Модерна Фема

“ Пази, девојко, то су скупе чизме!” Била сам крива, згазила сам госпођу на улици кад сам излазила из аутобуса. Док сам окретала главу да јој кажем да ми је жао, она је још нешто мрмљала себи у браду. Глас ми је био познат. “Тета Драгице, колико Вас дуго нисам видела!” На моје изненађење била је то мајка моје некада најбоље другарице и прве комшинице. Некако чудно изгледа, шта ли јој се десило. Каква случајност, баш читам “Покондирену тикву”. Феми се десило да од мајсторице ноблес постане, а тета Драгици, се, очигледно, десио “Диор”. Каже да вреди платити више за квалитетну гардеробу, чак ми и цитира ону изреку коју наше госпође, које воле да троше, пречесто користе: “Нисмо ми толико богати, да купујемо јефтине ствари”. Све ја то разумем и подржавам, али тета Драгица…

Милостива госпођа, или, што каже Фема “фрајла мамзел”, Драгица, била је мајка моје некада добре другарице, повучене, смерне и фине девојчице Марије. Била је фризерка која је једва крпила крај с крајем, али је своје дете васпитала баш како треба. Марија је и умела и хтела да помогне свакоме у невољи. А мајка јој је била непосредна, волела је пуно да прича, да носи кич гардеробу и смеје се и кад не треба. Ипак, иако је била сва смешна понекад, била је маскота у крају и сви су је волели. Пре пар година добила је неко наследство и одселила се. Целом комшилуку је слала разгледнице, и то са различитих крајева света, па смо схватили да је наследила много пара и да се сад проводи. Знала сам да ће баш овако изгледати кад је будем срела. На Драгици су црне чизме са златним детаљима, бунда у леопард стилу, а ташна у бојама далматинца. Али, нисам се надала да ће она добра и срдачна тета Драгица нестати и да ће се појавити као покондирена тиква. Ни непосредности, ни духовитости више нема у њој. Она прича само о светским дизајнерима, чија имена ни правилно не изговара, о високим школама где ће послати своју ћерку, о парфемима које је купила. Гледам је и слушам, а као да сам у позоришту и посматрам Стеријин комад. Ево, баш Фема виче Василију да она није опанчарева жена и да се због такве његове опаске и даске спремају да заплачу. Баш као и Фема Евицу, Драгица планира да Марију уда за неког ко је “нобл”. Већ она о томе размишља, већ се труди да постане део крем друштва. Зато је, каже, и купила “Диорове” чизме. Тамо, у том насељу у Америци где станују, све госпође имају такве чизме. “Надам се само да их тако не комбинују”, мислим се ја. По свој прилици ће се њена Марија загледати у неког паора, ко Евица. Неће Драгица видети “вилозофа”, ко што га ни Фема није видела. Е, кад ми је рекла да почиње и преферанс да учи, ту већ нисам могла да се суздржим. Почела сам да се смејем, прво стидљиво, онда грохотом. Сетила сам се свих сцена из комедије: и сата, и француског, и шаха, и виста…

“Што се смејеш?”, упита ме Драгица.

“Сетила сам се једне Стеријине драме”, одговорих.

“Ако, ако, само ви читајте, треба да се зна то. Ево, ја сам баш скоро прочитала једну са саветима како уловити богатог мужа, даћу ти да видиш, док сам ту.”

“Може, може, тета Драгице, само да није један од рецепата – покондирити се”.

“Да није – шта?”