Бескрајан, плави круг, и у њему звезда. Кад боље погледате ту звезду, видећете у њој одраз облака, малецни, једва приметан обичном оку. Откуд на звезди? Како се тако закачио да изгледа као да је у самом њеном срцу, да се она надвила над њим као анђео чувар, као мајка над својим новорођенчетом.
Судбине неких народа јесу у сељењу. Стоји им та звезда негде на небу и непрекидно их тера да је стигну и дохвате. А та звезда је за сваки народ нешто другачије. Неки би хтели своју државу, неки би хтели да их неки старији брат привуче к себи и заштити, неки – само мирно пристаниште на коме ће градити своју будућност. Срби су се чешће селили због других него због себе. Вековима су протеривани са својих огњишта. Ниједан нас рат није заобишао. И кад смо хтели да побегнемо од њега, увек нас је стигао.
Милош Црњански нам у роману “Сеобе” говори о различитим сеобама, што физичким, што душевним. Три главна лика овог романа трагају за различитим врстама спасења: Вук, Аранђел и Дафина Исакович. Четврти лик, лик славонско-подунавског пука, представља целокупан српски народ који се селио у потрази за нечим бољим, а уместо награде врло често је био принуђен да ратује за друге и другима служи. Исаковичи су, као и сви људи, чезнули за различитим стварима.
Велика мајка Русија. Тамо је све како треба. Нема мочвара, разврата, киша, олуја. Тамо је или топло, или хладно. Свеједно, увек је лепо. Вук Исакович је чезнуо за њом, као што остављена девојка чезне за својом љубављу. Надао се и веровао да ће некада стићи до ње. Као предводник маленог пука, као припадник народа осуђеног на вечно сељење, тражио је своје уточиште. Они који се стално селе, чезну за останком на једном месту. Они који су стационирани заувек негде, стално мисле о томе како би радо кренули у неку селидбену авантуру.
Дафина је чезнула за пажњом, за додиром. Остављена жена због виших идеала, нашла је привремену утеху у загрљају свог девера. Она је хтела да се пресели на неко место где ће бити вољена, поштована, уважена.
Aранђел је хтео да се пресели у Дафинино срце и да се тамо доживотно задржи. Њега нису интересовале велике судбине и преврати за добробит човечанства, њега је занимало само једно мало женско срце.
Пук је тражио свеже месо, нове радости. Народ је следио оно што му се каже. Дучић је некад рекао да народ најчешће крене за будалом, што је, посматрајући нашу историју, тачно. Срби су увек себе сматрали небеским народом, а водили су све светске ратове и мучили себе и кад то нико није тражио од њих. Бројчано мали и прилично слаби, уместо да се повинујемо јачем и богатијем, увек смо бирали пркос и слободу. Постоје мали народи који су изабрали неутралност и сада су спокојни и угледни, попут Швајцараца. Срби су вековима осуђени на истребљење, сеобе, ратове…
Као да су управо Вук, Аранђел и Дафина типични представници српског народа. Први је опседнут вишим идеалима, вечним трагањем за спасењем, ратовањем за славу и част. Други је жељан љубави, спокојства и жене. А та жена је, као и свака жена, жељна присуства вољеног човека, топле речи и мало нежности. Изгледа да је проклетство људске врсте уопште да свако чезне за оним што нема. Питајте Роме да ли би волели своју државу, где ће се сви окупити и живети као једна велика срећна породица.
Облак је спречава да покаже сав свој величанствени сјај. Смета јој, а неће да се помери, као да је постао саставни део ње. И звезда га је већ прихватила. Чини јој се да би остала без свог срца кад би га ветар случајно одувао. Од судбине се не може побећи. Она нас, као што мали облак прати звезду у стопу, вреба и увек стигне. Судбина српског народа је да се сели и да страда, задатак нам може бити само да то чинимо што безболније.
Нема коментара:
Постави коментар