Jesen

Uvek sam je posmatrala kao godišnje doba gde, sve izgleda kao da umire, a danas doživljavam to isto „umiranje“ na drugačiji način. Osvanulo je tmurno i kišovito jesenje jutro. Izašla sam napolje, i ugledala sam prizor koji do tada nisam primećivala. Ćilim od lišća, ta paleta i spektar boja koji oživljava jesen. Priroda je dostojna duvljenju kojem ona šara već odavno izgubljenom zelenilu. Dani su požuteli. Lišće koje kada opada izgleda kao da izvodi piruete, graciozno dok ih pomera blagi povetarac. Ono opada i pada na zemlju, i kao da se zaljubljuje u nju. Šuškanje lišća koje para uši, koje mi navire sećanja. Kao mala uvek sam se valjala u njemu, razbacivala sa gromile koji je baka tek sakupila. Dok je ceđena iz tmurnih oblaka, kiša je polako ispadala, sitno, kap po kap je udarala o tlo, o lišće i stvarala prelepe akorde. Duboko udahnem i osetim miris jesenje kiše, prosto je obožavam. Pokušaj da čuješ vetar, ti zvižduci koji zajedno lete sa lišćem u vazduhu, taj spoj savršenstva, kao magija opija naša čula. I ljudi kao i sama priroda su obukli nova odela. Mnogo njih oblače svoje sive kapute, nose šarene kišobrane i letnje osmehe koji ih krase od skoro prošlog leta. I sada je jesen, i većina negde užurbano juri, svi su okupirani sami sa sobom, niko ne stane da pogleda oko sebe i da se zapita zašto je jesen je tako čarobna.

Aleksandra Ristic

Cudesni svet detinjstva

U našim životima smenjuju se trenutci radosti i tuge. Često pomislmo da bi život bio idealan kad bi sve bilo onako kako bismo mi želeli. Od malena maštamo o danu kada ćemo odrasti.
Nekada smo spavali sa medom, a mrzeli da idemo u vrtić i budimo se rano. Jeli smo slatkiše dok nas ne zaboli stomak. Sakrivali se ispod stola, jorgana, u ormanu, od mame i tate. Istrčavali napolje i po ceo dan pravili kolačiće od blata sa drugarima iz ulice. Igrali smo se žmurke, jurili se, padali, grebali kolena i plakali. Smejali se. Bili smo srećni i imali smo sa kim to da podelimo. Tada još uvek nismo znali šta su to ljubomora i mržnja. Zao si bio samo ako se smeješ kada neko padne. A uveče smo gledali crtane filmove. Posle odemo u sobu, mama dodje, ugasi svetlo i ušuška nas. Onda nas zagrli kako samo ona ume, lako i nežno, i kada nas poljubi za laku noć mi počinjemo da sanjamo. Žečlimo da odrastemo i mislimo da da će tada biti bolje i zanimljivije. I eto sad. Ovo smo jedva čekali čitavo detinjstvo. Biti odrastao ne znači živeti bez obaveza i bezbrižno kao u detinjstvu, već je to splet uspona i padova u životu. Odastao čovek zna da je bezbrižnije i lepše detinjstvo.
Bili su to lepi dani, ali tada smo bili mali. Zato deco, ne žurite da odrastete i uživajte u srećnom i lepom detinjstvu.

Jesen

Jesen, jedan veoma neobican period godine.Taj prizor je veoma cudan.Mozda ce vam zvucati smesno,ali kada ja pogledam kroz prozor vidim neku vrstu magije.Ali,nije to ona carobna magija,vec magija prirode.Kada prodjem pored malog sljivaka,koji se nalazi nedaleko od moje kuce,vidim jednu od stvari koji zivot cine lepim.Suskavo lisce,svuda oko mene...Ranjiv zbog prelepog prizora,sednem ispod starog oraha,i gledam u nebo.Grane,na kojima su okaceni jos par preostalih lista,cine nebo mnogo lepsim nego sto je bez njih...Nebo je nekako opusteno,plave boje,ne bljesti kao u ostalim delovima godine.Bas je zato taj deo godine,najromanticniji.U jesen,ljubav cveta.Takodje,to je rajsko doba godine za spavanje.Sve je tako mirno,tiho i romanticno.Sunce se trudi da sto vise ispostuje jesen pa i ono prestaje da bljesti,i pocinje umereno da baca svoje zrake,solidne toplote ali carobnog izgleda.
Mozda je jesen na neki nacin vestica,dodje rani nam srca prelepim prizorom,i onda ode,i izgubi se negde u buducnosti kao da nikada pre nije ni dolazila.

