Doziveo sam nevreme

Bilo je to prošlog leta. Osvanulo je lepo jutro. Sa drugarom Stevom sam otišao u park. Sportsko leto je počelo i pored bazena su se igrale utakmice.

Sedeli smo na mekoj travi, pili sok i gledali odbojkaški meč. Topli sunčevi zraci su milovali naša lica. Odjednom je počeo da duva snažan vetar. Savijao je tanke grane drveća, dizao prašinu i sitan pesak. Veliki tamni oblaci sakrili su sunce. Gledao sam kako se kreću i gomilaju na nebu. Smračilo se i počeo je jak pljusak. U daljini se čula snažna grmljavina. Munje su sevale i kroz kišu sam video samo njihov bljesak na nebu. Uplašio sam se. Sve se desilo brzo i nisam znao gde da se sakrijem. Čuo sam Stevu kako me zove. Potrčao sam prema njemu. Krupne kapi kiše su padale na moje lice. Sakrili smo se ispod jednog drveta i čekali da nevreme prođe. Ali ono nije prošlo. Zvuci groma bili su sve jači i jači, a vetar sve snažniji i snažniji. Kišu je zamenio grad. Ledenice, velike kao orasi, bušile su listove, lomile grane i glasno udarale u zemlju. Grane su padale sa drveća kao da ih neko seče testerom. Niz stazu u parku je tekao potok vode. I oko nas su se stvorile barice vode. Bile su prljave, pune ledenica, lišća i slomljenih grančica. Pozvao sam mamu telefonom, ali ona mi je rekla da sačekam da prođe nevreme i da odmah ugasim mobilni telefon, jer je opasno telefonirati kada oko tebe grmi i seva. Stajao sam sa Stevom ispod drveta sve dok nevreme nije prošlo. Vetar se stišao, grmljavina je prestala, a umesto grada padale su sitne kapi kiše. Krenuli smo prema izlasku iz parka, a tamo me je čekao me tata. Bio sam srećan što ga vidim. I on je bio srećan, jer sam bio dobro.

Doživeo sam nevreme i bilo je strašno. Nisam imao nijednu ogrebotinu, ali je ono je na meni ostavilo nevidljive tragove. Za nekoliko trenutaka sam saznao kako čudnu i promenjivu narav ima priroda koja nas okružuje. Bilo je to jedno neprijatno iskustvo i nikad ga neću zaboraviti.

Ljubav je divno cudo

Sta je to sto ljubav cini tako divnom?Sta to ljubav ima,da su ljudi toliko opsednuti njome?

Ona vam daje smisao zivota,rec zivot vise nije samo rec,ona ozivljava.Daje vam indentitet,osecaj da niste sami.Svi problemi su tako sicusni,kao da ne postoje,jer kad je ljubav prisutna kao da nista osim nje i ne postoji.Uz ljubav je lakse koracati,disati,boriti se,ziveti.Setim se trenutaka kada se nasi pogledi susretnu,oko tako zablista,kao da je izleceno od slepila,samo jednim pogledom.Dodir njenih mekanih prstiju kao da su satkani od svile,taj osecaj uzdizanja,osecaj svemoci,besmrtnosti.Dodir njenih usana ozivljavaju dusu,pokrece sve kao da ste tog trenutka udahnuli zivot u sebe.Taj osecaj za koji kazemo da je ekstremno dobar,a ustvari tako neopisiv,jer je rajskim silom duboko urezano u srce.Setim se prizora njene kose koja igra uz melodiju vetra,ti lagani rajski pokreti,melodija koja vam donosi ocaravajuci miris igraca,koji kao da su se spremili za poslednji ples.Snaga kad se drzite za ruke i koracate paklom,toliko snazni,spremni na sve prepreke,ta ljubav toliko zraci,toliko jaka,toliko jedinstvena,da sve pocinje da ozivljava oko njih.Ljubav je nasih pet minuta,svemoci,gde smo mi centar svemira,gde postojimo samo mi,a sve postoji samo zbog nas.Eh kad se setim tih carobnih reci "VOLIM TE",te reci koje se koriste tako lako,a imaju takvu moc,da treba pazljivo birati trenutak za izgovaranje tih reci.One daju nove nade i pune vas snagom za dalje koracanje strmim i paklenim putem,a lazno izrecene reci dovode do destrukcije.Dokaz moci dve reci.Ako su reci dve toliko mocne,mislim da je sve jasno koliko su onda osecanja mocna.Te reci kada je izgovorila prvi put,osecao sam se tako jako,a opet tako slabo,kolena su mi klecala,nisam telo uopste osecao,kao da je sve umrlo u meni osim srce koje lupa,tako mocno,kao kada se zavrsava Pavarotijeva najjaca opera,trenutak blistave tisine,a samo sledece sekunde otpocinje takva buka odusevljenih slusalaca,koji su prosto ziveli za tom melodijom.Svaka njena rec je melodija uz koju srce igra,ako ona stane,staje i srce!

