Da li je Mali princ na kraju umro?

Mali princ je blesav, mastoviti decak koji prolazi kroz iscrpljujuce odrastanje prepuno novih saznanja, sazrevanja I osamostaljenja.

Maleni decak odrasta u svom lepom okruzenju, potpuno izolovan od ostatka sveta I od svih grozota koje se desavaju. Na svojoj planeti imao je lepo okruzenje, ali morao je istraziti dalje od svog malog sveta, morao je videti sve te ostale ljude koje nikako nije razumeo, odrasle ljude. Time sto je obilazio asteroide oko sebe on je u stvari poceo da razmislja o odraslim ljudima I ismevao ih je. Mislio je o njima kako ih zanimaju samo brojke, kako su povrsni I pohlepi, ali ipak odrastao je. U godinama izmedju 12 I 25 godina ljudi se nalaze na sredini. Niti su u svetu odraslih, niti su u decijem svetu. Mali princ je svim ovim putem shvatio da mora konacno preci u svet odraslih. I on jeste presao u svet odraslih.

U ovom delu odrastanje je prikazano umiranjem Malog princa, ali zapravo Mali princ nije umro. Mali princ jos uvek zivi. On zivi u telu odraslog coveka, I on nikada nece nestati.

Natalija Bajcetic

Власт мења човека

— Ја нисам Ахмед Нурудин, ни Муамер ел Гадафи. Ја нисам ни Адолф Хитлер, ни Јосиф Стаљин, ни Слободан Милошевић. Мене власт није променила. Остала сам иста, ко што сам била и пре него да постанем ово што сам сад.
— То што прича комшиница Милева није тачно. Тачно је да сам је избацила из канцеларије кад је дошла да ме моли за стипендију њеном сину. А што сам то урадила? Зато што знам да ни она ни он нису гласали за мене! Па нек иду сад онима за које су гласали, нек им они дају стипендије. То сам јој и рекла, а она је почела да плаче. Прво ми се правдала да није тачно, да су ми дали свој глас. Онда је признала да није, али, каже да је била приморана, да јој је муж наредио да гласа за оне њихове. Е, па не може. Сад нек јој муж обезбеди стипендију, нек им опет нареди. И што би мене било брига што је мали добар студент? И ја сам била добар студент, па ме нико није погледао за посао док се нисам учланила у странку. Ако сам могла ја, може и он.
— А то што причају да сам се уобразила и да сам почела да носим само скупу и маркирану гардеробу, ни то није тачно. Прво, јесте, купујем сада више, али, то је нормално, ипак сам ја на некој функцији. Право да вам кажем, и јесте глупо кад видиш неког функционера у прошлогодишњем моделу. Треба да се пази на облачење, ипак ми дајемо пример народу. Моја мајка каже да нисам у праву зато што моји људи немају довољно пара да купе ни те прошлогодишње моделе. То јесте тачно, али, они ништа ни не раде. Ја не схватам како неко може да каже да нема посла. Има посла, него, нема ко да га ради. Мене нико не пита, него ме пошаљу на пут, данас Париз, сутра Рим. И ја морам да идем, а авиона се тако плашим. И то што донесем неку крпицу отуда о државном трошку, то није адекватна награда за моје претпљене муке у току тих летова.
— То сам само хтела да вам кажем. То што људи тврде да власт мења људе, то није тачно! Ја сам остала иста, само су се сви око мене променили!

Кућа

— Баш поред средњег слова ћириличног наслова “Политике” има једна неправилна рупа, настала, вероватно, несмотреним транспортом младог разносача новина. Ал’ комшија Мића не мари за естетски изглед насловне стране. Он чак воли кад се на новинама нађе каква згодна рупа, попут ове, за посматрање околине. Онда добијете дупли угођај : и читање новина на првом јутарњем сунцу, и разгледање лепих жена које пролазе путем, најчешће трчећи за својом децом.

— Преко пута његове куће беше напуштена стара вила, једноспратна, али пространа, коју су деца од миља назвала “вилом промајом”. Врата и прозоре, као и друге ствари које су неком могле послужити, одавно су однели различити локални лопови, тако да се лако и са двадесет метара могла видела њена унутрашњост. Није Мићу никад занимало шта је стварно унутра, а не би ни данас обратио пажњу, да се није малишан комшинице Дуње завукао баш у вилу промају да се игра. У ствари, Мића је кроз своју рупу тачно спазио малог дечака тик уз зид дневне собе, како се крије од мајке и лудо забавља у тој својој игри. Мајка је ушла пажљиво кроз разваљену капију у двориште и викала за малишаном колико је грло служило. Морала је да се креће пажљиво због густо обраслих коприва и неке корови која је достигла висину пола кућних зидова. Споља је кућа личила на стару железничку станицу. Имала је две боје, одозго зелену, а одоздо неку избледелу црвену која се понегде назирала. Око прозора и врата некад је била посађена лоза која се осушила па је остао само њен костур, осушен и жут, који је био пречица ситним и крупним инсектима до виле кад би решили да је посете. Јутарње сунце је дошло до унутрашњих зидова, па се јасно могла видети прашњава слика друга Тита у парадном плавом оделу, њему омиљеном за сликање. То је једини украс на зидовима ентеријера. Ваљда је Тито данас толико непопуларан да ниједан лопов није хтео да украде његову слику. Зидови су поцрнели, што од спољашних утицаја, што од влаге изнутра. Једини намештај у вили промаји била је стара дрвена столица која је била толико поломљена да није могла служити ничему осим да се подложи каква ватра, и један велики раштимовани клавир. Тај клавир је био Миши интересантан из више разлога. Прво, сваки пут кад би га видео сетио би се дивне мелодије која би га свако јутро будила. Девојчица са кикама и розе машном сваки дан је вежбала неку сонату за школско такмичење, три пута дневно, рано ујутру, у подне и увече. Друго, када су се селили хтели су и њега да понесу. Мала је много плакала, а отац јој је обећавао већи и лепши, зато што је било компликовано пренети овај. Враћао се неколико пута покушавајући да га прода, али нико није био заинтересован да га купи. Треће, у покушају да га украду, лопови су га заглавили. Тако је једна половина клавира остала унутра, а друга је појурила напоље. У том положају стоји пар година, као да не жели да се преда.

