome je delimično sličan Ahilu. Hektor od samog početka želi da se bori da sačuva svoju domovinu, porodicu, i čast, dok Ahil tek nakon određenih događaja počinje da se bori da bi ispravio nešto što je otišlo u nepovrat. Hektor se, iako mu je rat odvratan, bori, i to zbog nekih viših ciljeva.
Hektor i Ahil, naizgled slični, dosta se razlikuju. Hektor je istrajan i pošten, a Ahil lako menja svoje stavove i ne poštuje bogove. A ipak, oni dele isto mišljenje. Mada, to je sve igra bogova. Ništa od ovoga se verovatno i ne bi desilo da Zevs nije prevario Agamemnona, da ga nije naterao da napadne Troju. Sva mišljenja su takva, i sve se odigralo na taj način zato što su bogovi tako želeli.
U Ilijadi detaljno je prikazan svaki od važnijih likova, pa su zajedno sa tim prikazana i njihova mišljenja. U to doba je bilo normalno da se svi slažu sa npr. kraljevom odlukom, jer su tada isti imali apsolutnu vlast. Naravno, to ne znači da se njihovo mišljenje slagalo sa, u ovom slučaju kraljevim mišljenjem. Čak naprotiv, kao što vidimo u Ilijadi, i sami bogovi morali su da se povinuju “uzvišenijim” mišljenjima. Ali, zadržimo se na ljudskom svetu.
Ahilej, mitski junak, polu-bog, možda čak i malo prkosan? Njemu nije dovoljno to što sam kralj želi da uđe u rat. On smatra da njegovo učešće u ratu nije potrebno i na taj način on iskazuje svoje mišljenje. Zašto on zapravo ne želi da ratuje i zašto misli da je rat besmislen? Krenimo redom da posmatramo Ahilejeve odluke i uzroke tih odluka. Na samom početku Ilijade, Ahil se zalaže za to da se sukob sa bogovima reši mirnim putem. On je spreman da se odrekne Brisejide, jer vidi da je tu sukob apsolutno nepotreban. Tačno je da je njemu na neki način nedostajala Brisejida, ali on nije hteo nasilnim putem da je povrati. Dalje, kada je odlučeno da se Troja napadne, on sa svojim Mirmidoncima ostaje van borbe, zato što posmatra situaciju iz drugog ugla. Na Agamemnona je uticao sam Zevs, tako da on zapravo nije pravilno rasuđivao, ali je Ahilu bilo očigledno da je juriš sa svim snagama srljanje u propast. On ostaje povučen i ne želi da učestvuje, ali se ipak dešava nešto što menja njegovo mišljenje.
Još jedan pokazatelj da ne misle svi isto je sledeća situacija. U šesnaestom pevanju, pesma o Patroklu, Ahilov najbolji prijatelj ga preklinje da ode u borbu i sa sobom povede Mirmidonce. Ahil, i dalje gnevan i istrajan u svojoj odluci, mu to dozvoljava. Ali, ne ide sve kao što je predviđeno. Patrokle gine, a tuga obuhvata Ahila, menjajući njegov način razmišljanja.. Njemu više nije važno to što je prethodno smatrao da je rat besmislen. Sve je to sada mutno, njemu je jedini cilj da osveti svog prijatelja. A koji je bolji način od borbe? To prikazuje jednu lošu Ahilovu karakteristiku. Bio je dovoljan samo jedan događaj da mu promeni ceo svet.
Sa druge strane se nalazi Hektor. Ugledni trojanski junak, sin kralja, srećno oženjen, a ima i potomka, sina Astijanakta. On ni u jednom trenutku nije odbio da se bori. To nije bilo zato što je smatrao da je rat dobar, već zato što je želeo da očuva ono što mu je drago. Po tome je delimično sličan Ahilu. Hektor od samog početka želi da se bori da sačuva svoju domovinu, porodicu, i čast, dok Ahil tek nakon određenih događaja počinje da se bori da bi ispravio nešto što je otišlo u nepovrat. Hektor se, iako mu je rat odvratan, bori, i to zbog nekih viših ciljeva.
Hektor i Ahil, naizgled slični, dosta se razlikuju. Hektor je istrajan i pošten, a Ahil lako menja svoje stavove i ne poštuje bogove. A ipak, oni dele isto mišljenje. Mada, to je sve igra bogova. Ništa od ovoga se verovatno i ne bi desilo da Zevs nije prevario Agamemnona, da ga nije naterao da napadne Troju. Sva mišljenja su takva, i sve se odigralo na taj način zato što su bogovi tako želeli.
Poslednja ispovest Antigone
Biti Antigona znaci biti hrabra i odlucna licnost. Znala je da se suocava sa smrcu, tamom podzemlja, a nisu je zaustavili ljudski stvoreni zakoni i naredbe. Odlucila je, iako svesna krivice koju ce ispastati, da postuje Bozje odredbe i pustila da je vodi ljubav sestre prema bratu.
Sinoc dok me je magla vodila u praproslost, njena ispovest u tamnoj jami glasila je otprilike ovako: "O gresko moja, zar si greska? Zar ja da prihvatim da mi brata rastrgnu zveri, da mu telo raznesu ptice? O sudbino, zasto si me takva izabrala? Zar bi ti svog brata dala raznosacima semena, da li bi mogla ziveti poslije? O zivote moj kratki, vise svetla ne videla, vise zore ne docekala. Da je Sfinga moje patnje znala, pitanja bi o meni postavljala. Hemone, tebi zena nisam bila; tebi, nerodeno dete, majka nisam bila. Bogovi vas sam moralni zakon postovala, probala sam mrtvo telo pepelom posuti i Vama ga predati, ljudska rec me kazni. A sad primite i mene, novog stanovnika podzemlja." Antigonino stradanje shvatam kao neku svetinju, olicenje neznosti i pozrtvovanosti. Izdigla se iznad svih, jer: "Necu stradati,a plemenita da me ne zadesi smrt." U zivotu treba imati cilj,nastojati ziveti u skladu sa sobom. Divno je osetiti ljubav i treba je uzvratiti, jer kada sebe celog ulozimo i damo, tek tada mozemo biti celi. Citajuci ovo delo i "uvlaceci" se u svaki stih, postala sam bogatija za jedno saznanje. Mislim da sam, ponekad, Antigona. Mozda smo svi mi. Svoju licnost najvise otkrivam u teskim situacijama i tada uvidjam sta sve mogu da ucinim. Kada istinski volim, posvetim se u potpunosti bez rezerve. Bez sumnje da bih mogla biti povredjena i porazena, jer mnogi Kreonti zagorcavaju zivot. Tada saznajem da , inace, nisam ni svesna koliko sam jaka i koliko mogu podneti. I tada nastojim da se uspravim, visoko poletim i prkosno kazem:"Za ljubav, ne za mrznju ja sam rodjena." Dok talasi udaraju, treba ostati nerazrusiv greben, dici se iznad vremena, kao Antigona. Kao mi.
Sinoc dok me je magla vodila u praproslost, njena ispovest u tamnoj jami glasila je otprilike ovako: "O gresko moja, zar si greska? Zar ja da prihvatim da mi brata rastrgnu zveri, da mu telo raznesu ptice? O sudbino, zasto si me takva izabrala? Zar bi ti svog brata dala raznosacima semena, da li bi mogla ziveti poslije? O zivote moj kratki, vise svetla ne videla, vise zore ne docekala. Da je Sfinga moje patnje znala, pitanja bi o meni postavljala. Hemone, tebi zena nisam bila; tebi, nerodeno dete, majka nisam bila. Bogovi vas sam moralni zakon postovala, probala sam mrtvo telo pepelom posuti i Vama ga predati, ljudska rec me kazni. A sad primite i mene, novog stanovnika podzemlja." Antigonino stradanje shvatam kao neku svetinju, olicenje neznosti i pozrtvovanosti. Izdigla se iznad svih, jer: "Necu stradati,a plemenita da me ne zadesi smrt." U zivotu treba imati cilj,nastojati ziveti u skladu sa sobom. Divno je osetiti ljubav i treba je uzvratiti, jer kada sebe celog ulozimo i damo, tek tada mozemo biti celi. Citajuci ovo delo i "uvlaceci" se u svaki stih, postala sam bogatija za jedno saznanje. Mislim da sam, ponekad, Antigona. Mozda smo svi mi. Svoju licnost najvise otkrivam u teskim situacijama i tada uvidjam sta sve mogu da ucinim. Kada istinski volim, posvetim se u potpunosti bez rezerve. Bez sumnje da bih mogla biti povredjena i porazena, jer mnogi Kreonti zagorcavaju zivot. Tada saznajem da , inace, nisam ni svesna koliko sam jaka i koliko mogu podneti. I tada nastojim da se uspravim, visoko poletim i prkosno kazem:"Za ljubav, ne za mrznju ja sam rodjena." Dok talasi udaraju, treba ostati nerazrusiv greben, dici se iznad vremena, kao Antigona. Kao mi.
Mesto prijatelja u mom zivotu
Pogledaj me druze I reci mi sta vidis u mojim ocvima. Znam, ugledao si sjaj srece u njima, to je zbog toga sto ti u mom srcu zauzimas posebno mesto, ono najvaznije. Ti si uvek bio tu da places kada I ja placem, da se smejes kada se I ja smejem… Jos uvek ti nije jasno zasto si bas ti u mom srcu? Evo, objasnicu ti…
One hladne zimske veceri kada sam ja bila slomljena ti si bio taj koji je dosao I pruzio mi ruku, odveo me na lepsi put, put srece, bas ti prijatelju moj! Kada bih ugledala tamnu stranu zivota, ti si bio taj koji me je naucio kako da svako novo radjanje sunca docekam sa osmehom na licu, bas ti prijatelju moj! Cuvao si svaku moju tajnu kao da je ona nesto najvrednije u tvom zivotu, jer si bas ti znao da je ona nesto najvrednije u mom zivotu.
A da li se secas one veceri kada smo zajedno sedeli kraj reke I smejali se nasim nestaslucima iz detinjstva? A potom smo brojali zvezde I bas svakoj zvezdici dali neko ime, tada smo I ti I ja bili veoma srecni, I nismo zeleli da iko unisti tu srecu, I tada si bio kraj mene bas ti prijatelju moj. Cesto smo zajedno sedeli, pomalo tuzni, jer smo se secali prohujalih dana naseg detinjstva. Secali smo se onih dana kada smo brali komsijine jabuke, a on bi nas grdio I pricao nam kako to nije lepo, secali smo se svih nasih “tajnih mesta” na kojima smo se krili kada smo se igrali zmurke. Eh, prijatelju, nedostaju I meni ti dani, dani naseg detinjstva.
Prolaze godine, druze moj, sada su one nase veceri kada smo se igrali zmurke zamenile veceri kada sedimo u nekom kaficu I razgovaramo o nekim plavim ili mozda bademastim ocima… Ali sve su to dani nase mladosti, I svaki nas dan trebamo ulepsati kako najbolje umemo…
Da li ti je sada malo jasnije zasto bas ti zauzimas ono znacajno mesto u mom srcu? Potrudila sam se da ti sto bolje objasnim, ali I sam znas da reci nisu dovoljne da opisu koliko mi znacis I koliko sam srecna sto imam tebe kraj sebe, bas tebe prijatelju moj! Znaj da cu uvek biti kraj tebe, bio ti tuzan ili srecan, jer to su pravi prijatelji. Nosi u sebi ove stihove I seti me se ma gde bio:
Srecu I tugu podelicu s tobom,
Reci tvoje nosicu sa sobom.
E tada
Ces znati koliko mi znacis
Ako nekada I odes od mene znam da ces da se vratis.
One hladne zimske veceri kada sam ja bila slomljena ti si bio taj koji je dosao I pruzio mi ruku, odveo me na lepsi put, put srece, bas ti prijatelju moj! Kada bih ugledala tamnu stranu zivota, ti si bio taj koji me je naucio kako da svako novo radjanje sunca docekam sa osmehom na licu, bas ti prijatelju moj! Cuvao si svaku moju tajnu kao da je ona nesto najvrednije u tvom zivotu, jer si bas ti znao da je ona nesto najvrednije u mom zivotu.
A da li se secas one veceri kada smo zajedno sedeli kraj reke I smejali se nasim nestaslucima iz detinjstva? A potom smo brojali zvezde I bas svakoj zvezdici dali neko ime, tada smo I ti I ja bili veoma srecni, I nismo zeleli da iko unisti tu srecu, I tada si bio kraj mene bas ti prijatelju moj. Cesto smo zajedno sedeli, pomalo tuzni, jer smo se secali prohujalih dana naseg detinjstva. Secali smo se onih dana kada smo brali komsijine jabuke, a on bi nas grdio I pricao nam kako to nije lepo, secali smo se svih nasih “tajnih mesta” na kojima smo se krili kada smo se igrali zmurke. Eh, prijatelju, nedostaju I meni ti dani, dani naseg detinjstva.
Prolaze godine, druze moj, sada su one nase veceri kada smo se igrali zmurke zamenile veceri kada sedimo u nekom kaficu I razgovaramo o nekim plavim ili mozda bademastim ocima… Ali sve su to dani nase mladosti, I svaki nas dan trebamo ulepsati kako najbolje umemo…
Da li ti je sada malo jasnije zasto bas ti zauzimas ono znacajno mesto u mom srcu? Potrudila sam se da ti sto bolje objasnim, ali I sam znas da reci nisu dovoljne da opisu koliko mi znacis I koliko sam srecna sto imam tebe kraj sebe, bas tebe prijatelju moj! Znaj da cu uvek biti kraj tebe, bio ti tuzan ili srecan, jer to su pravi prijatelji. Nosi u sebi ove stihove I seti me se ma gde bio:
Srecu I tugu podelicu s tobom,
Reci tvoje nosicu sa sobom.
E tada
Ces znati koliko mi znacis
Ako nekada I odes od mene znam da ces da se vratis.
Stvarnost je surova, iluzije slatke.Opredeljujem se za zivot*
Zivot je za mene uvek predstavljao neobicnu, jezgrovitu i mnogoznacnu zagonetku. U njemu nije uvek crno i belo.Nekada su nasi putevi trnoviti, a nekada sa lakocom zanjemo uspehe. Za neke stvari jednostavno nemampo obrazlozenje a od starih sam cula da to nazivaju 'nafaka'. Ja to objasnjavam da je zivot zacinjen dobrom ili losom srecom...
Zapravo, smatram da od zivota treba uzeti maksimum. Trebamo iskoristiti svaki trenutak, svako sada! Naucimo da cenimo male stvari, da im se radujemo ali i uvek tezimo ka visem. Na neuspehe ne treba gledati kao na poraze, vec kao sansu da nesto naucimo, ispravimo, u buducnosti ne ponovimo! Greske se moraju desiti kad - tad i one se desavaju s' razlogom. Kada coveku lose ide, sklon je da idealizuje stvari, da masta i kreira sopstvene iluzije. To je kao odbrambeni mehanizam coveka, njegov beg od stvarnosti i od stvari koje ga cine nesrecnim i koje ruse njegovo samopouzdanje. Smatram to dobrom psiholoskom terapijom, jer pravi zivotni izazovi tek predstoje, Usponi i padovi u zivotu se smenjuju kao dan i noc, jer svaka strana ima svoju kontra - stranu.Najbolje je kada zivotni balans dovedemo u ravnotezu.
Ljudi se trude da od zivota uzmu najbolje i u sto vecoj kolicini. Ponekad zaborave da je potrebno i sebe davati isto tako nesebicno kako se i nama sam zivot daruje. Za srecu i zadovoljstvo su potrebna odricanja i zrtve. Sto su zrtve vece, to su odluke teze, ali i uspesi sladji.
Zivot delim u 3 neraskidive celine... Proslost - koju treba ostaviti tamo gde je, nikako je ponovno ne prozivljavati, samo se ponekad setiti lepih momenata, osvrnuti na greske, ali ne da bi se kajali vec da bismo ucili... Sadasnjost za koju treba da zivimo, koristimo svaki njen tren, uzivamo jer vreme ne mozemo da vratimo. Od nje zavisi nasa buducnost...
Zivite zivot punim plucima! Posvetite se sebi, ali i drugima. Negujte hrabrost, plemenitost, iskrenost... Radujte se, ali i obradujte! Volite, ali i zasluzite da budete voljeni... Ostavite svoj trag, svoj pecat...jer to je zivot! Ja biram da zivim, a vi?!
Zapravo, smatram da od zivota treba uzeti maksimum. Trebamo iskoristiti svaki trenutak, svako sada! Naucimo da cenimo male stvari, da im se radujemo ali i uvek tezimo ka visem. Na neuspehe ne treba gledati kao na poraze, vec kao sansu da nesto naucimo, ispravimo, u buducnosti ne ponovimo! Greske se moraju desiti kad - tad i one se desavaju s' razlogom. Kada coveku lose ide, sklon je da idealizuje stvari, da masta i kreira sopstvene iluzije. To je kao odbrambeni mehanizam coveka, njegov beg od stvarnosti i od stvari koje ga cine nesrecnim i koje ruse njegovo samopouzdanje. Smatram to dobrom psiholoskom terapijom, jer pravi zivotni izazovi tek predstoje, Usponi i padovi u zivotu se smenjuju kao dan i noc, jer svaka strana ima svoju kontra - stranu.Najbolje je kada zivotni balans dovedemo u ravnotezu.
Ljudi se trude da od zivota uzmu najbolje i u sto vecoj kolicini. Ponekad zaborave da je potrebno i sebe davati isto tako nesebicno kako se i nama sam zivot daruje. Za srecu i zadovoljstvo su potrebna odricanja i zrtve. Sto su zrtve vece, to su odluke teze, ali i uspesi sladji.
Zivot delim u 3 neraskidive celine... Proslost - koju treba ostaviti tamo gde je, nikako je ponovno ne prozivljavati, samo se ponekad setiti lepih momenata, osvrnuti na greske, ali ne da bi se kajali vec da bismo ucili... Sadasnjost za koju treba da zivimo, koristimo svaki njen tren, uzivamo jer vreme ne mozemo da vratimo. Od nje zavisi nasa buducnost...
Zivite zivot punim plucima! Posvetite se sebi, ali i drugima. Negujte hrabrost, plemenitost, iskrenost... Radujte se, ali i obradujte! Volite, ali i zasluzite da budete voljeni... Ostavite svoj trag, svoj pecat...jer to je zivot! Ja biram da zivim, a vi?!
Rastanci su bedemi sa kojih se pružaju neki novi vidici
Rastanci, reč koja svaki put gorko odzvoni u ušima, i na čije izgovaranje se uvek okrenem u pravcu iz kog je potekla. Mene uvek asocira ne jednu izreku koju sam čuo još kad sam bio dete, i koja kaže „Kada odlaziš, ne ruši mostove iza sebe, jer nikad ne znaš koji bi ti mogao zatrebati“. Svi smo vrlo često iskusili tačnost ove tvrdnje, samo je je pitanje da li su ti mostovi već pali, i da li je bilo kasno.
Dugo sam razmišljao da li da se u potpunosti otvorim, i s shvatio da neke rane ipak moraju da zacele, i da neke stvari ne mogu večno da se čuvaju zatvorene duboko u sebi. Ovo što je ovde napisano nisam rekao nikad do sada, i zaista osećam kao da mi ogroman teret pada sa srca. Zvala se Kristina. Moja neprežaljena ljubav, slika njena koja mi je u mislima svakog dana, i koju ću tu čuvati dok sam živi. Bili smo zajedno više od dve godine, i mislio sam da će to trajati večno. Za nju sam bio spreman na sve, ili sam bar tako mislio. Imao sa utisak da je ona razlog mog postojanja na ovoj planeti, i da moj život ima smisla samo ako je ona pored mene. Međutim dogodilo se nešto o čemu nisam sme ni da razmišljam pre toga. Nešto je puklo između nas, kao da smo se odaljili jedno od drugog, kao da je između nas iznikao kineski sud koji je bilo nemoguće preći. Razloge do današnjeg dana nisam shvatio, ili nisam želeo da ih prihvatim, nisam siguran. Pogledali smo jedno drugo u oči, dugo stajali nepomično, i na kraju poželili jedno drugom sreću. Tog dana mi se svet srušio. Kao da sam sve vreme hodao po ledu i da je taj led konačno pukao. Bio sam u slobodnom padu, i nije bilo niček sto bi moglo da me zaustavi. Pri punoj brzini sam udario u dno. Život za mene više nije imao smisla, mislio sa da je uzaludan. Izgubio sam veru u ljude, i ljubav, nisam mogao da verujem da postoji budućnost i ja treba da idem dalje bez nje. Trebalo mi je bar dve godine da se malo oporavim, da ponovo stanem na noge. Sve dok pre mesec dva nisam video propušteni poziv na ekranu svog telefona, i prepoznao njen broj. Istog trenutka sam zaplakao. Ponovo me je pozvala i rekla da samo želi da me čuje. Posle dve godine smo ponovo stupili u kontakt. Sada ne prođe više od dva dana, a da se ne vidimo bar jednom.
Možda će ovo biti malo istrošena fraza, ali zaista sam zahvalio životu što mi je pružio još jednu šansu, i što sam u bivšoj ljubavi dobio iskrenog prijatelja. Želeo bih samo da se izvinim ako sam u nekim delovima „zvučao“ malo nepoverljivo, ali ovo je ipak bilo više lično nego što sam ikad nekom ispričao.
Dugo sam razmišljao da li da se u potpunosti otvorim, i s shvatio da neke rane ipak moraju da zacele, i da neke stvari ne mogu večno da se čuvaju zatvorene duboko u sebi. Ovo što je ovde napisano nisam rekao nikad do sada, i zaista osećam kao da mi ogroman teret pada sa srca. Zvala se Kristina. Moja neprežaljena ljubav, slika njena koja mi je u mislima svakog dana, i koju ću tu čuvati dok sam živi. Bili smo zajedno više od dve godine, i mislio sam da će to trajati večno. Za nju sam bio spreman na sve, ili sam bar tako mislio. Imao sa utisak da je ona razlog mog postojanja na ovoj planeti, i da moj život ima smisla samo ako je ona pored mene. Međutim dogodilo se nešto o čemu nisam sme ni da razmišljam pre toga. Nešto je puklo između nas, kao da smo se odaljili jedno od drugog, kao da je između nas iznikao kineski sud koji je bilo nemoguće preći. Razloge do današnjeg dana nisam shvatio, ili nisam želeo da ih prihvatim, nisam siguran. Pogledali smo jedno drugo u oči, dugo stajali nepomično, i na kraju poželili jedno drugom sreću. Tog dana mi se svet srušio. Kao da sam sve vreme hodao po ledu i da je taj led konačno pukao. Bio sam u slobodnom padu, i nije bilo niček sto bi moglo da me zaustavi. Pri punoj brzini sam udario u dno. Život za mene više nije imao smisla, mislio sa da je uzaludan. Izgubio sam veru u ljude, i ljubav, nisam mogao da verujem da postoji budućnost i ja treba da idem dalje bez nje. Trebalo mi je bar dve godine da se malo oporavim, da ponovo stanem na noge. Sve dok pre mesec dva nisam video propušteni poziv na ekranu svog telefona, i prepoznao njen broj. Istog trenutka sam zaplakao. Ponovo me je pozvala i rekla da samo želi da me čuje. Posle dve godine smo ponovo stupili u kontakt. Sada ne prođe više od dva dana, a da se ne vidimo bar jednom.
Možda će ovo biti malo istrošena fraza, ali zaista sam zahvalio životu što mi je pružio još jednu šansu, i što sam u bivšoj ljubavi dobio iskrenog prijatelja. Želeo bih samo da se izvinim ako sam u nekim delovima „zvučao“ malo nepoverljivo, ali ovo je ipak bilo više lično nego što sam ikad nekom ispričao.
Kad ljubav pobedi mrznju
Najplemenitije I najdragocenije osecanje podareno coveku je ljubav. Nikakvo zlo se ne moze izroditi iz iskreno negovane I ciste ljubavi. Ta emocija pleni, stvara I uzdize nas do visina, a kako bi drugacije leteli da nije krila ljubavi. Ali cak I ova lepa emocija ima svoju suprotnost zvanu mrznja. Surova podela.
Iako se istinski trudim nisam u mogucnosti da shvatim sta znaci mrzeti, Kazu da je granica izmedju ljubavi I mrznje tanka, I da se u odredjenom momentu lako prelazi. Ja ne delim to misljenje, ako nekako volis na pravi nacin, kako ga nakada mozes mrzeti? Nikakvi postupci, izgovori I razlozi ne mogu opravdati onoga koji mrzi. Mi samo zaboravljamo na sve lepe trenutnke koje smo proziveli zahvaljujuci toj istoj ljubavi zbog koje smo spremni da mrzimo. Covek sve nosi u sebi I sa sobom. Zasto uzimati otrov I gorcinu, a toliko je slatkihh nektara svuda oko nas? Svi smo zedni I zeljni ljubavi. Treba samo naci izvor, rosu u travi, kapljicu na listu.
