Чим се родио, био је другачији. Болешљив и мршав, добио је име Вук да га се вештице плаше. Нико није могао да претпостави да ће то шесто мушко дете рођено у породици Караџић у Тршићу на Митровдан 1787. године бити највећи реформатор српског језика и творац једне од најсавршенијих азбука на свету.
Вуков рад на реформи језика и правописа и на сакупљању народних умотворина има велики национални и културни значај. Нама је донео писмо по принципу “један глас, једно слово”, а свету је представио духовно благо српског народа – српску народну књижевност.
Своју прву књигу објављује уз помоћ свог пријатеља и сарадника Јернеја Копитара 1814. То није било каква књига, већ прва штампана збирка српских народних песама: “Мала простонародна славено-сербска пјеснарица”. Исте године српски језик добија и своју прву граматику коју је саставио Србин : “Писменицу сербскога језика по говору простога народа писану”.
Вук је одлично познавао душу свог народа и умео је да одабере најлепше његове песме. Научио је он то не по школама где је боравио, већ, пре свега, дружећи се са пастирима, говедарима и даровитим гусларима. Дуго година је водио борбу да се овај језик обичних људи призна за књижевни, како књижевност више не би била доступна само малом кругу људи који познаје свовенско-руско-српску мешавину на којој се дотад писало, већ свима који воле да читају и слушају. Три књиге “Српских народних пјесама” из 1823. доказ су да се народним језиком могу писати уметничка дела.С рпске народне песме које је Вук сакупио су тако постале популарне у Европи, где су их преводили и о њима писали великани попут Гетеа, Пушкина и Јакоба Грима. Свет и данас слави и поштује његово име.
Прво издање “Српског рјечника” има преко 26 000 речи и веома је богато изразима из сеоског живота. То је дело које одређује народну основицу будућег књижевног језика и прва књига штампана новом Вуковом ћирилицом. Вук је завршио Мркаљеву реформу и у српску азбуку увео знакове: “ џ, ђ, ћ, љ и њ”, глас “ј” позајмио је из латинице, а увео је и нови глас “х”. “Рјечнику” је додао и кратку “Српску граматику”. Тако је књижевни језик добио народну основу, упрошћена је азбука и правопис. Култура је, најзад, била доступна свима.
Домаћа јавност осудила је овај Вуков покушај због великог броја непристојних речи у “Рјечнику”, увођења слова из латинице и осиромашеног и простог језика. Друго издање из 1852. богатије је од првог, има више од 47 000 речи, нема оних непристојних, ни граматике.
Велика победа Вукових идеја дешава се 1847. године, када излази Вуков превод “Новог завјета”, “Рат за српски језик и правопис” – Ђуре Даничића, “Песме” – Бранка Радичевића и Његошев – “Горски вијенац “ - све на Вуковом народном језику. Сви схватају да језик “орача и пастира” може имати функцију књижевног језика. Четири године након његове смрти, 1868. године, Вуков књижевни језик и правопис озваничени су у Србији.
Показао нам је да књижевност може бити доступна свима, без обзира на образовање и порекло, да дела на простом, народном језику могу бити врхунска и цењена у свету, и оставио нам је право благо – скоро савршену азбуку са девизом: “Пиши као што говориш, читај како је написано”.
Нема коментара:
Постави коментар