— Мића је попио кафу и склопио новине. Дуња је престала да виче. Пријатну тишину прекинуло је дрхтање малог Вељка. Сиромах је добио батине.

Сви смо ми заточеници “проклетих авлија”

— Гледам горе и видим само једну звезду. Осећам се као мала девојчица са шибицама у цртаном филму. Смрзла се и остала јој је још једна. Да ли да је запалим сад или касније?

— Погрешила сам, знам. Признала сам себи, али, мало ми теже иде са признавањем другима. Ако се усудим да кажем њему, то ће бити на крају. Ја сваки пут кад се заљубим, као да ми се неки облак налази над главом и свуда ме прати где кренем. Као што је Ђамила пратила нека несрећа, тако и ја увек настрадам. Лепо је кренуло, месецима је било све како треба. И знам да ме обожава, и знам да нема другу девојку. А рекла сам, нисам могла да издржим. Онај облак изнад моје главе је почео да киши, љубомора је кренула да ме изједа, и… Испао је скандал, сад не жели више да ме види, да чује за мене. Шта сад да радим?

— Марија је купила нову хаљину. Требало је да иде је на доделу диплома и купила савршену белу хаљину за ту прилику. Онда је дошла кући и показала је мајци која није била задовољна њеним избором. Данима је наговарала да купи другу. Иако нема обичај да поклекне и промени своје мишљење, овог пута је то урадила. Отишла је с мајком у куповину и изабрала другу хаљину. Носила је ту хаљину и није била задовољна својим изгледом. Ни на једној слици се није осмехнула. Данас не памти доделу диплома по томе што је и званично добила признање да је завршила факултет. Памти је по дугој, тегет, ружној хаљини. Никада то није опростила мајци. Не због хаљине, него због сећања.

— Каже Душан да је то била најлепша и најбоља особа коју је упознао. Она није била само његова девојка, била је предодређена да буде госпођа Милић, његова жена. Његовим родитељима се није допала на први поглед, рекли су да се нападно шминка и да не изгледа као скромна девојка. Душан се слагао с тим, мада, никад му није било јасно зашто неко мора да буде скроман да би био одговарајући. Покушао је да им објасни, али, Маја је наставила да носи кратке сукње и да користи црвени руж, те јој није било помоћи. Мајка је дефинитивно изјавила да је не доводи више кући, да је комшилук већ оговара. Није му било право, али, поштовао је њен избор и скоро се преселио код Маје. То су били дивни дани, баш тад је и пожелео да је ожени. Отишао је прво да каже родитељима своју намеру, мајка је само плакала, отац је нешто викао. Решио је да сачека, да се мало стабилизују, да прихвате. Маји ништа није спомињао. После месец дана добила је пословну понуду из Аустралије. Плакала је дуго и обећала да ће се вратити некад. Душан је још увек чека, иако се оженио и има двоје деце.

— Извини, погрешила сам, неће се поновити.

— Сестра стоји на вратима, унезверено ме гледа, не верује да сам ја некоме рекла извини. Ако не кренемо да палимо и рушимо “проклете авлије” над нама, једна ће се срушити на нас. Можда је он моја Маја.

Модерна Фема

“ Пази, девојко, то су скупе чизме!” Била сам крива, згазила сам госпођу на улици кад сам излазила из аутобуса. Док сам окретала главу да јој кажем да ми је жао, она је још нешто мрмљала себи у браду. Глас ми је био познат. “Тета Драгице, колико Вас дуго нисам видела!” На моје изненађење била је то мајка моје некада најбоље другарице и прве комшинице. Некако чудно изгледа, шта ли јој се десило. Каква случајност, баш читам “Покондирену тикву”. Феми се десило да од мајсторице ноблес постане, а тета Драгици, се, очигледно, десио “Диор”. Каже да вреди платити више за квалитетну гардеробу, чак ми и цитира ону изреку коју наше госпође, које воле да троше, пречесто користе: “Нисмо ми толико богати, да купујемо јефтине ствари”. Све ја то разумем и подржавам, али тета Драгица…