Sve sto je dobro na ovom svetu dolazi od ljubavi, ona je pokretac, ona je vodja, ona uvek zna pravi put. Mrznja sputava, manipulise, unistava, gura nas na dno. Siromasi nas duh, osakacuje ga, obezvredjuje nas kao lisnosti.
Snaga ljubavi razgradjuje kamena srca, rusi granice. Najlepsi stihovi , romani, pesme, najke napisane su na temu ljubavi. Nijedno delo nije zasnovano na temeljima mrznje I zla. Ako volimo mozemo da stvaramo, da napredujemo, da prevazilazimo, da se borimo I pobedjujemo. Mrznja je oskudna, suvisna I nepotrebna emocija u nasim vrednim I velikim zivotima. Zar cemo svoje postojanje podrediti I usloviti necim za sta smo sigurni da nije vredno?
Mrznja je do te mere negativna da je tesko o njoj I pisati. Mrznja je bolest koju treba leciti ljubavlju, kada je pobedimo onda smo izleceni...
Iako se istinski trudim nisam u mogucnosti da shvatim sta znaci mrzeti, Kazu da je granica izmedju ljubavi I mrznje tanka, I da se u odredjenom momentu lako prelazi. Ja ne delim to misljenje, ako nekako volis na pravi nacin, kako ga nakada mozes mrzeti? Nikakvi postupci, izgovori I razlozi ne mogu opravdati onoga koji mrzi. Mi samo zaboravljamo na sve lepe trenutnke koje smo proziveli zahvaljujuci toj istoj ljubavi zbog koje smo spremni da mrzimo. Covek sve nosi u sebi I sa sobom. Zasto uzimati otrov I gorcinu, a toliko je slatkihh nektara svuda oko nas? Svi smo zedni I zeljni ljubavi. Treba samo naci izvor, rosu u travi, kapljicu na listu.
Sve sto je dobro na ovom svetu dolazi od ljubavi, ona je pokretac, ona je vodja, ona uvek zna pravi put. Mrznja sputava, manipulise, unistava, gura nas na dno. Siromasi nas duh, osakacuje ga, obezvredjuje nas kao lisnosti.
Snaga ljubavi razgradjuje kamena srca, rusi granice. Najlepsi stihovi , romani, pesme, najke napisane su na temu ljubavi. Nijedno delo nije zasnovano na temeljima mrznje I zla. Ako volimo mozemo da stvaramo, da napredujemo, da prevazilazimo, da se borimo I pobedjujemo. Mrznja je oskudna, suvisna I nepotrebna emocija u nasim vrednim I velikim zivotima. Zar cemo svoje postojanje podrediti I usloviti necim za sta smo sigurni da nije vredno?
Mrznja je do te mere negativna da je tesko o njoj I pisati. Mrznja je bolest koju treba leciti ljubavlju, kada je pobedimo onda smo izleceni...
Snovi i stvarnost...
Snovi i stvarnost... Različiti pojmovi, isprepletani i lako stavljeni u centar jedne neraskidive opne... Oni su deo našeg života.
Nekada ni sama nisam sigurna sta je san, a sta su moja razmisljanja...stvarnost.
Nekada sam sigurna da me u snu ocekuje neki novi, drugi, bolji svet. Svet stvoren samo za mene. Svet u kome je svako novo jutro lepo i u kome ne postoji ono sto nije moguce.
Nekada se osećam usamljeno, tužno, nemoćno, daleko, prazno… Tada zelim da pobegnem, da nestanem. Zelim da nestane sve zlo, zelim da sam vetar, da letim, da budem slobodna, da dišem punim plućima, da idem kuda hoću…
Tada sanjam.
Sanjam da letim daleko, do zenice Sunca i tada vidim sve. Razmisljam o nebu, Suncu, pčeli, oblaku, ljubavi, smehu,o velikom, o malom, razmisljam… i nema kraja.
Onda, shvatim da sam ovde, da ne mogu da pobegnem iz svoje koze... Mogu, ali samo na tren. U san.
Onda, gledam u nebo, gledam u zvezde, gledam u Mesec…
Ovaj trenutak je stvarnost, zar ne…?! Trezveno gledam ispred sebe, cvrsto resena da i budna sanjam. Sve one iste, lepe stvari.
Evo, sutra cekam zoru. Cekam novo rađanje Sunca kao da je prvi put. Ja cu ga docekati sa osmehom na licu. Dopusticu mu da me obasja svim svojim sjajem... Sutra, moj zivot kao da ponovo pocinje. Ja sam srecan covek.
Nekada ni sama nisam sigurna sta je san, a sta su moja razmisljanja...stvarnost.
Nekada sam sigurna da me u snu ocekuje neki novi, drugi, bolji svet. Svet stvoren samo za mene. Svet u kome je svako novo jutro lepo i u kome ne postoji ono sto nije moguce.
Nekada se osećam usamljeno, tužno, nemoćno, daleko, prazno… Tada zelim da pobegnem, da nestanem. Zelim da nestane sve zlo, zelim da sam vetar, da letim, da budem slobodna, da dišem punim plućima, da idem kuda hoću…
Tada sanjam.
Sanjam da letim daleko, do zenice Sunca i tada vidim sve. Razmisljam o nebu, Suncu, pčeli, oblaku, ljubavi, smehu,o velikom, o malom, razmisljam… i nema kraja.
Onda, shvatim da sam ovde, da ne mogu da pobegnem iz svoje koze... Mogu, ali samo na tren. U san.
Onda, gledam u nebo, gledam u zvezde, gledam u Mesec…
Ovaj trenutak je stvarnost, zar ne…?! Trezveno gledam ispred sebe, cvrsto resena da i budna sanjam. Sve one iste, lepe stvari.
Evo, sutra cekam zoru. Cekam novo rađanje Sunca kao da je prvi put. Ja cu ga docekati sa osmehom na licu. Dopusticu mu da me obasja svim svojim sjajem... Sutra, moj zivot kao da ponovo pocinje. Ja sam srecan covek.
Sloboda
U zivotu ima perioda kada mislimo da je on bezvredan.
Potonemo u sebe, odbacimo one "stvari" koji bi nam pomogle da upravo shvatimo da nista nije bezvredno, i mislimo da cemo time pomoci sebi da shvatimo svrhu naseg postojanja…
-Sustina zivota je upravo biti slobodan. Sitnice cine zivot, kakav god on bio. Male stvari daju nasem zivotu sarenoliku notu! Potreban je jedan osmeh koji bi nam ulepsao dan. Cak je dovoljna i jedna rec.
Zivim za one koji imaju svoje misljenje, stavove, svoj stil, zivot, svoju slobodu.
Za one koji se ne plase da vole; koji se ne stide svojih reci ma koliko lose bile; za one hrabre koji u bilo kom trenutku izraze osecanja; one koji maximalno iskoriscavaju svoj zivot!
Zato nekako ne volim da objasnjavam ni zivot, ni reci, ni ljubav.
Ni kraj. Ni pocetak.
Pa ko ume da razume, razumeo je.
Pogled, lep dan, utesna rec, boja cveca, osmeh, dodir.
Ono sto je neprolazno u onom sto je prolazno.
Snovi koji sami sebe ustinu za ruku, a ne probude se.
Sve je to deo slobode.
Shvatam, ceo zivot je mix dogadjaja.
I sve veliko je u stvari satkano od malog.
I okean je od gutljaja, ako tako gledas.
Zivot od uzdaha i izdaha.
Na vrhu ima mesta uvek ako se krene sa dna.
Ti skupi sebe i hrabrost, pa kreni!
Svet je lep kada sanjamo.
-Covek bez slobode je po meni dusa u lancima, ona je najvedrije nebo i najbistrija voda.
Zato zivi svaki dan kao da ti je poslednji, jer ce jedan zaista to i biti. Ne plasi se da zagrizes vise nego sto mozes progutati.
Rizikuj. Ne oklevaj. Samo napred. Na kraju krajeva, pa zar to i nije sustina zivota?!
To je sloboda!
Potonemo u sebe, odbacimo one "stvari" koji bi nam pomogle da upravo shvatimo da nista nije bezvredno, i mislimo da cemo time pomoci sebi da shvatimo svrhu naseg postojanja…
-Sustina zivota je upravo biti slobodan. Sitnice cine zivot, kakav god on bio. Male stvari daju nasem zivotu sarenoliku notu! Potreban je jedan osmeh koji bi nam ulepsao dan. Cak je dovoljna i jedna rec.
Zivim za one koji imaju svoje misljenje, stavove, svoj stil, zivot, svoju slobodu.
Za one koji se ne plase da vole; koji se ne stide svojih reci ma koliko lose bile; za one hrabre koji u bilo kom trenutku izraze osecanja; one koji maximalno iskoriscavaju svoj zivot!
Zato nekako ne volim da objasnjavam ni zivot, ni reci, ni ljubav.
Ni kraj. Ni pocetak.
Pa ko ume da razume, razumeo je.
Pogled, lep dan, utesna rec, boja cveca, osmeh, dodir.
Ono sto je neprolazno u onom sto je prolazno.
Snovi koji sami sebe ustinu za ruku, a ne probude se.
Sve je to deo slobode.
Shvatam, ceo zivot je mix dogadjaja.
I sve veliko je u stvari satkano od malog.
I okean je od gutljaja, ako tako gledas.
Zivot od uzdaha i izdaha.
Na vrhu ima mesta uvek ako se krene sa dna.
Ti skupi sebe i hrabrost, pa kreni!
Svet je lep kada sanjamo.
-Covek bez slobode je po meni dusa u lancima, ona je najvedrije nebo i najbistrija voda.
Zato zivi svaki dan kao da ti je poslednji, jer ce jedan zaista to i biti. Ne plasi se da zagrizes vise nego sto mozes progutati.
Rizikuj. Ne oklevaj. Samo napred. Na kraju krajeva, pa zar to i nije sustina zivota?!
To je sloboda!
Prijateljstvo
Prijatelji? Ko su zapravo prijatelji? Postoji bezbroj odgovo na ovo naizgled jednostavno pitanje.Jedni tvrde da pravi prijatelji zapravo ne postoje i da ce vam svako kad-tad zabiti noz u ledja,a drugi opet veruju da postoji pravo prijateljstvo i ljudi koji su spremni da vam pomognu i u dobru i u zlu.
Nije lako sagledati ko ti je pravi prijatelj,a ko nije u gomili ljudi,sa kojima se svakodnevno druzish. mozesh imati bezbroj drugova i dugarica,ali retki su oni pravi prijatelji koji su sa tobom kad places i kad se smijes. pravi prijatelj te uvjek shvata u bilo kojoj situaciji da se nalazis,u bilo kojem trenutku uvek je uz tebe i hrabri te,podrzava te.Kad svi kazu protiv tebe lose, tvoj pravi prijatelj nikad nista nece lose reci o tebi,naprotiv -samo dobro.to je prijatelj koji te shvata u svemu i u dobru i u zlu.
Prijateljstvo je vredno velikih odricanja i žrtvi. U njemu ne treba samo uzimati već i davati i to u najvećoj mogučoj meri. treba ga odrzavati,negovati , nedati mu da se raspadne.Mada se pravo prijateljstvo nece raspasti tako lako. Verujem da postoje pravi prijatelji koji su spremni da za vas uchine sve,bash sve,koji vam daju snagu i podrshku.
Mnogi ljudi ulaze u vash zivot i izlaze iz njega brzinom svetlosti,neki ostave trag u vashim srcima,a neke zaboravite.Ljude koji su vam prijatelji ne mozete tako lako zaboraviti,oni su tu sa vama chak i kad nisu tu,kad nisu fizichkiprisutni,oni su tu da vas podrze.Ljudi sa kojima niste u nikakvom srodstvu,a opet se osecate kao da jeste. Teshko je naci pravog prijatelja koji je uvek uz vas,chak i kada bi zeleo da bude negde drugde,onog koji vas pita kako ste i saceka vash odgovor,koji zna sve o vama,a i dalje vas voli...e,to je pravi prijatelj.kad pomislim samo koliko bi nam bilo dosadno bez prijatelja oko nas.I zato se potpuno slazem sa nekim starim mudracem koji je reko da je samo onaj chovek koji ima prijatelje,zapravo bogat chovek.
Takodje Verujem da postoje i neki okrutni ljudi koji ce zeleti da vas iskoriste i koji ce se praviti da su vam prijatelji samo da bi neshto dobili od vas.oni koji gaze preko vas kao preko praznog papira bacenog na zemlju.SVESNO!a nisu ni procitali sta je na papiru napisano...“pazi!osetljivo!“.to nije prijateljstvo.
Zadovoljna sam zato sto imam nekoliko pravih prijatelja na koje mogu uvek da se oslonim i u dobru i u zlu i koji moj zivot cine lepsim i zanimljivijim, jer bez njih zaista nista ne bi bilo isto.
Nije lako sagledati ko ti je pravi prijatelj,a ko nije u gomili ljudi,sa kojima se svakodnevno druzish. mozesh imati bezbroj drugova i dugarica,ali retki su oni pravi prijatelji koji su sa tobom kad places i kad se smijes. pravi prijatelj te uvjek shvata u bilo kojoj situaciji da se nalazis,u bilo kojem trenutku uvek je uz tebe i hrabri te,podrzava te.Kad svi kazu protiv tebe lose, tvoj pravi prijatelj nikad nista nece lose reci o tebi,naprotiv -samo dobro.to je prijatelj koji te shvata u svemu i u dobru i u zlu.
Prijateljstvo je vredno velikih odricanja i žrtvi. U njemu ne treba samo uzimati već i davati i to u najvećoj mogučoj meri. treba ga odrzavati,negovati , nedati mu da se raspadne.Mada se pravo prijateljstvo nece raspasti tako lako. Verujem da postoje pravi prijatelji koji su spremni da za vas uchine sve,bash sve,koji vam daju snagu i podrshku.
Mnogi ljudi ulaze u vash zivot i izlaze iz njega brzinom svetlosti,neki ostave trag u vashim srcima,a neke zaboravite.Ljude koji su vam prijatelji ne mozete tako lako zaboraviti,oni su tu sa vama chak i kad nisu tu,kad nisu fizichkiprisutni,oni su tu da vas podrze.Ljudi sa kojima niste u nikakvom srodstvu,a opet se osecate kao da jeste. Teshko je naci pravog prijatelja koji je uvek uz vas,chak i kada bi zeleo da bude negde drugde,onog koji vas pita kako ste i saceka vash odgovor,koji zna sve o vama,a i dalje vas voli...e,to je pravi prijatelj.kad pomislim samo koliko bi nam bilo dosadno bez prijatelja oko nas.I zato se potpuno slazem sa nekim starim mudracem koji je reko da je samo onaj chovek koji ima prijatelje,zapravo bogat chovek.
Takodje Verujem da postoje i neki okrutni ljudi koji ce zeleti da vas iskoriste i koji ce se praviti da su vam prijatelji samo da bi neshto dobili od vas.oni koji gaze preko vas kao preko praznog papira bacenog na zemlju.SVESNO!a nisu ni procitali sta je na papiru napisano...“pazi!osetljivo!“.to nije prijateljstvo.
Zadovoljna sam zato sto imam nekoliko pravih prijatelja na koje mogu uvek da se oslonim i u dobru i u zlu i koji moj zivot cine lepsim i zanimljivijim, jer bez njih zaista nista ne bi bilo isto.
WILLIAM SHAKESPEARE: ROMEO I JULIJA
Tema:
Sjajna, čudesna, neiscrpna, duboka i veličanstvena ljubav dvoje mladih ljudi koja kao da kroz cijelu priču strmoglavo ide ka propasti i zloj kobi.
To je ljubav koja probija hladne zidine dvaju svjetova, ljubav koja
istovremeno spaja i razdvaja.
Ideja:
Ljubav je temelj na kojem se gradi život, ali nažalost i polaže kao žrtva
besmislenim ljudskim slabostima. U romanu o Romeu i Juliji ovo je na prvi
pogled tragedija koja se nepotrebno desi. To je konac ogromne i bogate
ljubavi i početak najveće tragedije koja može zadesiti roditelje. Ona je
sama po sebi besmislena, ali je na neki način bila nužna da se nadvladaju
ljudske slabosti. Ne kaže se uzaludno da ljubav pobjeđuje mržnju.
Kratki sadržaj:
Uvod
Već u uvodu možemo shvatiti kako su dvije ugledne obitelji, Montecchi i
Capuleti, u svađi. Tako na glavnom veronskom trgu izbija svađa koja
završava upozorenjem kneza Escala. Naslućujemo da je Romeo zaljubljen
u Rosalinu, djevojku iz roda Capuletija.
Početak
Glava obitelji Capuleti organizira zabavu, a Romeova ljubav prema
Rosalini navede ga da dođe na zabavu.
Zaplet
Na zabavi Romeo susreće Juliju. Između njih se rodi ljubav, čista i iskrena,
bez ograničenja koje nameće mržnja između njihovih obitelji. Romeo tek
tada shvaća pravi smisao života. Romeo i Julija se tajno vjenčaju.
Vrhunac
U jednoj svađi, Tibaldo, Capuletijev sinovac, ubija Mercuzia, Romeovog
prijatelja. Želeći osvetiti smrt svog dobrog prijatelja Romeo ubija Tibalda.
Zatim mora pobjeći jer uskoro dolazi knez. Preneražen prizorom,
knez osuđuje Romea na progonstvo u Mantovu, ali njegovi osjećaji prema
Juliji priječe ga u tome i on se skriva kod franjevca Lorenza.
Rasplet
Otac i majka žele Juliju udati za Parisa, uglednog, mladog i bogatog
plemića. Zbog vječne ljubavi na koju se zavjetovala udajom za Romea,
ona radije izabere smrt nego udaju za Parisa. Fratar Lorenzo, želeći
spriječiti tragediju, daje Juliji napitak koji bi je trebao uspavati,
a šalje poruku Romeu da je ona zapravo živa. Nažalost, glasnik ne
dospijeva na vrijeme reći Romeu istinu. On odlazi u grobnicu Capuletija i
misleći da mu život bez Julije više nema smisla, ispije otrov i umire.
Neposredno nakon toga Julija se budi i vidjevši da joj se muž ubio,
zbog tuge uzima bodež i oduzima sebi život.
Kraj
Nakon tragedije u grobnicu dolaze ostali članovi obiju obitelji.
Nad mrtvim tijelima njihove djece oni se mire jer shvaćaju da je uzrok
tome nerazumna mržnja koja je nametnula granice istinskoj i čistoj ljubavi
i time donijela svima golemu nesreću.
Sociološka i psihološka karakterizacija glavnih likova:
Romeo
Mladić iz ugledne i bogate veronske obitelji Montecchi. On je na neki način
žrtva sukoba dviju veronskih obitelji, jer su i Rosalina i Julija iz obitelji
Capuleti. Nerazumnu mržnju pobjeđuje njegova beskrajna ljubav i
odanost Juliji.
“Zublja sama
Nek od nje uči sjati. Djeva ta
Na crnom plaštu mrkle noći sja
Ko alem kam na uhu crne žene
– I nije vrijedan svijet krasote njene.
Uz druge djeve kao snježna, čista
Golubica u jatu vrana blista.
Kad ples se svrši, ja ću je potražit
I uz nju blagu divlju ćud ću razblažit.
Sad vidim da je to mi prva ljubav
Jer ne vidjeh još cvijetak tako ubav.” Citat (str. 74.)
Romeo shvaća da je sreo sudbinu te je spreman učiniti sve.
Za Romea, osim što je smrtno zaljubljen u Juliju, ne možemo a ne reći
da je poduzetan i hrabar mladić. Pun je vedrine i mladenačkog zanosa.
Nikad mu ne ponestaje motiva sve dok postoji veza s Julijom. Bez Julije
život mu je poput pustinje pa zbog toga nepromišljeno oduzme sebi život i
izaziva veliku tragediju.
“Dvije ponajljepše zvijezde na nebu
U nekom poslu sad odilaze
I mole oči njene neka sjaju
Na njinoj stazi dok se ne vrate.
Ej, da su njene oči tamo gore,
A zvijezde tu u glavi njezinoj,
Od sjaja njenih obraza bi zvijezde
Potamnjele ko svijeća od sunca,
A njezine bi oči na nebu
Obasjale sav svemir takvim sjajem
Te ptice bi ko obdan zapjevale.” Citat: (str. 83.)
Julija
Potječe iz ugledne obitelji Capuleti, a susret s Romeom označit će
njen život. Shvaća kako se zaljubila u neprijatelja, no ljubav je za nju
odviše sveta da bi joj bilo što mogla biti zapreka.
“Iz ljute mržnje niče ljubav medna!
Ah, prekasno te ja upoznah bijedna
I nemila je srca mog sudbina
Da mora ljubit mrskog dušmanina!” Citat: (str. 78.)
Spremna je odreći se svega, pa čak i roditelja i svog imena da ostane s
Romeom.
“Romeo, o Romeo! Zašto si
Romeo? O zataji oca svog,
Odbaci ime to – il ako ne ćeš,
Prisegni da me ljubiš, pa ću ja
Poreći da se zovem Capuleti.
ROMEO (za se). Da slušam još il da odgovorim?
JULIJA. Tek tvoje ime moj je dušmanin
Jer ti si ti i bez tog imena.
“Montecchi” nije niti ruka niti noga
Niti lice niti trup ni drugo ništa
Što pripada muškarcu. Drugo ime
Na sebe uzmi – ime nije ništa!
Što nazivljemo ružom, slatko bi
Mirisalo i s drugim imenom.
Baš tako bi Romeo, da i nije
Romeo, svu milinu svoju divnu
Sačuvao i bez tog imena.
Romeo moj, odbaci svoje ime
Jer ono nije dio bića tvog,
I mjesto njega uzmi mene svu!” Citat: (str. 84.)
Metaforičnost:
Metaforičnost u ovom romanu uočava se u monolozima glavnih likova,
a izražena je u prvim razgovorima između Romea i Julije.
“ROMEO. Tko nije nikad osjetio rana
I brazgotini taj se podsmijeva
– Al tiho! Kakva svjetlost prodire
Kroz onaj prozor tamo? To je istok,
A Julija je sunce. – Sunašce,
Izađi sada i udavi mjesec,
Što zavidan je, smućen već i blijed
Od bijesa što si ljepše ti od njega,
A služiš njemu. Zato nemoj njemu
Da služiš više kad je zavidan.
Livreja mu je vestalska zelena
I bijela, kakvu tek budale nose
– Odbaci je –“ Citat: (str. 82)
”A bujna glazba tvog jezika
Nek objavi svu sreću naših duša
Što daje nam je ovaj susret mili.” Citat: (str. 108.)
Najzanimljivije u romanu:
Najzanimljiviji dijelovi u romanu su prvi susret između Romea i Julije,
te borba u kojoj Tibaldo i Mercuzio pogibaju.
Susret Romea i Julije zanimljiv je jer označava bit ovog romana, ljubav.
Njihova je ljubav kao svjetlo u beskraju mraka i mržnje, izuzetna,
savršena i jedinstvena. Ona je više od obične ljubavi, više od smrti i od
samog života, zato je ovaj dio značajan.
Borba između Tibalda i Mercuzija također je jedan zanimljivi dio.
U njemu poginu nevini mladi ljudi i taj dio označava početak ove čitave
tragedije i sudbonosnih događaja. Treba spomenuti da je zapravo uzrok
tragedije prije svega mržnja između dviju obitelji, ali istovremeno razlog
je i ljubav, gotovo nerazumna, snažna, plamteća ljubav koja se, prema
priči, dogodi u svega nekoliko dana. Možda bi u nekim drugačijim
okolnostima tijek ovih događaja krenuo prema sretnijem kraju.
“LORENZO. E, takva divlja naslada imade
I divlji kraj – u slavlju svome gine,
Baš ko barut, kad se s vatrom združi,
U isti tren se s njom i raspline.
I najslađi se med nam gadit stane
Kad okus mu je najugodniji
Jer jedući uništavamo tek
– Pa zato budi umjeren u milju,
Jer naglost ko i tromost kasni k cilju –.“ Citat: (str. 107)
Dojam o djelu:
Kad sam dobio knjigu, mislio sam da je to priča o kojoj se već sve zna.
Zatim sam je počeo čitati i tako, stranicu po stranicu, shvatio sam da je
ona i sada posebna, tim više što u vremenu u kojem živimo previše
mržnje ima u svijetu oko nas. Ono što tu knjigu čini posebnom je da od
početka naslućujemo nesretan kraj i ta se slutnja osjeća i u najsretnijim
trenucima u priči. U tome je sva ironija ovog djela. Ova će priča uvijek
ponovno oživljavati u svim generacijama koje osjećaju ljubav.
Ona će uvijek buditi mladost i uzbuđenje u čovjekovom srcu.
