Све што је лепо долази из љубави

Огледала се у његовим очима. Уместо оног великог комада стакла што људи зову огледалом, користила је његове плаво-зелене зенице. И у њима је била лепша, но у огледалу. И нико јој није говорио да је тако. Једноставно, то је знала, зато што је то прочитала у његовом погледу. Није сломила та огледала, јер је слутила да би у њима нестала и она сама.

Смејала се у његовим сновима. Умела је она то и уживо, понекад, врло ретко, али, кад је он мислио о њој тај је осмех био најлепши на свету. Некад грохотом, некад сетно и бојажљиво, али, увек лепо. Све време је тако била насмејана. Није умела да прича у његовим сновима, само се смејала.

Знала је да је она његов део који недостаје. Или је он њен. Око тога су се увек свађали. Пронашла је у њему своју плаву звезду. Волео је да једе различите ствари, да се облачи другачије но што би га она обукла, да ћути када би она волела да јој каже све што мисли. И то су му биле једине мане, а она је и њих волела.

Никада јој није било досадно са њим. Био је фасцинантно духовит и умео свашта. Засмејавао би је и кад је ћутао. Умео је да говори о киши и да памти баш све глупости које му је рекла. Анализирао је и кад спава, и кад је будна. Одушевљавала се собом у тим анализама. Познавао је и разумео најбоље, боље него што је и она саму себе разумела. За сваку њену глупост, имао је оправдање.

Написао јој је песму и била је савршена у својој несавршености. То је била само њена песма и песма само за њу. Зато је била привилегована. Била је посебна и због тога што га је упознала и што је баш њу заволео, а могао је било коју другу.

Њено срце је пре њега било сломљено на хиљаду делова, он га је саставио заувек. Чак и да не буде више њен, срце ће јој остати. Залепио га је “Охо” лепком, нема му мрдања.

Његовом животу је дала смисао, употпунила га. Каже да је осећао неку рупу у себи док је није упознао. Сада је нема више. Требало му је да нађе особу коју ће и која ће га безусловно волети, са којом ће сањати заједно и бројати кишне дане. Пожелео је да заувек остане поред њега, пошто је био сигуран да боља не постоји.

Њој је постао циљ. Све је подредила да би до њега дошла и да би га зграбила. Многе је погрешне кораке у животу направила, време јој је било да закорачи једном исправно. Хтела је да се ушуња у његов јастук и да је више нико никада отуда не истера. Он јој је то дозволио. Потпуно се препустио и уживао.

Нисам ово писала у перфекту зато што они више не постоје. Употребила сам то време зато што ми је стилски изгледало лепше. Некако кад напишете неку причу у перфекту делује конзервирано, као да јој време не може ништа. А ја њима желим да им нико не стане на пут срећи. И да живе и даље близу мене, како би ме надахнули и допустили ми да увек верујем да права љубав постоји, да је могуће наћи неког ко је створен за тебе и бити са њим срећан до краја живота. Ако мислите да сам само сањар, пустите ме да уживам у својим сновима, а ви пробајте да обојите своју реалност.