Marko Bojovic

Kuca mog deke nekad i sad

Staze zivota preplicu se i razilaze,ali samo je jedna kojom se uvek vracam na mesto koje ne zelim da zaboravim,mesto puno uspomena.
Kuca mog deke je moje utociste.U zagrljaju dekinog krila,nekad mi je izgledala ogromna,kuca koja je svetlucala na mesecini kao prelepa nevesta.Kao velicanstvena sila koja se mocno uzdize,poput kraljice na tronu.
Nekada su svici svetlucali zlatnom svetloscu,culo se komesanje nocni stvorenja,koja su spremala da love ili da i sama postanu plen,ali tada....
Tada nisam osecala strah a danas je tu kao moja senka.Danas nema svetla da osvetli visoke,uzane prozore moga utocista.Bas nimalo svetlosti nije bilo tu da prostre dobrodoslicu po mojoj terasi.
Beli stubovi stajali su kao vojnici,cuvajuci veliku terasu ali niko nije otvarao vrata da me doceka.
LJuljaska zacvile na lancu ali niko se nije izlezavao na njoj uzivajuci u mesecini noci.
Ipak osecao se zvuk mog detinjstva,zvuk doma.Nekad sam trcala pvim sumama slobodna kao jelen.
Sada,kada tu nema nikog opet sam dosla.Vrata su zakljucana.Okretala sam kvaku,i mislila,pusti me unutra.Srce je udaralo u grudima.
Bila sam uplasena.Sada je muzika vetra bila gruba a svici ne svetle,svuda je samo tama.
Drveca se nakrivilo,a grane su visile sa stabala i zaklanjale mi put do dekine kuce.
Borila sam se da vidim nesto u tom mraku.Nema vise ni meseca da mi osvetli put.
Okrenula sam se,ali tamo gde je nekad bila staza sada se nalazila velika trava i presecala mi put do mog utocista,do moje lepote doma.
Izgubljena ,bila sam izgubljena negde u mraku u okrutnoj hladnoci.Pokusavala sam da zamislim sebe kako radosno skacem na noge kada deka donese korpu punu tresanja.
Sedela sam na terasi i plakala,plakala za proslim danima kojih vise nema,za mojim utocistem u dekinom krilu.
Mozda je kuca izgubila svoj sjaj ali u mom srcu dusi zivece vecnim sjajem.


Tajanstvena Zena

Doziveo sam nevreme

Bilo je to prošlog leta. Osvanulo je lepo jutro. Sa drugarom Stevom sam otišao u park. Sportsko leto je počelo i pored bazena su se igrale utakmice.

Sedeli smo na mekoj travi, pili sok i gledali odbojkaški meč. Topli sunčevi zraci su milovali naša lica. Odjednom je počeo da duva snažan vetar. Savijao je tanke grane drveća, dizao prašinu i sitan pesak. Veliki tamni oblaci sakrili su sunce. Gledao sam kako se kreću i gomilaju na nebu. Smračilo se i počeo je jak pljusak. U daljini se čula snažna grmljavina. Munje su sevale i kroz kišu sam video samo njihov bljesak na nebu. Uplašio sam se. Sve se desilo brzo i nisam znao gde da se sakrijem. Čuo sam Stevu kako me zove. Potrčao sam prema njemu. Krupne kapi kiše su padale na moje lice. Sakrili smo se ispod jednog drveta i čekali da nevreme prođe. Ali ono nije prošlo. Zvuci groma bili su sve jači i jači, a vetar sve snažniji i snažniji. Kišu je zamenio grad. Ledenice, velike kao orasi, bušile su listove, lomile grane i glasno udarale u zemlju. Grane su padale sa drveća kao da ih neko seče testerom. Niz stazu u parku je tekao potok vode. I oko nas su se stvorile barice vode. Bile su prljave, pune ledenica, lišća i slomljenih grančica. Pozvao sam mamu telefonom, ali ona mi je rekla da sačekam da prođe nevreme i da odmah ugasim mobilni telefon, jer je opasno telefonirati kada oko tebe grmi i seva. Stajao sam sa Stevom ispod drveta sve dok nevreme nije prošlo. Vetar se stišao, grmljavina je prestala, a umesto grada padale su sitne kapi kiše. Krenuli smo prema izlasku iz parka, a tamo me je čekao me tata. Bio sam srećan što ga vidim. I on je bio srećan, jer sam bio dobro.

Doživeo sam nevreme i bilo je strašno. Nisam imao nijednu ogrebotinu, ali je ono je na meni ostavilo nevidljive tragove. Za nekoliko trenutaka sam saznao kako čudnu i promenjivu narav ima priroda koja nas okružuje. Bilo je to jedno neprijatno iskustvo i nikad ga neću zaboraviti.

Ljubav je divno cudo

Sta je to sto ljubav cini tako divnom?Sta to ljubav ima,da su ljudi toliko opsednuti njome?

Ona vam daje smisao zivota,rec zivot vise nije samo rec,ona ozivljava.Daje vam indentitet,osecaj da niste sami.Svi problemi su tako sicusni,kao da ne postoje,jer kad je ljubav prisutna kao da nista osim nje i ne postoji.Uz ljubav je lakse koracati,disati,boriti se,ziveti.Setim se trenutaka kada se nasi pogledi susretnu,oko tako zablista,kao da je izleceno od slepila,samo jednim pogledom.Dodir njenih mekanih prstiju kao da su satkani od svile,taj osecaj uzdizanja,osecaj svemoci,besmrtnosti.Dodir njenih usana ozivljavaju dusu,pokrece sve kao da ste tog trenutka udahnuli zivot u sebe.Taj osecaj za koji kazemo da je ekstremno dobar,a ustvari tako neopisiv,jer je rajskim silom duboko urezano u srce.Setim se prizora njene kose koja igra uz melodiju vetra,ti lagani rajski pokreti,melodija koja vam donosi ocaravajuci miris igraca,koji kao da su se spremili za poslednji ples.Snaga kad se drzite za ruke i koracate paklom,toliko snazni,spremni na sve prepreke,ta ljubav toliko zraci,toliko jaka,toliko jedinstvena,da sve pocinje da ozivljava oko njih.Ljubav je nasih pet minuta,svemoci,gde smo mi centar svemira,gde postojimo samo mi,a sve postoji samo zbog nas.Eh kad se setim tih carobnih reci "VOLIM TE",te reci koje se koriste tako lako,a imaju takvu moc,da treba pazljivo birati trenutak za izgovaranje tih reci.One daju nove nade i pune vas snagom za dalje koracanje strmim i paklenim putem,a lazno izrecene reci dovode do destrukcije.Dokaz moci dve reci.Ako su reci dve toliko mocne,mislim da je sve jasno koliko su onda osecanja mocna.Te reci kada je izgovorila prvi put,osecao sam se tako jako,a opet tako slabo,kolena su mi klecala,nisam telo uopste osecao,kao da je sve umrlo u meni osim srce koje lupa,tako mocno,kao kada se zavrsava Pavarotijeva najjaca opera,trenutak blistave tisine,a samo sledece sekunde otpocinje takva buka odusevljenih slusalaca,koji su prosto ziveli za tom melodijom.Svaka njena rec je melodija uz koju srce igra,ako ona stane,staje i srce!

