Opis moje dnevne sobe

Хладан ваздух увукао се тихо и расхладио просторију те сам морала брзо затворитиврата терасе. У дневној саби је владао мук. Чуло се само тихо цвекетање малогзамрзивача на крају собе. У стану није било никога осим мене. Осврнула сам се попросторији и угледала моју стару слику из нижих разреда. Та слика је одувијекстајала ту, али сам ја тек сад примјетила да се и она мало промијенила. На њу, као ина друге слике, спустила се сива прашина. Непоспремљен сто, прашњаве слике икаучи са са спуштеним покривачима дали су ми наговјештај да је вријеме заспремање. За тили час сам донијела усисивач и пар крпа, те је спремање могло дапочне. Брзо сам почистила прашину са старих слика, а ни огромни часовник нијебио прескочен. Прљаво посуђе и солњак ставила сам у кухињу, те је и сто биопоспремљен. Хрпице мрва по поду, и већ сам морала узети усисивач. Музика јепрорадила и мрве су једна по једна нестајале са пода. Остали су само каучи којесам лако спремила, те је спремање за пет минута било готово. Одмах сам се бацилана двосјед, укључила телевизор и одморила се од напорног спремања. Одмарајућисе сјетила сам се колико само лијепих , а помало и тужних тренутака провела у њој.За мене она није била само једна соба пуна исправно пореданог намјештаја већ имјесто догађаја свега оног лијепог у моме животу, што ћу надам се још дугопамтити

Lutam i sanjam

Preda mnom je velika bina... Na njoj postavljeni instrumenti za veliki simfonijskiorkestar. Gase se svetla u publici i ostaje samo jedno... Ono koje osvetljava mesto na komću se ja za nekoliko trenutaka naći.Čuje se aplauz. Članovi orkestra izlaze... Za njima i dirigent. I na kraju - ja. Dok hodamdo mesta namenjenog solisti, publika ne štedi dlanove. Flauta i mojim rukama presijavase pod svetlošću jakog reflektora. Taj sjaj ostaje da lebdi tu, u velikoj Sali…Ostaje iostavlja me... Ostavlja me muzici, orkestru i publici. Poklanjam se i započinjem prvetaktove…Muzika i ja polako postajemo jedno. Živimo zajedno taj trenutak koji deluje večno...Ostaje zapisan negde duboko u meni... Potpuno me obuzima ta čudesna melodija i ja višenisam ja. Više se ne osećam kao stvarno biće... Živim svoju bajku iz detinjstva... Drugi zamene više ne postoje... Orkestar je sve tiši... Zvuci harfe blede... Ostajemo tu samo mojamuzika i ja. Ona se razliva po celoj sali… Ništa me više ne zanima... Prepuštam joj se...Plašim se da otvorim oči... Plašim se da ću je izgubiti, iako je jača od mene... Nerazmišljam ni o čemu... Ne mogu da sastavim misao u glavi... Ne mogu da se setim pričekoju sam jednom ispričala dok sam baš ovu melodiju svirala. Nisam sigurna ni da li moji prsti rade pravu stvar. Sigurna sam samo da je ono što čujem lepše od svega što sam uživotu slušala. I sigurna sam da to što se dešava ostaje urezano duboko u svakom delićumene... Shvatam da radim nešto bitno, nešto što čini moju ličnost...Dolazim do kraja kompozicije. Ne želim da završim, ali ipak to činim... Otvaram oči i...Postajem svesna stvarnosti... Nalazim se u svečanoj Sali muzičke škole, iza mene senalazi klavir, a ispred mene pedesetak ljudi koji su se tu slučajno zatekli... Jedino je idalje tu onaj sjaj flaute koji lebdi okolo. Sanjala sam svoju veliku želju... Počela sam još pre izlaska na binu....Poklanjam se, a aplauz te malobrojne publike nadjačava onaj iz mog sna... Nadjačavaaplauz stotina ljudi. Pokušavam da odem, ali mi noge ne dozvoljavaju. Stojim i gledam taozarena lica ljudi koje sam uspela da oduševim svojom muzikom. Kroz misli mi prolazenote koji sam upravo odsvirala. Shvatam da čak ni muzika nije bila onakva kakva je ustvarnosti...Ovaj dan cu zauvek pamtiti…dan kada sam stala na te daske ,dan kada sam ostvarilamaker deo mog velikog sna…

