Стварност

Док у врата наше савести удара бол који из часа у час све јаче куца, оно мало
нас што остаје, бори се за љубав, истину и правду. Претварајући прах у злато,
верујемо у добро, ма колико га мало постојало. И када се загледамо у будућност,
осетимо мало дашка ветра који нас у исто време и расхлађује и повређује.
Да, то смо ми. У очима пуним суза, осећамо нежност која нас води ка једном новом
свету, пуном маште и воље и прати наш сјај и води нас у небо.
Људи смо и водимо се за оним што познајемо. Водимо се за срећом која нас чека и
за пламеном који нас пече, али и примамљује.
Заклопимо очи и водимо се за светлуцавом маглом која нам праши очи. О, како је
лепо видети све сјајно и нестварно! Али, да ли је стварност заиста тако сјајна и
бескрајна? Да ли је она заиста тако светлуцава и нежна? И шта ће се десити ако
се та прашина скине са очију?

KAD COVEK IMA LJUBAV NEMA STRAH

Postoji mnogo stvari koje čoveka čine srećnim, to su ljubav, novac, prijatelji i razne
sitnice. Mi se u životu susrećemo sa raznim problemima, doživljavamo razočarenja,
bivamo povređeni, ali onda pomislimo na sve lepote koje nas okruzuju, na sve ljude koje
volimo, stvari koje nas cine srećnima i shvatamo da je život lep.

Ljudi često bivaju iznevereni, često padaju u tugu i razočarenja. Kada u svom životu
imaju ljubav, ljudi uvek imaju podršku i siguran oslonac. Ljubav donosi mnogo lepih
stvari. Postoje nekoliko tipova ljubavi. Tu su ljubav izmedju muskarca i zene, ljubav
između roditelja i dece, prijateljska ljubav, ljubav prema stvarima koje nas čine
srećnim... Svaki znak pažnje i dokaz ljubavi čine nas srećnim. Biti voljen jedno je od
najvećih bogatstava ovog sveta.

ŽIVOT JE JEDAN NEDOSANJANI SAN I U TOME SE KRIJE NJEGOVA LEPOTA

Ono što je proslo, vise ne postoji; ono sto će biti, jos nije doslo. Pa šta onda postoji?
Samo ona tačka u kojoj se sastaje prošlo i buduće. Eto u toj tački je sav nas život.’’-
Tolstoj. Život je veličanstvena lepota i treba ga ceniti jer je dragocen, jer je jedan.

Život je večita borba. To ide u proces od rodjenja, preko odrastanja, sazrevanja,
starenja pa do smrti. Kada bi neko znao da da definiciju savršenog zivota, taj bi
verovatnorekao da su to zdravlje, ljubav, sreca, novac i blagostanje. Vi svi znate da
tako nešto retko postoji. Postoji mozda na filmu ili u nekoj lepoj knjizi, ali u životu ne, to
ne postoji. Najveca mana zivota je ta što on nijes avrsen. Kazu da ako zelite da vam
život bude ugodan treba da ga zivite umereno ali to nije pravo uputstvoza dobar život.
Nema tog uputstva koje bi naš život ucinio savrsenim. Možda cesto cujete kako ljudi oko
vas kritikuju zivote drugih ljudi, nazivaju ih besmislenim, ali ko su oni da sude o tome
kakav život mi vodimo. Svako ceni život na svoj način. Svako vrednuje drugačije stvari
u životu. Ljude različite sitnice čine srećnim. Zivot je onakav kakvim ga mi napravimo, mi
ga stvaramo, mi mu dajemo smisao. Mnogi ljudi shvataju zivot kao čekanje na nesto
nikada nece doci dok drugi ljudi zele da iskoriste i lepo prozive svaki njegov trenutak. On
nam donosi lepe i ružne trenutke. Dozivljavamo razočarenja, bivamo povređeni, ali onda
pomislimo na sve lepote koje nas okružzuju, na sve ljude koje volimo, stvari koje nas cine
srećnima i shvatamo da je zivot lep. Licno smatram da treba proziveti svaki trenutak kao
da nam mje poslednji jer će jedan zaista biti. Kažu da nije pametno govoriti: zivecu- jer
ce sutra mozda biti kasno, nego: zivim danas! Zivot treba dobro iskoristiti.

Život jedan nedosanjani san i zato je on tako velicanstven. Postoji mnogo recepata za
dug život, oni nam govore kako da se hranimo, ponasamo kako bi održavali svoje telo
i omogucili sebi dug i lep zivot. Ne verujem nesto posebno u to. Mi sami tvorimo svoju
sudbinu. Naš život će biti dobar ako u svemu pronadjemo radost i lepotu, ako mu damo
smisao i ako nadjemo kompromis izmedju idealnog i mogućeg. Život je vrhunska umetnost
ako je pun sreće i lepote.

KORACAM U BUDUCNOST, STREPIM I NADAM SE

Vreme neprestano teče. Postajemo zreliji i naš život više nije onako bezbrižan. Susrećemo se sa
novim izazovima i teškoćama. Mi koračamo u budućnost, završava se jedan deo našeg života.
Sigurnim koracima otvaramo novo poglavlje u našim životima.

Odlazimo iz ove šskole, a medju ovim zidovima ostavljamo deo sebe. Ostavljamo uspomene na lepe
školske dane, na sjajne dane naše mladosti. Sa strepnjom iscekujemo novi dan koji ce nam doneti
nova iskušenja i izazove. Više nije tako lako kao što je bilo. Postajemo sve samostalniji, a samim tim i
odgovorniji za svoje postupke. Strepimo za svoju buducnost i nadamo se. Zivimo u veri za bolje sutra,
za lep zivot i ispunjenje svih naših želja. U susretu sa teškoćama sa osmehom se prisecamo ljepih
skolskih dana punih radosti i srece i poželimo da se vratimo, maker na kratko, u one iste školske klupe
u kojima smo proživeli toliko lepih trenutaka. Poželimo da ozivimo maker neke od naših uspomena
kada smo bezbedno uživali u čarolijama mladosti. Umesto toga, sada koračamo u tu nepoznatu
buducnost. Nadamo se da cemo u njoj proživeti iste one lepe trenutke.