Vec urezana lepa secanja prepuna osecanja,ocekuju zadnji otkucaj srca,kada ce ih pustiti,i da sa osmehom napustimo ovaj svet,da ponesemo ta secanja sa sobom,gde god isli,kako bi se ta secanja i osecaji nikada ne bi izgubila.

Ne mogu da se oslobodim tog utiska

Znate li onaj osećaj kada vam se krv sledi, a mišići zgrče od straha? Taj strah vam ostaje urezan u duši, i ne možete ga se tek tako osloboditi. Što više želite da ga zaboravite, to vas više proganja i prati, čak i pri nekom bezazlenom događaju, poput nestanka struje, on je tu.
Te noći koračala sam dugom stazom koja je vodila dublje, dalje, ni sama ne znam gde. Negde gde se spaja mašta sa realnošću. I taman kada sam pomislila da sam se izgubila, tračak nade se probudio u meni, kada sam ugledala kuću izmedju dva trula hrasta. Što sam se više približavala, utisak se menjao, i to na gore.
Kućica je bila jeziva. Krov je od silnih vetrova počeo da se raspada, a ivice kuće su bile obavijene odvratnim puzavicama i raznim trnjem. Odlučila sam da uđem unutra, jer u tom trenutku nisam imala drugog izbora.
Hladna ruka nesigurno je krenula put starih trošnih vrata. Cijuk šarke stvorio je u meni dodatnu jezu.
Iako je strah jedino osećanje koje je tada postojalo u meni, neka sila me je terala da napravim sledeći korak. Nisam znala šta da očekujem. Da li možda nekog niskog starca sa dugom, belom bradom, koji će mi pružiti utočiste ili nešto sasvim treće ???
Ništa od toga nije bilo tačno. Prostorija je bila prazna. Mesečina koja se jedva probijala kroz trulu tavanicu davala mi je taman toliko svetlosti da mogu da vidim šta se tu nalazi.
Pod, kao i sve ostalo u sobi, bilo je prekriveno prašinom koja se tu taložila godinama. Pažnju mi je privukao zid pun ordenja, diploma i ostalih priznanja. Kakvu li prošlost čuvaju ti predmeti ? Nije mi bilo potrebno dugo da shvatim ko je u stvari vlasnik kuće. Sve ove nagrade pripadale su lovcu koji se godinama ovde skrivao od hladnoće i raznih zveri.
Od svih tih osećanja koja su se u trenutku pojavila u meni, sreća, strah i mnoga druga koja nisam mogla da opišem, odjednom je prekinulo pitanje? Gde je on sad?
Nedugo posle postavljenog pitanja, našla sam i odgovor. Ustajao miris dolazio je iz sobe koju ranije nisam primetila. Radoznalost čini čuda.
Više se nisam plašila, i bez trunke oklevanja sam ušla. Zatekla sam samo stari krevet, i nešto što ću svako veče imati u mislima: Beživotno telo starog lovca...

