Uvek sam je posmatrala kao godišnje doba gde, sve izgleda kao da umire, a danas doživljavam to isto „umiranje“ na drugačiji način. Osvanulo je tmurno i kišovito jesenje jutro. Izašla sam napolje, i ugledala sam prizor koji do tada nisam primećivala. Ćilim od lišća, ta paleta i spektar boja koji oživljava jesen. Priroda je dostojna duvljenju kojem ona šara već odavno izgubljenom zelenilu. Dani su požuteli. Lišće koje kada opada izgleda kao da izvodi piruete, graciozno dok ih pomera blagi povetarac. Ono opada i pada na zemlju, i kao da se zaljubljuje u nju. Šuškanje lišća koje para uši, koje mi navire sećanja. Kao mala uvek sam se valjala u njemu, razbacivala sa gromile koji je baka tek sakupila. Dok je ceđena iz tmurnih oblaka, kiša je polako ispadala, sitno, kap po kap je udarala o tlo, o lišće i stvarala prelepe akorde. Duboko udahnem i osetim miris jesenje kiše, prosto je obožavam. Pokušaj da čuješ vetar, ti zvižduci koji zajedno lete sa lišćem u vazduhu, taj spoj savršenstva, kao magija opija naša čula. I ljudi kao i sama priroda su obukli nova odela. Mnogo njih oblače svoje sive kapute, nose šarene kišobrane i letnje osmehe koji ih krase od skoro prošlog leta. I sada je jesen, i većina negde užurbano juri, svi su okupirani sami sa sobom, niko ne stane da pogleda oko sebe i da se zapita zašto je jesen je tako čarobna.
Aleksandra Ristic