Ako je sadašnjost suvoparna i maglovita, a buducnost neprozirna, onda sav sjaj i bogatstvo sveta
pociva u sećanju na proslost. Koracam u buducnost, strepim. Verujem u ispunjenje svihsvojih snova,
zivim u nadi za bolju buducnost.

DANI NAŠE MLADOSTI SU DANI NASE SREĆE

Sve u životu je prolazno. Mi provodimo nas život u isčekivanju: čekamo da odrastemo, da završimo
škole, da stvorimo svoje porodice, ali šta nam na kraju ostaje? Ostaju nam lepe uspomene na koje sa
osmehom gledamo i koje bismo ponovo rado proživeli. Ostaju nam lepa sećanja na dane nase
mladosti.

Mladost je prelepa. Ona zraci toplinom i radoscu. Mladost je prvo poglavlje velike knjige koja se zove
život. Vreme prolazi, a mi toga nismo ni svesni dok proživljavamo naše bezbrizne dane. Mi
sesusrećemo sa ljubavlju, srećom, tugom... Sve teškoce uspevamo da prevazidjemo uz pomoc
naši hprijatelja i voljenih osoba. Prijateljstvo i ljubav čine temelj mladosti. Nisam ni sanjao koliko ću biti
blizak sa nekim ljudima. Ovde, u ovoj skoli, mi smo sazreli, postali ljudi. Prožziveli smo zajedno i lepe i
ruzne trenutke. Sada na sve to gledam kao na vec daleku prošlost. Tužno je kada cela mladost stane u
samo jedan album za slike. Odlazimo, a medju ovim školskim zidovima ostavljamo deo sebe.
Ostavljamo nase lude dane pune radosti i bezbriznosti. Na njih cu uvek gledati sa osmehom. Vec sada
mislim da smo tada samo bili deca koja nikada nisu htela da odrastu. Mozda cemo se jednog dana
ponovo sresti, ali to necemo biti mi, bice to neki starci koji kao da se nikada nisu poznavali.

Na kraju svega ostaje mi samo nada, nada da cemo se jednog dana ponovo okupiti ipokusati da
ozivimo makar neke od nasih uspomena. Do tada ostaje mi uzivanje i prisecanje na sjajnedane nase
mladosti.

Ahil i Hektor kao nosioci ideje o besmislu rata

Kaže se, sto ljudi – sto ćudi. U svetu u kakvom danas živimo svako ima pravo na svoje mišljenje. Često su ta mišljenja takva da ne mogu biti javno iskazana, jer se protive nekim drugim idejama. Doduše, takvih situacija je sve manje i ljudi imaju sve veću slobodu govora. Nažalost, situacija je bila drugačija u Staroj Grčkoj u vreme rata između Trojanaca i Ahejaca.

U Ilijadi detaljno je prikazan svaki od važnijih likova, pa su zajedno sa tim prikazana i njihova mišljenja. U to doba je bilo normalno da se svi slažu sa npr. kraljevom odlukom, jer su tada isti imali apsolutnu vlast. Naravno, to ne znači da se njihovo mišljenje slagalo sa, u ovom slučaju kraljevim mišljenjem. Čak naprotiv, kao što vidimo u Ilijadi, i sami bogovi morali su da se povinuju “uzvišenijim” mišljenjima. Ali, zadržimo se na ljudskom svetu.

Ahilej, mitski junak, polu-bog, možda čak i malo prkosan? Njemu nije dovoljno to što sam kralj želi da uđe u rat. On smatra da njegovo učešće u ratu nije potrebno i na taj način on iskazuje svoje mišljenje. Zašto on zapravo ne želi da ratuje i zašto misli da je rat besmislen? Krenimo redom da posmatramo Ahilejeve odluke i uzroke tih odluka. Na samom početku Ilijade, Ahil se zalaže za to da se sukob sa bogovima reši mirnim putem. On je spreman da se odrekne Brisejide, jer vidi da je tu sukob apsolutno nepotreban. Tačno je da je njemu na neki način nedostajala Brisejida, ali on nije hteo nasilnim putem da je povrati. Dalje, kada je odlučeno da se Troja napadne, on sa svojim Mirmidoncima ostaje van borbe, zato što posmatra situaciju iz drugog ugla. Na Agamemnona je uticao sam Zevs, tako da on zapravo nije pravilno rasuđivao, ali je Ahilu bilo očigledno da je juriš sa svim snagama srljanje u propast. On ostaje povučen i ne želi da učestvuje, ali se ipak dešava nešto što menja njegovo mišljenje.

Još jedan pokazatelj da ne misle svi isto je sledeća situacija. U šesnaestom pevanju, pesma o Patroklu, Ahilov najbolji prijatelj ga preklinje da ode u borbu i sa sobom povede Mirmidonce. Ahil, i dalje gnevan i istrajan u svojoj odluci, mu to dozvoljava. Ali, ne ide sve kao što je predviđeno. Patrokle gine, a tuga obuhvata Ahila, menjajući njegov način razmišljanja.. Njemu više nije važno to što je prethodno smatrao da je rat besmislen. Sve je to sada mutno, njemu je jedini cilj da osveti svog prijatelja. A koji je bolji način od borbe? To prikazuje jednu lošu Ahilovu karakteristiku. Bio je dovoljan samo jedan događaj da mu promeni ceo svet.

Sa druge strane se nalazi Hektor. Ugledni trojanski junak, sin kralja, srećno oženjen, a ima i potomka, sina Astijanakta. On ni u jednom trenutku nije odbio da se bori. To nije bilo zato što je smatrao da je rat dobar, već zato što je želeo da očuva ono što mu je drago. Po tome je delimično sličan Ahilu. Hektor od samog početka želi da se bori da sačuva svoju domovinu, porodicu, i čast, dok Ahil tek nakon određenih događaja počinje da se bori da bi ispravio nešto što je otišlo u nepovrat. Hektor se, iako mu je rat odvratan, bori, i to zbog nekih viših ciljeva.

Hektor i Ahil, naizgled slični, dosta se razlikuju. Hektor je istrajan i pošten, a Ahil lako menja svoje stavove i ne poštuje bogove. A ipak, oni dele isto mišljenje. Mada, to je sve igra bogova. Ništa od ovoga se verovatno i ne bi desilo da Zevs nije prevario Agamemnona, da ga nije naterao da napadne Troju. Sva mišljenja su takva, i sve se odigralo na taj način zato što su bogovi tako želeli.