Voz za srecu

Voz je trebao da krene u 8 i 20. Iz stana sam krenuo kasno, jer sam se probudio na vreme. Mislio sam da necu stici ali ipak kada sam došao na stanicu sumorni ljudi su željno ocekivali voz. cekajuci da voz stigne prispavalo mi se. Klupe su sve bile zauzete, osim jedne na kojoj je sedeo neki usamljeni starac.
Prišao sam i pitao ga - " Da li je slobodno", odgovorio je da nije.
Ipak sam seo.
Ne zadugo zapoceo sam razgovor, ali uglavnom sam ja pricao.
Želeo sam da što pre cujem pištanje voza. Nesnosni miris starca širio se kilometrima naokolo. Dok sam se borio sa ovim "mirisom" cuo sam huktanje voza. Od srece sam skocio i žurno mu potrco u susret. Ušavši u prazan voz našao sam za sebe jedno slobodno mesto. Sa osmehom sam razmišljao o tome kako cu stici u svoj grad, koji sam davno zaboravio i u koji nemam želju da se vratim.
Skoro da sam zaspao, najednom cuh krckanje vrata kupea.
Pogledavši osobu ispod oka zakljucio sam da je odnekud poznajem. Napokon sam otvorio oba oka. Prizor mi i dalje nije bio potpuno jasan ali ugledavši lepu ženu ispred sebe totalno sam i zaboravio na tu misao. Žena je bila izuzetnog izgleda, plave kose, dugih nogu , vitkog stasa i njena kosa mirisala je kao trula jabuka . Odgovorio sam da je slobodno i žena je sela odmah preko puta mene. Ne znam kako ali poceli smo i da pricamo. Rekla je da se zove Mirka.
Poceli smo razgovor neuobicajenim tokom. Odjednom joj je spao osmeh s'lica.
Pocela je da prica nešto o ljudima koji su se gurali da udju u voz, nisam je slušao. Pokušao sam da je smirim rekavši joj neki dobar vic. Pocela je da place. Prestao sam da pricam. Bilo mi je zaista žao nje ali nisam prestajao da se smejem. cudno me je pogledala.
Slegao sam ramenima.
Pa, nema tu puno šta da se prica...
Naumila je da kaže nešto mnogo ozbiljnije, ali je umesto toga duboko uzdahnula i sama pocela da se smeje. Krenuo sam da je poljubim, ali ona je to ocenila kao trik kojim pokušavam da prekinem razgovor, i odmah mi okrenula samo obraz.
Dobro, i to je nešto...
Nisam mogao da verujem ali ova žena mi se zaista dopadala, ali nisam je želeo za sebe. Pricali smo satima i satima...
Razgovor je postajao sve ozbiljniji, a ja nikako nisam uspevao da je pitam nešto ozbiljno. Poslednje što sam želeo bilo je da ucuti i zamisli se, a baš se to dogodilo. Odlucila je da me ništa ne pita, iako ju je sigurno svašta interesovalo.
Pitao sam je da li ima muža, decu, svoju porodicu?
Tiho je odgovorila da ima muža ali da ga retko vidja..
Nakon nekog cutanja pitala je, da li ja imam nekog pored sebe?
Nemam, ali bih želeo da imam.
A ti živis sam?
Da. Živim sam. Naucio sam se na to.
Zagrlili smo se i gledali kroz prozor. Imali smo osecaj da voz stoji u jednom mestu. Od umora je zaspala. Želeo sam da je posmatram dok spava.
Zamislio sam se i zaspao.
Kad bi znala kakvi su mi snovi, nikad me ne bi pustila da spavam tako dugo...
Prošlo je dosta vremena, neka muva nam nije dala mira da odspavamo jos malo. Poceli smo da se smejemo. Najzad me je poljubila, što sam i ocekivao.
Baš cudno..
Osetio sam hladnocu koja mi je kao munja prošla kroz telo.
Zaista mi se svidjas, ali sve ovo vreme provedeno s'tobom u vozu je bilo dovoljno da shvatim da moram da nastavim dalje.
Ti treba da nastavis svoj put ali bez mene...
Najednom, brkati kondukter je usao u kupe i pitao me za kartu. Poceo sam da se okrecem oko sebe, kondukter me je gledao.
Proputavavsi sav ovaj put, video sam svoj grad, upoznao ženu svog života Mirku.. a voz ni krenuo nije.

Dragana Bogojevac

Ženski likovi u epskim narodnim pesmama

Anđelija je bila žena Dmitra Jakšića iz pesme „Dioba Jakšića“.U pesmi je opevana kao uzorna i smerna žena koja ima sve osobine ljudskog savršenstva.
Anđelija je živela u vremenu u kome je glava kuće bio muškarac, a žena je slušala sve muževe zapovesti i nije mu se suprostavljala. U to doba dever je bio važna porodična institucija i snaja je po pravilu bila pažljiva prema njemu, a njihov odnos je trebalo da krase ljubav, vernost i uzajamno poštovanje. Kada su se Anđelijin muž Dmitar i njegov brat posvađali oko nasledstva, Anđelija se našla u vrlo teškoj situaciji. Muž joj je odlazeći u lov, zaslepljen gnevom i mržnjom naredio da otruje njegovog brata ili da napusti dvor do njegovog povratka. Zatečena muževom grubošću, oštrom pretnjom i surovom naredbom, Anđelija se mnogo uplašila. Morala je da donese tešku odluku, da izabere da li će poslušati svoga muža i ostati na dvoru ili će napustiti dvor pre njegovog povratka. Nasuprot svog sebičnog i uskogrudog muža ona je bila dobra i plemenita žena. Volela je i poštovala svog devera i niti je mogla niti je želela da mu naudi. S druge strane nije želela ni da napusti dvor i svog muža, jer je bila religiozna i patrijahalno vaspitana žena. Odlučila da učini sve kako bi zavađenu braću pomirila. Njena pamet i snalažljivost su joj pomogli da pronađe rešenje koje će prekinuti porodični sukob. Znala je da je i njen muž i njen dever poštuju i vole, pa je odlučila da od njih zatraži da joj poklone ono oko čega se oni svađaju. Umesto da otruje svog devera ona mu poklanja zlatnu molitvenu čašu, najdragoceniju stvar koju ima i klečeći ga moli ga da on njoj pokloni konja i sokola, a on joj molbu ispunjava. Molitvena čaša od suvog zlata je simbol ljubavi, sloge i porodičnog blagostanja, podstrek na praštanje i toleranciju i nije čudo što je baš nju mudra Anđelija za poklon izabrala

Anđelija je bila mudra, snalažljiva, osećajna i plemenita žena puna ljubavi i razumevanja, odana mužu i spremna da se žrtvuje za svoju porodicu. Svojom mudrošću uspela je da pomiri muža i devera, a svojom dobrotom i plemenitošću im je pokazala svu veličinu ljudskog srca i svu lepotu nesebičnosti i uzajamnog poštovanja. Anđelijino ime u potpunosti odgovara njenoj dobroti i anđeoskom ponašanju, čiji je rezultat pobeda čoveštva nad nečovešvom.