“Da li je tragedija Romeo i Julija doista istinit događaj ili nije, neće se
valjda nikad pouzdano utvrditi, ali tradicija o tome živi još i danas te se u
Veroni na jednom vrlo romantičnom mjestu strancima pokazuje neki stari
sarkofag, za koji tvrde da je bio lijes Julije Capuletijeve. Ako Romeo i
Julija možda i nisu živjeli u Veroni, živjet će vječno u ovoj tragediji.”
Sjajna, čudesna, neiscrpna, duboka i veličanstvena ljubav dvoje mladih ljudi koja kao da kroz cijelu priču strmoglavo ide ka propasti i zloj kobi.
To je ljubav koja probija hladne zidine dvaju svjetova, ljubav koja
istovremeno spaja i razdvaja.
Ideja:
Ljubav je temelj na kojem se gradi život, ali nažalost i polaže kao žrtva
besmislenim ljudskim slabostima. U romanu o Romeu i Juliji ovo je na prvi
pogled tragedija koja se nepotrebno desi. To je konac ogromne i bogate
ljubavi i početak najveće tragedije koja može zadesiti roditelje. Ona je
sama po sebi besmislena, ali je na neki način bila nužna da se nadvladaju
ljudske slabosti. Ne kaže se uzaludno da ljubav pobjeđuje mržnju.
Kratki sadržaj:
Uvod
Već u uvodu možemo shvatiti kako su dvije ugledne obitelji, Montecchi i
Capuleti, u svađi. Tako na glavnom veronskom trgu izbija svađa koja
završava upozorenjem kneza Escala. Naslućujemo da je Romeo zaljubljen
u Rosalinu, djevojku iz roda Capuletija.
Početak
Glava obitelji Capuleti organizira zabavu, a Romeova ljubav prema
Rosalini navede ga da dođe na zabavu.
Zaplet
Na zabavi Romeo susreće Juliju. Između njih se rodi ljubav, čista i iskrena,
bez ograničenja koje nameće mržnja između njihovih obitelji. Romeo tek
tada shvaća pravi smisao života. Romeo i Julija se tajno vjenčaju.
Vrhunac
U jednoj svađi, Tibaldo, Capuletijev sinovac, ubija Mercuzia, Romeovog
prijatelja. Želeći osvetiti smrt svog dobrog prijatelja Romeo ubija Tibalda.
Zatim mora pobjeći jer uskoro dolazi knez. Preneražen prizorom,
knez osuđuje Romea na progonstvo u Mantovu, ali njegovi osjećaji prema
Juliji priječe ga u tome i on se skriva kod franjevca Lorenza.
Rasplet
Otac i majka žele Juliju udati za Parisa, uglednog, mladog i bogatog
plemića. Zbog vječne ljubavi na koju se zavjetovala udajom za Romea,
ona radije izabere smrt nego udaju za Parisa. Fratar Lorenzo, želeći
spriječiti tragediju, daje Juliji napitak koji bi je trebao uspavati,
a šalje poruku Romeu da je ona zapravo živa. Nažalost, glasnik ne
dospijeva na vrijeme reći Romeu istinu. On odlazi u grobnicu Capuletija i
misleći da mu život bez Julije više nema smisla, ispije otrov i umire.
Neposredno nakon toga Julija se budi i vidjevši da joj se muž ubio,
zbog tuge uzima bodež i oduzima sebi život.
Kraj
Nakon tragedije u grobnicu dolaze ostali članovi obiju obitelji.
Nad mrtvim tijelima njihove djece oni se mire jer shvaćaju da je uzrok
tome nerazumna mržnja koja je nametnula granice istinskoj i čistoj ljubavi
i time donijela svima golemu nesreću.
Sociološka i psihološka karakterizacija glavnih likova:
Romeo
Mladić iz ugledne i bogate veronske obitelji Montecchi. On je na neki način
žrtva sukoba dviju veronskih obitelji, jer su i Rosalina i Julija iz obitelji
Capuleti. Nerazumnu mržnju pobjeđuje njegova beskrajna ljubav i
odanost Juliji.
“Zublja sama
Nek od nje uči sjati. Djeva ta
Na crnom plaštu mrkle noći sja
Ko alem kam na uhu crne žene
– I nije vrijedan svijet krasote njene.
Uz druge djeve kao snježna, čista
Golubica u jatu vrana blista.
Kad ples se svrši, ja ću je potražit
I uz nju blagu divlju ćud ću razblažit.
Sad vidim da je to mi prva ljubav
Jer ne vidjeh još cvijetak tako ubav.” Citat (str. 74.)
Romeo shvaća da je sreo sudbinu te je spreman učiniti sve.
Za Romea, osim što je smrtno zaljubljen u Juliju, ne možemo a ne reći
da je poduzetan i hrabar mladić. Pun je vedrine i mladenačkog zanosa.
Nikad mu ne ponestaje motiva sve dok postoji veza s Julijom. Bez Julije
život mu je poput pustinje pa zbog toga nepromišljeno oduzme sebi život i
izaziva veliku tragediju.
“Dvije ponajljepše zvijezde na nebu
U nekom poslu sad odilaze
I mole oči njene neka sjaju
Na njinoj stazi dok se ne vrate.
Ej, da su njene oči tamo gore,
A zvijezde tu u glavi njezinoj,
Od sjaja njenih obraza bi zvijezde
Potamnjele ko svijeća od sunca,
A njezine bi oči na nebu
Obasjale sav svemir takvim sjajem
Te ptice bi ko obdan zapjevale.” Citat: (str. 83.)
Julija
Potječe iz ugledne obitelji Capuleti, a susret s Romeom označit će
njen život. Shvaća kako se zaljubila u neprijatelja, no ljubav je za nju
odviše sveta da bi joj bilo što mogla biti zapreka.
“Iz ljute mržnje niče ljubav medna!
Ah, prekasno te ja upoznah bijedna
I nemila je srca mog sudbina
Da mora ljubit mrskog dušmanina!” Citat: (str. 78.)
Spremna je odreći se svega, pa čak i roditelja i svog imena da ostane s
Romeom.
“Romeo, o Romeo! Zašto si
Romeo? O zataji oca svog,
Odbaci ime to – il ako ne ćeš,
Prisegni da me ljubiš, pa ću ja
Poreći da se zovem Capuleti.
ROMEO (za se). Da slušam još il da odgovorim?
JULIJA. Tek tvoje ime moj je dušmanin
Jer ti si ti i bez tog imena.
“Montecchi” nije niti ruka niti noga
Niti lice niti trup ni drugo ništa
Što pripada muškarcu. Drugo ime
Na sebe uzmi – ime nije ništa!
Što nazivljemo ružom, slatko bi
Mirisalo i s drugim imenom.
Baš tako bi Romeo, da i nije
Romeo, svu milinu svoju divnu
Sačuvao i bez tog imena.
Romeo moj, odbaci svoje ime
Jer ono nije dio bića tvog,
I mjesto njega uzmi mene svu!” Citat: (str. 84.)
Metaforičnost:
Metaforičnost u ovom romanu uočava se u monolozima glavnih likova,
a izražena je u prvim razgovorima između Romea i Julije.
“ROMEO. Tko nije nikad osjetio rana
I brazgotini taj se podsmijeva
– Al tiho! Kakva svjetlost prodire
Kroz onaj prozor tamo? To je istok,
A Julija je sunce. – Sunašce,
Izađi sada i udavi mjesec,
Što zavidan je, smućen već i blijed
Od bijesa što si ljepše ti od njega,
A služiš njemu. Zato nemoj njemu
Da služiš više kad je zavidan.
Livreja mu je vestalska zelena
I bijela, kakvu tek budale nose
– Odbaci je –“ Citat: (str. 82)
”A bujna glazba tvog jezika
Nek objavi svu sreću naših duša
Što daje nam je ovaj susret mili.” Citat: (str. 108.)
Najzanimljivije u romanu:
Najzanimljiviji dijelovi u romanu su prvi susret između Romea i Julije,
te borba u kojoj Tibaldo i Mercuzio pogibaju.
Susret Romea i Julije zanimljiv je jer označava bit ovog romana, ljubav.
Njihova je ljubav kao svjetlo u beskraju mraka i mržnje, izuzetna,
savršena i jedinstvena. Ona je više od obične ljubavi, više od smrti i od
samog života, zato je ovaj dio značajan.
Borba između Tibalda i Mercuzija također je jedan zanimljivi dio.
U njemu poginu nevini mladi ljudi i taj dio označava početak ove čitave
tragedije i sudbonosnih događaja. Treba spomenuti da je zapravo uzrok
tragedije prije svega mržnja između dviju obitelji, ali istovremeno razlog
je i ljubav, gotovo nerazumna, snažna, plamteća ljubav koja se, prema
priči, dogodi u svega nekoliko dana. Možda bi u nekim drugačijim
okolnostima tijek ovih događaja krenuo prema sretnijem kraju.
“LORENZO. E, takva divlja naslada imade
I divlji kraj – u slavlju svome gine,
Baš ko barut, kad se s vatrom združi,
U isti tren se s njom i raspline.
I najslađi se med nam gadit stane
Kad okus mu je najugodniji
Jer jedući uništavamo tek
– Pa zato budi umjeren u milju,
Jer naglost ko i tromost kasni k cilju –.“ Citat: (str. 107)
Dojam o djelu:
Kad sam dobio knjigu, mislio sam da je to priča o kojoj se već sve zna.
Zatim sam je počeo čitati i tako, stranicu po stranicu, shvatio sam da je
ona i sada posebna, tim više što u vremenu u kojem živimo previše
mržnje ima u svijetu oko nas. Ono što tu knjigu čini posebnom je da od
početka naslućujemo nesretan kraj i ta se slutnja osjeća i u najsretnijim
trenucima u priči. U tome je sva ironija ovog djela. Ova će priča uvijek
ponovno oživljavati u svim generacijama koje osjećaju ljubav.
Ona će uvijek buditi mladost i uzbuđenje u čovjekovom srcu.
“Da li je tragedija Romeo i Julija doista istinit događaj ili nije, neće se
valjda nikad pouzdano utvrditi, ali tradicija o tome živi još i danas te se u
Veroni na jednom vrlo romantičnom mjestu strancima pokazuje neki stari
sarkofag, za koji tvrde da je bio lijes Julije Capuletijeve. Ako Romeo i
Julija možda i nisu živjeli u Veroni, živjet će vječno u ovoj tragediji.”
LIKOVI SRPSKE NARODNE KNJIZEVNOSTI
Srpska narodna knjizevnost nastala je iz tragicne i tuzne istorije srpskog naroda.Svetski pisci ne razumeju da tajna srpske narodne knjizevnosti ne lezi u njihovoj mrznji i zelji za osvetom,vec u neizricivoj hrabrosti i ljubavi srpskih vitezova.Upravo ta duboka tajna i istina iskazana je kroz narodne junake.Mali Radojica,Ivo Senkovic,Janjkovic Stojan,... samo su neki od junajka koji pokazuju hrabrost i uzajamnu ljubav srpskog naroda.
U toj hrabrosti i ljubavi upravo i pocinje velika pesma srpskog naroda.Prava hrabrost srpskih vitezova ne lezi samo u njihovoj fizickoj snazi,vec i u njihovoj ljubavi,strpljenju i odanosti prema svome narodu..I tu se zapravo moze naciniti poredjenje izmedju Iva i Stojana,Ivo svoju hrabrost pokazuje megdanom,a Stojan svoju hrabrost iskazuje strpljenjem.Srpski junaci nemaju slavu Hektora i Ahileja,ali oni niesu ji kao Misov koji sedeci na svojoj postelji cutke posmatra tragican prizor.Srpski vitezovi nisu potomci Ahileja,vec junackog i hrabrog naroda cija je uzajamna ljubav veca od tuge.Retki su oni koji znaju pravu velicinu ovih junaka,koja nije u mrznji,vec u neizricivoj ljubavi junaka koji nikada nece izdati svoj napaceni narod.Oni ne izvrdavaju megdana kao Hektor,niti se hvale slavom kao Odisej,srpski vitezovi nikada nece izgubiti ono sto im je sveto.Megdan i ponos lece sve rane srpskih junaka i oni jos uvek zive kroz narodnu knjizevnost.
Tiha voda srpske narodne poezije duboka je i prozracna,ta voda sa sovom nosi veliku tajnu,ta tajna rusi sve barijere i prepreke.Ljudi koju na vreme ne shvate tu tajnu ljubavi i hrabrosti,nikada nece razumeti ni tragicnu proslost svoga naroda,ako ne shvate tu svetu istinu nece razumeti ni svoju sadasnjost.
P.S Meni je moja nastavnica dala 5,tema je bila ,,Kadar stici i uteci i na strasnom mestu postojati" Uvod i zakljucak su mogu za sve sastave vezane za narodnu knjizevnost,a umesto hajduka samo ubacite likove koji vam odgovaraju. Con carino, Verica Uckermann Jugovic
U toj hrabrosti i ljubavi upravo i pocinje velika pesma srpskog naroda.Prava hrabrost srpskih vitezova ne lezi samo u njihovoj fizickoj snazi,vec i u njihovoj ljubavi,strpljenju i odanosti prema svome narodu..I tu se zapravo moze naciniti poredjenje izmedju Iva i Stojana,Ivo svoju hrabrost pokazuje megdanom,a Stojan svoju hrabrost iskazuje strpljenjem.Srpski junaci nemaju slavu Hektora i Ahileja,ali oni niesu ji kao Misov koji sedeci na svojoj postelji cutke posmatra tragican prizor.Srpski vitezovi nisu potomci Ahileja,vec junackog i hrabrog naroda cija je uzajamna ljubav veca od tuge.Retki su oni koji znaju pravu velicinu ovih junaka,koja nije u mrznji,vec u neizricivoj ljubavi junaka koji nikada nece izdati svoj napaceni narod.Oni ne izvrdavaju megdana kao Hektor,niti se hvale slavom kao Odisej,srpski vitezovi nikada nece izgubiti ono sto im je sveto.Megdan i ponos lece sve rane srpskih junaka i oni jos uvek zive kroz narodnu knjizevnost.
Tiha voda srpske narodne poezije duboka je i prozracna,ta voda sa sovom nosi veliku tajnu,ta tajna rusi sve barijere i prepreke.Ljudi koju na vreme ne shvate tu tajnu ljubavi i hrabrosti,nikada nece razumeti ni tragicnu proslost svoga naroda,ako ne shvate tu svetu istinu nece razumeti ni svoju sadasnjost.
P.S Meni je moja nastavnica dala 5,tema je bila ,,Kadar stici i uteci i na strasnom mestu postojati" Uvod i zakljucak su mogu za sve sastave vezane za narodnu knjizevnost,a umesto hajduka samo ubacite likove koji vam odgovaraju. Con carino, Verica Uckermann Jugovic
Zivot.......
Živiš u malom mestu velikih pravila... odvojen od sveta, svega bitnog, svega onog čemu misliš da bi trebalo od rođenja da pripadaš... i svakim danom ti u glavi odjekuje misao o slobodi, slika bezgraničnih prostranstava čiste lepote morskog plavetnila, to dobro poznato osećanje l za kojim svi težimo, miris prolećnog vazduha koji te prožima i uvlači ti u kosti tu želju za nećim većim, od samog života, od svega što je tvom malom svetu poznato, nečeg novog, neistraženog, te daljine koja te doziva svojim izluđujućim glasom, stvara nemir u duši, čini da ti telo drhti u nemirnoj prolećnoj noći, želiš izaći iz tog kruga u kojem si zarobljen ceo život, konvencionalnosti mišljenja i ponašanja istih osoba, težnji ka nečem neprirodnom što ispunjava te male oblike, siluete što žive po tuđim pravilima nesvesne svojih želja, koje te svojom mnogobrojnošću zatvaraju u kavez svojih načela koje čine taj svet u kojem živiš, pokušavaju da ugase tu iskru u tebi koja te guši, tera te da se nemino vrtiš po tom kavezu očajnički želeći napolje, satima gledaš u noć i razmišljaš o svemu onome što nećeš videti, dok osećanja gore u tebi, bol u grudima polako raste dok ne postane nesnosan, prepuštaš se tom ludilu, tom nemiru, kovitlacu osećanja, nemoćan da se izboriš sa svojom željom da učiniš ono što niko nije, da proživiš život, da posegneš za horizontom, da se prepustiš noći i iskri koja sve jače i luđe gori tvojim telom, u daljini kroz maglu vidiš taj svet, svet gde prolećni vazduh ne boli nego ispunjava, svet slobode duha, obećane ljubavi i nezamislivog pojma istinske sreće, letiš kroz njega želeći da okusiš sve njegove čari i na kraju se prepustaš savršenstvu tog raja do kojeg te je doveo tvoj san o slobodi. Taj delić sekunde kada si dotakao savršeno na kratko te prožima i smiruje tu iskru u tebi, ali ne zadugo... tvoj duh želi još da putuje, ali je nemoćan da izađe iz kaveza u koji su ga zatvorile utvare stvarnog sveta. On se bori danima, nedeljama, godinama, sve dok tvoja mladost ne uvene, tvoj san o slobodi ne umre i ta iskra se konačno ugasi prepuštajući tvoj umorni duh zverima izveštačenog društva koje ga lagano proždiru i likuju jer su napravile još jedan korak dalje od života...
Lazna ljubav
Sad sam tu...I neznam zasto bas na ovo mesto...Mozda jer tu prvi pat si mi ukrao srce kad
si mi rekao Volim te.Cudi me,kao nisam primetila tvoj lazan sjaj u oci,ili mozda nisam
htela uopce da primetim.Kao da smirim ovu opsesiju?Kao da sebi objasnim da je ovo
kraj?Ponekad te gledam i u snu,ali uvek kad te dodirnem probudim se...Zivot je kao
lopta...Zar se nesecas,pre neki dan podario si mi ruzu,sunce je sijalo u moju kosu,a danas
nebo place,bas kao i moja dusa.Tako mi je lakse,jer bar nebo razume moju bol...Osecam
strasnu bol u grudima,kad se setim onog dana kad si mi rekao da zasluzujem nesto bolje
od tebe...Tada sam shvatila da nije tacno da covek uvek zeli najbolje za sebe...Sad
gledam u nebo,i pitam bez glas STA JE OSTALO OD NAS?
si mi rekao Volim te.Cudi me,kao nisam primetila tvoj lazan sjaj u oci,ili mozda nisam
htela uopce da primetim.Kao da smirim ovu opsesiju?Kao da sebi objasnim da je ovo
kraj?Ponekad te gledam i u snu,ali uvek kad te dodirnem probudim se...Zivot je kao
lopta...Zar se nesecas,pre neki dan podario si mi ruzu,sunce je sijalo u moju kosu,a danas
nebo place,bas kao i moja dusa.Tako mi je lakse,jer bar nebo razume moju bol...Osecam
strasnu bol u grudima,kad se setim onog dana kad si mi rekao da zasluzujem nesto bolje
od tebe...Tada sam shvatila da nije tacno da covek uvek zeli najbolje za sebe...Sad
gledam u nebo,i pitam bez glas STA JE OSTALO OD NAS?
Opis moje dnevne sobe
Хладан ваздух увукао се тихо и расхладио просторију те сам морала брзо затворити
врата терасе. У дневној саби је владао мук. Чуло се само тихо цвекетање малог
замрзивача на крају собе. У стану није било никога осим мене. Осврнула сам се по
просторији и угледала моју стару слику из нижих разреда. Та слика је одувијек
стајала ту, али сам ја тек сад примјетила да се и она мало промијенила. На њу, као и
на друге слике, спустила се сива прашина. Непоспремљен сто, прашњаве слике и
каучи са са спуштеним покривачима дали су ми наговјештај да је вријеме за
спремање. За тили час сам донијела усисивач и пар крпа, те је спремање могло да
почне. Брзо сам почистила прашину са старих слика, а ни огромни часовник није
био прескочен. Прљаво посуђе и солњак ставила сам у кухињу, те је и сто био
поспремљен. Хрпице мрва по поду, и већ сам морала узети усисивач. Музика је
прорадила и мрве су једна по једна нестајале са пода. Остали су само каучи које
сам лако спремила, те је спремање за пет минута било готово. Одмах сам се бацила
на двосјед, укључила телевизор и одморила се од напорног спремања. Одмарајући
се сјетила сам се колико само лијепих , а помало и тужних тренутака провела у њој.
За мене она није била само једна соба пуна исправно пореданог намјештаја већ и
мјесто догађаја свега оног лијепог у моме животу, што ћу надам се још дуго
памтити.
врата терасе. У дневној саби је владао мук. Чуло се само тихо цвекетање малог
замрзивача на крају собе. У стану није било никога осим мене. Осврнула сам се по
просторији и угледала моју стару слику из нижих разреда. Та слика је одувијек
стајала ту, али сам ја тек сад примјетила да се и она мало промијенила. На њу, као и
на друге слике, спустила се сива прашина. Непоспремљен сто, прашњаве слике и
каучи са са спуштеним покривачима дали су ми наговјештај да је вријеме за
спремање. За тили час сам донијела усисивач и пар крпа, те је спремање могло да
почне. Брзо сам почистила прашину са старих слика, а ни огромни часовник није
био прескочен. Прљаво посуђе и солњак ставила сам у кухињу, те је и сто био
поспремљен. Хрпице мрва по поду, и већ сам морала узети усисивач. Музика је
прорадила и мрве су једна по једна нестајале са пода. Остали су само каучи које
сам лако спремила, те је спремање за пет минута било готово. Одмах сам се бацила
на двосјед, укључила телевизор и одморила се од напорног спремања. Одмарајући
се сјетила сам се колико само лијепих , а помало и тужних тренутака провела у њој.
За мене она није била само једна соба пуна исправно пореданог намјештаја већ и
мјесто догађаја свега оног лијепог у моме животу, што ћу надам се још дуго
памтити.
четвртак, 13. октобар 2011.
Tvrdicluk
Sram..U istorijskim knjigama,sram,u skupstinskom parlamentu,sram,u nepovratno utrosenim satima,sram..I po ko zna koji put kazem ,,Nije lose ponekad priznati'',crveni obrazi,znojavi dlanovi,lutajuci pogledi me odaju..Postoji mali milion bezazlenih situacija kad nismo u stanju da se odupremo,sramota je urezana pod kozu,izlazi,svaki nalet znoja cini je potrosnom robom,ostaje...
On..Poznati stari vuk u svom kraju,ponosna skrtara,zajedljivi iluzionista,moja neprezaljena ljubav...
Svojevoljno sam ga zavolela,zelela blizu sebe,kao najlepsu sliku cuvala ga,poredila sa snom dok je ispoljavao kukavicluk,jos jedna u nizu kukavica..
Bezao je od osecanja sebicno ih cuvajuci za,delio je sa mnom iluziju,mastom ogradio svet oko nas dvoje,uselio mi se u misli,bez pardona,nije znao voleti,pricao da ljubav ne boli..
Tek sad shvatam,uzela sam svoj identitet nazad,postala tvrdica za njega i za sve shto bi me promenilo,iseklo ono shto je on mesecima sekao rukama lazova,osecanja....Vise ni mene ne boli....
Sebichnost....Doziranje dozvoljeno do granice normale....Kad doziranje ranama bude obelezeno,vadite iglu iz vene....Vodite se intuicijom zdravog razuma..
On..Poznati stari vuk u svom kraju,ponosna skrtara,zajedljivi iluzionista,moja neprezaljena ljubav...
Svojevoljno sam ga zavolela,zelela blizu sebe,kao najlepsu sliku cuvala ga,poredila sa snom dok je ispoljavao kukavicluk,jos jedna u nizu kukavica..
Bezao je od osecanja sebicno ih cuvajuci za,delio je sa mnom iluziju,mastom ogradio svet oko nas dvoje,uselio mi se u misli,bez pardona,nije znao voleti,pricao da ljubav ne boli..
Tek sad shvatam,uzela sam svoj identitet nazad,postala tvrdica za njega i za sve shto bi me promenilo,iseklo ono shto je on mesecima sekao rukama lazova,osecanja....Vise ni mene ne boli....
Sebichnost....Doziranje dozvoljeno do granice normale....Kad doziranje ranama bude obelezeno,vadite iglu iz vene....Vodite se intuicijom zdravog razuma..
Koreni - Dobrica Cosic
Strast, unutrasnje previranje, dusevni lomovi, bezizlaznost i ocaj, a sa druge stranepogresno kanalisana ljubav, koja spaja gresno i moralno zalutale, slicne a toliko razlicite osobe, glavni su motivi "Korena" – prikaza svovremenog stradanja i porodicne tragedije.
Cim je prvi uzdah prostrujao njegovim plucima, cim je prvi plac, tek rođenog Acima Katica, prelomio tisinu prerovske noci, postalo je ocigledno da ce ovaj covek proziveti sve, samo ne jedan obican zivot. Vecito svestan da ne pripada tu, da je izdvojen, on krece u svoju borbu, krvnicki grabeci svaku zivotnu priliku. Provodi mladost kao polupismeni seljak, kubureci sa svim problemima koji su mucili njegove sugrađane, resen da svojim sinovima obezbedi bolju buducnosti vece sanse za uspeh. Nad njim se konstantno nadvija senka Vasilija. On te teskobe ne moze da se oslobodi do kraja zivotai ne uspeva da pobegne od kompleksa koji samostalno stvara. Upravo zbog toga, svi buduci događaji u porodici Katic bivaju, moglo bi se reci i ukleti, jer Acim, kao da baca nevidljivu koprenu nesrece i prokletstva, naravno nesvesno.