Poslednja ispovest Antigone

Biti Antigona znaci biti hrabra i odlucna licnost. Znala je da se suocava sa smrcu, tamom podzemlja, a nisu je zaustavili ljudski stvoreni zakoni i naredbe. Odlucila je, iako svesna krivice koju ce ispastati, da postuje Bozje odredbe i pustila da je vodi ljubav sestre prema bratu.
Sinoc dok me je magla vodila u praproslost, njena ispovest u tamnoj jami glasila je otprilike ovako: "O gresko moja, zar si greska? Zar ja da prihvatim da mi brata rastrgnu zveri, da mu telo raznesu ptice? O sudbino, zasto si me takva izabrala? Zar bi ti svog brata dala raznosacima semena, da li bi mogla ziveti poslije? O zivote moj kratki, vise svetla ne videla, vise zore ne docekala. Da je Sfinga moje patnje znala, pitanja bi o meni postavljala. Hemone, tebi zena nisam bila; tebi, nerodeno dete, majka nisam bila. Bogovi vas sam moralni zakon postovala, probala sam mrtvo telo pepelom posuti i Vama ga predati, ljudska rec me kazni. A sad primite i mene, novog stanovnika podzemlja." Antigonino stradanje shvatam kao neku svetinju, olicenje neznosti i pozrtvovanosti. Izdigla se iznad svih, jer: "Necu stradati,a plemenita da me ne zadesi smrt." U zivotu treba imati cilj,nastojati ziveti u skladu sa sobom. Divno je osetiti ljubav i treba je uzvratiti, jer kada sebe celog ulozimo i damo, tek tada mozemo biti celi. Citajuci ovo delo i "uvlaceci" se u svaki stih, postala sam bogatija za jedno saznanje. Mislim da sam, ponekad, Antigona. Mozda smo svi mi. Svoju licnost najvise otkrivam u teskim situacijama i tada uvidjam sta sve mogu da ucinim. Kada istinski volim, posvetim se u potpunosti bez rezerve. Bez sumnje da bih mogla biti povredjena i porazena, jer mnogi Kreonti zagorcavaju zivot. Tada saznajem da , inace, nisam ni svesna koliko sam jaka i koliko mogu podneti. I tada nastojim da se uspravim, visoko poletim i prkosno kazem:"Za ljubav, ne za mrznju ja sam rodjena." Dok talasi udaraju, treba ostati nerazrusiv greben, dici se iznad vremena, kao Antigona. Kao mi.

Mesto prijatelja u mom zivotu

Pogledaj me druze I reci mi sta vidis u mojim ocvima. Znam, ugledao si sjaj srece u njima, to je zbog toga sto ti u mom srcu zauzimas posebno mesto, ono najvaznije. Ti si uvek bio tu da places kada I ja placem, da se smejes kada se I ja smejem… Jos uvek ti nije jasno zasto si bas ti u mom srcu? Evo, objasnicu ti…
One hladne zimske veceri kada sam ja bila slomljena ti si bio taj koji je dosao I pruzio mi ruku, odveo me na lepsi put, put srece, bas ti prijatelju moj! Kada bih ugledala tamnu stranu zivota, ti si bio taj koji me je naucio kako da svako novo radjanje sunca docekam sa osmehom na licu, bas ti prijatelju moj! Cuvao si svaku moju tajnu kao da je ona nesto najvrednije u tvom zivotu, jer si bas ti znao da je ona nesto najvrednije u mom zivotu.
A da li se secas one veceri kada smo zajedno sedeli kraj reke I smejali se nasim nestaslucima iz detinjstva? A potom smo brojali zvezde I bas svakoj zvezdici dali neko ime, tada smo I ti I ja bili veoma srecni, I nismo zeleli da iko unisti tu srecu, I tada si bio kraj mene bas ti prijatelju moj. Cesto smo zajedno sedeli, pomalo tuzni, jer smo se secali prohujalih dana naseg detinjstva. Secali smo se onih dana kada smo brali komsijine jabuke, a on bi nas grdio I pricao nam kako to nije lepo, secali smo se svih nasih “tajnih mesta” na kojima smo se krili kada smo se igrali zmurke. Eh, prijatelju, nedostaju I meni ti dani, dani naseg detinjstva.
Prolaze godine, druze moj, sada su one nase veceri kada smo se igrali zmurke zamenile veceri kada sedimo u nekom kaficu I razgovaramo o nekim plavim ili mozda bademastim ocima… Ali sve su to dani nase mladosti, I svaki nas dan trebamo ulepsati kako najbolje umemo…
Da li ti je sada malo jasnije zasto bas ti zauzimas ono znacajno mesto u mom srcu? Potrudila sam se da ti sto bolje objasnim, ali I sam znas da reci nisu dovoljne da opisu koliko mi znacis I koliko sam srecna sto imam tebe kraj sebe, bas tebe prijatelju moj! Znaj da cu uvek biti kraj tebe, bio ti tuzan ili srecan, jer to su pravi prijatelji. Nosi u sebi ove stihove I seti me se ma gde bio:

Srecu I tugu podelicu s tobom,
Reci tvoje nosicu sa sobom.
E tada
Ces znati koliko mi znacis
Ako nekada I odes od mene znam da ces da se vratis.

Stvarnost je surova, iluzije slatke.Opredeljujem se za zivot*

Zivot je za mene uvek predstavljao neobicnu, jezgrovitu i mnogoznacnu zagonetku. U njemu nije uvek crno i belo.Nekada su nasi putevi trnoviti, a nekada sa lakocom zanjemo uspehe. Za neke stvari jednostavno nemampo obrazlozenje a od starih sam cula da to nazivaju 'nafaka'. Ja to objasnjavam da je zivot zacinjen dobrom ili losom srecom...