Aleksandra Stanojevic

Menjamo svet

Čudan je ovaj naš svet! Ogovara te, a voli te. Pruža ti ruku, amrzi te. Ismeva plemenita dela, a pamti ih kroz vekove. Ali, ipak, svi smo mi naši, oni su moji i ja sam njihova i mi zajedno činimo svet.
Hajde da taj svet malo menjamo! Menjati svet oko sebe znači menjati sebe, a kada promenimo sebe, a kada promenimo sebe, promenimo i svoju okolino, a samim tim menjamo i ceo svet.
Svet je jedinstven. Indija, Nemačka, Amerika, Kina postoje samo na geografskim kartama. A te karte su izradili političari, moći ljudi. Mi smo mali i nemoći, ali ipak možemo menjati svet... Budimo planetarna bića,zaboravimo na Kinu i Ameriku mislimo na svakog kao na brata ili sestru, jer to mi zapravo i jesmo.
u jednom boljem svetu neće više biti država, u jednom uzvišenijem svetu neće biti religija. Dovoljno će biti da budemo ljudi, ljudi plemeniti, spremni da pomognu i da budu pomagani.
Jednog dana i to ćemo nadvladati, tada čovek postaje savršen.
Tada ovaj svet postaje premalen za nas, tada su i zvezde naše i ceo univerzum.
A kad postanemo univerzalni, ispunili smo cilj!

Damjana Kobilarov

Za ljubav ne za mržnju, ja sam rođena

Suočiti se sa sudbinom, biti hrabar, težiti ka ostvarenju svojih ciljeva, iako su oni možda zabranjeni, biti izolovan od sveta u tami...hm, to mi liči na Antigonu.
Razmišljajući o Antigoni, pada mi na pamet njena rečenica " Za ljubav ne za mržnju, ja sam rođena". Misli o njoj mi se množe i idu u nedogled... Iz ove rečenice izvukla sam pouku o ljubavi, o životu. Divno je osetiti ljubav i treba je uzvratiti, jer kad sebe celog damo jedino tada možemo očekivati uspeh. Svi smo mi pomalo Antigona...Svoju ličnost tek upoznajemo u teškim situacijama i tada uviđamo šta sve možemo da učinimo i na šta smo spremni. U životu postoji mnogo situacija u kojima nije zadovoljena pravda, neko nedužan strada iako nije kriv. Tako i Antigona iz ljubavi prema bratu, da bi ispunila Božije naredbe strada. Ali i treba navići na to da u životu ima mnogo ljudi kao Kreont. Njima se treba odupirati. Njih treba gledati sa prekorom i žaliti ih, jer su sebi dozvolili da postanu "kreontovci".
Tada saznajem, da inače, nisam ni svesna koliko sam jaka i koliko se mogu odupreti. I tada nastojim da se uspravim, visoko poletim i prkosno kažem "Za ljubav ne za mržnju ja sam rođena". Dok te kreontovci udaraju, ostani nerazrušivi greben, digni se iznad vremena kao Antigona, kao mi...

Damjana Kobilarov

Dora Maar

Dora Maar,pravim imenom Henriette Theodora Marković poznatija kao Picassova ljubavnica jedna je od najvažnijih žena europske avangarde. Uz teško, usamljeno djetinjstvo, bez osjećaja pripadnosti, s iznimnim talentom i umjetničkim aspiracijama Dora se vrlo rano počela baviti fotografiranjem, slikanjem i portretiranjem. Priča nje i Pabla Piccasa vrlo je duga i prilično složena. Za nju je on bio genij. Bio je život. Bio je ljubav,a dao joj je samo besmrtnu ikonu iz muzeja. Njene oči preplakat će stoljeća,a ujedno donio joj je užitak i propast.
Dora je kroz svoj život patila najprije zbog roditelja, a kasnije zbog ljubavi i činjenice da ne može imati vlastito dijete. Proučavajući njen život shvatila sam da neki moji problemi nisu toliko veliki koliko sam ih smatrala. Rastužila me i sama činjenica da ponekad imam slične postupke kao i ona jer mislim da nitko ne bi trebao biti samo igračka nečijeg života. Njeni radovi bili su prekrasni, ali ostali su samo sjena Pabla Picassa. Shvaćam i njeno teško stanje depresije jer je bila odbačena i sama. Ipak svatko od nas u životu ima neka očekivanja,pa tako i ja. Često se zbog toga i razočaram, a ponekad i zatvorim u sebe dok sve samo ne prođe. Divim se njenoj hrabrosti. Predala mu se iskreno i otvoreno, bez obzira na patnju i bol koju je s takvim predavanjem dobila. Nakon svega, sačuvala je sve njegove poklone,slike i druge predmete i nije ih unovčila ili bacila čak i nakon njegove smrti. Mislim da je to vrhunac dokazivanja njene ljubavi prema njemu. Možda, da ga nije srela bila bi zapamćena kao umjetnica,a ovako je zauvijek ostala tek njegova muza. Njen portret mi se najviše dojmio na prvi pogled jer su boje fascinantne. Ima nešto tako tužno u njenim očima, osjeća se neka tjeskoba. Na slici se ističe njena tamna boja kose i oštri kontrast boja. Zelena crta koja joj prolazi po sredini lica sjenom ističe tu njezinu tugu i bol. Dora je bila jako lijepa žena i bilo bi lijepo gledati Picassove slike gdje nije tužna i razočarana životom.