Милостива госпођа, или, што каже Фема “фрајла мамзел”, Драгица, била је мајка моје некада добре другарице, повучене, смерне и фине девојчице Марије. Била је фризерка која је једва крпила крај с крајем, али је своје дете васпитала баш како треба. Марија је и умела и хтела да помогне свакоме у невољи. А мајка јој је била непосредна, волела је пуно да прича, да носи кич гардеробу и смеје се и кад не треба. Ипак, иако је била сва смешна понекад, била је маскота у крају и сви су је волели. Пре пар година добила је неко наследство и одселила се. Целом комшилуку је слала разгледнице, и то са различитих крајева света, па смо схватили да је наследила много пара и да се сад проводи. Знала сам да ће баш овако изгледати кад је будем срела. На Драгици су црне чизме са златним детаљима, бунда у леопард стилу, а ташна у бојама далматинца. Али, нисам се надала да ће она добра и срдачна тета Драгица нестати и да ће се појавити као покондирена тиква. Ни непосредности, ни духовитости више нема у њој. Она прича само о светским дизајнерима, чија имена ни правилно не изговара, о високим школама где ће послати своју ћерку, о парфемима које је купила. Гледам је и слушам, а као да сам у позоришту и посматрам Стеријин комад. Ево, баш Фема виче Василију да она није опанчарева жена и да се због такве његове опаске и даске спремају да заплачу. Баш као и Фема Евицу, Драгица планира да Марију уда за неког ко је “нобл”. Већ она о томе размишља, већ се труди да постане део крем друштва. Зато је, каже, и купила “Диорове” чизме. Тамо, у том насељу у Америци где станују, све госпође имају такве чизме. “Надам се само да их тако не комбинују”, мислим се ја. По свој прилици ће се њена Марија загледати у неког паора, ко Евица. Неће Драгица видети “вилозофа”, ко што га ни Фема није видела. Е, кад ми је рекла да почиње и преферанс да учи, ту већ нисам могла да се суздржим. Почела сам да се смејем, прво стидљиво, онда грохотом. Сетила сам се свих сцена из комедије: и сата, и француског, и шаха, и виста…

“Што се смејеш?”, упита ме Драгица.

“Сетила сам се једне Стеријине драме”, одговорих.

“Ако, ако, само ви читајте, треба да се зна то. Ево, ја сам баш скоро прочитала једну са саветима како уловити богатог мужа, даћу ти да видиш, док сам ту.”

“Може, може, тета Драгице, само да није један од рецепата – покондирити се”.

“Да није – шта?”

Жена у делима Боре Станковића

Биле су лепе, ма биле су прелепе. Све су биле трагичне у својој савршености. Није им се дало, као да је та лепота била фатална. Служиле су да подсете, да освеже “жал за младост”. А о њиховој младости нико, па ни оне саме, није водио рачуна.

Коштанa кад запева, цела варош полуди. И синови највећих газди, и боеми осванули у кафани, и старо и младо, и паметно и мудро. Стојана је потпуно очарала, спреман је да је води, да је ожени. Смерна и пркосна га одбија. Она је Циганка, њено је да служи, да се мучи и да пати. Њено није да буде у хаџијској кући господарица. Она је човек, а то је најтеже бити. А Станковић тврди да је човек створен за патњу и бол, за тугу и жал. А ту жал је он најбоље описао у нашој књижевности, као да вас боли док читате шта Коштану и Софку мучи. Патријархално друштво у Станковићевом делу спутава човека, гуши љубав и претвара је у бол. У таквом свету као да нема места за хероине. Оне се потпуно разликују и у сузама и са великом жртвом уклапају у њега. Коштана, млада и лепа Циганка анђеоског гласа, представља срж живота, све његове лепоте. Као таква, она је у том патријархалном свету сувишна. Кад стави на себе црну мараму, покрије своје дивне груду, престане да пева и оде у Бању да буде само обична Циганка, постаће део тог друштва које је тада неће осуђивати. Ипак, има нечег и позитивног у тој слици. Она ће остати слободна! Моћи ће, кад год зажели, да скине мараму, да открије груди и да поново запева. А то не би могла да ради у хаџијској кући.

Софка је била итекако свесна своје лепоте. Она је одгајана као лепотица, очева мезимица. Људи су отварали прозоре када би пролазила, и кришом је посматрали дивећи јој се. Имала је увек најскупље хаљине, мајка се бринула о томе да Софка не примети да је породица осиромашила. Отац је продао, прво се бунила, показала пркос, али, и она се брзо предала. Првих година брака са дечаком Томчом њена лепота није нестајала. И свекар Марко је полудео због ње. Кад је ефенди Мита затражио остатак новца, као да се и овај привид среће срушио. Томча је више није поштовао, она више није имала снаге да се бори. Почела је да вене, да се предаје својој нечистој крви, да продужава болесну лозу. У последњој сцени је затичемо поред ватре. Није то више лепотица Софка, пуна живота и ужарених погледа, то је старица без воље за животом. За разлику од Коштане која је изабрала, чини се да су за Софку бирали други. Обе су фатално лепе, а сви око њих су чулно опседнути том њиховом лепотом. Коштани је Станковић дозволио да је не видимо остарелу, Софку смо видели. Иако настала из нечисте крви, иако и сама много грешила у животу, подједнако је симпатична читаоцу. Из велике жртве настају велике жене.