Međutim, njegov zivotni san se stravicnom brzinom rusi Vukasinovom izdajom, ali i zbog đorđeve neplodnosti. Acim postaje izgubljen covek, covek koji, na prvi pogled, ne pronalazi drugi motiv za zivot. Svi njegovi pokusaju da stvori istinske korene na tom tlu bivaju destruktivni, a sam Acim moralno otuđen. Spoljasnji uticaji deluiju na njegovu psihu; on dozivljava emotivni slom, skroz se ograđuje od ostalih clanova. upravo zato, porodicna drama postaje uzrok stradanja pojedinca, u ovom slucaju Acima Katica.
Njegovi principi su jaci od ljubavi. Prkos je stavljen na prvo mesto, karakter i odstupanje od moralnih nacela ne ustupaju tron emocijama. Tragika i jeste u tome.Ovde je to poistoveceno sa biblijskim grehom, iako je Acim nevernik koji bezi od religije ali istovremeno i pronalazi spas u njoj. Moral je zamisao. Vise je greha ucinjeno zbog sprecavanaja greha nego zbog njega samog.
Ipak, najvecu boljku Acimu zadaje nemogucnost imanja naslednika. Od te zamisli ne moze da pobegne, ona ga konstantno proganja, obuzima mu razum. On u nasledniku vidi svoje spasenje i beg od proslosti, dokaz da postoji. Zeli svoju krv koja ce poteci zemljom, zeli da sa samopuzdanjem pogleda u oci sve one koji su ga krisom nazivali "sin Luke Dosljaka". Zato u Adamu vidi pretnju, zavrsetak sebe, jer on ne proizilazi iz njegovog mesa.
Stradanje dozivljava i na politickom planu, biva izdat i od samog lidera stranke. Shavata da mu vise nista i nije preostalo, Svestan je da gubi poreverenje, da je izgubljen, emotivno iscrpljen iako nikad nije javno pokazivao osecanja, vec se zatvarao pred svakom naznakom emocije. Ne pokusava da spase sebe, kao ni ostale clanove porodice, ali on to cini, jer misli da tako treba i da ce, ako postupi drugacije, izdati sve ono sto je gradio celog veka.
Acim je jedna izuzetno komplikovana licnost, koja se ne moze perom iskazati. Sva njegova unutrasnja trvenja proisticu iz velikog straha. Upravo zato i nismo u stanju da shvatimo svu njegovu zrtvu.
Cim je prvi uzdah prostrujao njegovim plucima, cim je prvi plac, tek rođenog Acima Katica, prelomio tisinu prerovske noci, postalo je ocigledno da ce ovaj covek proziveti sve, samo ne jedan obican zivot. Vecito svestan da ne pripada tu, da je izdvojen, on krece u svoju borbu, krvnicki grabeci svaku zivotnu priliku. Provodi mladost kao polupismeni seljak, kubureci sa svim problemima koji su mucili njegove sugrađane, resen da svojim sinovima obezbedi bolju buducnosti vece sanse za uspeh. Nad njim se konstantno nadvija senka Vasilija. On te teskobe ne moze da se oslobodi do kraja zivotai ne uspeva da pobegne od kompleksa koji samostalno stvara. Upravo zbog toga, svi buduci događaji u porodici Katic bivaju, moglo bi se reci i ukleti, jer Acim, kao da baca nevidljivu koprenu nesrece i prokletstva, naravno nesvesno.
Međutim, njegov zivotni san se stravicnom brzinom rusi Vukasinovom izdajom, ali i zbog đorđeve neplodnosti. Acim postaje izgubljen covek, covek koji, na prvi pogled, ne pronalazi drugi motiv za zivot. Svi njegovi pokusaju da stvori istinske korene na tom tlu bivaju destruktivni, a sam Acim moralno otuđen. Spoljasnji uticaji deluiju na njegovu psihu; on dozivljava emotivni slom, skroz se ograđuje od ostalih clanova. upravo zato, porodicna drama postaje uzrok stradanja pojedinca, u ovom slucaju Acima Katica.
Njegovi principi su jaci od ljubavi. Prkos je stavljen na prvo mesto, karakter i odstupanje od moralnih nacela ne ustupaju tron emocijama. Tragika i jeste u tome.Ovde je to poistoveceno sa biblijskim grehom, iako je Acim nevernik koji bezi od religije ali istovremeno i pronalazi spas u njoj. Moral je zamisao. Vise je greha ucinjeno zbog sprecavanaja greha nego zbog njega samog.
Ipak, najvecu boljku Acimu zadaje nemogucnost imanja naslednika. Od te zamisli ne moze da pobegne, ona ga konstantno proganja, obuzima mu razum. On u nasledniku vidi svoje spasenje i beg od proslosti, dokaz da postoji. Zeli svoju krv koja ce poteci zemljom, zeli da sa samopuzdanjem pogleda u oci sve one koji su ga krisom nazivali "sin Luke Dosljaka". Zato u Adamu vidi pretnju, zavrsetak sebe, jer on ne proizilazi iz njegovog mesa.
Stradanje dozivljava i na politickom planu, biva izdat i od samog lidera stranke. Shavata da mu vise nista i nije preostalo, Svestan je da gubi poreverenje, da je izgubljen, emotivno iscrpljen iako nikad nije javno pokazivao osecanja, vec se zatvarao pred svakom naznakom emocije. Ne pokusava da spase sebe, kao ni ostale clanove porodice, ali on to cini, jer misli da tako treba i da ce, ako postupi drugacije, izdati sve ono sto je gradio celog veka.
Acim je jedna izuzetno komplikovana licnost, koja se ne moze perom iskazati. Sva njegova unutrasnja trvenja proisticu iz velikog straha. Upravo zato i nismo u stanju da shvatimo svu njegovu zrtvu.
Ahil I Hektor kao nosicoci Homerove ideje o besmislu rata
Trojanski rat koji je vodjen citavu jednu deceniju zavrsio se sa smrcu velikog broja ljudi medju kojima su I znacajna imena grcke mitologije, koje je Homer uvrstio u svoj spev.
Dve najslavnije licnosti koje su u trojanskom ratu izgubile zivot su Ahil I Hektor. Oba junaka su od svog rodjenja bila u milosti bogova, zavrsavaju svoj zivot delimicno I zbog toga sto su zaslepljeni samoljubljem I sujetom prenaglili u svojim postupcima I odlukama. Scena kada Ahil vuce telo mrtvog Hektora oko zidina Troje naocigled svih ucesnika rata, predstavlja jednu od najbrutalnijih scena Ilijade. Kasnije stize ga kazna I pokajanje pa cak I on, besmrtni Ahil, gubi svoj ovozemaljski zivot. Nestankom ta dva mlada, lepa, hrabra I vesta borca, Homer zeli da pokaze da nista nije vredno ljudskog zivota, a posebno ne rat koji vladari vode da bi zadovoljili svoju sujetu I strasti.
Homer pokazuje kako covek u ratu menja svoju priholosku svest I nekad je spreman da pocini najgnusnija dela I da zbog toga zazali, ali kada ljudski zivot nestane, kajanje ga ne moze vratiti na ovaj svet.
Kroz smrt Ahila I Hektora, Homer je ostavio nedvosmislenu poruku, da rat nikada nikom nista nije dobro doneo, pokazujuci koliko je besmisleno tudjom krvlju zalivati, nazovi pobede, ukoliko ih je u ovom ratu I bilo...
Dve najslavnije licnosti koje su u trojanskom ratu izgubile zivot su Ahil I Hektor. Oba junaka su od svog rodjenja bila u milosti bogova, zavrsavaju svoj zivot delimicno I zbog toga sto su zaslepljeni samoljubljem I sujetom prenaglili u svojim postupcima I odlukama. Scena kada Ahil vuce telo mrtvog Hektora oko zidina Troje naocigled svih ucesnika rata, predstavlja jednu od najbrutalnijih scena Ilijade. Kasnije stize ga kazna I pokajanje pa cak I on, besmrtni Ahil, gubi svoj ovozemaljski zivot. Nestankom ta dva mlada, lepa, hrabra I vesta borca, Homer zeli da pokaze da nista nije vredno ljudskog zivota, a posebno ne rat koji vladari vode da bi zadovoljili svoju sujetu I strasti.
Homer pokazuje kako covek u ratu menja svoju priholosku svest I nekad je spreman da pocini najgnusnija dela I da zbog toga zazali, ali kada ljudski zivot nestane, kajanje ga ne moze vratiti na ovaj svet.
Kroz smrt Ahila I Hektora, Homer je ostavio nedvosmislenu poruku, da rat nikada nikom nista nije dobro doneo, pokazujuci koliko je besmisleno tudjom krvlju zalivati, nazovi pobede, ukoliko ih je u ovom ratu I bilo...
Hasanaginica
Plemenita dama…zena kojom upravljaju drugi, da li ce uspeti da pronadje iskru nade za dalja uspenja? “Vremena” su cudna tvorevina,svako vreme ima svoje mane I vrline,svoje kapije kroz koje propusta ljudske sudbine.Ovog puta kapije je oskrinuta,dovoljno da se kroz nju provuce zivot jedne Hasanaginice.
Patrijarhalni gospodar,gospodar celokupne imovine,zene,dvora,zeli kao “pobednik” da se vrati zdrav.On je taj zastitnik,graditelj,cuvar ognjista,porekla I casti.Bolestan nikako ne moze ispuniti pisana I nepisana patrijarhalna prava.To je za jednog gospodara fizcki bol. Hasanagu obilaze majka I sestra,samo nje nema,nje,cuvene Hasanaginice.Muz je uvredjen,bolno-ljubavno ranjen.On I ne sluti da se u njoj nije ugasila ljubav,taj zar,to ushicenje.Hasanaga,u besu,voljenu zenu tera iz doma sa mislima da je za njega izgubila srce.Ziveti za druge nije samo zakon duznosti,no I zakon srece.Hasanaginica je zivela za ljubav,decu,njega…Ali patrijarhalni stid u tom vihoru bese jaci. Verna I idealna zena u dalekom suncu vidi ocajanja. Jedan,samo jedan nesporazum kvari harmoniju. Hasanaga je osetio gorcinu ratovanja, prosao je svet I ne razume patrijarhalni stid. Kako to jedan patrijarhalni gospodar sada ne razume kov vaspitanja…? Da li je toliko zeljan nje da je u svojoj zelji utihnuo u obzirnosti I osecajnosti?A ona…privrzena muzu,deci,domu…ne donosi odluku za posetu.Uvreda za njega,a za nju zelja da ostane fina I draga u svemu. Ona nije preljubnica,ni nerotkinja…Ona je zena dostojna divljenja! Od pocetka je cutljiva,mirna,povucena, dobra,otmena,ona je predmet kojim drugi upravljaju.Zar je zivot tako udesena igra da upravo kad pocnes da dobijas pocnes da gubis sjaj?Hasanaginicu brat udaje za bogatog I zdravog.U zelji da je zastiti,on je povredjuje I ranjava. Na dan svadbe Hasanaginica od stida I bolnog grca ne zeli da je deca vide. O, kakve samo materinske ljubavi! O,kakve samo svetlosti satkase ovu zenu,ovu majku. Muz I zena obostrano se ne razumeju,a svaki nesporazum moze dovesti do propasti. Muz joj upucuje krvnicke reci I tragican kraj je neizbezan.Zivot je igra,cast gubi onaj koji se igra zivotom. Hasanaginica se nije igrala,sudbina I patrijarhalna kob igrala su se njome. Majcinsko srce je prepuklo. Snaga materinske ljubavi je nadjacala novi zivot,I zato se njen,onaj stari,gasi.
Uvek smo ono sto jesmo, jer zivot je cudo,I kad uspes da nadjes sve odgovore promene se sva pitanja. Zivot Hasanaginice,njen brak I iskrena ljubav ocigledno su kroz kapiju prosli nekako cudno I mucno. Plemkinja, cvrsto je drzana u stegama tradicionalnog mentaliteta. A on,moderniji,nije razumeo njen nacin iskazivanja ljubavi. To ih je kostalo zajednickog zivota. Vremena zatvaraju svoje kapije,ali ostaje da se pamti tragican zivot jedne Hasanaginice I njena iskrena ljubav.
Patrijarhalni gospodar,gospodar celokupne imovine,zene,dvora,zeli kao “pobednik” da se vrati zdrav.On je taj zastitnik,graditelj,cuvar ognjista,porekla I casti.Bolestan nikako ne moze ispuniti pisana I nepisana patrijarhalna prava.To je za jednog gospodara fizcki bol. Hasanagu obilaze majka I sestra,samo nje nema,nje,cuvene Hasanaginice.Muz je uvredjen,bolno-ljubavno ranjen.On I ne sluti da se u njoj nije ugasila ljubav,taj zar,to ushicenje.Hasanaga,u besu,voljenu zenu tera iz doma sa mislima da je za njega izgubila srce.Ziveti za druge nije samo zakon duznosti,no I zakon srece.Hasanaginica je zivela za ljubav,decu,njega…Ali patrijarhalni stid u tom vihoru bese jaci. Verna I idealna zena u dalekom suncu vidi ocajanja. Jedan,samo jedan nesporazum kvari harmoniju. Hasanaga je osetio gorcinu ratovanja, prosao je svet I ne razume patrijarhalni stid. Kako to jedan patrijarhalni gospodar sada ne razume kov vaspitanja…? Da li je toliko zeljan nje da je u svojoj zelji utihnuo u obzirnosti I osecajnosti?A ona…privrzena muzu,deci,domu…ne donosi odluku za posetu.Uvreda za njega,a za nju zelja da ostane fina I draga u svemu. Ona nije preljubnica,ni nerotkinja…Ona je zena dostojna divljenja! Od pocetka je cutljiva,mirna,povucena, dobra,otmena,ona je predmet kojim drugi upravljaju.Zar je zivot tako udesena igra da upravo kad pocnes da dobijas pocnes da gubis sjaj?Hasanaginicu brat udaje za bogatog I zdravog.U zelji da je zastiti,on je povredjuje I ranjava. Na dan svadbe Hasanaginica od stida I bolnog grca ne zeli da je deca vide. O, kakve samo materinske ljubavi! O,kakve samo svetlosti satkase ovu zenu,ovu majku. Muz I zena obostrano se ne razumeju,a svaki nesporazum moze dovesti do propasti. Muz joj upucuje krvnicke reci I tragican kraj je neizbezan.Zivot je igra,cast gubi onaj koji se igra zivotom. Hasanaginica se nije igrala,sudbina I patrijarhalna kob igrala su se njome. Majcinsko srce je prepuklo. Snaga materinske ljubavi je nadjacala novi zivot,I zato se njen,onaj stari,gasi.
Uvek smo ono sto jesmo, jer zivot je cudo,I kad uspes da nadjes sve odgovore promene se sva pitanja. Zivot Hasanaginice,njen brak I iskrena ljubav ocigledno su kroz kapiju prosli nekako cudno I mucno. Plemkinja, cvrsto je drzana u stegama tradicionalnog mentaliteta. A on,moderniji,nije razumeo njen nacin iskazivanja ljubavi. To ih je kostalo zajednickog zivota. Vremena zatvaraju svoje kapije,ali ostaje da se pamti tragican zivot jedne Hasanaginice I njena iskrena ljubav.
"NETKO BESE STRAHINJICU BANE" ili "LIK BANOVIC STRAHINJE"
Silan junak neutešnom narodu. To je bio Banović Strahinja.
Teško je bilo srpskom narodu pod Turcima. Njihovi zulumi su pretili da kroz dugih pet vekova zatru narod. Ubijanja, mučenja, odvođenja muške dece u janjičare, sve brojnije poturice, otimanje srpskih žena, sve je to pretilo opstanku naroda. A čime se on branio osim sabljom i buzdovanom? Šta je sprečilo narod da izgubi nadu? Ko ga je branio i svakom čoveku davao primer kako se boriti? Srpski epski junaci! Kao knez Lazar, Toplica Milan, Kosančic Ivan, Jug-Bogdan i devet Jugovića... Ali među svima njima se ističe Banović Strahinja, nekim neobičnim za ono vreme čudnim osobinama.
On se uklapao u lik pravog srednjovekovnog junaka i po izgledu, i junaštvu, i po položaju u društvu. Kao i svi naši epski junaci, imao je konja veštog boju koji mu je ne jednom spasao glavu. Voleo je svog psa što govori da je često i rado lovio. Poštovao je i dičio se svojom tazbinom. Nije mala stvar za jednog momka iz neke " malene Banjske kraj Kosova'' da bude zet Jug-Bogdanov. I baš na tom poštovanju je napravio najveću gresku. Predugo je ostao u tazbini, prijalo mu je što su ga tako cenili, sedeo je ''uz desno rame'' Jug-Bogdanu, na počasnom mestu. Sve mu je to godilo i učinilo da zaboravi na svoje obaveze- da brani svoju ''malenu Banjsku'. Ali kada mu je stigla ''knjiga'' majčina, on pokazuje kakav je u stvari junak, bez mane i straha. Sve je izgubio, dvore, sluge, majka mu je pregažena, i jedino je njegova ljuba živa i zdrava, ali u ropstvu.
I tu počinje da se vidi razlika izmedju tada društveno prihvaćenog stava prema ženama i Strahinjinog. Tast mu, na molbu da dozvoli da pođe po ljubu sa svojih sedam šura, odgovara da mu je on, zet, mio, ali da nema pameti kad tako nesto uopste pomišlja. On svoju decu ne da, a njega ce da oženi boljom. Za ćerku kaze da je ''vrag odnesao''. A iz oproštaja koji je Strahinjicu-bane imao cak i za Turcina, koga je pustio iz ropstva i oprostio mu dug, vidimo da je on čovek koji razume sve ljude. Krivica tog derviša je bila samo ta što je Turčin. Ljuba je bila na silu odvedena, ali je na molbu da mu pomogne u boju stala protiv njega. Pa, i onda joj je Strahinja oprostio jer je sebe smatrao krivim što je do otmice doslo. A kada je njegov tast naredio sinovima da ubiju sestru, on je zaštitio, jer oseća da je ona kao slaba žena, manje pogrešila izdavši ga, nego silni junaci od njegovih šura, koji na Turke nisu smeli poći, ali spremno vade noževe da ubiju sestru.
Ta osobina da pošteno prizna sopstvenu krivicu i krivicu slavnih Jugovića, i da se opredeli da oprosti svojoj ljubi je neobično za ono vreme. Ta savremena osobina ga izdvaja iz kola ostalih kosovskih junaka.
Teško je bilo srpskom narodu pod Turcima. Njihovi zulumi su pretili da kroz dugih pet vekova zatru narod. Ubijanja, mučenja, odvođenja muške dece u janjičare, sve brojnije poturice, otimanje srpskih žena, sve je to pretilo opstanku naroda. A čime se on branio osim sabljom i buzdovanom? Šta je sprečilo narod da izgubi nadu? Ko ga je branio i svakom čoveku davao primer kako se boriti? Srpski epski junaci! Kao knez Lazar, Toplica Milan, Kosančic Ivan, Jug-Bogdan i devet Jugovića... Ali među svima njima se ističe Banović Strahinja, nekim neobičnim za ono vreme čudnim osobinama.
On se uklapao u lik pravog srednjovekovnog junaka i po izgledu, i junaštvu, i po položaju u društvu. Kao i svi naši epski junaci, imao je konja veštog boju koji mu je ne jednom spasao glavu. Voleo je svog psa što govori da je često i rado lovio. Poštovao je i dičio se svojom tazbinom. Nije mala stvar za jednog momka iz neke " malene Banjske kraj Kosova'' da bude zet Jug-Bogdanov. I baš na tom poštovanju je napravio najveću gresku. Predugo je ostao u tazbini, prijalo mu je što su ga tako cenili, sedeo je ''uz desno rame'' Jug-Bogdanu, na počasnom mestu. Sve mu je to godilo i učinilo da zaboravi na svoje obaveze- da brani svoju ''malenu Banjsku'. Ali kada mu je stigla ''knjiga'' majčina, on pokazuje kakav je u stvari junak, bez mane i straha. Sve je izgubio, dvore, sluge, majka mu je pregažena, i jedino je njegova ljuba živa i zdrava, ali u ropstvu.
I tu počinje da se vidi razlika izmedju tada društveno prihvaćenog stava prema ženama i Strahinjinog. Tast mu, na molbu da dozvoli da pođe po ljubu sa svojih sedam šura, odgovara da mu je on, zet, mio, ali da nema pameti kad tako nesto uopste pomišlja. On svoju decu ne da, a njega ce da oženi boljom. Za ćerku kaze da je ''vrag odnesao''. A iz oproštaja koji je Strahinjicu-bane imao cak i za Turcina, koga je pustio iz ropstva i oprostio mu dug, vidimo da je on čovek koji razume sve ljude. Krivica tog derviša je bila samo ta što je Turčin. Ljuba je bila na silu odvedena, ali je na molbu da mu pomogne u boju stala protiv njega. Pa, i onda joj je Strahinja oprostio jer je sebe smatrao krivim što je do otmice doslo. A kada je njegov tast naredio sinovima da ubiju sestru, on je zaštitio, jer oseća da je ona kao slaba žena, manje pogrešila izdavši ga, nego silni junaci od njegovih šura, koji na Turke nisu smeli poći, ali spremno vade noževe da ubiju sestru.
Ta osobina da pošteno prizna sopstvenu krivicu i krivicu slavnih Jugovića, i da se opredeli da oprosti svojoj ljubi je neobično za ono vreme. Ta savremena osobina ga izdvaja iz kola ostalih kosovskih junaka.
EVGENIJE ONJEGIN - ROMAN
Evgenija Onjegina je Puskin zapoceo dok je bio u progonstvu na jugu Rusije(Kavkaz,Krim) od 1820-1825 godine.Romaneskna prica je sasvim jednostavna.Tatjana,djevojka iz palanke,zaljubljuje se u uobrazenog Moskovljanina koji se zanosi svojim evropskim manirima.On je hladan,kao da ne primjecuje o cemu se radi.Tatjana,mlada i naivna,pise pismo Onjeginu i otkriva svoju ljubav.Onjegin joj daje na znanje da njih dvoje nisu par.Tatjana duboko pati.Ona je simbol one Rusije koja je prirodna i zdrava,nezatrovana "evropejstvom".Onjegin je covjek bez cilja i bez smisla u zivotu pa mu je,sasvim prirodno, zivot dosadan i bezvrijedan.Oko njih tece zivot,prolaze ljudi i dogadjaji,atmosfera,Rusija sa svim onim sto jeste i sto ima.Drugi susret Tatjane i Onjegina dogadja se u novim okolnostima. Ona je sada kneginja ali udata za bogatog starca.Onjegin,koji je zivjeo prazan zivot,pomisli da je sada prilika da pridje Tatjani,da joj pise.To i cini.Ali Tatjana odgovara:"Imam namjeru ostati vjerna u braku."Dok je Onjeginovo odbijanje cin naduvenosti i samozadovoljstva,Tatjanino je visokomoralan cin.
U Evgeniju Onjeginu primjenjena su dva plana prikazivanja:narativni i lirski.NARATIVNI PLAN je spoljasnji pristup vremenu,dogadjajima,licnostima i odlikuje ga objektivan ton prikazivanja.LIRSKI PLAN izrazava subjektivan ton. Lirsko je u pjesnikovom caskanju sa citaocima,u njegovim komentarima pojedinacnih postupaka junaka,u izrazavanju sopstvenih osjecanja i raspolozenja.
ONJEGIN
Onjegin je vrlo slozena licnost obiljezena brojnim i snaznim protivrjecnostima.On je,po obicaju koji je vladao u ruskom plemstvu,stekao solidno obrazovanje.Savladao je latinski i francuski jezik,upoznao anticku knjizevnost,izucavao istoriju...Kada je dosla mladost "od ucenja on dize ruke" i otiskuje se u lagodan zivot omladine bogatog plemstva(balovi,pozorista,udvaranja...}.On je inteligentan("ostar i hladan um") ostrouman i slatkorjeciv.Onjegin je vrlo protivrjecan karakter u kome uporedo egzistiraju razlicite i medjusobno iskljucive osobine .
Znao je nevjest da se tvori,
Da ljubomoran ,mracan biva;
Da razuvjeri,nagovori,
Da bude ohol i poslusan,
Pun paznje,ili ravnodusan.
Kako je rijecit bio sjajno,
A kako cutljiv osjecajno,
I nehajan u pismu strasnom;...