Zapravo, smatram da od zivota treba uzeti maksimum. Trebamo iskoristiti svaki trenutak, svako sada! Naucimo da cenimo male stvari, da im se radujemo ali i uvek tezimo ka visem. Na neuspehe ne treba gledati kao na poraze, vec kao sansu da nesto naucimo, ispravimo, u buducnosti ne ponovimo! Greske se moraju desiti kad - tad i one se desavaju s' razlogom. Kada coveku lose ide, sklon je da idealizuje stvari, da masta i kreira sopstvene iluzije. To je kao odbrambeni mehanizam coveka, njegov beg od stvarnosti i od stvari koje ga cine nesrecnim i koje ruse njegovo samopouzdanje. Smatram to dobrom psiholoskom terapijom, jer pravi zivotni izazovi tek predstoje, Usponi i padovi u zivotu se smenjuju kao dan i noc, jer svaka strana ima svoju kontra - stranu.Najbolje je kada zivotni balans dovedemo u ravnotezu.
Ljudi se trude da od zivota uzmu najbolje i u sto vecoj kolicini. Ponekad zaborave da je potrebno i sebe davati isto tako nesebicno kako se i nama sam zivot daruje. Za srecu i zadovoljstvo su potrebna odricanja i zrtve. Sto su zrtve vece, to su odluke teze, ali i uspesi sladji.
Zivot delim u 3 neraskidive celine... Proslost - koju treba ostaviti tamo gde je, nikako je ponovno ne prozivljavati, samo se ponekad setiti lepih momenata, osvrnuti na greske, ali ne da bi se kajali vec da bismo ucili... Sadasnjost za koju treba da zivimo, koristimo svaki njen tren, uzivamo jer vreme ne mozemo da vratimo. Od nje zavisi nasa buducnost...

Zivite zivot punim plucima! Posvetite se sebi, ali i drugima. Negujte hrabrost, plemenitost, iskrenost... Radujte se, ali i obradujte! Volite, ali i zasluzite da budete voljeni... Ostavite svoj trag, svoj pecat...jer to je zivot! Ja biram da zivim, a vi?!

Rastanci su bedemi sa kojih se pružaju neki novi vidici

Rastanci, reč koja svaki put gorko odzvoni u ušima, i na čije izgovaranje se uvek okrenem u pravcu iz kog je potekla. Mene uvek asocira ne jednu izreku koju sam čuo još kad sam bio dete, i koja kaže „Kada odlaziš, ne ruši mostove iza sebe, jer nikad ne znaš koji bi ti mogao zatrebati“. Svi smo vrlo često iskusili tačnost ove tvrdnje, samo je je pitanje da li su ti mostovi već pali, i da li je bilo kasno.
Dugo sam razmišljao da li da se u potpunosti otvorim, i s shvatio da neke rane ipak moraju da zacele, i da neke stvari ne mogu večno da se čuvaju zatvorene duboko u sebi. Ovo što je ovde napisano nisam rekao nikad do sada, i zaista osećam kao da mi ogroman teret pada sa srca. Zvala se Kristina. Moja neprežaljena ljubav, slika njena koja mi je u mislima svakog dana, i koju ću tu čuvati dok sam živi. Bili smo zajedno više od dve godine, i mislio sam da će to trajati večno. Za nju sam bio spreman na sve, ili sam bar tako mislio. Imao sa utisak da je ona razlog mog postojanja na ovoj planeti, i da moj život ima smisla samo ako je ona pored mene. Međutim dogodilo se nešto o čemu nisam sme ni da razmišljam pre toga. Nešto je puklo između nas, kao da smo se odaljili jedno od drugog, kao da je između nas iznikao kineski sud koji je bilo nemoguće preći. Razloge do današnjeg dana nisam shvatio, ili nisam želeo da ih prihvatim, nisam siguran. Pogledali smo jedno drugo u oči, dugo stajali nepomično, i na kraju poželili jedno drugom sreću. Tog dana mi se svet srušio. Kao da sam sve vreme hodao po ledu i da je taj led konačno pukao. Bio sam u slobodnom padu, i nije bilo niček sto bi moglo da me zaustavi. Pri punoj brzini sam udario u dno. Život za mene više nije imao smisla, mislio sa da je uzaludan. Izgubio sam veru u ljude, i ljubav, nisam mogao da verujem da postoji budućnost i ja treba da idem dalje bez nje. Trebalo mi je bar dve godine da se malo oporavim, da ponovo stanem na noge. Sve dok pre mesec dva nisam video propušteni poziv na ekranu svog telefona, i prepoznao njen broj. Istog trenutka sam zaplakao. Ponovo me je pozvala i rekla da samo želi da me čuje. Posle dve godine smo ponovo stupili u kontakt. Sada ne prođe više od dva dana, a da se ne vidimo bar jednom.
Možda će ovo biti malo istrošena fraza, ali zaista sam zahvalio životu što mi je pružio još jednu šansu, i što sam u bivšoj ljubavi dobio iskrenog prijatelja. Želeo bih samo da se izvinim ako sam u nekim delovima „zvučao“ malo nepoverljivo, ali ovo je ipak bilo više lično nego što sam ikad nekom ispričao.

Kad ljubav pobedi mrznju

Najplemenitije I najdragocenije osecanje podareno coveku je ljubav. Nikakvo zlo se ne moze izroditi iz iskreno negovane I ciste ljubavi. Ta emocija pleni, stvara I uzdize nas do visina, a kako bi drugacije leteli da nije krila ljubavi. Ali cak I ova lepa emocija ima svoju suprotnost zvanu mrznja. Surova podela.
Iako se istinski trudim nisam u mogucnosti da shvatim sta znaci mrzeti, Kazu da je granica izmedju ljubavi I mrznje tanka, I da se u odredjenom momentu lako prelazi. Ja ne delim to misljenje, ako nekako volis na pravi nacin, kako ga nakada mozes mrzeti? Nikakvi postupci, izgovori I razlozi ne mogu opravdati onoga koji mrzi. Mi samo zaboravljamo na sve lepe trenutnke koje smo proziveli zahvaljujuci toj istoj ljubavi zbog koje smo spremni da mrzimo. Covek sve nosi u sebi I sa sobom. Zasto uzimati otrov I gorcinu, a toliko je slatkihh nektara svuda oko nas? Svi smo zedni I zeljni ljubavi. Treba samo naci izvor, rosu u travi, kapljicu na listu.
Sve sto je dobro na ovom svetu dolazi od ljubavi, ona je pokretac, ona je vodja, ona uvek zna pravi put. Mrznja sputava, manipulise, unistava, gura nas na dno. Siromasi nas duh, osakacuje ga, obezvredjuje nas kao lisnosti.
Snaga ljubavi razgradjuje kamena srca, rusi granice. Najlepsi stihovi , romani, pesme, najke napisane su na temu ljubavi. Nijedno delo nije zasnovano na temeljima mrznje I zla. Ako volimo mozemo da stvaramo, da napredujemo, da prevazilazimo, da se borimo I pobedjujemo. Mrznja je oskudna, suvisna I nepotrebna emocija u nasim vrednim I velikim zivotima. Zar cemo svoje postojanje podrediti I usloviti necim za sta smo sigurni da nije vredno?
Mrznja je do te mere negativna da je tesko o njoj I pisati. Mrznja je bolest koju treba leciti ljubavlju, kada je pobedimo onda smo izleceni...