Lana Bobovec

Moj neprijatelj i ja

Neprijatelji? Tko su zapravo neprijatelji? Postoji mnogo odgovora na naizgled jednostavno pitanje. Jedni tvrde da pravi prijatelji ne postoje već da su to sve neprijatelji koji će ti kad-tad zabiti „nož u leđa“. Drugi pak tvrde da postoji onaj koji će ti znati,moći pomoći u svakoj situaciji,a zvat ćemo ga prijateljem. Nije lako sagledati tko ti je iskren prijatelj,a tko nije u gomili u kojoj se svakodnevno krećeš i družiš. Kako živjeti savršen život bez neprijatelja? Postoji li definicija za to? Vjerojatno bi tu definiciju napisao neki čovjek sa sijedom bradom filozofskog duha i još bujnije mašte.
Jednostavno se život sastoji od neprijatelja koji će se slučajno ili namjerno „zalijepiti“ za nas. Vjerojatno i nas same neka osoba smatra neprijateljem,prijetnjom ili nešto slično. Kada govorim riječ „neprijatelj“ ne mislim na cijelu naoružanu vojsku već na prijatelje koji su odlučili prijeći da drugu stranu ili pak ljude koji mi nikad nisu bili baš nešto dragi kao ni ja njima,valjda. Samo čekaju da neka naša barem jedna mana dođe na vidjelo da podigne njihovu razinu sreće. Moji neprijatelji i ja svejedno često radimo istu stvar,zajedno brinemo o mom životu. Većina nas ljudi ima isti životni cilj; biti zadovoljan sobom,biti sretan,svidjeti se svima,biti zdrav,imati novaca na izvoz i tako dalje. Možda je i to razlog zbog kojeg postoji uopće neprijateljstvo?! Vjerojatno je i nastalo iz ljubomore i zavisti. Jednom prilikom čula sam jedan misao koji me potaknuo na razmišljanje;prijatelj sviju, nije ničiji prijatelj. Možemo obnoviti stara prijateljstva nakon neprijateljstva,stvarati nova,ali svačiji prijatelj je ipak previše. Neprijateljstva stvaramo i svojom iskrenošću. Nekima se ne sviđa što ne možemo iz društva u društvo mijenjati mišljenje i glumiti nekoliko različitih osoba pa imaju neke predrasude i divne komentare,ali nama se jednostavno neda raditi neke stvari samo kako bi nekome udovoljili. Ako ne želimo biti kakvi jesmo i sami sebi birati prijatelje koji će nas cijeniti zbog nas samih onda je lakše glumiti i cijeli život biti neka osoba koja ne postoji. Ali zašto? Samo zato što se bojimo što će drugi misliti o nama? Na kraju se ipak ustanovi tko smo zapravo,samo lažnjak. Izgubili bi i lažne prijatelje u koje smo cijeli život ulagali lažnog truda.

I još nešto; Tko jer savršen? Bez neprijatelja i pun samo najboljih prijatelja? Nitko. Što je savršeno? Ništa. A zašto se svi onda trudimo postati nitko i ništa?

Lana Bobovec

Istina ili laž

Neki će reći da nije potrebno raspravljati o istini jer je ona i tako relativna i za svakoga drukčija. Drugi će pak reći da se svaka istina vrti uvijek oko laži, a ipak i najveća laž mora u sebi kriti dio istine da bi se mogla „prodati“ i uklopiti. Svaka laž ide nekako za nama. Branimo se od nje u strahu da će nas stići i otkriti ono najdublje u nama. Kao neki strah suočavanja sa stvarnošću, problemima, ali i čarima koje donosi. Od istine se pobjeći ne može, ona je tu pred nama i samo je pitanje vremena kada će isplivati na površinu i izaći na vidjelo. Često sa sobom nosi suze, razočarenja i krivo nam je što postoji. Pitamo se tko ju je uopće izmislio kad tako može uništiti čovjekovu sreću,a ponekad srušiti i najveće snove. Međutim, istina je ta koja donosi najljepše trenutke, predivne osjećaje koji izazivaju onaj poseban osjećaj i toplinu u srcu. Nema osobe koja će prema njoj ostati ravnodušna. Ipak, najteže je kada joj ususret izađe laž. Pokušava je zaustaviti, stane joj na put. Često ljudi i žele vjerovati u laž misleći da će donijeti nešto ljepše, da će poboljšati ovo vrijeme u kojem živimo. Možda i hoće,ali samo na trenutak. Ponekad je teško suočiti se sa istinom i umjesto toga govorimo svakakve laži koje će nam pomoći da „nahranimo tuđi ego“. Ponekad ih pričamo kako ne bismo povrijedili osobu do koje nam je stalo,a ponekad i sami ne želimo vjerovati u istinu; u realan svijet koji nas čeka kada sa sebe skinemo svoj najveći oklop – laž. Često nismo ni svjesni koliko ćemo osobu povrijediti, poniziti kada shvati da iskrenosti nema. Govoreći istinu i samo istinu možemo steći prave prijatelje. Jedino tako možemo zavoljeti sebe i druge i dopustiti drugima da nas vole zbog nas samih i samo na taj način uspjet ćemo prebroditi sva iskušenja koja nas čekaju. Ona mora biti na prvom mjestu,pa makar i trenutno bila satkana od boli. Ne govori se uzalud da je iskrenost najveća ljudska vrlina. Sve u svemu, kad si na strani istine imaš najjačeg saveznika.