On je tipicni lik plemica sa pocetka 19. veka,koji je nezadovoljan svojom sredinom i napusta je,ali u njemu ostaju snazni tragovi te sredine u vidu vaspitanja,predrasuda i konvencija.One vladaju njime;odredjuju njegov karakter i ponasanje;odredjuju, konacno i njegovu sudbinu.Protivrjecnosti u licnosti Onjeginovoj ogledaju se i u njegovom odnosu prema Tatjani.Pri prvom susretu on ce zapaziti Tatjanu,ostavice ona na njega utisak,ali ga nece zainteresovati.Kada mu Tatjana pise,on je hladan i razocaran covjek kome nije stalo do porodicnih obaveza jer nije sposoban za osjecanje ljubavi i neznosti.Drugi susret sa Tatjanom,sada udatom zenom,damom iz visokog drustva cini preokret u svijesti i zivotu Onjeginovom:napustanje gordosti,priklanjanje licnoj sreci i ljubavi.Ali sada se ponavlja istorija uz zamjenu figura:on je taj koji pise pismo a ona ta koja ne odgovara,i odbija njegovo udvaranje.Jednom vec porazen razocaranjem u zivot on dozivljava konacan slom.Da bi pobjegao iz besmisla i praznine on krece na razna putovanja.Cilj u zivotu ne postoji,svrha se ne vidi.Po tome je Onjegin preteca "suvisnih ljudi" koji ce postati predmet postpuskinovske knjizevnosti..
TATJANA
Tatjana je odrastala i duhovno se razvijala u zdravoj seoskoj sredini koju karakterise patrijarhalni nacin zivota.Napajala se ljepotama ruske prirode a narodna predanja su bila prvi izvor znanja o svijetu i zivotu.To je u njoj razvilo ljubav prema ruskom selu koja je nikada nece napustiti.Ona je sanjarska priroda a samim tim osjetljiva i njezna.Tatjani su svi razgovori bili dosadni,ali se u njoj naglo pocela da budi ljubav i tu pocinje njen ljubavni roman.Ne moze da izdrzi,pise pismo Onjeginu,ogrijesivsi se o drustvene norme,obicaje i pravila ponasanja.Pismo je izraz nevine ali iskrene i tople ljubavi.Ona je svjesna razlike u drustvenom statusu ali ona i ne pomislja da je ta razlika bitna.Nakon razgovora sa Onjeginom njen svijet se srusio,njezna dusa je grubo povredjena,prva ljubav je prezrena.To je osetljivu Tatjanu dotuklo.
"Tatjana tuguje i cami,
Samuje,gasi se i vene;
Sad nista vise nju ne mami;
Ne doima se duse njene."...
Tatjana se prema svojoj nesreci odnosila dostojanstveno;kasnije isto tako dostojanstveno odbija Onjeginovo udvaranje.U njenom odgovoru je visokomoralni stav:ona nije srecna,i dalje voli Onjegina ali je sada udata zena,odgovorna i stabilna licnost koja nece da blati ni sebe ni muza.Tatjana je najtopliji,najljepsi i najljudskiji lik romana:U njegovo oblikovanje Puskin je unio sve svoje pjesnicko umijece i cijelo svoje srce.
U Evgeniju Onjeginu primjenjena su dva plana prikazivanja:narativni i lirski.NARATIVNI PLAN je spoljasnji pristup vremenu,dogadjajima,licnostima i odlikuje ga objektivan ton prikazivanja.LIRSKI PLAN izrazava subjektivan ton. Lirsko je u pjesnikovom caskanju sa citaocima,u njegovim komentarima pojedinacnih postupaka junaka,u izrazavanju sopstvenih osjecanja i raspolozenja.
ONJEGIN
Onjegin je vrlo slozena licnost obiljezena brojnim i snaznim protivrjecnostima.On je,po obicaju koji je vladao u ruskom plemstvu,stekao solidno obrazovanje.Savladao je latinski i francuski jezik,upoznao anticku knjizevnost,izucavao istoriju...Kada je dosla mladost "od ucenja on dize ruke" i otiskuje se u lagodan zivot omladine bogatog plemstva(balovi,pozorista,udvaranja...}.On je inteligentan("ostar i hladan um") ostrouman i slatkorjeciv.Onjegin je vrlo protivrjecan karakter u kome uporedo egzistiraju razlicite i medjusobno iskljucive osobine .
Znao je nevjest da se tvori,
Da ljubomoran ,mracan biva;
Da razuvjeri,nagovori,
Da bude ohol i poslusan,
Pun paznje,ili ravnodusan.
Kako je rijecit bio sjajno,
A kako cutljiv osjecajno,
I nehajan u pismu strasnom;...
On je tipicni lik plemica sa pocetka 19. veka,koji je nezadovoljan svojom sredinom i napusta je,ali u njemu ostaju snazni tragovi te sredine u vidu vaspitanja,predrasuda i konvencija.One vladaju njime;odredjuju njegov karakter i ponasanje;odredjuju, konacno i njegovu sudbinu.Protivrjecnosti u licnosti Onjeginovoj ogledaju se i u njegovom odnosu prema Tatjani.Pri prvom susretu on ce zapaziti Tatjanu,ostavice ona na njega utisak,ali ga nece zainteresovati.Kada mu Tatjana pise,on je hladan i razocaran covjek kome nije stalo do porodicnih obaveza jer nije sposoban za osjecanje ljubavi i neznosti.Drugi susret sa Tatjanom,sada udatom zenom,damom iz visokog drustva cini preokret u svijesti i zivotu Onjeginovom:napustanje gordosti,priklanjanje licnoj sreci i ljubavi.Ali sada se ponavlja istorija uz zamjenu figura:on je taj koji pise pismo a ona ta koja ne odgovara,i odbija njegovo udvaranje.Jednom vec porazen razocaranjem u zivot on dozivljava konacan slom.Da bi pobjegao iz besmisla i praznine on krece na razna putovanja.Cilj u zivotu ne postoji,svrha se ne vidi.Po tome je Onjegin preteca "suvisnih ljudi" koji ce postati predmet postpuskinovske knjizevnosti..
TATJANA
Tatjana je odrastala i duhovno se razvijala u zdravoj seoskoj sredini koju karakterise patrijarhalni nacin zivota.Napajala se ljepotama ruske prirode a narodna predanja su bila prvi izvor znanja o svijetu i zivotu.To je u njoj razvilo ljubav prema ruskom selu koja je nikada nece napustiti.Ona je sanjarska priroda a samim tim osjetljiva i njezna.Tatjani su svi razgovori bili dosadni,ali se u njoj naglo pocela da budi ljubav i tu pocinje njen ljubavni roman.Ne moze da izdrzi,pise pismo Onjeginu,ogrijesivsi se o drustvene norme,obicaje i pravila ponasanja.Pismo je izraz nevine ali iskrene i tople ljubavi.Ona je svjesna razlike u drustvenom statusu ali ona i ne pomislja da je ta razlika bitna.Nakon razgovora sa Onjeginom njen svijet se srusio,njezna dusa je grubo povredjena,prva ljubav je prezrena.To je osetljivu Tatjanu dotuklo.
"Tatjana tuguje i cami,
Samuje,gasi se i vene;
Sad nista vise nju ne mami;
Ne doima se duse njene."...
Tatjana se prema svojoj nesreci odnosila dostojanstveno;kasnije isto tako dostojanstveno odbija Onjeginovo udvaranje.U njenom odgovoru je visokomoralni stav:ona nije srecna,i dalje voli Onjegina ali je sada udata zena,odgovorna i stabilna licnost koja nece da blati ni sebe ni muza.Tatjana je najtopliji,najljepsi i najljudskiji lik romana:U njegovo oblikovanje Puskin je unio sve svoje pjesnicko umijece i cijelo svoje srce.
Kir Janja
Kir Janja je lik koji je stvoren po uzoru na Harpagona, iz Molijerove ,,Tvrdice"..Tvrdicu si radio ako ne proshle, onda ove godine , negde na pochetku..Analiza likova francuske tvrdice se , maltene, poklapa sa Sterijinom.. Ne bi trebalo da ti bude teshko.
,,Kir Janja" je oshtra satira izopachenih karaktera i naravi.
Kir Janja ni ne bi bio smeshan lik da njegova shkrtost nije hiperbolisana. On shtedi na banalnim stvarima, hrani, garderobi, izuzetno je vezan za novac, naziva ga svojom decom, shkrt je do te mere da se dvoumi i kad mu Juca postavi ultimatum : ili da joj kupi sheshir, ili da se ona vrati svojoj majci..Zbog sitnichavosti je vishe izgubio nego shto je dobio( cenkao se za konje dok nisu izginuli, jer nije hteo da plati zidare da im naprave shupu; sirce je iscurelo, jer je predugo stajalo u podrumu.. Kao mito notaru Mishicu nudi jabuku:hahaha::mrgreen:-to je meni na'jachi deo i to teshka srca.. Komichno je i to shto se u njemu vodi bitka izmedju tvrdichluka i ljubomore , tj. posesivnosti prema Juci.. Naravno preovladava tvrdichluk..Ako ti se bash ne chita, a i jezik jeste malkice konfuzan , pomeshan sa grchkim, pogledaj "Kir Janju" sa Vojom Brajovicem u glavnoj ulozi.. Igra i Branimir Brstina kao notarosh..iii Josif Tatic, i ne znam ko josh.. Nisam bash skoro gledala, mozzda proshle , pretproshle ustvari godine, i umirala sam.. Veruj, nasmejacesh se dvaput vishe nego shto je pristojno. i iskristalisace ti se komichno kod Janje
,,Kir Janja" je oshtra satira izopachenih karaktera i naravi.
Kir Janja ni ne bi bio smeshan lik da njegova shkrtost nije hiperbolisana. On shtedi na banalnim stvarima, hrani, garderobi, izuzetno je vezan za novac, naziva ga svojom decom, shkrt je do te mere da se dvoumi i kad mu Juca postavi ultimatum : ili da joj kupi sheshir, ili da se ona vrati svojoj majci..Zbog sitnichavosti je vishe izgubio nego shto je dobio( cenkao se za konje dok nisu izginuli, jer nije hteo da plati zidare da im naprave shupu; sirce je iscurelo, jer je predugo stajalo u podrumu.. Kao mito notaru Mishicu nudi jabuku:hahaha::mrgreen:-to je meni na'jachi deo i to teshka srca.. Komichno je i to shto se u njemu vodi bitka izmedju tvrdichluka i ljubomore , tj. posesivnosti prema Juci.. Naravno preovladava tvrdichluk..Ako ti se bash ne chita, a i jezik jeste malkice konfuzan , pomeshan sa grchkim, pogledaj "Kir Janju" sa Vojom Brajovicem u glavnoj ulozi.. Igra i Branimir Brstina kao notarosh..iii Josif Tatic, i ne znam ko josh.. Nisam bash skoro gledala, mozzda proshle , pretproshle ustvari godine, i umirala sam.. Veruj, nasmejacesh se dvaput vishe nego shto je pristojno. i iskristalisace ti se komichno kod Janje
MARKO KRALJEVIC KAO KNJIZEVNI LIK
Marko Kraljevic je definitivno bio najpopularniji junak kod narodnih pjevaca i pripovjedaca, koji su stvorili mit o covjeku nenadmasne snage i hrabrosti. Bio je zastitnik Srba od surovih turskih osvajaca i kao takav ulivao je narodu nadu u srca. To je bilo veoma znacajno, jer se na taj nacin Srbi istrajali pod turskim jarmom sa neunistivim snom o slobodi, koji su davno izgubili. Stvarajuci u svojoj masti takve likove poput Marka, oni su vjerovali da ce Bog da se smiluje na njihove patnje i zaista posalje junake takvih sposobnosti, koji bi ih oslobotili otomanskih okova. Iako je Marko Kraljevic u stvarnom zivotu bio turski vazal, tj. izdajnik koji se borio na turskoj strani, njima je bilo potrebno da vjeruju da postoji takav junak, hrabar i neunistiv, koji ce ih voditi do slobode.
Marko je u pjesmama, dakle, opisan kao veoma krupan covjek izuzetne snage, mudar i hrabar. Posjedovao je i druge talente, a jedan od njih je da je mogao zaista mnogo da popije, a da se ne napije. Napomenimo i da nije mogao nikuda bez vina. Vjesto je baratao topuzom teskim 66 oka, koji je dosao glave svim Turcima i "negativcima" koji bi se sa njim uhvatili u kostac. Nije bilo stvora koji ga se nije plasio. Njegova majka Jevrosima, koja ga je odgojila bez pokojnog oca Vukasina, bila mu je zivotni savjetnik. Kao mudra i stara zena davala mu je savjete koji bi mu pomogli u zivotu.
Bio je tvrdoglav pa nije poslusao majcine savjete da se mane hajducenja.
Marko Kraljevic je imao konja Sarca od koga se nije odvajao. Zivio je veoma dugo(u nekim pjesmama pominjano je i 300 godina), a o njegovoj smrti vezano je vise legendi. Najprihvacenija je da nije umro od maca, u boju, sto bi se ocekivalo od takvog ratnika, nego mu je bog jednostavno uzeo dusu ka sebi na planini Urvini. Marko je prije toga bacio svoj topuz u debelo more i rekao: "Kad moj topuz iz mora izis'o, onda 'vaki junak postanu!"
Druga legenda kaze da se sa Sarcem sklonio u jednu duboku pecinu, u kojoj spava dubokim snom, cekajuci trenutak kada ce ponovo njegovom narodu biti potrebna njegova junastva.
Marko je u pjesmama, dakle, opisan kao veoma krupan covjek izuzetne snage, mudar i hrabar. Posjedovao je i druge talente, a jedan od njih je da je mogao zaista mnogo da popije, a da se ne napije. Napomenimo i da nije mogao nikuda bez vina. Vjesto je baratao topuzom teskim 66 oka, koji je dosao glave svim Turcima i "negativcima" koji bi se sa njim uhvatili u kostac. Nije bilo stvora koji ga se nije plasio. Njegova majka Jevrosima, koja ga je odgojila bez pokojnog oca Vukasina, bila mu je zivotni savjetnik. Kao mudra i stara zena davala mu je savjete koji bi mu pomogli u zivotu.
Bio je tvrdoglav pa nije poslusao majcine savjete da se mane hajducenja.
Marko Kraljevic je imao konja Sarca od koga se nije odvajao. Zivio je veoma dugo(u nekim pjesmama pominjano je i 300 godina), a o njegovoj smrti vezano je vise legendi. Najprihvacenija je da nije umro od maca, u boju, sto bi se ocekivalo od takvog ratnika, nego mu je bog jednostavno uzeo dusu ka sebi na planini Urvini. Marko je prije toga bacio svoj topuz u debelo more i rekao: "Kad moj topuz iz mora izis'o, onda 'vaki junak postanu!"
Druga legenda kaze da se sa Sarcem sklonio u jednu duboku pecinu, u kojoj spava dubokim snom, cekajuci trenutak kada ce ponovo njegovom narodu biti potrebna njegova junastva.
ROMEO I JULIJA – ŠEKSPIR
Rođen 1564. godine u Strafordu, u srcu seoske Engleske, Šekspir je verovatno najznačajniji pisac iz doba renesanse. Njegov književni opus obuhvata dve velike poeme („Venera i Adonis“, „Otmica Lukrecije“), zbirku od 154 soneta i trideset šest drama, komedija, istorija i tragedija. Šekspirovo celokupno delo može se podeliti u četiri kategorije: komedije i istorijske drame (napisane do 1596.god); velike i vedre komedije (od 1596-1600); tragedije (1601-1609); period romantičnih drama ili tragikomedija (1609-1612).
Jedna od njegovih prvih velikih tragedija – „Romeo i Julija“ – napisana je 1594, i odmah je Šekspiru donela reputaciju velikog dramskog pesnika. Podjednako dobro prihvatili su je i plemstvo i široke narodne mase, kao i tadašnja književna kritika. Zahvaljujući slavi „Romea i Julije“, Šekspir je osnovao londonsko pozorište „Glob“.
Iako napisana u prvoj fazi stvaralaštva, kojoj pripadaju komedije, ova više dramska poema nego drama, smatra se prvom Šekspirovom tragedijom. U njoj ima veselosti i elemenata komike, ali se, nakon vrhunca, radnja dalje razvija tužno-dramatično, da bi se, na kraju, završila tragično. Lirski karakter „Romea i Julije“ označava pesnikovu prelaznu fazu iz lirike u dramu. Hor, kao intermeco između scena ili prolog, služi da, u obliku soneta, rezimira situaciju koja se dogodila u prethodnoj sceni ili da nagovesti šta će se dogoditi u narednoj.
Legenda o nesrećnim ljubavnicima veoma je stara i bila je popularna i pre nego što je Šekspir napisao tragediju. U hronici italijanskog grada Verone, spominje se priča o Montekijima i Kapuletijima iz 1303.godine, to jest o ljubavi između mladića Romea i devojke Julije (Đulijete), koji potiču iz zavađenih porodica.
Nema ni jednog Šekspirovog dela u kojem se ljubav ne pojavljuje: bilo kao zahvalna tema razgovora, pokretačka snaga likova ili, najčešće, kao preporodilačko osećanje koje vraća radost prvog viđenja lepote u svetu. U većini Šekspirovih dela, tuga ili radost zaljubljenika vraćaju njegove tragične usamljenike u naš svet, a nas približavaju njima. Za razliku od brojnih komedija u kojima ljubavnici uvek imaju svoj kutak gde im niko ne smeta, Romeo i Julija su okruženi svetom svakodnevice i ugroženi silama mržnje. Nad poezijom njihove ljubavi nadneo se mač proznih sila onih od kojih zavise. Romeo i Julija protiv Verone; ili deca u ljubavi protiv roditelja u mržnji; mladi protiv starih koji su zaboravili na mladost i protiv onih mladih koji neće za nju da znaju... Ukratko, reč je o sukobu između velike i idealne ljubavi sa malim i stvarnim svetom.
Radnja Šekspirove tragedije smeštena je u autentični ambijent legende – u Veronu, ali se događa u vremenskim okvirima XVI veka. Sve se odvija munjevitom brzinom, u toku od samo nekoliko dana. Mladi Romeo i četrnaestogodišnja Julija sreću se na maskenbalu u domu Kapuletijevih, na kojeg Romeo krišom dolazi, jer on pripada Montekijevim koji su, zbog neke stare razmirice, u sukobu sa porodicom Kapuleti. Ta tvrdoglava upornost dve porodice, koje se inate u međusobnom plemićkom ratovanju, onemogućiće da se ludo zaljubljeni mladi par javno i slobodno spoji bračnom vezom. Pošto su se tajno venčali, njih dvoje kuju plan kako da se oslobode porodičnih stega i pobegnu iz Verone. No, zamršena situacija, splet nesrećnih okolnosti i igra sudbine učiniće svoje: Julija će simulirati svoju smrt uspavljujućim napitkom, a Romeo će, ne dobivši na vreme vest o njenoj maloj zaveri, u tu smrt poverovati i ubiti se u grobnici svoje dragane. Probuđena Julija će, pošto ugleda mrtvo telo svog ljubavnika (i muža), učiniti isto: svoje srce probošće Romeovim nožem. Tek nakon njihove smrti, porodice će se pomiriti. Tako je romantična i, verovatno, najdirljivija legenda o večitoj ljubavi ovekovečena u Šekspirovom remek-delu.
Romeovo i Julijino samoubistvo je, u stvari, poslednji i vrhunski izraz njihove ljubavi. Da bi ostala ono što jeste i bila više od toga, njihova ljubav mora prestati da postoji u svom zemaljskom vidu. Međutim, iza njihovog odlaska ostaje jedno osećanje i jedno saznanje. Posmatrajući tužni prizor roditelja nad mrtvim telima svoje dece, knez na kraju kaže:
„Sumoran mir jutro donosi nam ovo,
sunce od tuge ne moze da sine.”
Najupečatljiviji su likovi glavnih junaka: Romea i Julije. Njihova veza je do krajnosti idealizovana, „savršena“ ljubav sa diskretnim nagoveštajima strasti. Julijine reči, izgovorene nakon što je prvi put ugledala Romea, stavljaju do znanja čitaocu da takva ljubav nema srećnu perspektivu.
Interesantan je lik Romea koji, iz nestašnog mladića lako zaljubljive prirode, izrasta u ozbiljnog i zrelog muškarca, spremnog da se žrtvuje zbog ljubavi. (Inače, na italijanskom jeziku, „Romeo“ znači „hodočasnik“.)
Takođe, tu je i Paris, mladi plemić i nesuđeni Julijin muž – još jedan do očaja zaljubljen muškarac, koji se, zbog neuzvraćenih osećanja, survava u tragičnu smrt. Zatim dadilja, Julijino „rame za plakanje“, majka umesto majke, najbolji prijatelj pun razumevanja, savetodavac toplog srca; Merkucio – Romeov prijatelj, koga krasi zdravorazumsko rasuđivanje i požrtvovanost. Otac Lavrentije je najbliži ljubavnicima i najviše u stanju da saoseća sa njima.
Mnoštvo sporednih likova čini galeriju različitih karaktera koji, svi zajedno, čine tragediju psihološki istančanom.
Neke scene iz „Romea i Julije“ smatraju se „antologijskim“; takva je, na primer, u drugom činu, čuvena scena u vrtu Kapuletijevih, kada se Julija pojavljuje na balkonu i prvi put razmenjuje ljubavne izjave sa Romeom. Ili, u trećem činu, sceni petoj, dijalog Romea i Julije, koji ima šaljivu notu bračne razmirice oko toga da li ptičija pesma pripada ševi ili slavuju.
Kod nas je, 1874, ovu tragediju preveo pesnik Laza Kostić, veliki poznavalac Šekspirovog dela. Jedan kritičar (Sv. Nikolajević) tada je primetio: „Delo Romeo i Julija opeva ljubav, od njenog prvog, još nesvesnog šaputanja sa prorodom, koja se istom budi, do njene valovite siline, kad joj, kao nekoj nadzemnoj silini, obični izumi čovečijeg razuma ne mogu odoleti; predstavlja razviće ljubavi od njenog nevinog igranja sa suzama i uzdasima besposlene momčadi i devojaka do užasne krvi u grobnici veronskoj...
Jedna od njegovih prvih velikih tragedija – „Romeo i Julija“ – napisana je 1594, i odmah je Šekspiru donela reputaciju velikog dramskog pesnika. Podjednako dobro prihvatili su je i plemstvo i široke narodne mase, kao i tadašnja književna kritika. Zahvaljujući slavi „Romea i Julije“, Šekspir je osnovao londonsko pozorište „Glob“.
Iako napisana u prvoj fazi stvaralaštva, kojoj pripadaju komedije, ova više dramska poema nego drama, smatra se prvom Šekspirovom tragedijom. U njoj ima veselosti i elemenata komike, ali se, nakon vrhunca, radnja dalje razvija tužno-dramatično, da bi se, na kraju, završila tragično. Lirski karakter „Romea i Julije“ označava pesnikovu prelaznu fazu iz lirike u dramu. Hor, kao intermeco između scena ili prolog, služi da, u obliku soneta, rezimira situaciju koja se dogodila u prethodnoj sceni ili da nagovesti šta će se dogoditi u narednoj.
Legenda o nesrećnim ljubavnicima veoma je stara i bila je popularna i pre nego što je Šekspir napisao tragediju. U hronici italijanskog grada Verone, spominje se priča o Montekijima i Kapuletijima iz 1303.godine, to jest o ljubavi između mladića Romea i devojke Julije (Đulijete), koji potiču iz zavađenih porodica.
Nema ni jednog Šekspirovog dela u kojem se ljubav ne pojavljuje: bilo kao zahvalna tema razgovora, pokretačka snaga likova ili, najčešće, kao preporodilačko osećanje koje vraća radost prvog viđenja lepote u svetu. U većini Šekspirovih dela, tuga ili radost zaljubljenika vraćaju njegove tragične usamljenike u naš svet, a nas približavaju njima. Za razliku od brojnih komedija u kojima ljubavnici uvek imaju svoj kutak gde im niko ne smeta, Romeo i Julija su okruženi svetom svakodnevice i ugroženi silama mržnje. Nad poezijom njihove ljubavi nadneo se mač proznih sila onih od kojih zavise. Romeo i Julija protiv Verone; ili deca u ljubavi protiv roditelja u mržnji; mladi protiv starih koji su zaboravili na mladost i protiv onih mladih koji neće za nju da znaju... Ukratko, reč je o sukobu između velike i idealne ljubavi sa malim i stvarnim svetom.