Snovi i stvarnost...

Snovi i stvarnost... Različiti pojmovi, isprepletani i lako stavljeni u centar jedne neraskidive opne... Oni su deo našeg života.
Nekada ni sama nisam sigurna sta je san, a sta su moja razmisljanja...stvarnost.
Nekada sam sigurna da me u snu ocekuje neki novi, drugi, bolji svet. Svet stvoren samo za mene. Svet u kome je svako novo jutro lepo i u kome ne postoji ono sto nije moguce.
Nekada se osećam usamljeno, tužno, nemoćno, daleko, prazno… Tada zelim da pobegnem, da nestanem. Zelim da nestane sve zlo, zelim da sam vetar, da letim, da budem slobodna, da dišem punim plućima, da idem kuda hoću…
Tada sanjam.
Sanjam da letim daleko, do zenice Sunca i tada vidim sve. Razmisljam o nebu, Suncu, pčeli, oblaku, ljubavi, smehu,o velikom, o malom, razmisljam… i nema kraja.
Onda, shvatim da sam ovde, da ne mogu da pobegnem iz svoje koze... Mogu, ali samo na tren. U san.
Onda, gledam u nebo, gledam u zvezde, gledam u Mesec…


Ovaj trenutak je stvarnost, zar ne…?! Trezveno gledam ispred sebe, cvrsto resena da i budna sanjam. Sve one iste, lepe stvari.
Evo, sutra cekam zoru. Cekam novo rađanje Sunca kao da je prvi put. Ja cu ga docekati sa osmehom na licu. Dopusticu mu da me obasja svim svojim sjajem... Sutra, moj zivot kao da ponovo pocinje. Ja sam srecan covek.

Sloboda

U zivotu ima perioda kada mislimo da je on bezvredan.
Potonemo u sebe, odbacimo one "stvari" koji bi nam pomogle da upravo shvatimo da nista nije bezvredno, i mislimo da cemo time pomoci sebi da shvatimo svrhu naseg postojanja…
-Sustina zivota je upravo biti slobodan. Sitnice cine zivot, kakav god on bio. Male stvari daju nasem zivotu sarenoliku notu! Potreban je jedan osmeh koji bi nam ulepsao dan. Cak je dovoljna i jedna rec.
Zivim za one koji imaju svoje misljenje, stavove, svoj stil, zivot, svoju slobodu.
Za one koji se ne plase da vole; koji se ne stide svojih reci ma koliko lose bile; za one hrabre koji u bilo kom trenutku izraze osecanja; one koji maximalno iskoriscavaju svoj zivot!
Zato nekako ne volim da objasnjavam ni zivot, ni reci, ni ljubav.
Ni kraj. Ni pocetak.
Pa ko ume da razume, razumeo je.
Pogled, lep dan, utesna rec, boja cveca, osmeh, dodir.
Ono sto je neprolazno u onom sto je prolazno.
Snovi koji sami sebe ustinu za ruku, a ne probude se.
Sve je to deo slobode.
Shvatam, ceo zivot je mix dogadjaja.
I sve veliko je u stvari satkano od malog.
I okean je od gutljaja, ako tako gledas.
Zivot od uzdaha i izdaha.
Na vrhu ima mesta uvek ako se krene sa dna.
Ti skupi sebe i hrabrost, pa kreni!
Svet je lep kada sanjamo.
-Covek bez slobode je po meni dusa u lancima, ona je najvedrije nebo i najbistrija voda.
Zato zivi svaki dan kao da ti je poslednji, jer ce jedan zaista to i biti. Ne plasi se da zagrizes vise nego sto mozes progutati.
Rizikuj. Ne oklevaj. Samo napred. Na kraju krajeva, pa zar to i nije sustina zivota?!
To je sloboda!

Prijateljstvo

Prijatelji? Ko su zapravo prijatelji? Postoji bezbroj odgovo na ovo naizgled jednostavno pitanje.Jedni tvrde da pravi prijatelji zapravo ne postoje i da ce vam svako kad-tad zabiti noz u ledja,a drugi opet veruju da postoji pravo prijateljstvo i ljudi koji su spremni da vam pomognu i u dobru i u zlu.
Nije lako sagledati ko ti je pravi prijatelj,a ko nije u gomili ljudi,sa kojima se svakodnevno druzish. mozesh imati bezbroj drugova i dugarica,ali retki su oni pravi prijatelji koji su sa tobom kad places i kad se smijes. pravi prijatelj te uvjek shvata u bilo kojoj situaciji da se nalazis,u bilo kojem trenutku uvek je uz tebe i hrabri te,podrzava te.Kad svi kazu protiv tebe lose, tvoj pravi prijatelj nikad nista nece lose reci o tebi,naprotiv -samo dobro.to je prijatelj koji te shvata u svemu i u dobru i u zlu.
Prijateljstvo je vredno velikih odricanja i žrtvi. U njemu ne treba samo uzimati već i davati i to u najvećoj mogučoj meri. treba ga odrzavati,negovati , nedati mu da se raspadne.Mada se pravo prijateljstvo nece raspasti tako lako. Verujem da postoje pravi prijatelji koji su spremni da za vas uchine sve,bash sve,koji vam daju snagu i podrshku.
Mnogi ljudi ulaze u vash zivot i izlaze iz njega brzinom svetlosti,neki ostave trag u vashim srcima,a neke zaboravite.Ljude koji su vam prijatelji ne mozete tako lako zaboraviti,oni su tu sa vama chak i kad nisu tu,kad nisu fizichkiprisutni,oni su tu da vas podrze.Ljudi sa kojima niste u nikakvom srodstvu,a opet se osecate kao da jeste. Teshko je naci pravog prijatelja koji je uvek uz vas,chak i kada bi zeleo da bude negde drugde,onog koji vas pita kako ste i saceka vash odgovor,koji zna sve o vama,a i dalje vas voli...e,to je pravi prijatelj.kad pomislim samo koliko bi nam bilo dosadno bez prijatelja oko nas.I zato se potpuno slazem sa nekim starim mudracem koji je reko da je samo onaj chovek koji ima prijatelje,zapravo bogat chovek.