Vec urezana lepa secanja prepuna osecanja,ocekuju zadnji otkucaj srca,kada ce ih pustiti,i da sa osmehom napustimo ovaj svet,da ponesemo ta secanja sa sobom,gde god isli,kako bi se ta secanja i osecaji nikada ne bi izgubila.

Ne mogu da se oslobodim tog utiska

Znate li onaj osećaj kada vam se krv sledi, a mišići zgrče od straha? Taj strah vam ostaje urezan u duši, i ne možete ga se tek tako osloboditi. Što više želite da ga zaboravite, to vas više proganja i prati, čak i pri nekom bezazlenom događaju, poput nestanka struje, on je tu.
Te noći koračala sam dugom stazom koja je vodila dublje, dalje, ni sama ne znam gde. Negde gde se spaja mašta sa realnošću. I taman kada sam pomislila da sam se izgubila, tračak nade se probudio u meni, kada sam ugledala kuću izmedju dva trula hrasta. Što sam se više približavala, utisak se menjao, i to na gore.
Kućica je bila jeziva. Krov je od silnih vetrova počeo da se raspada, a ivice kuće su bile obavijene odvratnim puzavicama i raznim trnjem. Odlučila sam da uđem unutra, jer u tom trenutku nisam imala drugog izbora.
Hladna ruka nesigurno je krenula put starih trošnih vrata. Cijuk šarke stvorio je u meni dodatnu jezu.
Iako je strah jedino osećanje koje je tada postojalo u meni, neka sila me je terala da napravim sledeći korak. Nisam znala šta da očekujem. Da li možda nekog niskog starca sa dugom, belom bradom, koji će mi pružiti utočiste ili nešto sasvim treće ???
Ništa od toga nije bilo tačno. Prostorija je bila prazna. Mesečina koja se jedva probijala kroz trulu tavanicu davala mi je taman toliko svetlosti da mogu da vidim šta se tu nalazi.
Pod, kao i sve ostalo u sobi, bilo je prekriveno prašinom koja se tu taložila godinama. Pažnju mi je privukao zid pun ordenja, diploma i ostalih priznanja. Kakvu li prošlost čuvaju ti predmeti ? Nije mi bilo potrebno dugo da shvatim ko je u stvari vlasnik kuće. Sve ove nagrade pripadale su lovcu koji se godinama ovde skrivao od hladnoće i raznih zveri.
Od svih tih osećanja koja su se u trenutku pojavila u meni, sreća, strah i mnoga druga koja nisam mogla da opišem, odjednom je prekinulo pitanje? Gde je on sad?
Nedugo posle postavljenog pitanja, našla sam i odgovor. Ustajao miris dolazio je iz sobe koju ranije nisam primetila. Radoznalost čini čuda.
Više se nisam plašila, i bez trunke oklevanja sam ušla. Zatekla sam samo stari krevet, i nešto što ću svako veče imati u mislima: Beživotno telo starog lovca...