Radnja Šekspirove tragedije smeštena je u autentični ambijent legende – u Veronu, ali se događa u vremenskim okvirima XVI veka. Sve se odvija munjevitom brzinom, u toku od samo nekoliko dana. Mladi Romeo i četrnaestogodišnja Julija sreću se na maskenbalu u domu Kapuletijevih, na kojeg Romeo krišom dolazi, jer on pripada Montekijevim koji su, zbog neke stare razmirice, u sukobu sa porodicom Kapuleti. Ta tvrdoglava upornost dve porodice, koje se inate u međusobnom plemićkom ratovanju, onemogućiće da se ludo zaljubljeni mladi par javno i slobodno spoji bračnom vezom. Pošto su se tajno venčali, njih dvoje kuju plan kako da se oslobode porodičnih stega i pobegnu iz Verone. No, zamršena situacija, splet nesrećnih okolnosti i igra sudbine učiniće svoje: Julija će simulirati svoju smrt uspavljujućim napitkom, a Romeo će, ne dobivši na vreme vest o njenoj maloj zaveri, u tu smrt poverovati i ubiti se u grobnici svoje dragane. Probuđena Julija će, pošto ugleda mrtvo telo svog ljubavnika (i muža), učiniti isto: svoje srce probošće Romeovim nožem. Tek nakon njihove smrti, porodice će se pomiriti. Tako je romantična i, verovatno, najdirljivija legenda o večitoj ljubavi ovekovečena u Šekspirovom remek-delu.
Romeovo i Julijino samoubistvo je, u stvari, poslednji i vrhunski izraz njihove ljubavi. Da bi ostala ono što jeste i bila više od toga, njihova ljubav mora prestati da postoji u svom zemaljskom vidu. Međutim, iza njihovog odlaska ostaje jedno osećanje i jedno saznanje. Posmatrajući tužni prizor roditelja nad mrtvim telima svoje dece, knez na kraju kaže:
„Sumoran mir jutro donosi nam ovo,
sunce od tuge ne moze da sine.”
Najupečatljiviji su likovi glavnih junaka: Romea i Julije. Njihova veza je do krajnosti idealizovana, „savršena“ ljubav sa diskretnim nagoveštajima strasti. Julijine reči, izgovorene nakon što je prvi put ugledala Romea, stavljaju do znanja čitaocu da takva ljubav nema srećnu perspektivu.
Interesantan je lik Romea koji, iz nestašnog mladića lako zaljubljive prirode, izrasta u ozbiljnog i zrelog muškarca, spremnog da se žrtvuje zbog ljubavi. (Inače, na italijanskom jeziku, „Romeo“ znači „hodočasnik“.)
Takođe, tu je i Paris, mladi plemić i nesuđeni Julijin muž – još jedan do očaja zaljubljen muškarac, koji se, zbog neuzvraćenih osećanja, survava u tragičnu smrt. Zatim dadilja, Julijino „rame za plakanje“, majka umesto majke, najbolji prijatelj pun razumevanja, savetodavac toplog srca; Merkucio – Romeov prijatelj, koga krasi zdravorazumsko rasuđivanje i požrtvovanost. Otac Lavrentije je najbliži ljubavnicima i najviše u stanju da saoseća sa njima.
Mnoštvo sporednih likova čini galeriju različitih karaktera koji, svi zajedno, čine tragediju psihološki istančanom.
Neke scene iz „Romea i Julije“ smatraju se „antologijskim“; takva je, na primer, u drugom činu, čuvena scena u vrtu Kapuletijevih, kada se Julija pojavljuje na balkonu i prvi put razmenjuje ljubavne izjave sa Romeom. Ili, u trećem činu, sceni petoj, dijalog Romea i Julije, koji ima šaljivu notu bračne razmirice oko toga da li ptičija pesma pripada ševi ili slavuju.
Kod nas je, 1874, ovu tragediju preveo pesnik Laza Kostić, veliki poznavalac Šekspirovog dela. Jedan kritičar (Sv. Nikolajević) tada je primetio: „Delo Romeo i Julija opeva ljubav, od njenog prvog, još nesvesnog šaputanja sa prorodom, koja se istom budi, do njene valovite siline, kad joj, kao nekoj nadzemnoj silini, obični izumi čovečijeg razuma ne mogu odoleti; predstavlja razviće ljubavi od njenog nevinog igranja sa suzama i uzdasima besposlene momčadi i devojaka do užasne krvi u grobnici veronskoj...
Zivot Mileve Maric Anshtajn
Mileva Maric rodjena je 19.12.1875. u bogatoj porodici u Titelu (tada deo Austro-Ugarske) kao najstarija od troje dece u porodici. Prilikom rodjenja ishcheshen joj je kuk pa joj je leva noga bila kraca. Imala je mladju sestru Zorku i brata Milosha. Mileva je 1886. godine krenula u gimnaziju u Novom Sadu ali se prebacila u gimnaziju u Sremskoj Mitrovici. Maturirala je kao najbolja uchenica iz matematike i fizike. Od 1890. godine ishla je u posebnu shkolu u Shapcu gde si inache ishli samo dechaci. 1896. godine otishla je na studije fizike i matematike u Cirihu. Jedan od njenih kolega bio je Albert anshtajn koji je tad imao 17. godina. Njih dvoje su se zblizili. Njeni roditelji se nisu protivili toj vezi jer su znali da su njene shanse za brak male zbog njene bolesti,medjutim Albertovi roditelji su se tome protivili jer je ona bila 3 godine starija i nije bila Jevrajka. Albert je diplomirao i otishao kuci za raspust,a Mileva je ostala u Cirihu pripremajuci se da polaze ispite. Mileva i Anshtajn su se ponovosreli na jezeru Komo,a nekioliko nedelja kasnije ona je saznala da je trudna. 1902. u svojoj 27. godini Mileva je rodila cerku Liserl. Sa nezavrshenim fakultetom i vanbrachnim detetom osecala se kao sramota za porodicu. Sledece godine Albert i Mileva su se venchali. Liserl je obolela od sharlaha i nije poznato da li je umrla ili je data na usvajanje. Anshtajn se posvetio fizici,a Mileva se borila sa gubitkom deteta i neuspehom na fakultetu. Njihovi odnosi su se popravili rodjenjem sina Hansa Alberta. Albert je pocheo da se dopisuje sa bivshom devojkom i njihov brak je ponovo pao u krizu. Da bi vratili mir otishli su na odmor, a njihov drugi sin Eduard rodjen je 1910. godine. Posle nekoliko godina Albert je pronashao ljubavnicu,rodjaku Elzu Lovental. Mileva je sa decom otishla u Cirih,a 1916. godine Albert je zatrazio razvod od Mileve. Ona se od ovoga razbolela pa je o deci brinula njena sestra Zorka dok nije dozivela nervni slom. Zvanichno,Mileva i Anshtajn su se razveli 1919 godine,a Albert je ozenio Elzu. Anshtajn je novac koji je dobio od Nobelove nagrade predao Milevi,a ona ga je iskoristila za negu mladjeg sina koji je oboleo od shizofrenije. Hans Albert je sa svojom porodicom otishao u SAD. Dugovi koji su nastali zbog Eduardove bolest Mileva nije mogla da plati. zato je prodala dve kuce,a postojala je opasnost da ostane i bez trece pa se obratila Albertu za pomoc. Albert je pezeo kucu ali je ona tu mogla da zivi. Milevi je pozlillo nakon jednog Eduardovog nasilnog napada i onesvestila se. Umrla je 3 meseca kasnije u bolnici,a sahranjena je na cirishkom groblju Northdom,4.8.1948. godine. Shira javnost je saznala za njen grob tek 2003 godine zaslubom Petra Stojanovica. Njen grob nema spomen plochu,a iznad njenih ostataka leze ostatci josh nekoliko ljudi.
Krvava bajka
pesma ima naslov krvava bajka zato sto je zlocin o kome pesnikinja peva prosto neverovatan,a izvrsen je sredinom 20 veka u evropi kaja se ponosi svojom bogatom kulturnom tradicijom i naucnim progresom.U zelji da svemu tome prida prizvuk neverovatnog,fantastickog,a opet moguceg i opsteljudskog,koje ostaje da se prica mladima u stilu bajke.Desanka Maksimovic tako i zapocinje svoje delo:
bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom balkanu.....
Vreme kao da je izbrisalo pamcenje o nazivu zemlje u kojoj se tacno to dogodilo.To uostalom kao da i nije vazno.Vazno je da se to istinski dogodilo i da je to bilo "u nekoj zemlji"da je to "zemlja seljaka"i da je ta zemlja na Balkanu.Naziv zemlje se podrazumeva-Srbija
sta se tacno dogodilo u toj "zemlji seljaka "
dogodio se najveci zlocin,zlocin nad zlocinima-"krvavA bajka"
UMRLA JE MUCENICKOM SMRCU CETA djaka u istom danu
to je vazno ,jedino sto je vazno i za onoga koji slusa"krvavu bajku"i za onoga koji pripoveda:djaci su isterani iz ucionice i odvedeni na streljabnje,da se vise niko i nikada ne vrati.A po svemu su bili isti:po godini rodjenja,po skolskim obavezama, po svecanostima na koje su vodjeni , po bolestima od kojih su pelcovamni,po snovima i nadama i po danu ili trenutku kada su umrli.U tome i jeste tragika o kojoj peva pesnikinja.Niti su bili borci , niti ljudi koji kuju zavere i misle na neciju smrt.Oni su jednostavno bili djaci koji sede u klupama I RESAVAJU NEKE zadatke.Kao i svi drugi djaci imali su ocene,svoje sbnove i djacke tajner:PUNI POLETA I VERE U BuduCnost,u ljudsku srecu i dobrotu:imali su mnostvo planova koje su postavljali [pred sebe
i cinilo se svakom da ce dugo da ce vrlo dugo trcati ispod svoda plava dok sve Zadatke NA svetu ne posvrsava.......
tako su sanjarili oni koji su verovali u sebe u svoje svetle snove i zlatne ideale nimalo svesni da im se blizi skori kraj i da ce ostati svetle snove i stranama kamene citanke kao najveci i jedini junaci "krvave bajke",A kad je dosao trenutak pogibije,desilo se ono o cemu pre toga niko nije mastao.I AKO je dosao trenutak pogibije desilo se ono o cemu pre toga niko nije mastao,.IAko jos decaci i devojcice bez panike i straha "uzeli se za ruke" i "na streljanje posli mirno,PRIBRANO KAO DA SMRT NJE NISTA.tO UZIMANJE za ruku simbolise drugarsko bratsko i solidarnio ponasanje i poslednju zalju svih njih:da zavrse onako kako su i ziveli u svenu bliski jednaki slozni pa i onda kada se zauvek odlazi i ostavlja ovozemaljski zivot!eto ,iz tih razloga je doslo do promene u stihovima koji se ponavljaju,Prvi i drugi put pesnik istice:
...umrla je MUCENICKOM smrcu
ceta djaka
u ISTOM danu
u 3 ponavljanju doslo je do promene ,pa strogfa glasi
........umrla je JUNACKOM smrcu
ceta djaka
u ISTOM danu
bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom balkanu.....
Vreme kao da je izbrisalo pamcenje o nazivu zemlje u kojoj se tacno to dogodilo.To uostalom kao da i nije vazno.Vazno je da se to istinski dogodilo i da je to bilo "u nekoj zemlji"da je to "zemlja seljaka"i da je ta zemlja na Balkanu.Naziv zemlje se podrazumeva-Srbija
sta se tacno dogodilo u toj "zemlji seljaka "
dogodio se najveci zlocin,zlocin nad zlocinima-"krvavA bajka"
UMRLA JE MUCENICKOM SMRCU CETA djaka u istom danu
to je vazno ,jedino sto je vazno i za onoga koji slusa"krvavu bajku"i za onoga koji pripoveda:djaci su isterani iz ucionice i odvedeni na streljabnje,da se vise niko i nikada ne vrati.A po svemu su bili isti:po godini rodjenja,po skolskim obavezama, po svecanostima na koje su vodjeni , po bolestima od kojih su pelcovamni,po snovima i nadama i po danu ili trenutku kada su umrli.U tome i jeste tragika o kojoj peva pesnikinja.Niti su bili borci , niti ljudi koji kuju zavere i misle na neciju smrt.Oni su jednostavno bili djaci koji sede u klupama I RESAVAJU NEKE zadatke.Kao i svi drugi djaci imali su ocene,svoje sbnove i djacke tajner:PUNI POLETA I VERE U BuduCnost,u ljudsku srecu i dobrotu:imali su mnostvo planova koje su postavljali [pred sebe
i cinilo se svakom da ce dugo da ce vrlo dugo trcati ispod svoda plava dok sve Zadatke NA svetu ne posvrsava.......
tako su sanjarili oni koji su verovali u sebe u svoje svetle snove i zlatne ideale nimalo svesni da im se blizi skori kraj i da ce ostati svetle snove i stranama kamene citanke kao najveci i jedini junaci "krvave bajke",A kad je dosao trenutak pogibije,desilo se ono o cemu pre toga niko nije mastao.I AKO je dosao trenutak pogibije desilo se ono o cemu pre toga niko nije mastao,.IAko jos decaci i devojcice bez panike i straha "uzeli se za ruke" i "na streljanje posli mirno,PRIBRANO KAO DA SMRT NJE NISTA.tO UZIMANJE za ruku simbolise drugarsko bratsko i solidarnio ponasanje i poslednju zalju svih njih:da zavrse onako kako su i ziveli u svenu bliski jednaki slozni pa i onda kada se zauvek odlazi i ostavlja ovozemaljski zivot!eto ,iz tih razloga je doslo do promene u stihovima koji se ponavljaju,Prvi i drugi put pesnik istice:
...umrla je MUCENICKOM smrcu
ceta djaka
u ISTOM danu
u 3 ponavljanju doslo je do promene ,pa strogfa glasi
........umrla je JUNACKOM smrcu
ceta djaka
u ISTOM danu
Poslednja ispovest Antigone
Biti Antigona znaci biti hrabra i odlucna licnost. Znala je da se suocava sa smrcu, tamom podzemlja, a nisu je zaustavili ljudski stvoreni zakoni i naredbe. Odlucila je, iako svesna krivice koju ce ispastati, da postuje Bozje odredbe i pustila da je vodi ljubav sestre prema bratu.
Sinoc dok me je magla vodila u praproslost, njena ispovest u tamnoj jami glasila je otprilike ovako: "O gresko moja, zar si greska? Zar ja da prihvatim da mi brata rastrgnu zveri, da mu telo raznesu ptice? O sudbino, zasto si me takva izabrala? Zar bi ti svog brata dala raznosacima semena, da li bi mogla ziveti poslije? O zivote moj kratki, vise svetla ne videla, vise zore ne docekala. Da je Sfinga moje patnje znala, pitanja bi o meni postavljala. Hemone, tebi zena nisam bila; tebi, nerodeno dete, majka nisam bila. Bogovi vas sam moralni zakon postovala, probala sam mrtvo telo pepelom posuti i Vama ga predati, ljudska rec me kazni. A sad primite i mene, novog stanovnika podzemlja." Antigonino stradanje shvatam kao neku svetinju, olicenje neznosti i pozrtvovanosti. Izdigla se iznad svih, jer: "Necu stradati,a plemenita da me ne zadesi smrt." U zivotu treba imati cilj,nastojati ziveti u skladu sa sobom. Divno je osetiti ljubav i treba je uzvratiti, jer kada sebe celog ulozimo i damo, tek tada mozemo biti celi. Citajuci ovo delo i "uvlaceci" se u svaki stih, postala sam bogatija za jedno saznanje. Mislim da sam, ponekad, Antigona. Mozda smo svi mi. Svoju licnost najvise otkrivam u teskim situacijama i tada uvidjam sta sve mogu da ucinim. Kada istinski volim, posvetim se u potpunosti bez rezerve. Bez sumnje da bih mogla biti povredjena i porazena, jer mnogi Kreonti zagorcavaju zivot. Tada saznajem da , inace, nisam ni svesna koliko sam jaka i koliko mogu podneti. I tada nastojim da se uspravim, visoko poletim i prkosno kazem:"Za ljubav, ne za mrznju ja sam rodjena." Dok talasi udaraju, treba ostati nerazrusiv greben, dici se iznad vremena, kao Antigona. Kao mi.
Sinoc dok me je magla vodila u praproslost, njena ispovest u tamnoj jami glasila je otprilike ovako: "O gresko moja, zar si greska? Zar ja da prihvatim da mi brata rastrgnu zveri, da mu telo raznesu ptice? O sudbino, zasto si me takva izabrala? Zar bi ti svog brata dala raznosacima semena, da li bi mogla ziveti poslije? O zivote moj kratki, vise svetla ne videla, vise zore ne docekala. Da je Sfinga moje patnje znala, pitanja bi o meni postavljala. Hemone, tebi zena nisam bila; tebi, nerodeno dete, majka nisam bila. Bogovi vas sam moralni zakon postovala, probala sam mrtvo telo pepelom posuti i Vama ga predati, ljudska rec me kazni. A sad primite i mene, novog stanovnika podzemlja." Antigonino stradanje shvatam kao neku svetinju, olicenje neznosti i pozrtvovanosti. Izdigla se iznad svih, jer: "Necu stradati,a plemenita da me ne zadesi smrt." U zivotu treba imati cilj,nastojati ziveti u skladu sa sobom. Divno je osetiti ljubav i treba je uzvratiti, jer kada sebe celog ulozimo i damo, tek tada mozemo biti celi. Citajuci ovo delo i "uvlaceci" se u svaki stih, postala sam bogatija za jedno saznanje. Mislim da sam, ponekad, Antigona. Mozda smo svi mi. Svoju licnost najvise otkrivam u teskim situacijama i tada uvidjam sta sve mogu da ucinim. Kada istinski volim, posvetim se u potpunosti bez rezerve. Bez sumnje da bih mogla biti povredjena i porazena, jer mnogi Kreonti zagorcavaju zivot. Tada saznajem da , inace, nisam ni svesna koliko sam jaka i koliko mogu podneti. I tada nastojim da se uspravim, visoko poletim i prkosno kazem:"Za ljubav, ne za mrznju ja sam rodjena." Dok talasi udaraju, treba ostati nerazrusiv greben, dici se iznad vremena, kao Antigona. Kao mi.
Na Drini ćuprija
Najpoznatiji roman Ive Andrića, „Na Drini ćurpija“ (1945), hronološki prati četiri veka zbivanja oko velikog mosta preko reke Drine u Višegradu, koji je izgradio veliki vezir Mehmed paša Sokolović, poreklom iz tih krajeva. Godine 1516. Mehmed paša je, prema vladajućem običaju uzimanja „danka u krvi“, kao srpski dečak na silu odveden u tursku vojsku i poturčen da bi se kasnije uzdigao lestvicama vlasti i postao prvi do sultana. Kao moćnik, odlučio je da u rodnom kraju podigne zadužbinu, veliki kameni most na jedanaest lukova. Most je integrativna tačka romaneskne naracije i njen glavni simbol. Sve prolazi, samo on ostaje da ukaže na trošnost ljudske sudbine. Most je mesto dodira istorijski verifikovanih ličnosti i bezimenih likova koji su plod piščeve imaginacije. Roman „Na Drini ćuprija“ u kojem se uglavnom dosledno hronološki opisuje svakodnevni život višegradske kasabe je, zapravo, „višegradska hronika“, pandan „Travničkoj hronici“ i „Omerpaši Latasu“ koji je „sarajevska hronika“: u sklopu toga hronikalnog troknjižja Ivo Andrić pripoveda o „turskim vremenima“ u Bosni. Roman počinje dugim geografskim opisom višegradskog kraja i navođenjem više legendi o nastanku mosta, od kojih je posebna markantna ona o uziđivanju hrišćanske dece u jedan od stubova. Poreklo legende je u nacionalnom mitu i epskoj viziji sveta koja je književni ekvivalent toga mita. Legende su po pravilu paralelne, imaju hrišćansku i muslimansku verziju. Kraj romana pada u 1914. godinu kada su trupe austrougarske monarhije, u povlačenju, ozbiljno oštetile most. Sa rušenjem mosta izdiše i Alihodža, jedan od najčešće pominjanih likova, koji simbolizuje kraj starih vremena. Između početka i kraja romana, između građenja i rušenja mosta, širi se pripovedački luk dug četiri stotine godine u kojem, u formi vrlo razvijenih epizoda, zapravo, celih priča, Andrić niže sudbine višegradskih ljudi, svih vera. „Na Drini ćuprija“ je po načinu tvorbe „novelistički roman“ jer nastaje nizanjem brojnih priča koje mogu stajati i samostalno. U tom romanu pisac je sproveo punu ciklizaciju svojih „višegradskih priča“, pa je tako od jednog tematskog ciklusa, postupkom ulančavanja nastala složena hronika. Neke likove iz romana „Na Drni ćuprija“ susrećemo i u Andrićevim pripovetakama (npr. Ćorkan, Toma Galus).
Slika društva, datog u istorijskom preseku, u romanu „Na Drini ćuprija“ toliko je razuđena i slojevita da se može reći kako pisac-hroničar iz nadtemporalne tačke tvorca jedne moderne legende „vidi kroz vreme“, prozire njegovu suštinu i raspoznaje i svedoči ograničenost ljudskih moći, podjednako onih koji veruju da moć imaju i onih koji tu moć nikako nemaju. Most, kao nemi svedok, pamti ukrštaj i prividno trpeljivo prožimanje, a u stvari antagonizam različitih kultura, vera i tradicija i dve civilizacije, istočne i zapadne. Most je, zapravo, postojana, jedina nepromenljiva, večita tačka na kojoj se trenje i komešanje što neminovno porađaju sukobe (na nivou likova i na nivou država) oseća i vidi jasnije nego drugde, u gotovo kristalno čistom, opredmećenom obliku. Roman o mostu se, kao i većina drugih Andrićevih romana i pripovedaka hrani istorijom Bosne, zemlje razmeđa na kojoj se sustiču i mešaju evropska i azijska religija i način života, vode ratovi i mirnodopske međukonfesionalne i političke borbe, i sklapaju kratka i varljiva primirja. Kao zemlja protivrečnosti Bosna nedri osobenu kulturu življenja, punu vitalizma ali i atavizma. Ljudi koji se, igrom sudbine, zatiču na takvoj pozornici, igraju samo kratkotrajne dramske epizode u velikom pozorištu istorije.
Slika društva, datog u istorijskom preseku, u romanu „Na Drini ćuprija“ toliko je razuđena i slojevita da se može reći kako pisac-hroničar iz nadtemporalne tačke tvorca jedne moderne legende „vidi kroz vreme“, prozire njegovu suštinu i raspoznaje i svedoči ograničenost ljudskih moći, podjednako onih koji veruju da moć imaju i onih koji tu moć nikako nemaju. Most, kao nemi svedok, pamti ukrštaj i prividno trpeljivo prožimanje, a u stvari antagonizam različitih kultura, vera i tradicija i dve civilizacije, istočne i zapadne. Most je, zapravo, postojana, jedina nepromenljiva, večita tačka na kojoj se trenje i komešanje što neminovno porađaju sukobe (na nivou likova i na nivou država) oseća i vidi jasnije nego drugde, u gotovo kristalno čistom, opredmećenom obliku. Roman o mostu se, kao i većina drugih Andrićevih romana i pripovedaka hrani istorijom Bosne, zemlje razmeđa na kojoj se sustiču i mešaju evropska i azijska religija i način života, vode ratovi i mirnodopske međukonfesionalne i političke borbe, i sklapaju kratka i varljiva primirja. Kao zemlja protivrečnosti Bosna nedri osobenu kulturu življenja, punu vitalizma ali i atavizma. Ljudi koji se, igrom sudbine, zatiču na takvoj pozornici, igraju samo kratkotrajne dramske epizode u velikom pozorištu istorije.
"Niko u starosti ne bi smeo da ostane sam"(Hemingvej - Starac i more)
Zbog covekove iskonske potrebe za ljubavlju, toplinom, on se kroz zivot trudi da bude okruzen ljudima koji ce ga voleti, koji ce mu se diviti, a samim tim i biti njegov oslonac i podrska. Zato covek gradi prijateljstva, osniva porodicu.
U mladosti mnogi ne razumeju pravu vrednost zivljenja.Misle da su sami sebi dovoljni. Jurcaju za karijerama, materijalnim osloncem, a ljubav i porodicu guraju u stranu. Vode se mislju " Mlad/a sam, imam vremena za te porodicne stvari! " Medjutim ne retko se desava, da kada to davno gurnuto u stranu pozelimo realizovati, kada pokusamo najlepsu lutku podsvesti oziveti, bude kasno. I nestigavsi se osvrnuti vec nas je docekala starost, ali sto je najjezivije - U SAMOCI! Najstrasnija je samoca u poznim godinama, tada covek nema izbora vec da se smireno preda poslednjem snu. Tuzno je da sve sto je stvarao, nema kome ostaviti, a to silno bogatstvo prestaje da ispunjava. Srecu, ali onu istinsku, covek je pomesao sa lagodnim zivotom punim uzivanja, samocu pokusava nadoknaditi novim stanom, automobilom i najtuznije pokusava kupiti ljubav! Danas, veoma je tesko spojiti u celinu srecnu i bogatu mladost, sa srecnom i ispunjenom staroscu. Zivot iziskuje mnoga odricanja, ali svako ko se zarad porodice odrekao ugledne i visoke karijere, nije se pokajao. Kada vide svoju decu ili unuke, srce im obuzme toplina, a starost im je ziva i ispunjena, STAROST IM JE MLADA!
