Nesrećne ljubavi u Andrićevom romanu "Na Drini ćuprija"

Ivo Andrić u romanu "Na Drini ćuprija" opisuje most iz druge perspektive u odnosu na ostale ljude. Za njega most ne predstavlja običnu građevinu od kamenia ili betona pomoću koje se prevazilazi prepreka, već nešto posebno, vredno pažnje i pisanja.
Iako često prelazimo preko mosta, malo nas zastane i zadivi se njegovoj lepoti i pomisli o značaju mosta za nas. A, još ređe pomislimo na događaje ili važne situacije koje su se na njemu zbile.
Kapija, kao najznačajniji deo mosta u romanu krije značajne događaje.Mnoge ljubavi upravo su se desile na kapiji, mnogi pogledi i simpatisanja, ali bilo je i tužnih trenutaka, nesrećne i neuzvraćene ljubavi, čak i smrtnonosnih ishoda...
"Ljubav" između Fate i Nail-bega jedna je od nesrećnih ljubavi, koja se završila kobno po Fatu. Ova priča je dokaz kako principi i reč, da se ne pogaze dovode do tragedije. Na kapiji nakon venčanja, i tako održala reč svog oca da će se udati za Nail-bega, Fata se bacila sa mosta i utopila, da ne bi pogazila svoju reč. Jedan mlad život okončao se na ovakav način, jer nesrećne ljubavi nikada nemaju srećan kraj. "Svake srećne ljubavi liče jednaa na drugu, svaka nesrećna ljubav nesrećna je na svoj način."

Damjana Kobilarov

Seobe kao sudbina pojedinaca i naroda

Sudbine nekih naroda jesu u seljenju. Seobe im postaju način života, simbol obećane zemlje, predstavljaju čovekovo večno lutanje u potrazi, ne samo oaze mira, već i sopstvene ličnosti.
Pojmom seobe Crnjanski je imenovao svoj roman i dao mu značenje neprekidnog ciklusa kretanja, nesreće i nemoći jednog naroda koji je osuđen da luta tražeći sreću u nepoznatom. Ovaj ciklus opisan je kroz četiri lika i prestavlja tragediju srpskog naroda.
Vuk Isakovič je krenuo u rat sa mutnom nadom da se nešto može izmeniti u njegovom životu i sudbini njegovog naroda.Ostavio je svoj dom i porodicu. Puk odlazi na frontove ne znajući ni gde ide, ni svrhu borbe, ali poštuje svoje vekovne kodekse ratovanja koji kao vrhovnu vrednost ističu čojstvo i junaštvo, koje Srbi doslovno poštuju čak i kada ratuju na tuđoj zemlji i za tuđe interese.Oni daleko od svog doma ratuju i lutaju, polako zaboravljajući svoje najmilije, za interese nekih tuđina koji na svakom koraku žele da ih pokatoliče.
Dok Vuk ratuje u tuđini, Dafina odlazi kod devera Aranela. Prepušta mu se u zanosu strasi i potire svoju čast i poštenje i smrću na svoje seobe stavlja tačku.Aranđel, trgovac po zanimanju, prekoravao je i brata i seobe. Smatrao je da ništa dobro ne donose, što se ispostavilo kao tačno!
U tom namučenom narodu javlja se nada, nada koja im je zvezda vodilja. Oni nastavljaju traganje za obećanom zemljom u kojoj bi se jedna nacija našla sa svojom prošlošću, poreklom i sa samim sobom.Nasatvaljaju da prae zvezdu nekog novog, ali i dalje beskrajnog kruga...

Damjana Kobilarov

Будућност какву желим

Од како сам почела да тренирам одбојку, мој живот се променио. Почела сам да га схватам потпуно другачије. Док нисам почела да тренирам, нисам знала шта значи љубав за тренирањем, воља и жеља за успехом.

Гледајући на телевизији данашње репрезентативне звезде из мушке и женске сениорске селекције, мислила сам да је то борба у којој опстају само најбољи и најјачи. Звезде попут Александра Атанасијевића и Јоване Бракочевић нико не може заменити. Њихово срце, воља, жеља и упорност за игром на терену и борба за сваку лопту је велика. Поред тога што су велики играчи, њих двоје су и модели. Александар се сликао за насловну страну најпознатијег магазина у Италији. Због тих слика су многе младе девојке остале „без даха“, јер је до изражаја дошло његово згодно тело и трбушњаци. Са друге стране, Јована је заштитно лице најпознатијег одбојкашког бренда „Da Capo“. Ови људи не само да на утакмицама показују свој таленат него показују и своју лепоту. Обоје су на позицији коректора који увек решава све теже поене у игри.

Пишем вам о овим људима зато што је моја највећа жеља и сан да будем као Јелена Бракочевић. Волела бих да имам толико велико срце, вољу, жељу и упорност као она. И најбитније од свега је да се никад не одустаје. Било шта да буде или било какав проблем да искрне, битно је увек гледати само напред и веровати у себе. Вера је за мене велика реч, већа чак и од наде јер са великом вером у себе и много труда – немогуће постаје могуће.

Да имам чаробни штапић...

Првог пролећног дана, на једној ливади, док сам шетала, угледала сам нешто провидно што је јако сијало. То је био чаробни штапић.

Узела сам га у руке и тог тренутка угледала сам једну брвнару. У брвнари су биле окачене слике прелепих девојака са дивним крилима. Чула сам један глас који је рекао да морам да помогнем природи коју је човек упропастио, на неки начин. Штапић ме је вратио мојој кући. Само једним покретом чаробног штапића заледила сам свет. Кренула сам оронуле храстове да враћам у лепе и здраве, увенуле биљке повратила сам у живот једнинм покретом штапића. Наредног дана схватила сам да помоћ није потребна само природи већ и људима који су болесни. Отишла сам у једну малу лабораторију и смислила сам план. Бућкала сам свакакве биљке које сам добила од природе на поклон. Када сам направила смесу, била сам пресрећна – најсрећније дете на кугли земаљској. Ујутру, у рану зору, док сунце још није промолило главу, делила сам лекове. У свакој кућици где је неки човек или дете било болесно, оставила сам по једну бочицу. Када сам све то урадила, још мало сам улепшала град природом која је сада била препорођена.

Знам да нисам сасвим случајно налетела на тај штапић. Захвална сам ономе који га је послао. Сигурна сам да би ово урадио свки човек уколико би нашао чаробни штапић. Одледила сам свет, вратила штапић у колибу и наставила да живим живот као сва деца.

Чудесна справа

Описаћу вам догађај који ћу увек памтити.

Био сам врла мали и читаве дане проводио сам у заједничком дворишту. У нашем дворишту живео је наш комшија деда Вуја. Деда Вуја је, такође, дане проводио у том нашем дворишту. Волео сам да гледам шта све ради деда Вуја. Сређивао је стари намештај, а оно чега се добро сећам била је столица коју је дуго, дуго улепшавао. Волео сам да му помажем, да му додајем алат који ми је тражио. Он је увек остављао свој посао да би се мало поиграо са мном.

Једног јутра сам се зачудио што га нисам затекао у дворишту. Убрзо сам од комшија сазнао да је тог јутра деда Вуја умро. Нисам могао да поверујем у то и плакао сам... Међутим, оно што је остало у дворишту испред његове куће била је столица коју смо заједно улепшавали. Сваки пут када изађем у двориште могу да замислим њега крај столице.

Та деда Вујина столица подсећала ме је на мог доброг комшију кога више нема, а који је био део мог одрастања.