Мало другачије о Вуку

Чим се родио, био је другачији. Болешљив и мршав, добио је име Вук да га се вештице плаше. Нико није могао да претпостави да ће то шесто мушко дете рођено у породици Караџић у Тршићу на Митровдан 1787. године бити највећи реформатор српског језика и творац једне од најсавршенијих азбука на свету.

Вуков рад на реформи језика и правописа и на сакупљању народних умотворина има велики национални и културни значај. Нама је донео писмо по принципу “један глас, једно слово”, а свету је представио духовно благо српског народа – српску народну књижевност.

Своју прву књигу објављује уз помоћ свог пријатеља и сарадника Јернеја Копитара 1814. То није било каква књига, већ прва штампана збирка српских народних песама: “Мала простонародна славено-сербска пјеснарица”. Исте године српски језик добија и своју прву граматику коју је саставио Србин : “Писменицу сербскога језика по говору простога народа писану”.

Вук је одлично познавао душу свог народа и умео је да одабере најлепше његове песме. Научио је он то не по школама где је боравио, већ, пре свега, дружећи се са пастирима, говедарима и даровитим гусларима. Дуго година је водио борбу да се овај језик обичних људи призна за књижевни, како књижевност више не би била доступна само малом кругу људи који познаје свовенско-руско-српску мешавину на којој се дотад писало, већ свима који воле да читају и слушају. Три књиге “Српских народних пјесама” из 1823. доказ су да се народним језиком могу писати уметничка дела.С рпске народне песме које је Вук сакупио су тако постале популарне у Европи, где су их преводили и о њима писали великани попут Гетеа, Пушкина и Јакоба Грима. Свет и данас слави и поштује његово име.

Прво издање “Српског рјечника” има преко 26 000 речи и веома је богато изразима из сеоског живота. То је дело које одређује народну основицу будућег књижевног језика и прва књига штампана новом Вуковом ћирилицом. Вук је завршио Мркаљеву реформу и у српску азбуку увео знакове: “ џ, ђ, ћ, љ и њ”, глас “ј” позајмио је из латинице, а увео је и нови глас “х”. “Рјечнику” је додао и кратку “Српску граматику”. Тако је књижевни језик добио народну основу, упрошћена је азбука и правопис. Култура је, најзад, била доступна свима.

Домаћа јавност осудила је овај Вуков покушај због великог броја непристојних речи у “Рјечнику”, увођења слова из латинице и осиромашеног и простог језика. Друго издање из 1852. богатије је од првог, има више од 47 000 речи, нема оних непристојних, ни граматике.

Велика победа Вукових идеја дешава се 1847. године, када излази Вуков превод “Новог завјета”, “Рат за српски језик и правопис” – Ђуре Даничића, “Песме” – Бранка Радичевића и Његошев – “Горски вијенац “ - све на Вуковом народном језику. Сви схватају да језик “орача и пастира” може имати функцију књижевног језика. Четири године након његове смрти, 1868. године, Вуков књижевни језик и правопис озваничени су у Србији.

Показао нам је да књижевност може бити доступна свима, без обзира на образовање и порекло, да дела на простом, народном језику могу бити врхунска и цењена у свету, и оставио нам је право благо – скоро савршену азбуку са девизом: “Пиши као што говориш, читај како је написано”.

Особа којој се дивим

Примиче се Нова година, 31. децембар, дан када је преминуо. И сваки пут на овај дан, сетим се њега, топлог погледа из инвалидских колица и тихог, благог прекора ако нас затекне у некој штети. Мој први комшија, “велика зверка”, партизански курир, а син истакнутог четника, отац петоро деце и познати уметник.

За њега се слободно може рећи да је проживео неколико живота. Причао ми је да је и у затвору био, и то више пута. Партизани су га затварали зато што му је отац био у супротном табору, па кад би се потврдило да је он, у ствари, њихов, пуштали би га извињавајући се. Био је виолиниста, и то познат у свету, али, једне ноћи је, уместо у Народном позоришту у Београду наступао у крушевачком истражном. Свирао је Мири, младој партизанки и његовој стражарки. Што шармом, што свирком, опчинио је младу жену. Пустила га је те ноћи да стигне за следећи концерт, а касније му је и родила петоро деце.

Добијао је многе награде, али, ја се ниједне не сећам, зато што није никада хтео да каже шта је све добио. Мислио је да су то глупости. Увек је говорио да то није мерило вредности. Држао се оне да колико пријатеља имаш, толико људи вредиш. А он се бар дружио са свима. И са Циганима из краја, и са докторима наука, и са пензионерима у старачком дому, и са нама, децом из краја… Са сваким је имао тему за разговор. Нас клинце је учио како да будемо добри, а неваљали. Да не будемо штребери, а да будемо паметни. Да не будемо досадни, а да много причамо. Ма, свашта нас је тај научио. Зато га се и сваке године сетимо!

Испланирао је и своју сахрану. Платио је тамбураше унапред, свирали су све оно што је слушао сваки дан у кафани. Никад нисам био на сахрани на којој се није плакало. Никад дотад. Сви су се са осмехом сећали Миће. Само је Мира мало климала главом лево-десно и цоктала. Сви су знали да умире, сам их је на то припремио. А и живео је још мало па сто година! И о свирци је причао, само што га нико, осим Мире која га је једина познавала потпуно, схватао озбиљно. Баш нам се тог дана чудио уцвељен народ по гробљу.