Za primer nesrecne starosti, uvek uzmem svoju komsinicu sa prizemlja, koja nije imala nikoga osim svojih crnih macaka, zivela je sama. Niko je nije posecivao, niti je ona kuda isla. Svaki dan je sedela na ulazu, sa starim olinjalim mackom razgovarala, dok joj se on lenjo motao oko nogu ili pospano predeo u njenom krilu, dok ga je milovala svojim koscatim rukama. Kada bih prolazila kraj njih, nazivala bih joj dobar dan, ali mi se vise cinilo da mi macak klima glavom, a ne ona. Za njom se u vazduhu osecao miris sivila, a hladnoca je dugo lebdela nad njenim tragom. Bila sam jako mala, ali jos tada sam imala zelju da nikada ne budem tako sama, da moj zivot ne bude tako promasen, vec da ostavim svoj trag; da imam srecnu starost, kao sto sam imala detinjstvo, kao sto sada imam mladost.
Zaista, nesto najtuznije je docekati starost u samoci. Tesko je prilagoditi se i boriti se sam, uvek je lakse ako uz sebe imamo nekog kome je stalo da se zajedno radujemo svakom novom danu, da zajedno prizivamo dane mladosti, obojimo staracke dane bojama leptirova. Da nikada ne budete sami, vec da oko vas bude mreza srece kojom ste povezani sa drugim ljudima!!!
U mladosti mnogi ne razumeju pravu vrednost zivljenja.Misle da su sami sebi dovoljni. Jurcaju za karijerama, materijalnim osloncem, a ljubav i porodicu guraju u stranu. Vode se mislju " Mlad/a sam, imam vremena za te porodicne stvari! " Medjutim ne retko se desava, da kada to davno gurnuto u stranu pozelimo realizovati, kada pokusamo najlepsu lutku podsvesti oziveti, bude kasno. I nestigavsi se osvrnuti vec nas je docekala starost, ali sto je najjezivije - U SAMOCI! Najstrasnija je samoca u poznim godinama, tada covek nema izbora vec da se smireno preda poslednjem snu. Tuzno je da sve sto je stvarao, nema kome ostaviti, a to silno bogatstvo prestaje da ispunjava. Srecu, ali onu istinsku, covek je pomesao sa lagodnim zivotom punim uzivanja, samocu pokusava nadoknaditi novim stanom, automobilom i najtuznije pokusava kupiti ljubav! Danas, veoma je tesko spojiti u celinu srecnu i bogatu mladost, sa srecnom i ispunjenom staroscu. Zivot iziskuje mnoga odricanja, ali svako ko se zarad porodice odrekao ugledne i visoke karijere, nije se pokajao. Kada vide svoju decu ili unuke, srce im obuzme toplina, a starost im je ziva i ispunjena, STAROST IM JE MLADA!
Za primer nesrecne starosti, uvek uzmem svoju komsinicu sa prizemlja, koja nije imala nikoga osim svojih crnih macaka, zivela je sama. Niko je nije posecivao, niti je ona kuda isla. Svaki dan je sedela na ulazu, sa starim olinjalim mackom razgovarala, dok joj se on lenjo motao oko nogu ili pospano predeo u njenom krilu, dok ga je milovala svojim koscatim rukama. Kada bih prolazila kraj njih, nazivala bih joj dobar dan, ali mi se vise cinilo da mi macak klima glavom, a ne ona. Za njom se u vazduhu osecao miris sivila, a hladnoca je dugo lebdela nad njenim tragom. Bila sam jako mala, ali jos tada sam imala zelju da nikada ne budem tako sama, da moj zivot ne bude tako promasen, vec da ostavim svoj trag; da imam srecnu starost, kao sto sam imala detinjstvo, kao sto sada imam mladost.
Zaista, nesto najtuznije je docekati starost u samoci. Tesko je prilagoditi se i boriti se sam, uvek je lakse ako uz sebe imamo nekog kome je stalo da se zajedno radujemo svakom novom danu, da zajedno prizivamo dane mladosti, obojimo staracke dane bojama leptirova. Da nikada ne budete sami, vec da oko vas bude mreza srece kojom ste povezani sa drugim ljudima!!!
Tragicna sudbina lepotice Sofke ("Necista krv" - Borislav Stankovic )
Nosioci radnje ovog svevremenog romana, "Necista krv" , su likovi promasenog zivota, neostvarenih snova, bez prozivljene mladosti, pogresnih uverenja i poatrijarhalnog odgoja.
Sofka je glavni lik, radnja romana se vrti oko nje i bazira na njen zivot - ona je srediste zbivanja. Neobicne,savrsene lepote, drskog pogleda jako je privlacila ali istovremeno i plasila muskarce. Biserno bele puti,zanosnih oblina, duge bujne crne kose;jednostavno plenila je svojom pojavom. Aristokratskog drzanja, odgojena tako da misli da je iznad svih, da joj ostale devojke nisu ni blizu. Kada bi onako izazovno setala dvoristem ili stajala na kapiji, prodorno je posmatrala muskarce ne krijuci pogled, obraza rumenih zbog vrele krvi koja je tekla njenim venama. Cesto je nocu razmisljala o svojoj necistoj krvi, sanjala bi cudne snove od kojih se budila oblivena znojem, tesko disuci. Odrasla je sa majkom, dok je otac za nju bio stranac, jer je retko dolazio. Efendi Mita je retko dolazio, ali je jako voleo svoju kcer Sofku. Njena majka se trudila da svojoj jedinici nadoknadi svu potrebnu ljubav ali i materijalne stvari koje cine svaku devojku srecnom: raskosne haljine, ukrase... Dakle, lagodan zivot, zaduzivanjem kod nekadasnjih seljaka. Tako Sofka nikada nije osetila ni saznala koliko je zapravo njena porodica osiromasila. Kao i svaka devojka, mastala je o svom buducem suprugu, o braku iz ljubavi. Za nju je bio veliki sok kada je otac odlucio da je uda za dvanaestogodisnjeg decaka Tomcu. Njeni snovi su se srusili u trenu, najpre je kategoricno odbijala, ali kasnije svesno pristaje da se zrtvuje radi materijalnog spasenja svoje porodice, iz ljubavi i postovanja prema ocu. Njen zivot uz Tomcu bio je u jednom periodu jako srecan, pun ljubavi. Medjutim, otac joj po drugi put u zivotu rusi snove i remeti harmoniju. Njen zivot od trena kada je Efendi Mita trazio ostatak novca od Tomce, krenuo silaznom putanjom u beskraj. Trpela je ponizenja i udarce, cesto bivala u potpunosti opijena da bi pobegla od stvarnosti. Predala se svojoj necistoj krvi, pozivala sluge u svoje odaje... Deca su joj se radjala degenericna, bleda i bolesna. Necista krv se prenela i na njeno potomstvo. Spas vise nije postojao, kao ni izlaz iz te bolne situacije.
Jedan mlad zivot je unisten. I pre pocetka Sofka je dozivela kraj. Dozivela je tezak slom i vise se nije oporavila, niti se trudila da joj bude bolje. Predala se, izgubila svu svoju lepotu, izgubila svetlo na kraju tunela. Nemilosrdno je unistena kao zena, kao majka, kao individua. Zaista tragicna sudbina!
Sofka je glavni lik, radnja romana se vrti oko nje i bazira na njen zivot - ona je srediste zbivanja. Neobicne,savrsene lepote, drskog pogleda jako je privlacila ali istovremeno i plasila muskarce. Biserno bele puti,zanosnih oblina, duge bujne crne kose;jednostavno plenila je svojom pojavom. Aristokratskog drzanja, odgojena tako da misli da je iznad svih, da joj ostale devojke nisu ni blizu. Kada bi onako izazovno setala dvoristem ili stajala na kapiji, prodorno je posmatrala muskarce ne krijuci pogled, obraza rumenih zbog vrele krvi koja je tekla njenim venama. Cesto je nocu razmisljala o svojoj necistoj krvi, sanjala bi cudne snove od kojih se budila oblivena znojem, tesko disuci. Odrasla je sa majkom, dok je otac za nju bio stranac, jer je retko dolazio. Efendi Mita je retko dolazio, ali je jako voleo svoju kcer Sofku. Njena majka se trudila da svojoj jedinici nadoknadi svu potrebnu ljubav ali i materijalne stvari koje cine svaku devojku srecnom: raskosne haljine, ukrase... Dakle, lagodan zivot, zaduzivanjem kod nekadasnjih seljaka. Tako Sofka nikada nije osetila ni saznala koliko je zapravo njena porodica osiromasila. Kao i svaka devojka, mastala je o svom buducem suprugu, o braku iz ljubavi. Za nju je bio veliki sok kada je otac odlucio da je uda za dvanaestogodisnjeg decaka Tomcu. Njeni snovi su se srusili u trenu, najpre je kategoricno odbijala, ali kasnije svesno pristaje da se zrtvuje radi materijalnog spasenja svoje porodice, iz ljubavi i postovanja prema ocu. Njen zivot uz Tomcu bio je u jednom periodu jako srecan, pun ljubavi. Medjutim, otac joj po drugi put u zivotu rusi snove i remeti harmoniju. Njen zivot od trena kada je Efendi Mita trazio ostatak novca od Tomce, krenuo silaznom putanjom u beskraj. Trpela je ponizenja i udarce, cesto bivala u potpunosti opijena da bi pobegla od stvarnosti. Predala se svojoj necistoj krvi, pozivala sluge u svoje odaje... Deca su joj se radjala degenericna, bleda i bolesna. Necista krv se prenela i na njeno potomstvo. Spas vise nije postojao, kao ni izlaz iz te bolne situacije.
Jedan mlad zivot je unisten. I pre pocetka Sofka je dozivela kraj. Dozivela je tezak slom i vise se nije oporavila, niti se trudila da joj bude bolje. Predala se, izgubila svu svoju lepotu, izgubila svetlo na kraju tunela. Nemilosrdno je unistena kao zena, kao majka, kao individua. Zaista tragicna sudbina!
MARKO KRALJEVIC KAO ISTORIJSKA LICNOST
Marko Kraljevic rodjen je sredinom XIV vijeka kao sin kralja Vukasina, gospodara Prilepa, i velikog dijela Makedonije, i majke Jevrosime. Otac, kao vladar tog dijela Makedonije, opremio je vojsku sa bratom despotom Ugljesom. Ta vojska trebala je da sprijeci dalju najezdu Turaka na Balkansko poluostrvo i porobljavanje srpskih zemalja. Nazalost, dok su bili utaboreni na obalama rijeke Marice, u noci 1371. godine, Turci su ih bez najave napali i napravili pravi masakr. U bici na Marici poginuo je Vukasin i njegov brat a njegove zemlje pale su pod tursku vlast. Marko, kao prestolonaslednik, nemocan da ucini nesto vise, zbog turske nadmoci, postaje turski vazal. To je podrazumjevalo i njegovo angazovanje u vojnim operacijama turske vojske. Ubrzo se dokazao kao snazan i sposoban borac pa je dosao do titule turskog vezira, sto je prestavljalo visok polozaj u turskom drustvu. Njegovo omiljeno oruzje je, bas kao i u narodnim pjesmama, bio topuz kojim je vjesto baratao. Sudbina mu je odredila da izgubi zivot u bici na Rovinama i to na strani vojske koja je pogubila njegovog oca i okupirala njegove zemlje. Dakle, njegova prava istina o njegovom zivotu je dosta surova i daleka od prica iz narodnih pjesama, koje su ga velicale kao najveceg srpskog junaka.
Ep o gilgamesu
Ep(epopeja) o Gilgamešu je najstarije književno djelo za koje znamo. Smatra se praizvorom sve epske poezije, a nastao je tako reci u praskozorje civilizacije. Iako ne možemo precizno da odredimo vrijeme njegovog nastanka, pretpostavljamo da je mnogo vijekova stariji i od Homerovih epova, Starog zavjeta ili Veda i Upanišada.
Ovaj sumersko-akadski ili sumersko-vavilonski ep stvoren je i zapisan u Mesopotamiji, medurijecju, oblasti izmedu rijeka Eufrata iTigrisa. Pretpostavlja se da se, u neko neodredeno vrijeme u prošlosti, narod Sumera spustio sa sjevera i naselio u donjoj Mesopotamiji. Oni su zacetnici najstarije sacuvane kulture i tvorci prvog pisma u istoriji civilizacije. Sumeri su kao narod nestali u drugom milenijumu pijre n.e., stopivši se sa brijnim semitskim narodima koji su ih okruživali, ali jezik kojim su govorili i pismo kojim su pisali cuvani su u Mesopotamiji u religioznim obredima i pismima još dugo poslije njihovog nestanka: poslednji zapisi na sumerskom poticu iz prvog vijeka prije n.e., a nakon toga su I sumerski jezik i klinasto pismo definitivno nestali.
Ep o Gilgamešu pronaden je godine 1849, kada je O.H.Lejard otkupio Ninivu i u ruševinama biblioteke cara Asurbanipala zatekao mnoštvo tekstova ispisanih klinastim pismom; taj materijal spakovan je u sanduke i poslat u London. Prašnjavu gomilu polomljenih glinenih ploca tek 1874. uspio je da sredi i procita Džordž Smit, utvrdivši da pred sobom ima dijelove do tada potpuno nepoznatog epa. Praznina je bilo dosta, a kako je citav slucaj bio dobio neobicno veliki publicitet, list «Dejli Telegraf« raspisao je nagradu za onoga ko pronade dijelove koji su nedostajali. Smit je sam otputovao u Mesopotamiju i, gotovo nevjerovatnom srecom, u ruševinama Ninive pronašao upravo one komade plocica koji su upotpunjavali pricu o potopu, prekinutu na najzanimljivijem mjestu. Situcija sa tekstovima, medutim, nije nimalo jednostavna. Gilgameša su, kao junaka natprirodnih moci,slavili u pjesmama mnogo ranije od VII vijeka, iz kojeg potice ninivska verzija. Poznato je pet kracih poema na sumerskom jeziku, zapisanih na tablice još u prvoj polovini drugog milenijuma prije n.e. Te poeme se uslovno nazivaju Gilgameš i zemlja živih, Gilgameš i nebeski bik, Gilgameš i Aka od Kiša, Gilgameš, Enkidu i podzemni svijet (ili Gilgameš i vrba) i Smrt Gilgamešova.
Dobro je znati da su praznine u tekstu Epa o Gilgamešu znatno vece nego što se to, sudeci po rekonstrukcijama iz popularnijih izdanja, obicno misli. Ninivska verzija prvobitno je imala oko 3000 stihova od cega je do nas doprlo svega 1200 citavih, i otprilike isto toliko oštecenih.
Što se tice datovanja Epa o Gilgamešu, medu strucnjacima ima dosta razlika, ali ipak preovladavaje uverenje da je poema nastala u periodu izmedu XXIII i XXI vijeka prije n.e.. Najmlade datiranje-terminus ante quem-je oko 1800.prije n.e., ali se vecina specijalista s tim ne slaže. Inace, niko ne sumnja da je postjao istorijski Gilgameš, koji je zaista vladao u Uruku negdje izmedu 2800. i 2700. godine prije n.e.
Zanimljivo je da ime Gilgameš,kako je utvrdeno, znaci «otac-junak« ili »stari covjek-junak«. Enkidu, pak, u poemama koje prethode ninivskoj verziji nije saborac i prijatelj Gilgamešov vec njegov sluga. Znacenje njegovog imena tumaci se na razne nacine, kao »gospodar brana i kanala«, kao »gospodar rita i mocvare«, ili kao »stvorenje boga Ea(Enkija)«.
Ovaj sumersko-akadski ili sumersko-vavilonski ep stvoren je i zapisan u Mesopotamiji, medurijecju, oblasti izmedu rijeka Eufrata iTigrisa. Pretpostavlja se da se, u neko neodredeno vrijeme u prošlosti, narod Sumera spustio sa sjevera i naselio u donjoj Mesopotamiji. Oni su zacetnici najstarije sacuvane kulture i tvorci prvog pisma u istoriji civilizacije. Sumeri su kao narod nestali u drugom milenijumu pijre n.e., stopivši se sa brijnim semitskim narodima koji su ih okruživali, ali jezik kojim su govorili i pismo kojim su pisali cuvani su u Mesopotamiji u religioznim obredima i pismima još dugo poslije njihovog nestanka: poslednji zapisi na sumerskom poticu iz prvog vijeka prije n.e., a nakon toga su I sumerski jezik i klinasto pismo definitivno nestali.
Ep o Gilgamešu pronaden je godine 1849, kada je O.H.Lejard otkupio Ninivu i u ruševinama biblioteke cara Asurbanipala zatekao mnoštvo tekstova ispisanih klinastim pismom; taj materijal spakovan je u sanduke i poslat u London. Prašnjavu gomilu polomljenih glinenih ploca tek 1874. uspio je da sredi i procita Džordž Smit, utvrdivši da pred sobom ima dijelove do tada potpuno nepoznatog epa. Praznina je bilo dosta, a kako je citav slucaj bio dobio neobicno veliki publicitet, list «Dejli Telegraf« raspisao je nagradu za onoga ko pronade dijelove koji su nedostajali. Smit je sam otputovao u Mesopotamiju i, gotovo nevjerovatnom srecom, u ruševinama Ninive pronašao upravo one komade plocica koji su upotpunjavali pricu o potopu, prekinutu na najzanimljivijem mjestu. Situcija sa tekstovima, medutim, nije nimalo jednostavna. Gilgameša su, kao junaka natprirodnih moci,slavili u pjesmama mnogo ranije od VII vijeka, iz kojeg potice ninivska verzija. Poznato je pet kracih poema na sumerskom jeziku, zapisanih na tablice još u prvoj polovini drugog milenijuma prije n.e. Te poeme se uslovno nazivaju Gilgameš i zemlja živih, Gilgameš i nebeski bik, Gilgameš i Aka od Kiša, Gilgameš, Enkidu i podzemni svijet (ili Gilgameš i vrba) i Smrt Gilgamešova.
Dobro je znati da su praznine u tekstu Epa o Gilgamešu znatno vece nego što se to, sudeci po rekonstrukcijama iz popularnijih izdanja, obicno misli. Ninivska verzija prvobitno je imala oko 3000 stihova od cega je do nas doprlo svega 1200 citavih, i otprilike isto toliko oštecenih.
Što se tice datovanja Epa o Gilgamešu, medu strucnjacima ima dosta razlika, ali ipak preovladavaje uverenje da je poema nastala u periodu izmedu XXIII i XXI vijeka prije n.e.. Najmlade datiranje-terminus ante quem-je oko 1800.prije n.e., ali se vecina specijalista s tim ne slaže. Inace, niko ne sumnja da je postjao istorijski Gilgameš, koji je zaista vladao u Uruku negdje izmedu 2800. i 2700. godine prije n.e.
Zanimljivo je da ime Gilgameš,kako je utvrdeno, znaci «otac-junak« ili »stari covjek-junak«. Enkidu, pak, u poemama koje prethode ninivskoj verziji nije saborac i prijatelj Gilgamešov vec njegov sluga. Znacenje njegovog imena tumaci se na razne nacine, kao »gospodar brana i kanala«, kao »gospodar rita i mocvare«, ili kao »stvorenje boga Ea(Enkija)«.
Rani jadi-Danilo Kis
Doživljaji iz detinjstva najviše se pamte i nikad ne umiru, ali samo kao neke pojedinosti, kao detalji i otrgnute slike. Sve ostalo iščezava u tami vremena i zaborava.
Sećajući se njih, Andreas Sam kao da prebira po prašini vremena, čisti komade, vraća im sjaj, spaja ih, pravi celinu doživljaja. Vrlo je malo ljudi čije detinjstvo ne nosi naslov ove knjige, pogotovo kad je reč o Srbima kao narodu. Da problem bude veći ovde se ne radi samo o ranim jadima, već se ti jadi vuku kroz celi život. Svako u ranoj mladosti doživi neke jade samo neko na teži, neko na lakši način. Ipak dok si dete sve ti je nejasno i u tim trenucima ne razmišljaš puno o tome. Tek kasnije, kad odrasteš, počinju da naviru sećanja čijih posledica tek onda bivaš svestan. Onda poželiš da se vratiš tamo i da izmeniš tok dogadjaja, ali bez uspeha. Dečak Andreas je vrlo rano ispio gorku čašu ovo sveta.Vreme je ratno nesigurno, a iz tog vremena povremeno sećanjem zalazi u neposrednu prošlost, a maštom u budućnost, željenu ali još nejasnu.Život teče u seoskoj sredini, medju običnim jednostavnim ljudima.U sećanju dominiraju siromaštvo, nesigurnost i beda kao stalni pratioci detinjstva.Andreas Sam je senzibilna ličnost, osetljiv na spoljašnje utiske, voli sve što je lepo-cveće, boje, mirisi,zvuci,njegova mašta je živa i nemirna.Sposoban je da oko sebe zapaža nevažne detalje, da u sitnicama sagledava suštine i lepote. Iz te sposobnosti proistekla je ljubav prema prirodi u kojoj će zapažati šume,drveće,travke,cveće,mirise,zvukove.Ali će zapažati i ono što je ružno i što je proisteklo iz čovekovog nemarnog odnosa prema prirodi. Ako je hteo da preživi morao je da radi. Možda bi to i bilo normalno, ali nekad je radio i ono što nije hteo. Vrlo je teško zamisliti svest jednog deteta, koje kada najviše treba da uživa u životu i bude bezbrižan, izlaže velikim naporima. Ipak je on samo dete, ali svet to ne vidi.Ali kakav je bio svet tada, takav je i danas možda samo u nekom drugom obliku. Priča Kruške ne zauzima ni polovinu stranice knjige, ali ukazuje na momenat koji se ne zaboravlja, gospodja Molnar izjednačava Andreasa sa psom. Ipak dečak je uspeo, da iz druženja sa prirodom, razvije smisao za lepo i sposobnost da se lepo oseti svuda oko sebe. Uloga roditelja u procesu odrastanja je nezamenjiva. Dečak Andi nema tu sreću da oseti očinsku ljubav. Za njegovog oca vezuje se samo par uspomena i slika- očev šešir i štap, pisma i dokumenti, slika u bolnici, vožnja u kolima i vest o njegovom nestanku.Nasuprot tome, majka i sestra se pojavljuju u skoro svakoj priči. Ta njihova stalna prisutnost pojačava osećaj okrnjenosti, nepotpunosti što dečak otvoreno ne pokazuje. On dolazi u ulicu kestenova da se uveri u istinitost svojih uspomena, da im nadje osnovu. Dolazi da razdvoji dečaka i mladića u sebi, da stavi pečat na svoje odrastanje i krene dalje. Možda bi trebalo da svi ljudi u životu osete bar malo patnje i bola, možda samo da im služi kao podsetnik. Nekim ljudima je to jednostavno neophodno da bi se opametili. Danilo Kiš, kao i mnogi drugi možda nikad ne bi saznali pravu vrednost života da nisu doživeli nešto loše ili teško.
Ova knjiga donosi mnogo nedoumica, samim tim što počinje posvetom za „decu i odrasle“. Nema nikakve sumnje da ona podjednako uzbudjuje sve osetljive čitaoce, bez obzira na starost. Njenoj vrednosti doprinosi i ta činjenica da su sva zbivanja bila stvarna i da ništa od toga nije izmišljeno. Neopisiv je taj doživljaj, kada posle pročitane knjige shvatiš da si postao vredniji za jedno saznanje o sudbini.
