Примиче се Нова година, 31. децембар, дан када је преминуо. И сваки пут на овај дан, сетим се њега, топлог погледа из инвалидских колица и тихог, благог прекора ако нас затекне у некој штети. Мој први комшија, “велика зверка”, партизански курир, а син истакнутог четника, отац петоро деце и познати уметник.
За њега се слободно може рећи да је проживео неколико живота. Причао ми је да је и у затвору био, и то више пута. Партизани су га затварали зато што му је отац био у супротном табору, па кад би се потврдило да је он, у ствари, њихов, пуштали би га извињавајући се. Био је виолиниста, и то познат у свету, али, једне ноћи је, уместо у Народном позоришту у Београду наступао у крушевачком истражном. Свирао је Мири, младој партизанки и његовој стражарки. Што шармом, што свирком, опчинио је младу жену. Пустила га је те ноћи да стигне за следећи концерт, а касније му је и родила петоро деце.
Добијао је многе награде, али, ја се ниједне не сећам, зато што није никада хтео да каже шта је све добио. Мислио је да су то глупости. Увек је говорио да то није мерило вредности. Држао се оне да колико пријатеља имаш, толико људи вредиш. А он се бар дружио са свима. И са Циганима из краја, и са докторима наука, и са пензионерима у старачком дому, и са нама, децом из краја… Са сваким је имао тему за разговор. Нас клинце је учио како да будемо добри, а неваљали. Да не будемо штребери, а да будемо паметни. Да не будемо досадни, а да много причамо. Ма, свашта нас је тај научио. Зато га се и сваке године сетимо!
Испланирао је и своју сахрану. Платио је тамбураше унапред, свирали су све оно што је слушао сваки дан у кафани. Никад нисам био на сахрани на којој се није плакало. Никад дотад. Сви су се са осмехом сећали Миће. Само је Мира мало климала главом лево-десно и цоктала. Сви су знали да умире, сам их је на то припремио. А и живео је још мало па сто година! И о свирци је причао, само што га нико, осим Мире која га је једина познавала потпуно, схватао озбиљно. Баш нам се тог дана чудио уцвељен народ по гробљу.
Навијао је за Напредак. Ниједну утакмицу није пропустио и кад је постао инвалид. Нико му није тражио карту, сви су га познавали на стадиону. Јакузе су му и песму смислиле.
Ма сила је био Мића. Такви ко он више не постоје!
Нема коментара:
Постави коментар