Takodje Verujem da postoje i neki okrutni ljudi koji ce zeleti da vas iskoriste i koji ce se praviti da su vam prijatelji samo da bi neshto dobili od vas.oni koji gaze preko vas kao preko praznog papira bacenog na zemlju.SVESNO!a nisu ni procitali sta je na papiru napisano...“pazi!osetljivo!“.to nije prijateljstvo.

Zadovoljna sam zato sto imam nekoliko pravih prijatelja na koje mogu uvek da se oslonim i u dobru i u zlu i koji moj zivot cine lepsim i zanimljivijim, jer bez njih zaista nista ne bi bilo isto.

WILLIAM SHAKESPEARE: ROMEO I JULIJA

Tema:

Sjajna, čudesna, neiscrpna, duboka i veličanstvena ljubav dvoje mladih ljudi koja kao da kroz cijelu priču strmoglavo ide ka propasti i zloj kobi.

To je ljubav koja probija hladne zidine dvaju svjetova, ljubav koja

istovremeno spaja i razdvaja.


Ideja:

Ljubav je temelj na kojem se gradi život, ali nažalost i polaže kao žrtva

besmislenim ljudskim slabostima. U romanu o Romeu i Juliji ovo je na prvi

pogled tragedija koja se nepotrebno desi. To je konac ogromne i bogate

ljubavi i početak najveće tragedije koja može zadesiti roditelje. Ona je

sama po sebi besmislena, ali je na neki način bila nužna da se nadvladaju

ljudske slabosti. Ne kaže se uzaludno da ljubav pobjeđuje mržnju.


Kratki sadržaj:

Uvod

Već u uvodu možemo shvatiti kako su dvije ugledne obitelji, Montecchi i

Capuleti, u svađi. Tako na glavnom veronskom trgu izbija svađa koja

završava upozorenjem kneza Escala. Naslućujemo da je Romeo zaljubljen

u Rosalinu, djevojku iz roda Capuletija.


Početak

Glava obitelji Capuleti organizira zabavu, a Romeova ljubav prema

Rosalini navede ga da dođe na zabavu.


Zaplet

Na zabavi Romeo susreće Juliju. Između njih se rodi ljubav, čista i iskrena,

bez ograničenja koje nameće mržnja između njihovih obitelji. Romeo tek

tada shvaća pravi smisao života. Romeo i Julija se tajno vjenčaju.


Vrhunac

U jednoj svađi, Tibaldo, Capuletijev sinovac, ubija Mercuzia, Romeovog

prijatelja. Želeći osvetiti smrt svog dobrog prijatelja Romeo ubija Tibalda.

Zatim mora pobjeći jer uskoro dolazi knez. Preneražen prizorom,

knez osuđuje Romea na progonstvo u Mantovu, ali njegovi osjećaji prema

Juliji priječe ga u tome i on se skriva kod franjevca Lorenza.


Rasplet

Otac i majka žele Juliju udati za Parisa, uglednog, mladog i bogatog

plemića. Zbog vječne ljubavi na koju se zavjetovala udajom za Romea,

ona radije izabere smrt nego udaju za Parisa. Fratar Lorenzo, želeći

spriječiti tragediju, daje Juliji napitak koji bi je trebao uspavati,

a šalje poruku Romeu da je ona zapravo živa. Nažalost, glasnik ne

dospijeva na vrijeme reći Romeu istinu. On odlazi u grobnicu Capuletija i

misleći da mu život bez Julije više nema smisla, ispije otrov i umire.

Neposredno nakon toga Julija se budi i vidjevši da joj se muž ubio,

zbog tuge uzima bodež i oduzima sebi život.


Kraj

Nakon tragedije u grobnicu dolaze ostali članovi obiju obitelji.

Nad mrtvim tijelima njihove djece oni se mire jer shvaćaju da je uzrok

tome nerazumna mržnja koja je nametnula granice istinskoj i čistoj ljubavi

i time donijela svima golemu nesreću.


Sociološka i psihološka karakterizacija glavnih likova:

Romeo

Mladić iz ugledne i bogate veronske obitelji Montecchi. On je na neki način

žrtva sukoba dviju veronskih obitelji, jer su i Rosalina i Julija iz obitelji

Capuleti. Nerazumnu mržnju pobjeđuje njegova beskrajna ljubav i

odanost Juliji.


“Zublja sama

Nek od nje uči sjati. Djeva ta

Na crnom plaštu mrkle noći sja

Ko alem kam na uhu crne žene

– I nije vrijedan svijet krasote njene.

Uz druge djeve kao snježna, čista

Golubica u jatu vrana blista.

Kad ples se svrši, ja ću je potražit

I uz nju blagu divlju ćud ću razblažit.

Sad vidim da je to mi prva ljubav

Jer ne vidjeh još cvijetak tako ubav.” Citat (str. 74.)


Romeo shvaća da je sreo sudbinu te je spreman učiniti sve.

Za Romea, osim što je smrtno zaljubljen u Juliju, ne možemo a ne reći

da je poduzetan i hrabar mladić. Pun je vedrine i mladenačkog zanosa.

Nikad mu ne ponestaje motiva sve dok postoji veza s Julijom. Bez Julije

život mu je poput pustinje pa zbog toga nepromišljeno oduzme sebi život i

izaziva veliku tragediju.












“Dvije ponajljepše zvijezde na nebu

U nekom poslu sad odilaze

I mole oči njene neka sjaju

Na njinoj stazi dok se ne vrate.

Ej, da su njene oči tamo gore,

A zvijezde tu u glavi njezinoj,

Od sjaja njenih obraza bi zvijezde

Potamnjele ko svijeća od sunca,

A njezine bi oči na nebu

Obasjale sav svemir takvim sjajem

Te ptice bi ko obdan zapjevale.” Citat: (str. 83.)