Lana Bobovec

Ja kao naucnik

Никола Тесла био је проналазач. Данас, после две стотине година цео свет прича о њему. Како је то лепо. Умро је давно, а уствари живи вечно. Тако сам и ја маштала да постанем велики научник.

Мој проналазак би добро дошао целом свету. Могли би да га користе сви људи као што користе и струју. Очарала бих све мојим изумом.

То би био телепортал. Возећи се њиме сви би стизали брже на одређена места.

Ја га замишљам овако: црвен је, дугачак, врата су му широка, има десет точкића које држе шездесет шрафова у облику цвета. А на врху телепортала је плава кугла. Из кугле варниче искрице жуте, плаве, црвене, зелене, наранџасте... Када искрица дође у додир са земљом на том месту порастао би диван цвет.

Унутрашњост телепортала чинио би тепих по коме су жути лептири, са десне стране поред врата налазио би се тастер на коме би укуцавали место где треба да стигнемо; на плафону наранџаста сијалица која би засветлела када полазимо. У току свог кретања телепортал би имао необичан звук, звук који лечи болесне тако да реч доктор више не би ни постојала.

Људима би служио да их одвезе на жељено место. Откуцали би назив места, сијалица засветли и за кратко време смо на жељеном месту. Никада нико не би закаснио на посао, у школу, на састанке.

Мој изум би телепортирао само добре људе. Лоше би водио ни сама не знам куда, али их више не би било. Ратова више никада не би било и само би добро владало светом. Телепортал би се налазио у сваком граду и селу и сви би били срећни без обзира где живе.

Да би мој изум успео потрбни су људи доброг и великог срца. Потрбни су и научници који имају добру вољу. Знате, он не би смео да погреши. Могло би се десити да нас одведе на погрешно место. Зато треба још та се усавршава...

И ја ћу га још усавршавати. Можда моја машта једнога дана постане стварност, а ја велики светски научник и то жена!

Citajuci Kafkkin ,,Proces” ostajem zamisljena nad sudbinom coveka i sveta

Evropska knjizevnost u prvim decenijama XX veka ne podrazumeva samo jedan knjizevni pravac vec mnoga knjizevna strujenja. Drugi naziv za ovu epohu je avangarda. Avangardu su uslovile velike promene i sveopste katastrofe, velika podeljenost u drustvu, stradanja, razaranje. Javljaju se mnogi knjizevni pokreti :futurizam, ekspresionizam, nadrealizam, kubizam. Sto se tice ekspresionisticke proze najvece domene je ostvario Franc Kafka zahvaljujuci svojim romanima od kojih je najpoznatiji ,, Proces”.
Glani lik romana je Jozef K. covek o kome ne znamo nista sem imena, pocetnog slova prezimena, zanimanje i to da je tacno na svoj trideseti rodjendan uhapsen. Ovu vest su mu saopstila dvojica sudskih cinovnika takozvani strazari. Na pitanje zasto je uhapsen dobija odgovor da nije u nadleznsoti jednih nizih sluzbenika suda da to saopste i jos mu govore da njihova vlast ne trazi krivicu medju stanovnistvom vec je ,kako zakon kaze, krivica privlaci. U pocetku uznemiren Jozef kasnije sa smirenoscu prihvata situaciju i nastavlja zivot normalnim tokom. Jedino je bio obavezan da jednom nedeljno ide na sudjenje , i to nedeljom da mu to ne bi smetalo u vrsenju sluzbe bankarskog cinovnika. Sudske prostorije koje su bile skucene, prljave i zagusljive i koje su izazivale gadjenje kod njega, nalazile su se zabacene skoro na svakom tavanu. Na prvom saslusanju Jozef se nadmocno i sa ogromnim samopouzdanjem obracao sudiji, izlazuci ga podsmehu i ponizenju. Na taj nacin zadobio je paznju citavog suda jer je njegovo ponasanje u mnogome razlikovalo od ponasanja ostalih optuzenika. Nakon ovoga Jozef postaje potpuno pasivan u pogledu svog procesa, sve do dolaska njegovog ujaka koji mu zaprepascen njegovom ravnodusnoscu nalazi advokata. K pristaje na to ali pri odlasku kod advokata vise obraca paznju na njegovu bolnicarku nego na svoju odbranu. Kako vreme prolazi ovaj proces ovaj proces shvata sve ozbiljnije i postaje nezadovoljan sporim odvijanjem situacijeza koju je bio zaduzen advokat. Cinilo mu se da sve vise ljudi zna za njegov proces i nije mu drago zbog toga jer se svako od njih prema njemu ponasa kao da je kriv. Odlucuje da pronadje sve sto vise ljudi vezanih za sud koji mu mogu pomoci. Jedan od njih je slikar Titoreli koji pristaje da mu pomogne i iznosi mu tri mogucnosti: stvarno oslobodjnje, prividno oslobodjenje i odugovlacenje. K je razocaran jer se njegova odbrana svodi na druge dve mogucnosti buduci da sam slikar ne zna i nije nikada cuo ni za jedno stvarno oslobodjenje. Iako zeli da se bori za slobodu K ne zeli da postane nalik Bloku, trgovcu koji je citav svoj zivot posvetio procesu nesvesno postajuci ,, advokatov pas”. Jedan od kljucnih delova romana je parabola o seljaku koji se nasao pred vratima zakona na kojima stoji vratar. Da bi dosao do zakona seljak mora da prodje nekoliko vrata sto se pokazuje kao nemoguce, jer ne uspeva da prodje ni prvog vratara, a i ostaje pred vratima celog zivota. Smatrajuci da je covek prevaren od strane vratara K izvodi zakljucak da se od lazi gradi poredak u svetu. Godinu dana nakon sto je proces poceo zavrsava se Jozefovim ubistvom. Osim sto je Kafka ovim romanom na neki nacin predvideo progon i ubistva Jevreja i drugih nevinih ljudi tokom Drugog svetskog rata predvideo je i gubitak privatnosti, morala i slobode.
Mozda se jednoga dana Kafkin roman pretvori u autobiografsku pricu. Mozda svet postane slican zivotu Jozefa K monoton, prazan, prljav, lisen nekih jacik emocija i osecanja. Ljudi se imati tacno isplaniran zivot i ukoliko neko odstupi od uobicajnih aktivnosti protiv njega ce se zapoceti proces. A mozda neke od ovih stvari i danas postoje.