Sećajući se njih, Andreas Sam kao da prebira po prašini vremena, čisti komade, vraća im sjaj, spaja ih, pravi celinu doživljaja. Vrlo je malo ljudi čije detinjstvo ne nosi naslov ove knjige, pogotovo kad je reč o Srbima kao narodu. Da problem bude veći ovde se ne radi samo o ranim jadima, već se ti jadi vuku kroz celi život. Svako u ranoj mladosti doživi neke jade samo neko na teži, neko na lakši način. Ipak dok si dete sve ti je nejasno i u tim trenucima ne razmišljaš puno o tome. Tek kasnije, kad odrasteš, počinju da naviru sećanja čijih posledica tek onda bivaš svestan. Onda poželiš da se vratiš tamo i da izmeniš tok dogadjaja, ali bez uspeha. Dečak Andreas je vrlo rano ispio gorku čašu ovo sveta.Vreme je ratno nesigurno, a iz tog vremena povremeno sećanjem zalazi u neposrednu prošlost, a maštom u budućnost, željenu ali još nejasnu.Život teče u seoskoj sredini, medju običnim jednostavnim ljudima.U sećanju dominiraju siromaštvo, nesigurnost i beda kao stalni pratioci detinjstva.Andreas Sam je senzibilna ličnost, osetljiv na spoljašnje utiske, voli sve što je lepo-cveće, boje, mirisi,zvuci,njegova mašta je živa i nemirna.Sposoban je da oko sebe zapaža nevažne detalje, da u sitnicama sagledava suštine i lepote. Iz te sposobnosti proistekla je ljubav prema prirodi u kojoj će zapažati šume,drveće,travke,cveće,mirise,zvukove.Ali će zapažati i ono što je ružno i što je proisteklo iz čovekovog nemarnog odnosa prema prirodi. Ako je hteo da preživi morao je da radi. Možda bi to i bilo normalno, ali nekad je radio i ono što nije hteo. Vrlo je teško zamisliti svest jednog deteta, koje kada najviše treba da uživa u životu i bude bezbrižan, izlaže velikim naporima. Ipak je on samo dete, ali svet to ne vidi.Ali kakav je bio svet tada, takav je i danas možda samo u nekom drugom obliku. Priča Kruške ne zauzima ni polovinu stranice knjige, ali ukazuje na momenat koji se ne zaboravlja, gospodja Molnar izjednačava Andreasa sa psom. Ipak dečak je uspeo, da iz druženja sa prirodom, razvije smisao za lepo i sposobnost da se lepo oseti svuda oko sebe. Uloga roditelja u procesu odrastanja je nezamenjiva. Dečak Andi nema tu sreću da oseti očinsku ljubav. Za njegovog oca vezuje se samo par uspomena i slika- očev šešir i štap, pisma i dokumenti, slika u bolnici, vožnja u kolima i vest o njegovom nestanku.Nasuprot tome, majka i sestra se pojavljuju u skoro svakoj priči. Ta njihova stalna prisutnost pojačava osećaj okrnjenosti, nepotpunosti što dečak otvoreno ne pokazuje. On dolazi u ulicu kestenova da se uveri u istinitost svojih uspomena, da im nadje osnovu. Dolazi da razdvoji dečaka i mladića u sebi, da stavi pečat na svoje odrastanje i krene dalje. Možda bi trebalo da svi ljudi u životu osete bar malo patnje i bola, možda samo da im služi kao podsetnik. Nekim ljudima je to jednostavno neophodno da bi se opametili. Danilo Kiš, kao i mnogi drugi možda nikad ne bi saznali pravu vrednost života da nisu doživeli nešto loše ili teško.
Ova knjiga donosi mnogo nedoumica, samim tim što počinje posvetom za „decu i odrasle“. Nema nikakve sumnje da ona podjednako uzbudjuje sve osetljive čitaoce, bez obzira na starost. Njenoj vrednosti doprinosi i ta činjenica da su sva zbivanja bila stvarna i da ništa od toga nije izmišljeno. Neopisiv je taj doživljaj, kada posle pročitane knjige shvatiš da si postao vredniji za jedno saznanje o sudbini.
Prokleta avlija
Prokleta avlija - Ivo Andrić
Mjesto i vrijeme radnje: carigradski zatvor Prokleta avlija,
Likovi: fra Petar iz Bosne, upravitelj Latifaga zvan Karađos, zatvorenik Haim - Židov iz Smirne, zatvorenik Ćamil-efendija - bogati, mladi zatvorenik iz Smirne
Vrsta: roman
Sadržaj:
Zima je. Prevladava samo jedna boja - bijela. U toj bjelini postoji samo jedna staza. Staza kojom je išla pogrebna povorka na pogrebu fra Petra. U sobi fra Petra nalaze se fra Mijo Josić, mladi fra Rastislav… Popisuje se imovina fra Petra. To je većinom raznovrstan alat. Još prije tri dana on je ležao na tom krevetu, a sada ga više nema. Najviše nedostaje mladom fra Rastislavu kojemu je često pričao događaje iz svog života. Najviše je pričao o carigradskom zatvoru gdje je bio zatvoren ni kriv ni dužan. Zbog nekih poslova crkva je fra Tadiju Ostojića i fra Petra poslala u Carigrad. Tamo je policija uhvatila neko pismo o progonu vjernika i svećenika iz Albanije koje je bilo upućeno austrijskom internunciju u Carigrad. Pismonoša je pobjegao, a pošto u Carigradu nije bilo drugih svećenika iz tih krajeva uhitili su fra Petra. Dva mjeseca bio je pod istragom, a da ga nitko nije ni saslušao.
Bio je zatvoren u zatvor znan kao Deposito ili Prokleta avlija kako je zove narod. Ta Avlija uvijek je bila puna, uvijek se punila i praznila. Tu je bilo sitnih i krupnih prijestupnika. Od dječaka koji su sa “štanda” ukrali smokvu do višestrukih ubojica. Tu dolaze i tzv. “prolaznici” koji su upućeni po kazni kao prognanici iz zapadnih pokrajina te iz Avlije odlaze kući ili u zatvor u Africi ili Maloj Aziji. Avlija se sastoji iz petnaest jedokatnica koje povezane s visokim zidom zatvaraju nepravilno, golo dvorište, bez trave i s dva-tri kržljava stabla. Po danu zatvorenici se šetaju po dvorištu, a po noći odlaze u ćelije - petnaest do trideset u jednu. Ali, ni po noći nije mirno. Zatvorenici pjevaju, svašta dovikuju i svađaju se te često dolaze i novi. Po danu svi izlaze iz ćelija i stvaraju male skupove gdje pričaju o raznim stvarima. Najviše se ljudi okuplja oko malog čovječuljka Zaima koji je uvijek pričao o ženama i svojim mnogobrojnim vjenčanjima. Neki su ga slušali, a drugi su odmahivali rukom i odlazili čim bi on počeo pričat.Sam položaj Proklete avlije bio je čudan jer se moglo vidjeti samo nebo, a grad koji je bio blizu nije se mogao vidjeti. Obično je bilo lijepo vrijeme. Ali, nekad se nebo naoblačilo, počeo je puhati južni vjetar donoseći zadah truleži i smrad iz pristaništa. Tada je ludilo bilo zarazno i svi, pa i najmirniji, postajali su razdraženi i ljuti. Čuvari su pokušavali izbjegavati sukobe jer su i oni bili razdraženi, ali bilo je nemoguće uspostaviti red. Kada je zapuhao sjeverni vjetar, sunce grane svi su ponovo izašli na dvorište zaboravljajući svađe i prepirke. Upravitelj tog zatvora bio je Latifaga zvan Karađoz (groteskna ličnost turskog kazališta sjenki). Otac mu je bio nastavnik u vojnoj školi. Kao dijete Latifaga je volio knjigu i muziku, ali odjednom se promjenio, čak i fizički. Napustio je školu i počeo se družiti s raznim varalicama i kockarima. Nekoliko su ga puta i uhvatili, a uvijek ga je izbavljao otac. Tada je upravitelj policije predložio Latifaginom ocu da Latifaga postane policajac. Latifagin otac je na to pristao. Tako je Latifaga postao policajac, zamijenik upravitelja Proklete avlije te konačno i upravitelj. U hvatanju prijestupnika pomogla mu je njegova prošlost jer je poznavao njihova okupljališta. Latifaga je imao kuću iznad Avlije i mnogim je putovima mogao doći od kuće do Avlije i obrnuto tako da nitko nije znao gdje će se pojaviti. Nitko nikad nije znao kako će se ponašati i uvijek je iz ljudi mogao doznati one podatke koje želi. Česte su bile i pritužbe na Karađoza, ali svi su znali da samo on može upravljati Avlijom.
Najgori su bili prvi dani u Prokletoj avliji. Da bi se zaštitio od tučnjava fra Petar je izabrao jedan zabačen kut i tu se sklonio. Tu su bila i dva građanina iz Bugrske koji su ga primili bez riječi. Fra Petar je zaključio da su to bogati ljudi koji su vjerojatno bili žrtve pobune u njihovoj zemlji. Poslije nekoliko dana dobili su gosta. Kada se sljedeći dan probudio prvo što je vidio bila je knjiga i nije mogao vjerovati. Lice novopridošlog mladića bilo je bijelo, blijedo. Oko očiju je imao tamne kolute. Razgovor je počeo sam od sebe. Mladić se zvao Ćamil. Često su razgovarali, a onda su po njega došli neki stražari. Bez riječi su se oprostili, a prazno je mjesto brzo bilo popunjeno. To je bio mršav, tanak čovjek. Bio je Židov iz Smirne, Haim. Fra Petar je saznao da Haim zna neke stvari o Ćamilu. Fra Petar ga je pitao o njemu, a Haim je počeo pričati. Ćalim je bio čovjek mješane krvi. Otac mu je bio Turčin, a majka Grkinja. Majka mu se u sedamnaestoj udala za bogatog Grka. Imali su jedno dijete, djevojčicu. Kada je djevojčica imala osam godina, Grk je umro. Njegovi su rođaci htjeli prevariti mladu udovicu i sve joj oteti, ali ona se branila. Otišla je u Atenu da bar tamo spasi naslijeđe. Kada se vraćala nazad, umrla joj je kćerka. Mornari su lijes htjeli baciti u more jer donosi nesreću, ali majka nije dala. Tada je prvi oficir dao napraviti još jedan lijes u koji je stavljen neki teret. Lijes s djevojčicom bačen je u more, a drugi je dan majci koja ga je pokopala. Svakoga je dana žena odlazila na grob, ali postepeno bol se smanjivala kad se dogodilo nešto neočekivano. Žena prvog oficira saznala je tajnu o djevojčici i ispričala je najboljoj prijateljici. One su se tada posvađale i da bi se osvetila prijateljica je tajnu ispričala drugima. Tako je priča došla i do udovice koja je tada htjela da se baci u more i trebalo joj je nekoliko godina da preboli i ovo. Mnogi Grci su prosili lijepu udovicu, ali ona se na opće iznenađenje udala za nekog Turčina, Tahir-pašu, i snjim imala sina i kćerku. Sin je bio snažan, a kćerka je umrla u petoj godini od neke nepoznate bolesti. Majka je umrla sljedeće godine. Sin koji se zvao Ćamil sve se više predavao knjizi i nauci, a otac ga je u tom podržavao. Jedne je zime umro i Tahir-paša, a mladić je ostao sam s velikim imetkom i bez bliže rodbine. Jednog je dana ugledao jednu Grkinju i odmah se zaljubio. Ona je voljela i njega, ali njeni roditelji nisu dopustili da se uda za Turčina pa su je odveli i udali za nekog Grka. Poslije toga Ćamil je dvije godine proveo na studiju, a kasnije je mnogo i putovao i čitao knjige. Tada su počele glasine da su Ćamilu udarile knjige u glavu i da se poistovjetio s nekim mladim princem. To se pročulo i Ćamila je uhitio valija izmirskog vilajeta jer je dobio pismo kao i svi drugi valije da paze na ljude koji blate sultanovo ime. Kada su uhitili Ćamila mnogi su se pobunili, ali nisu mogli ništa napraviti pa je Ćamil odveden u zatvor. Karađoz nije volio političke zatvorenike, ali ovoga je morao prihvatiti. Već drugi dan čovjek kojeg je poslao kadija izradio je kod više vlasti da se Ćamil izdvoji i da mu se da posebna soba što je i učinjeno. Idućih je dana fra Petar hodao dvorištem, ali nije vidio Ćamila, a onda se jednog dana kraj njega stvorio Ćamil. Oboje su osjetili da se njihovo prijateljstvo povećalo. Odjednom Ćamil počne pričati povijest Džem- sultana(onaj s kojim se poistovjetio).
To je bila pričao o dva brata. Jedan je bio mudriji i jači, a drugi čovjek zle sreće i pogrešnog prvog koraka. Ta su dva brata došla u sukob kada im je 1481. g. na bojnom polju poginuo otac. Stariji brat Bajazit (34 godine) koji je bio guverner Amasije i mlađi Džem guverner Karamanije polagali su pravo na prijestolje. Džem je na svom dvoru stvorio krug pjesnika, znanstvenika i glazbenika, bio je dobar plivač i lovac. Bajazit je bio hladnokrvan i hrabar. Oboje su imali dokaze za svoje pravo na prijestolje. Nisu se mogli dogovoriti i na kraju su se sukobili. Džem je izgubio i pobjegao u Egipat i ponovo organizirao napad, ali ponovo je izgubio. Tada je pobjegao na otok Rod gdje je bilo sjedište nekog katoličkog reda i gdje je zatražio utočište. Primio je ga je Pierre d’Aubusson i dočekao s carskim počastima te predložio da ode u Francusku. Džem je na to pristao, ali kada je došao nisu ga pustili na slobodu nego držan zatočen u tvrdim gradovima. Oko Džema stvorile su se razne spletke. Bajazit je d’Aubussonu dao novce da Džem ostane u zatočeništvu, a papa mu je ponudio mjesto kardinala. Nakon osam godina Džem je dan papi, a d’Aubusson je postao kardinal. Tada umire papa i dolazi novi. Španjolski kralj prodire u Italiju i zauzima Rim. Papa mu je morao dati Džema. Papa je to učinio, ali Džem se brzo razbolio i umro. Njegovo je tijelo poslano Bajazitu koji ga je pokopao s kraljevskim počastima. Dok je Ćamil to pričao fra Petar ga često nije mogao slušati i pratiti, ali Ćamil to nije ni primjećivao. Jednog se dana Ćamil nije pojavio. Haim je fra Petru rekao da su kod Ćamila došli neki činovnici, da je došlo do svađe i obračuna. Ne zna se da li je Ćamil mrtav ili samo premješten u drugi zatvor. Kasnije je fra Petar često razmišljao o Ćamilu. Jednom dok je tako razmišljao netko mu je u ruku stavio poruku da će za dva dana biti oslobođen. To se i dogodilo. Odveli su ga u Akru gdje je živio osam mjeseci, a onda je pušten i otišao je u Bosnu.
I tu je kraj. Od njega je ostao samo grob. Nema više pričanja. Mladić čuje kako iz susjedne sobe dopiru glasovi: “Dalje!¨Piši: jedna testera od čelika, mala njemačka. Jedna!"
Mjesto i vrijeme radnje: carigradski zatvor Prokleta avlija,
Likovi: fra Petar iz Bosne, upravitelj Latifaga zvan Karađos, zatvorenik Haim - Židov iz Smirne, zatvorenik Ćamil-efendija - bogati, mladi zatvorenik iz Smirne
Vrsta: roman
Sadržaj:
Zima je. Prevladava samo jedna boja - bijela. U toj bjelini postoji samo jedna staza. Staza kojom je išla pogrebna povorka na pogrebu fra Petra. U sobi fra Petra nalaze se fra Mijo Josić, mladi fra Rastislav… Popisuje se imovina fra Petra. To je većinom raznovrstan alat. Još prije tri dana on je ležao na tom krevetu, a sada ga više nema. Najviše nedostaje mladom fra Rastislavu kojemu je često pričao događaje iz svog života. Najviše je pričao o carigradskom zatvoru gdje je bio zatvoren ni kriv ni dužan. Zbog nekih poslova crkva je fra Tadiju Ostojića i fra Petra poslala u Carigrad. Tamo je policija uhvatila neko pismo o progonu vjernika i svećenika iz Albanije koje je bilo upućeno austrijskom internunciju u Carigrad. Pismonoša je pobjegao, a pošto u Carigradu nije bilo drugih svećenika iz tih krajeva uhitili su fra Petra. Dva mjeseca bio je pod istragom, a da ga nitko nije ni saslušao.
Bio je zatvoren u zatvor znan kao Deposito ili Prokleta avlija kako je zove narod. Ta Avlija uvijek je bila puna, uvijek se punila i praznila. Tu je bilo sitnih i krupnih prijestupnika. Od dječaka koji su sa “štanda” ukrali smokvu do višestrukih ubojica. Tu dolaze i tzv. “prolaznici” koji su upućeni po kazni kao prognanici iz zapadnih pokrajina te iz Avlije odlaze kući ili u zatvor u Africi ili Maloj Aziji. Avlija se sastoji iz petnaest jedokatnica koje povezane s visokim zidom zatvaraju nepravilno, golo dvorište, bez trave i s dva-tri kržljava stabla. Po danu zatvorenici se šetaju po dvorištu, a po noći odlaze u ćelije - petnaest do trideset u jednu. Ali, ni po noći nije mirno. Zatvorenici pjevaju, svašta dovikuju i svađaju se te često dolaze i novi. Po danu svi izlaze iz ćelija i stvaraju male skupove gdje pričaju o raznim stvarima. Najviše se ljudi okuplja oko malog čovječuljka Zaima koji je uvijek pričao o ženama i svojim mnogobrojnim vjenčanjima. Neki su ga slušali, a drugi su odmahivali rukom i odlazili čim bi on počeo pričat.Sam položaj Proklete avlije bio je čudan jer se moglo vidjeti samo nebo, a grad koji je bio blizu nije se mogao vidjeti. Obično je bilo lijepo vrijeme. Ali, nekad se nebo naoblačilo, počeo je puhati južni vjetar donoseći zadah truleži i smrad iz pristaništa. Tada je ludilo bilo zarazno i svi, pa i najmirniji, postajali su razdraženi i ljuti. Čuvari su pokušavali izbjegavati sukobe jer su i oni bili razdraženi, ali bilo je nemoguće uspostaviti red. Kada je zapuhao sjeverni vjetar, sunce grane svi su ponovo izašli na dvorište zaboravljajući svađe i prepirke. Upravitelj tog zatvora bio je Latifaga zvan Karađoz (groteskna ličnost turskog kazališta sjenki). Otac mu je bio nastavnik u vojnoj školi. Kao dijete Latifaga je volio knjigu i muziku, ali odjednom se promjenio, čak i fizički. Napustio je školu i počeo se družiti s raznim varalicama i kockarima. Nekoliko su ga puta i uhvatili, a uvijek ga je izbavljao otac. Tada je upravitelj policije predložio Latifaginom ocu da Latifaga postane policajac. Latifagin otac je na to pristao. Tako je Latifaga postao policajac, zamijenik upravitelja Proklete avlije te konačno i upravitelj. U hvatanju prijestupnika pomogla mu je njegova prošlost jer je poznavao njihova okupljališta. Latifaga je imao kuću iznad Avlije i mnogim je putovima mogao doći od kuće do Avlije i obrnuto tako da nitko nije znao gdje će se pojaviti. Nitko nikad nije znao kako će se ponašati i uvijek je iz ljudi mogao doznati one podatke koje želi. Česte su bile i pritužbe na Karađoza, ali svi su znali da samo on može upravljati Avlijom.
Najgori su bili prvi dani u Prokletoj avliji. Da bi se zaštitio od tučnjava fra Petar je izabrao jedan zabačen kut i tu se sklonio. Tu su bila i dva građanina iz Bugrske koji su ga primili bez riječi. Fra Petar je zaključio da su to bogati ljudi koji su vjerojatno bili žrtve pobune u njihovoj zemlji. Poslije nekoliko dana dobili su gosta. Kada se sljedeći dan probudio prvo što je vidio bila je knjiga i nije mogao vjerovati. Lice novopridošlog mladića bilo je bijelo, blijedo. Oko očiju je imao tamne kolute. Razgovor je počeo sam od sebe. Mladić se zvao Ćamil. Često su razgovarali, a onda su po njega došli neki stražari. Bez riječi su se oprostili, a prazno je mjesto brzo bilo popunjeno. To je bio mršav, tanak čovjek. Bio je Židov iz Smirne, Haim. Fra Petar je saznao da Haim zna neke stvari o Ćamilu. Fra Petar ga je pitao o njemu, a Haim je počeo pričati. Ćalim je bio čovjek mješane krvi. Otac mu je bio Turčin, a majka Grkinja. Majka mu se u sedamnaestoj udala za bogatog Grka. Imali su jedno dijete, djevojčicu. Kada je djevojčica imala osam godina, Grk je umro. Njegovi su rođaci htjeli prevariti mladu udovicu i sve joj oteti, ali ona se branila. Otišla je u Atenu da bar tamo spasi naslijeđe. Kada se vraćala nazad, umrla joj je kćerka. Mornari su lijes htjeli baciti u more jer donosi nesreću, ali majka nije dala. Tada je prvi oficir dao napraviti još jedan lijes u koji je stavljen neki teret. Lijes s djevojčicom bačen je u more, a drugi je dan majci koja ga je pokopala. Svakoga je dana žena odlazila na grob, ali postepeno bol se smanjivala kad se dogodilo nešto neočekivano. Žena prvog oficira saznala je tajnu o djevojčici i ispričala je najboljoj prijateljici. One su se tada posvađale i da bi se osvetila prijateljica je tajnu ispričala drugima. Tako je priča došla i do udovice koja je tada htjela da se baci u more i trebalo joj je nekoliko godina da preboli i ovo. Mnogi Grci su prosili lijepu udovicu, ali ona se na opće iznenađenje udala za nekog Turčina, Tahir-pašu, i snjim imala sina i kćerku. Sin je bio snažan, a kćerka je umrla u petoj godini od neke nepoznate bolesti. Majka je umrla sljedeće godine. Sin koji se zvao Ćamil sve se više predavao knjizi i nauci, a otac ga je u tom podržavao. Jedne je zime umro i Tahir-paša, a mladić je ostao sam s velikim imetkom i bez bliže rodbine. Jednog je dana ugledao jednu Grkinju i odmah se zaljubio. Ona je voljela i njega, ali njeni roditelji nisu dopustili da se uda za Turčina pa su je odveli i udali za nekog Grka. Poslije toga Ćamil je dvije godine proveo na studiju, a kasnije je mnogo i putovao i čitao knjige. Tada su počele glasine da su Ćamilu udarile knjige u glavu i da se poistovjetio s nekim mladim princem. To se pročulo i Ćamila je uhitio valija izmirskog vilajeta jer je dobio pismo kao i svi drugi valije da paze na ljude koji blate sultanovo ime. Kada su uhitili Ćamila mnogi su se pobunili, ali nisu mogli ništa napraviti pa je Ćamil odveden u zatvor. Karađoz nije volio političke zatvorenike, ali ovoga je morao prihvatiti. Već drugi dan čovjek kojeg je poslao kadija izradio je kod više vlasti da se Ćamil izdvoji i da mu se da posebna soba što je i učinjeno. Idućih je dana fra Petar hodao dvorištem, ali nije vidio Ćamila, a onda se jednog dana kraj njega stvorio Ćamil. Oboje su osjetili da se njihovo prijateljstvo povećalo. Odjednom Ćamil počne pričati povijest Džem- sultana(onaj s kojim se poistovjetio).
To je bila pričao o dva brata. Jedan je bio mudriji i jači, a drugi čovjek zle sreće i pogrešnog prvog koraka. Ta su dva brata došla u sukob kada im je 1481. g. na bojnom polju poginuo otac. Stariji brat Bajazit (34 godine) koji je bio guverner Amasije i mlađi Džem guverner Karamanije polagali su pravo na prijestolje. Džem je na svom dvoru stvorio krug pjesnika, znanstvenika i glazbenika, bio je dobar plivač i lovac. Bajazit je bio hladnokrvan i hrabar. Oboje su imali dokaze za svoje pravo na prijestolje. Nisu se mogli dogovoriti i na kraju su se sukobili. Džem je izgubio i pobjegao u Egipat i ponovo organizirao napad, ali ponovo je izgubio. Tada je pobjegao na otok Rod gdje je bilo sjedište nekog katoličkog reda i gdje je zatražio utočište. Primio je ga je Pierre d’Aubusson i dočekao s carskim počastima te predložio da ode u Francusku. Džem je na to pristao, ali kada je došao nisu ga pustili na slobodu nego držan zatočen u tvrdim gradovima. Oko Džema stvorile su se razne spletke. Bajazit je d’Aubussonu dao novce da Džem ostane u zatočeništvu, a papa mu je ponudio mjesto kardinala. Nakon osam godina Džem je dan papi, a d’Aubusson je postao kardinal. Tada umire papa i dolazi novi. Španjolski kralj prodire u Italiju i zauzima Rim. Papa mu je morao dati Džema. Papa je to učinio, ali Džem se brzo razbolio i umro. Njegovo je tijelo poslano Bajazitu koji ga je pokopao s kraljevskim počastima. Dok je Ćamil to pričao fra Petar ga često nije mogao slušati i pratiti, ali Ćamil to nije ni primjećivao. Jednog se dana Ćamil nije pojavio. Haim je fra Petru rekao da su kod Ćamila došli neki činovnici, da je došlo do svađe i obračuna. Ne zna se da li je Ćamil mrtav ili samo premješten u drugi zatvor. Kasnije je fra Petar često razmišljao o Ćamilu. Jednom dok je tako razmišljao netko mu je u ruku stavio poruku da će za dva dana biti oslobođen. To se i dogodilo. Odveli su ga u Akru gdje je živio osam mjeseci, a onda je pušten i otišao je u Bosnu.
I tu je kraj. Od njega je ostao samo grob. Nema više pričanja. Mladić čuje kako iz susjedne sobe dopiru glasovi: “Dalje!¨Piši: jedna testera od čelika, mala njemačka. Jedna!"
Пријавите се на:
Постови (Atom)