Julija

Potječe iz ugledne obitelji Capuleti, a susret s Romeom označit će

njen život. Shvaća kako se zaljubila u neprijatelja, no ljubav je za nju

odviše sveta da bi joj bilo što mogla biti zapreka.


“Iz ljute mržnje niče ljubav medna!

Ah, prekasno te ja upoznah bijedna

I nemila je srca mog sudbina

Da mora ljubit mrskog dušmanina!” Citat: (str. 78.)


Spremna je odreći se svega, pa čak i roditelja i svog imena da ostane s

Romeom.


“Romeo, o Romeo! Zašto si

Romeo? O zataji oca svog,

Odbaci ime to – il ako ne ćeš,

Prisegni da me ljubiš, pa ću ja

Poreći da se zovem Capuleti.

ROMEO (za se). Da slušam još il da odgovorim?

JULIJA. Tek tvoje ime moj je dušmanin

Jer ti si ti i bez tog imena.

“Montecchi” nije niti ruka niti noga

Niti lice niti trup ni drugo ništa

Što pripada muškarcu. Drugo ime

Na sebe uzmi – ime nije ništa!

Što nazivljemo ružom, slatko bi

Mirisalo i s drugim imenom.

Baš tako bi Romeo, da i nije

Romeo, svu milinu svoju divnu

Sačuvao i bez tog imena.

Romeo moj, odbaci svoje ime

Jer ono nije dio bića tvog,

I mjesto njega uzmi mene svu!” Citat: (str. 84.)




Metaforičnost:

Metaforičnost u ovom romanu uočava se u monolozima glavnih likova,

a izražena je u prvim razgovorima između Romea i Julije.


“ROMEO. Tko nije nikad osjetio rana

I brazgotini taj se podsmijeva

– Al tiho! Kakva svjetlost prodire

Kroz onaj prozor tamo? To je istok,

A Julija je sunce. – Sunašce,

Izađi sada i udavi mjesec,

Što zavidan je, smućen već i blijed

Od bijesa što si ljepše ti od njega,

A služiš njemu. Zato nemoj njemu

Da služiš više kad je zavidan.

Livreja mu je vestalska zelena

I bijela, kakvu tek budale nose

– Odbaci je –“ Citat: (str. 82)


”A bujna glazba tvog jezika

Nek objavi svu sreću naših duša

Što daje nam je ovaj susret mili.” Citat: (str. 108.)


Najzanimljivije u romanu:

Najzanimljiviji dijelovi u romanu su prvi susret između Romea i Julije,

te borba u kojoj Tibaldo i Mercuzio pogibaju.


Susret Romea i Julije zanimljiv je jer označava bit ovog romana, ljubav.

Njihova je ljubav kao svjetlo u beskraju mraka i mržnje, izuzetna,

savršena i jedinstvena. Ona je više od obične ljubavi, više od smrti i od

samog života, zato je ovaj dio značajan.


Borba između Tibalda i Mercuzija također je jedan zanimljivi dio.

U njemu poginu nevini mladi ljudi i taj dio označava početak ove čitave

tragedije i sudbonosnih događaja. Treba spomenuti da je zapravo uzrok

tragedije prije svega mržnja između dviju obitelji, ali istovremeno razlog

je i ljubav, gotovo nerazumna, snažna, plamteća ljubav koja se, prema

priči, dogodi u svega nekoliko dana. Možda bi u nekim drugačijim

okolnostima tijek ovih događaja krenuo prema sretnijem kraju.


“LORENZO. E, takva divlja naslada imade

I divlji kraj – u slavlju svome gine,

Baš ko barut, kad se s vatrom združi,

U isti tren se s njom i raspline.

I najslađi se med nam gadit stane

Kad okus mu je najugodniji

Jer jedući uništavamo tek

– Pa zato budi umjeren u milju,

Jer naglost ko i tromost kasni k cilju –.“ Citat: (str. 107)

Dojam o djelu:

Kad sam dobio knjigu, mislio sam da je to priča o kojoj se već sve zna.

Zatim sam je počeo čitati i tako, stranicu po stranicu, shvatio sam da je

ona i sada posebna, tim više što u vremenu u kojem živimo previše

mržnje ima u svijetu oko nas. Ono što tu knjigu čini posebnom je da od

početka naslućujemo nesretan kraj i ta se slutnja osjeća i u najsretnijim

trenucima u priči. U tome je sva ironija ovog djela. Ova će priča uvijek

ponovno oživljavati u svim generacijama koje osjećaju ljubav.

Ona će uvijek buditi mladost i uzbuđenje u čovjekovom srcu.


“Da li je tragedija Romeo i Julija doista istinit događaj ili nije, neće se

valjda nikad pouzdano utvrditi, ali tradicija o tome živi još i danas te se u

Veroni na jednom vrlo romantičnom mjestu strancima pokazuje neki stari

sarkofag, za koji tvrde da je bio lijes Julije Capuletijeve. Ako Romeo i

Julija možda i nisu živjeli u Veroni, živjet će vječno u ovoj tragediji.”

LIKOVI SRPSKE NARODNE KNJIZEVNOSTI

Srpska narodna knjizevnost nastala je iz tragicne i tuzne istorije srpskog naroda.Svetski pisci ne razumeju da tajna srpske narodne knjizevnosti ne lezi u njihovoj mrznji i zelji za osvetom,vec u neizricivoj hrabrosti i ljubavi srpskih vitezova.Upravo ta duboka tajna i istina iskazana je kroz narodne junake.Mali Radojica,Ivo Senkovic,Janjkovic Stojan,... samo su neki od junajka koji pokazuju hrabrost i uzajamnu ljubav srpskog naroda.
U toj hrabrosti i ljubavi upravo i pocinje velika pesma srpskog naroda.Prava hrabrost srpskih vitezova ne lezi samo u njihovoj fizickoj snazi,vec i u njihovoj ljubavi,strpljenju i odanosti prema svome narodu..I tu se zapravo moze naciniti poredjenje izmedju Iva i Stojana,Ivo svoju hrabrost pokazuje megdanom,a Stojan svoju hrabrost iskazuje strpljenjem.Srpski junaci nemaju slavu Hektora i Ahileja,ali oni niesu ji kao Misov koji sedeci na svojoj postelji cutke posmatra tragican prizor.Srpski vitezovi nisu potomci Ahileja,vec junackog i hrabrog naroda cija je uzajamna ljubav veca od tuge.Retki su oni koji znaju pravu velicinu ovih junaka,koja nije u mrznji,vec u neizricivoj ljubavi junaka koji nikada nece izdati svoj napaceni narod.Oni ne izvrdavaju megdana kao Hektor,niti se hvale slavom kao Odisej,srpski vitezovi nikada nece izgubiti ono sto im je sveto.Megdan i ponos lece sve rane srpskih junaka i oni jos uvek zive kroz narodnu knjizevnost.
Tiha voda srpske narodne poezije duboka je i prozracna,ta voda sa sovom nosi veliku tajnu,ta tajna rusi sve barijere i prepreke.Ljudi koju na vreme ne shvate tu tajnu ljubavi i hrabrosti,nikada nece razumeti ni tragicnu proslost svoga naroda,ako ne shvate tu svetu istinu nece razumeti ni svoju sadasnjost.
P.S Meni je moja nastavnica dala 5,tema je bila ,,Kadar stici i uteci i na strasnom mestu postojati" Uvod i zakljucak su mogu za sve sastave vezane za narodnu knjizevnost,a umesto hajduka samo ubacite likove koji vam odgovaraju. Con carino, Verica Uckermann Jugovic