Навијао је за Напредак. Ниједну утакмицу није пропустио и кад је постао инвалид. Нико му није тражио карту, сви су га познавали на стадиону. Јакузе су му и песму смислиле.

Ма сила је био Мића. Такви ко он више не постоје!

Све што је лепо долази из љубави

Огледала се у његовим очима. Уместо оног великог комада стакла што људи зову огледалом, користила је његове плаво-зелене зенице. И у њима је била лепша, но у огледалу. И нико јој није говорио да је тако. Једноставно, то је знала, зато што је то прочитала у његовом погледу. Није сломила та огледала, јер је слутила да би у њима нестала и она сама.

Смејала се у његовим сновима. Умела је она то и уживо, понекад, врло ретко, али, кад је он мислио о њој тај је осмех био најлепши на свету. Некад грохотом, некад сетно и бојажљиво, али, увек лепо. Све време је тако била насмејана. Није умела да прича у његовим сновима, само се смејала.

Знала је да је она његов део који недостаје. Или је он њен. Око тога су се увек свађали. Пронашла је у њему своју плаву звезду. Волео је да једе различите ствари, да се облачи другачије но што би га она обукла, да ћути када би она волела да јој каже све што мисли. И то су му биле једине мане, а она је и њих волела.

Никада јој није било досадно са њим. Био је фасцинантно духовит и умео свашта. Засмејавао би је и кад је ћутао. Умео је да говори о киши и да памти баш све глупости које му је рекла. Анализирао је и кад спава, и кад је будна. Одушевљавала се собом у тим анализама. Познавао је и разумео најбоље, боље него што је и она саму себе разумела. За сваку њену глупост, имао је оправдање.

Написао јој је песму и била је савршена у својој несавршености. То је била само њена песма и песма само за њу. Зато је била привилегована. Била је посебна и због тога што га је упознала и што је баш њу заволео, а могао је било коју другу.

Њено срце је пре њега било сломљено на хиљаду делова, он га је саставио заувек. Чак и да не буде више њен, срце ће јој остати. Залепио га је “Охо” лепком, нема му мрдања.

Његовом животу је дала смисао, употпунила га. Каже да је осећао неку рупу у себи док је није упознао. Сада је нема више. Требало му је да нађе особу коју ће и која ће га безусловно волети, са којом ће сањати заједно и бројати кишне дане. Пожелео је да заувек остане поред њега, пошто је био сигуран да боља не постоји.

Њој је постао циљ. Све је подредила да би до њега дошла и да би га зграбила. Многе је погрешне кораке у животу направила, време јој је било да закорачи једном исправно. Хтела је да се ушуња у његов јастук и да је више нико никада отуда не истера. Он јој је то дозволио. Потпуно се препустио и уживао.

Нисам ово писала у перфекту зато што они више не постоје. Употребила сам то време зато што ми је стилски изгледало лепше. Некако кад напишете неку причу у перфекту делује конзервирано, као да јој време не може ништа. А ја њима желим да им нико не стане на пут срећи. И да живе и даље близу мене, како би ме надахнули и допустили ми да увек верујем да права љубав постоји, да је могуће наћи неког ко је створен за тебе и бити са њим срећан до краја живота. Ако мислите да сам само сањар, пустите ме да уживам у својим сновима, а ви пробајте да обојите своју реалност.

Хамлетова борба са светом зла

— Бити или не бити, питање је сад?

— Не ваља! Мораш енергичније, мораш снажније, да ти верујемо, да осетимо – чуло се негодовање редитеља.

— Како уверљивије, кад ни он није био сигуран? – бранио се глумац.

— Он није био, али ти си већ одлучио, сећаш се? Послаћу те опет да студираш глуму, Хамлете, није то добро.

— Све се срушило. Сати вежбања, све студије које је прочитао, ништа није било довољно. Овај глупи редитељ је стално хтео више. Ко да га је неко терао да толико промени Шекспиров комад, да га ниједан глумац није могао ваљано извести. Решио је да се опет напије. Вотка ће залечити све. Мислиће сутра о томе.

