Од малена сам имала необјашњиву жељу да летим. Знате оно кад се попнете на мост или високу зграду, па пожелите да скочите са ње, само да видите како је? Не знате? Можда то и није баш једна од нормалних жеља, али, ја сам је остварила.
Нашла сам се као Данте у једној густој шуми. Само што мене нису пратили ни Вергилије, ни Беатриче. Мој сапутник био је мали принц, који је, исто као и ја, одувек имао само једну жељу ( да полети), али, за ралику од мене, њега нису пустили. Добио је задатак да ме прати на путовању, да ухвати технику, да би, касније, и сам имао права да полети. Нисам могла и смела да сама себи наместим крила, он ми је помогао. И као што параглајдисти могу да поведу још једног да им прави друштво у ваздуху, тако сам и ја њега прикачила уз себе, одузела му сва права да ми се меша у лет и дала му једино право на уживање у мом друштву. После два неуспела покушаја и пар огреботина на телу од неспретног полетања, ја и мој принц уздигли смо се изнад шуме и полако кренули из Србије.
Лоши временски услови нису нам дозволили да слетимо на тло Хрватске. То је требало да буде наша прва станица. Тамо су нас чекали неки Глембајеви. Мада, чула сам за њих да су убице и варалице, и није нека штета. Ипак, са сетом у погледу, испратили смо тек кроз облак виђену земљу наших суседа. Док сам летела изнад хрватског приморја, осетила сам свеж дах јадранског мора и чула песму сирена. Једна ми је тако јавила да сам постала тетка.
Пољубила сам принца од среће, све стрепећи да се не претвори у жабу, пошто сам чула да је било сличних случајева. Кажу другарице које су волеле да је то редовна појава код младића. Ја нисам имала никаквих искустава по том питању. Овај мој ми још делује ко принц, видећемо.
Прва станица била нам је нека чудна раскрсница на западу Европе. Не знам која је земља, личи на Недођију. Мирно је и без магле, па смо одлучили да ту слетимо. Тамо смо упознали неке људе. Чудни неки типови. Зову се Владимир и Естрагон и кажу да чекају неког Годоа. Не знају ни ко је он, ни шта ће им, али, забавља их и посао им је да га чекају. Све су се предали том послу, ко Сизиф гурању камена. Неће ни да лете. Њима је сан и циљ у животу тај Годо и упорни су да ће доћи. Све да је и сам Бог, ја га толико никад не бих чекала. Идемо ја и принц даље.
У Алжиру смо срели неког лика који је убио Арапина на плажи због бљеска сунца. Раскољников је бар имао циљ. Ово је апсурд. Убити некога без разлога. Причао ми је о љубави према Марији. Прича је била толико потресна да сам се уплашила за себе. Не могу ни да замислим да мој принц престане да ме воли и прати и да му је све једно да ли ће ме оженити или не. Згрожена намештам опет крила и крећем даље.
Пре повратка у Србију, идемо у Троју. Како је овај Ахил леп! Скоро ко овај мој принц! Додуше, и Јелена је лепа. Разумем Париса, и ја бих је отела да сам мушко. Страшно је само колико је народа погинуло због једне жене. “Ех, слабости, име ти је жена” – резигнирано рече мој принц. Не волим кад цитира Шекспира. Не стоји му та озбиљност, мени је леп кад је луд.
Вратили смо се у Србију. Ево нас у Врању, пева нам једна иста ко Коштана. Нема ништа боље од кафане на југу наше мале и лепе земље. Ту се и крила скидају, а пење се на сто да се заигра. Пустоловина је завршена.
Пазите шта желите, можда вам се и оствари. Мени је ово била прва жеља, имам их још. Тек ћу вам ја писати, пошто сам сигурна да ће ми се бар још две остварити. Не, није принц заслужан за то. Њега више нећу да водим, не зна да се понаша, стално ме нешто кочи. Ухватила сам златну рибицу!
Нема коментара:
Постави коментар