Zivot.......

Živiš u malom mestu velikih pravila... odvojen od sveta, svega bitnog, svega onog čemu misliš da bi trebalo od rođenja da pripadaš... i svakim danom ti u glavi odjekuje misao o slobodi, slika bezgraničnih prostranstava čiste lepote morskog plavetnila, to dobro poznato osećanje l za kojim svi težimo, miris prolećnog vazduha koji te prožima i uvlači ti u kosti tu želju za nećim većim, od samog života, od svega što je tvom malom svetu poznato, nečeg novog, neistraženog, te daljine koja te doziva svojim izluđujućim glasom, stvara nemir u duši, čini da ti telo drhti u nemirnoj prolećnoj noći, želiš izaći iz tog kruga u kojem si zarobljen ceo život, konvencionalnosti mišljenja i ponašanja istih osoba, težnji ka nečem neprirodnom što ispunjava te male oblike, siluete što žive po tuđim pravilima nesvesne svojih želja, koje te svojom mnogobrojnošću zatvaraju u kavez svojih načela koje čine taj svet u kojem živiš, pokušavaju da ugase tu iskru u tebi koja te guši, tera te da se nemino vrtiš po tom kavezu očajnički želeći napolje, satima gledaš u noć i razmišljaš o svemu onome što nećeš videti, dok osećanja gore u tebi, bol u grudima polako raste dok ne postane nesnosan, prepuštaš se tom ludilu, tom nemiru, kovitlacu osećanja, nemoćan da se izboriš sa svojom željom da učiniš ono što niko nije, da proživiš život, da posegneš za horizontom, da se prepustiš noći i iskri koja sve jače i luđe gori tvojim telom, u daljini kroz maglu vidiš taj svet, svet gde prolećni vazduh ne boli nego ispunjava, svet slobode duha, obećane ljubavi i nezamislivog pojma istinske sreće, letiš kroz njega želeći da okusiš sve njegove čari i na kraju se prepustaš savršenstvu tog raja do kojeg te je doveo tvoj san o slobodi. Taj delić sekunde kada si dotakao savršeno na kratko te prožima i smiruje tu iskru u tebi, ali ne zadugo... tvoj duh želi još da putuje, ali je nemoćan da izađe iz kaveza u koji su ga zatvorile utvare stvarnog sveta. On se bori danima, nedeljama, godinama, sve dok tvoja mladost ne uvene, tvoj san o slobodi ne umre i ta iskra se konačno ugasi prepuštajući tvoj umorni duh zverima izveštačenog društva koje ga lagano proždiru i likuju jer su napravile još jedan korak dalje od života...

Lazna ljubav

Sad sam tu...I neznam zasto bas na ovo mesto...Mozda jer tu prvi pat si mi ukrao srce kad
si mi rekao Volim te.Cudi me,kao nisam primetila tvoj lazan sjaj u oci,ili mozda nisam
htela uopce da primetim.Kao da smirim ovu opsesiju?Kao da sebi objasnim da je ovo
kraj?Ponekad te gledam i u snu,ali uvek kad te dodirnem probudim se...Zivot je kao
lopta...Zar se nesecas,pre neki dan podario si mi ruzu,sunce je sijalo u moju kosu,a danas
nebo place,bas kao i moja dusa.Tako mi je lakse,jer bar nebo razume moju bol...Osecam
strasnu bol u grudima,kad se setim onog dana kad si mi rekao da zasluzujem nesto bolje
od tebe...Tada sam shvatila da nije tacno da covek uvek zeli najbolje za sebe...Sad
gledam u nebo,i pitam bez glas STA JE OSTALO OD NAS?

Opis moje dnevne sobe

Хладан ваздух увукао се тихо и расхладио просторију те сам морала брзо затворити
врата терасе. У дневној саби је владао мук. Чуло се само тихо цвекетање малог
замрзивача на крају собе. У стану није било никога осим мене. Осврнула сам се по
просторији и угледала моју стару слику из нижих разреда. Та слика је одувијек
стајала ту, али сам ја тек сад примјетила да се и она мало промијенила. На њу, као и
на друге слике, спустила се сива прашина. Непоспремљен сто, прашњаве слике и
каучи са са спуштеним покривачима дали су ми наговјештај да је вријеме за
спремање. За тили час сам донијела усисивач и пар крпа, те је спремање могло да
почне. Брзо сам почистила прашину са старих слика, а ни огромни часовник није
био прескочен. Прљаво посуђе и солњак ставила сам у кухињу, те је и сто био
поспремљен. Хрпице мрва по поду, и већ сам морала узети усисивач. Музика је
прорадила и мрве су једна по једна нестајале са пода. Остали су само каучи које
сам лако спремила, те је спремање за пет минута било готово. Одмах сам се бацила
на двосјед, укључила телевизор и одморила се од напорног спремања. Одмарајући
се сјетила сам се колико само лијепих , а помало и тужних тренутака провела у њој.
За мене она није била само једна соба пуна исправно пореданог намјештаја већ и
мјесто догађаја свега оног лијепог у моме животу, што ћу надам се још дуго
памтити.