— Како је лепо бити млад, бити млад, а бити луд! Решио сам да полудим, да ме нећете ви спречити? Ви, лажни моралисти, неспособни љубавници, ви што на венчање носите бајате колаче с погреба. Ја сам Хамлет, дански краљевић, несуђени наследник свог покојног оца. Кажу да га је убио стриц, можда. Рекао ми је дух, па му не смем много веровати. Или смем? У праву сте, то је дух маторог Хамлета, а и ја сам луд, што да му не поверујем. Направио сам “Мишоловку” и Клаудије се упецао. Јесте га убио да би се моја мати удала за њега. О, слабости, име ти је жена. Жао ми је Гертруде, њу нећу да дирам. Није она крива што је женско. Полонија сам морао убити. Крио се иза завесе, ко и сви слабићи. Покварени и трули, пуна их је Данска. Сви имају маске или гледају кроз завесу. За намерно зле немам дилему, мртви или никакви! А Ларет? Он није лош, изазвао ме на двобој, и треба, ја сам крив за смрт његове сестре. А волео сам је, него, то сад није много ни битно. Могла ми је видати ране које ми је нанео покварени свет лажних пријатеља и злонамерних рођака. Сама је изабрала да умре. И ако ме убије, неће бити велике штете. Ја не умем да живим у овој Данској у којој све смрди на трулеж. Пробао сам, не иде. Зато сам и полудео, тј. зато се и правим луд. Хорације се труди да ми помогне, да ме врати на колосек. Не иде, пријатељу, твој краљевић је мртав. Убила га је мајка кад се удала за стрица, убило га је Офелијино неразумевање, убио га је живот. Спремам се за двобој, мачеви јесу тупи, али, један ће умрети. Он није као његов отац, он се не крије, он хоће освету. И волим кад је тако, кад би се све завршавало лицем у лице, не отровом у уво док спаваш. Почело је. Убоден сам отровним мачем, убоден је и мој противник. Мајка је попила некакав пехар и умрла. Све су то за мене спремили. Није ово поштен двобој. Ал, нека их, нек ликују. Ја сам и онако већ био мртав, нису ме могли двапут убити. Надам се да сад разумете? Како да се борим, против кога да се борим? Можда најважније: Зашто да се борим? Да убијем некога коме сам већ све убио? Нисам ни заслужио да постојим. Данска је толико трула, да и ја смрдим на њу. Можда Фортинбрас помогне. Нек му је са срећом!

— Бити или не бити, питање је сад.

— Е, тако, сад је добро, то сам хтео – задовољно се смешкао редитељ.

— Знам, сањао сам Хамлета. Рекао ми је да је одлучио да умре. И умро је – одговорио је глумац.

Сеобе као судбина појединих народа

Бескрајан, плави круг, и у њему звезда. Кад боље погледате ту звезду, видећете у њој одраз облака, малецни, једва приметан обичном оку. Откуд на звезди? Како се тако закачио да изгледа као да је у самом њеном срцу, да се она надвила над њим као анђео чувар, као мајка над својим новорођенчетом.

Судбине неких народа јесу у сељењу. Стоји им та звезда негде на небу и непрекидно их тера да је стигну и дохвате. А та звезда је за сваки народ нешто другачије. Неки би хтели своју државу, неки би хтели да их неки старији брат привуче к себи и заштити, неки – само мирно пристаниште на коме ће градити своју будућност. Срби су се чешће селили због других него због себе. Вековима су протеривани са својих огњишта. Ниједан нас рат није заобишао. И кад смо хтели да побегнемо од њега, увек нас је стигао.

Милош Црњански нам у роману “Сеобе” говори о различитим сеобама, што физичким, што душевним. Три главна лика овог романа трагају за различитим врстама спасења: Вук, Аранђел и Дафина Исакович. Четврти лик, лик славонско-подунавског пука, представља целокупан српски народ који се селио у потрази за нечим бољим, а уместо награде врло често је био принуђен да ратује за друге и другима служи. Исаковичи су, као и сви људи, чезнули за различитим стварима.

Велика мајка Русија. Тамо је све како треба. Нема мочвара, разврата, киша, олуја. Тамо је или топло, или хладно. Свеједно, увек је лепо. Вук Исакович је чезнуо за њом, као што остављена девојка чезне за својом љубављу. Надао се и веровао да ће некада стићи до ње. Као предводник маленог пука, као припадник народа осуђеног на вечно сељење, тражио је своје уточиште. Они који се стално селе, чезну за останком на једном месту. Они који су стационирани заувек негде, стално мисле о томе како би радо кренули у неку селидбену авантуру.

Дафина је чезнула за пажњом, за додиром. Остављена жена због виших идеала, нашла је привремену утеху у загрљају свог девера. Она је хтела да се пресели на неко место где ће бити вољена, поштована, уважена.

Aранђел је хтео да се пресели у Дафинино срце и да се тамо доживотно задржи. Њега нису интересовале велике судбине и преврати за добробит човечанства, њега је занимало само једно мало женско срце.

Пук је тражио свеже месо, нове радости. Народ је следио оно што му се каже. Дучић је некад рекао да народ најчешће крене за будалом, што је, посматрајући нашу историју, тачно. Срби су увек себе сматрали небеским народом, а водили су све светске ратове и мучили себе и кад то нико није тражио од њих. Бројчано мали и прилично слаби, уместо да се повинујемо јачем и богатијем, увек смо бирали пркос и слободу. Постоје мали народи који су изабрали неутралност и сада су спокојни и угледни, попут Швајцараца. Срби су вековима осуђени на истребљење, сеобе, ратове…

Као да су управо Вук, Аранђел и Дафина типични представници српског народа. Први је опседнут вишим идеалима, вечним трагањем за спасењем, ратовањем за славу и част. Други је жељан љубави, спокојства и жене. А та жена је, као и свака жена, жељна присуства вољеног човека, топле речи и мало нежности. Изгледа да је проклетство људске врсте уопште да свако чезне за оним што нема. Питајте Роме да ли би волели своју државу, где ће се сви окупити и живети као једна велика срећна породица.