Ljubav večita inspiracija pesnika

Sedim ispred belog papira sveske i razmišljam o temi o kojoj moram da pišem. Ljubav večita inspiracija pesnika. Ali ja nisam pesnik, a nisam ni zaljubljen. Čak ni ne znam nijednog pesnika, da bih mogao da napišem nešto iz njegovog iskustva. Ali pisani zadatak moram da uradim.

Verujem da mislite da treba da pišem o onome što su pesnici osećali pa pretočili u stihove. Ali samo oni znaju šta su osećali. I kako su to osećali. I šta su napisali. Njihovi stihovi opisuju njihove emocije i njihova stanja. Da li? Da li moje stanje vezano za ovaj zadatak opisuju ono što ću napisati. Naravno da ne. Moram da pišem ono što mi je zadato. Tako su i pesnici pisali. Ne baš ono što im je zadato kao zadatak, jer ih niko nije terao da pišu o tome, ali su morali da se drže nekih pravila pisanja, da pogode pravu rimu i pravi stih, da izraze ono što su hteli ili ono što su osećali.

A verujem da su nešto osećali. Ja ne osećam sada ništa. Mislim na ljubav. To je sada, inače sam bio zaljubljen, ali sada ne mogu da se setim kako je to bilo. Valjda su zato pesnici i pisali pesme o ljubavi, da bi sačuvali taj trenutak ispunjenosti ljubavlju u kojem su bili. Da, to je jedan od razloga zašto im je ljubav bila večita inspiracija pesnika. A i sećam se da te drži veliko ushićenje dok si u ljubavi, pa ti onda same misli nadolaze kao plima i poplave ti glavu ludim idejama, hoću reći stihovima. Da, to je drugi razlog, ljubavni zanos je ono zbog čega su pisali.

Treći razlog? Sigurno to što je o ljubavi uvek i u sva vremena popularno pisati, i što lepa i romantična pesma zavodi. Ljubav se ljubavlju kupuje. I jednu romantičnu pesmu možeš nekoliko puta primeniti kod različitih osoba, i pevati im istu pesmu. Svi to vole i svi te posle zbog toga vole.

Zato je ljubav večita inspiracija pesnika. Kroz pesme njihova ljubav traje, nje se sećaju kroz stihove, i drugu ljubav privlače. U tome je razlika izmedju mene i pesnika, on ima inspiraciju da postane zaljubljen kroz ljubavnu pesmu, a ja se njihovih ljubavnih pesama setim tek kada se zaljubim. I sada baš gledam drugaricu u učionici kako sa zanosom piše isti ovaj rad i mislim da počinje da mi se dopada ta njena zlatna kosa i kike uvijene na glavi. A dopadaju mi se i njene usne, smedje krupne oči i osmeh. Ali ja moram da pišem školski sastav. Pisani rad ili pogled na nju?

Sedim ispred belog papira i čekam da mi krenu stihovi neke ljubavne pesme:



Dal je stvarno ljubav večita inspiracija pesnika

Il se meni samo pričinjava u lepoti tvoga lica prekoputa,

Da stihovi o tebi sami nastaju u očima moje strasti,

Dok sat polako kraj časa otkucava.

Doživljaj sa zimskog raspusta

Bilo je hladno i...

Bilo je hladno i sniježno i kao i uvijek zimski raspust sam proveo kod babe i dede. Čitao sam knjige, ali najviše vremena sam provodio na snijegu. Jedino sam noću imao mira iako sam i u snovima bio na sankama.

Moje sanke su bile najbrže, njih su smatrali čudom tehnoke. Nevolje mi je zadavao plavokosi Aca koji je dobro uvježbao sankanje jer mu je staza bila pored kuće. Dogovorili smo se da jednog dana okončamo tu neizvjesnost i vidimo ko je brži na sankama.

Sva seoska djeca su se okupila na brdu i nestrpljivo se iščekivala trka. Sudija je umjesto zastavice, za štap privezao stari džemper. Dao je znak za start i nas dvojica smo jurnuli poput munje. Grčevito sam stezao rukama saonice da ne bih završio u jarku.

U jednom trenutku ispustio sam konopac i sankama pustio na volju. Sve se odigralo nevjerovatnom brzinom. Ostalo mi je samo petnaestak metara do drveta gdje je bio cilj. Protivnik je bio za petama pa je trka bila neizvjesna i dinamična.

Ipak, bio sam prvi. Sreća je bila neograničena. Za nagradu sam dobio luk i strijelu, koju sam odavno priželjkivao. Aco mi je pružio ruku kao fer sportista i čestitao mi na trijumfu.