Облак је спречава да покаже сав свој величанствени сјај. Смета јој, а неће да се помери, као да је постао саставни део ње. И звезда га је већ прихватила. Чини јој се да би остала без свог срца кад би га ветар случајно одувао. Од судбине се не може побећи. Она нас, као што мали облак прати звезду у стопу, вреба и увек стигне. Судбина српског народа је да се сели и да страда, задатак нам може бити само да то чинимо што безболније.

Не одустај никад од својих снова, прати знакове

Од малена сам имала необјашњиву жељу да летим. Знате оно кад се попнете на мост или високу зграду, па пожелите да скочите са ње, само да видите како је? Не знате? Можда то и није баш једна од нормалних жеља, али, ја сам је остварила.

Нашла сам се као Данте у једној густој шуми. Само што мене нису пратили ни Вергилије, ни Беатриче. Мој сапутник био је мали принц, који је, исто као и ја, одувек имао само једну жељу ( да полети), али, за ралику од мене, њега нису пустили. Добио је задатак да ме прати на путовању, да ухвати технику, да би, касније, и сам имао права да полети. Нисам могла и смела да сама себи наместим крила, он ми је помогао. И као што параглајдисти могу да поведу још једног да им прави друштво у ваздуху, тако сам и ја њега прикачила уз себе, одузела му сва права да ми се меша у лет и дала му једино право на уживање у мом друштву. После два неуспела покушаја и пар огреботина на телу од неспретног полетања, ја и мој принц уздигли смо се изнад шуме и полако кренули из Србије.

Лоши временски услови нису нам дозволили да слетимо на тло Хрватске. То је требало да буде наша прва станица. Тамо су нас чекали неки Глембајеви. Мада, чула сам за њих да су убице и варалице, и није нека штета. Ипак, са сетом у погледу, испратили смо тек кроз облак виђену земљу наших суседа. Док сам летела изнад хрватског приморја, осетила сам свеж дах јадранског мора и чула песму сирена. Једна ми је тако јавила да сам постала тетка.

Пољубила сам принца од среће, све стрепећи да се не претвори у жабу, пошто сам чула да је било сличних случајева. Кажу другарице које су волеле да је то редовна појава код младића. Ја нисам имала никаквих искустава по том питању. Овај мој ми још делује ко принц, видећемо.

Прва станица била нам је нека чудна раскрсница на западу Европе. Не знам која је земља, личи на Недођију. Мирно је и без магле, па смо одлучили да ту слетимо. Тамо смо упознали неке људе. Чудни неки типови. Зову се Владимир и Естрагон и кажу да чекају неког Годоа. Не знају ни ко је он, ни шта ће им, али, забавља их и посао им је да га чекају. Све су се предали том послу, ко Сизиф гурању камена. Неће ни да лете. Њима је сан и циљ у животу тај Годо и упорни су да ће доћи. Све да је и сам Бог, ја га толико никад не бих чекала. Идемо ја и принц даље.

У Алжиру смо срели неког лика који је убио Арапина на плажи због бљеска сунца. Раскољников је бар имао циљ. Ово је апсурд. Убити некога без разлога. Причао ми је о љубави према Марији. Прича је била толико потресна да сам се уплашила за себе. Не могу ни да замислим да мој принц престане да ме воли и прати и да му је све једно да ли ће ме оженити или не. Згрожена намештам опет крила и крећем даље.

Пре повратка у Србију, идемо у Троју. Како је овај Ахил леп! Скоро ко овај мој принц! Додуше, и Јелена је лепа. Разумем Париса, и ја бих је отела да сам мушко. Страшно је само колико је народа погинуло због једне жене. “Ех, слабости, име ти је жена” – резигнирано рече мој принц. Не волим кад цитира Шекспира. Не стоји му та озбиљност, мени је леп кад је луд.

Вратили смо се у Србију. Ево нас у Врању, пева нам једна иста ко Коштана. Нема ништа боље од кафане на југу наше мале и лепе земље. Ту се и крила скидају, а пење се на сто да се заигра. Пустоловина је завршена.

Пазите шта желите, можда вам се и оствари. Мени је ово била прва жеља, имам их још. Тек ћу вам ја писати, пошто сам сигурна да ће ми се бар још две остварити. Не, није принц заслужан за то. Њега више нећу да водим, не зна да се понаша, стално ме нешто кочи. Ухватила сам златну рибицу!

Симболика корена у роману “Корени”

Само је желео наследника. Некога да пусти корене на тлу, да опстане и прослави лозу Катића. Да се заборави Аћим, син Луке Дошљака. Ипак, то никако није ишло.

Вукашин је издао оца и одабрао неке школе. Његови Катићи не могу бити прави. Вукашин је изабрао и политику и жену коју Аћим не одобрава. Његова деца, иако носе презиме свог деде, некако су му далека и туђа. А Ђорђе је био неплодан. Аћим му је нашао најлепшу жену, и он није био у стању да произведе једног Катића. Нису му синови служили за понос како је намеравао. Чини се да их Аћим није добро васпитао. Понашао се као тиранин, не као отац. Хтео је да им наметне своја правила понашања, своје ставове, размишљања.

Аћимова трагика и толика неприродна и похотна везаност за корене, за продужетак лозе проистиче и из његовог порекла. Он није Катић, он је у фамилију ушао као син Луке Дошљака. Као кад придошлице збаце са свих функција староседеоце у неком граду зато што више желе или су способнији од њих, тако и Аћим настоји да продужи корене фамилије, да их учврсти, да се сви диве величини породице Катић. Он као да губи разум због чињенице да не може имати наследника, да му Ђорђе не може подарити унука. Понос и инат му не дозвољавају да покаже ни ону љубав коју има према синовима. Понаша се као ауторитарни отац, без икаквих емоција. Од њих је стално тражио да буду бољи но што јесу, да надокнаде оно што је њему фалило читавог живота, да буду прави Катићи. Са Вукашином је баш омануо, он се потпуно отуђио од оца, прихватио неке друге вредности. Његову децу, која носе презиме Катић, Аћим не осећа својим и бира Адама, који ни нема његову крв. Адам је сличан Аћиму, и један и други продужавају врсту, а отац им није припадник породице Катић.

Симка је изабрана за жену Ђорђа Катића зато што је била најлепша у Прерову и изгледала најздравије. Деловала је као неко ко може да укорени Катиће, да подари Ђорђу много мушке деце. Међутим, Ђорђе је био јалов. Да би спасла себе, Симка је затруднела за Толом Дачићем, слугом Катића, коме су мушка деца ишла од руке. Тола се радовао што ће добити једног сина који неће бити слуга. Родио се Адам, Катићи су добили наследника. Симка ће се разболети и умрети. После тога, Аћим и Ђорђе показују ново, људско лице и Адама прихватају као правог свог наследника. А видело се да није од Катића. Ђорђе је био низак и прилично неугледан физички, Адам је био висок и стасит на оца.

Адамов отац, Тола Дачић, неко је ко без проблема успева да пусти корене Дачића у Прерову. Он је мишљења да је најважније детету подарити живот, а да ће све остало моћи само у животу да оствари. Ипак, драго му је због Адама, он ће се мање мучити.

Ћосић је дозволио и подарио Дачићу могућност да ствара своје, али и туђе потомке. С друге стране, то је ускратио Ђорђу Катићу. Аћим је имао унуке које није прихватао за своје, а могли су наставити традицију успешне породице, зато што су то била добра деца.

Некада имамо врло мало избора у животу. Штета је што ни њих не умемо правилно да искористимо.

Све што је лепо долази из љубави

Огледала се у његовим очима. Уместо оног великог комада стакла што људи зову огледалом, користила је његове плаво-зелене зенице. И у њима је била лепша, но у огледалу. И нико јој није говорио да је тако. Једноставно, то је знала, зато што је то прочитала у његовом погледу. Није сломила та огледала, јер је слутила да би у њима нестала и она сама.

Смејала се у његовим сновима. Умела је она то и уживо, понекад, врло ретко, али, кад је он мислио о њој тај је осмех био најлепши на свету. Некад грохотом, некад сетно и бојажљиво, али, увек лепо. Све време је тако била насмејана. Није умела да прича у његовим сновима, само се смејала.

Знала је да је она његов део који недостаје. Или је он њен. Око тога су се увек свађали. Пронашла је у њему своју плаву звезду. Волео је да једе различите ствари, да се облачи другачије но што би га она обукла, да ћути када би она волела да јој каже све што мисли. И то су му биле једине мане, а она је и њих волела.

Никада јој није било досадно са њим. Био је фасцинантно духовит и умео свашта. Засмејавао би је и кад је ћутао. Умео је да говори о киши и да памти баш све глупости које му је рекла. Анализирао је и кад спава, и кад је будна. Одушевљавала се собом у тим анализама. Познавао је и разумео најбоље, боље него што је и она саму себе разумела. За сваку њену глупост, имао је оправдање.

Написао јој је песму и била је савршена у својој несавршености. То је била само њена песма и песма само за њу. Зато је била привилегована. Била је посебна и због тога што га је упознала и што је баш њу заволео, а могао је било коју другу.

Њено срце је пре њега било сломљено на хиљаду делова, он га је саставио заувек. Чак и да не буде више њен, срце ће јој остати. Залепио га је “Охо” лепком, нема му мрдања.

Његовом животу је дала смисао, употпунила га. Каже да је осећао неку рупу у себи док је није упознао. Сада је нема више. Требало му је да нађе особу коју ће и која ће га безусловно волети, са којом ће сањати заједно и бројати кишне дане. Пожелео је да заувек остане поред њега, пошто је био сигуран да боља не постоји.

Њој је постао циљ. Све је подредила да би до њега дошла и да би га зграбила. Многе је погрешне кораке у животу направила, време јој је било да закорачи једном исправно. Хтела је да се ушуња у његов јастук и да је више нико никада отуда не истера. Он јој је то дозволио. Потпуно се препустио и уживао.

Нисам ово писала у перфекту зато што они више не постоје. Употребила сам то време зато што ми је стилски изгледало лепше. Некако кад напишете неку причу у перфекту делује конзервирано, као да јој време не може ништа. А ја њима желим да им нико не стане на пут срећи. И да живе и даље близу мене, како би ме надахнули и допустили ми да увек верујем да права љубав постоји, да је могуће наћи неког ко је створен за тебе и бити са њим срећан до краја живота. Ако мислите да сам само сањар, пустите ме да уживам у својим сновима, а ви пробајте да обојите своју реалност.