Putevi ljubavi

Svi smo mi dospeli u ovozemaljsku bastu koja se zove zivot. Staze kojima hodamo surazlicite,preplicu se i razilaze,mi tecemo kao vreme,radujemo se, smejemo, patimo, bolujemo i sto je najvaznije...Volimo...Tako sam i ja zavolela... Brzo, nepromisljeno, totalno blesavo...Zavolela sam tako lako a tako sam tesko znala to da pokazem...Mozda je to moja najvecamana a mozda cak i najveca vrlina...mozda cu upravo zbog toga uspeti da sacuvam svojesrce u jednom komadu sto retko kome polazi za rukom u ovom svetu punom lazi, prevarai neiskrenih ljubavi... A sa druge strane covek bez ljubavi je samo mrtvac koji dise, nistadrugo do nekoliko slucajnih imena i datuma...Ljubav je cudna stvar... Danas je sve leprsavo i lepo i mi ususkani u svojoj ljubavi sijamood zadovoljstva a sutra... Sok... Ugledamo onu stranu stvarnosti, onu stranu zivota koju juce nismo poznavali, svi lepi trenutci ispare a u nama ostaje jedino osecajgorcine,usamljenosti i neobjasnjive tuge... Da li je onda nase srce vredno da ga zrtvujemozbog nekih lepih zelenih ociju? Ociju koje su tu uz nas,bodre nas i prate kroz zivot a ondaodjednom nestanu kao da nikada nisu postojale, a nase srce ostane samo, napusteno iranjeno...? Ocigledno da jeste cim je toliki promet!!! Danas se srca poklanjaju takonepromisljeno i brzo da je gotovo nemoguce sacuvati ih... Da li su ljudi poludeli ili i daljene shvataju da je srce ono najvrednije sto poseduju?Mozda su ipak ljudi u pravu... Mozda srce ipak treba staviti na kocku i cekati da naidjeono koje ce kucati u istom ritmu... Mozda je ta neizvesnost ono sto u stvari cini ljubav akada bi sve bilo ocigledno i lako ljubav verovatno vise ne bi bila to sto je sada... Zbogtoga ne ljudi ne treba da se opiru kada ih pogodi Amorova strelica a jos gore da beze odtoga i stide se da pokazu svoju zaljubljenost, taj najlepsi osecaj na svetu...Putevi ljubavi su veoma cudni i satkani su od bezbroj trenutaka. Svaki je poseban ineponovljiv. Svaki prezivljeni dan i prespavana noc samo su delici ogromnog mozaika. Nikada se jedan prezivljeni trenutak nece ponoviti i zato treba voleti i biti vojen usvakom trenutku, tokom ovog celog kratkog i nesavrsenog zivota... A ja bih to verovatno prvo trebala da naucim sebe..

МОЈ ЂАЧКИ ЖИВОТ

Често помислим како време пребрзо иде. Ево, на пример, синоћ сам легао око десет, а јутрос сам устао рано, прерано ако мене питате, а чини ми се да је прошла само секунда.

Време тече превише брзо. Сећам се као да је јуче било, дана када сам први пут угледао своју школу, па сам узбуђено скакутао док ме је мама држала за руку да не отрчим до ње. Заједно сам са родитељима стајао чекајући да видим у који разред ћу ићи, срећан што ће са мном бити и неки другари које познајем и од раније. Ја сам се лично веома радовао томе што треба да кренем у школу. Желео сам да учим, играм фудбал са другарима, певам на часу музичког… Добро, мислим да је сада још једино остала жеља за фудбалом.

Није на часовима лако, никако. Наставници се љуте када причамо на часу, жваћемо жваку или цртамо нешто по папирима. Па, ево, предлажем им да се један дан ми заменимо, па да ми будемо наставници, а они да нас слушају. И сигуран сам у то, да би и они шапутали после два минута. Још једна ствар, оно што сам рекао да време пребрзо тече, паа, прилично сам сигуран да су наставници наместили сат да што спорије иде, јер верујте ми, мени се чини као да сваки школски час траје по три сата!

Када сам први пут ушао школу, једва сам могао да чекам да кренем са својим новим обавезама. Јесте да сам имао креде и код куће, али писати по табли била је нека сасвим друга ствар. А тек кад је требало брисати таблу, сви смо се отимали. Понашали смо се као деца. Добро, и даље се понашамо тако, још увек можете видети како се оне две девојчице из задње клупе препиру која ће следећи пут да обрише трагова креде.

Старији ученици се жале на школу, ја заиста не знам зашто. Истина, некад јесте тешко остати сконцентрисан током шест, седам часова, слушати шта наставници предају, али има школа и лепих страна. Као што је школска пица, на пример! Њу бих стално могао да једем. Па, морам признати да у мојој школи имају и смисла за уметност, ходнике красе и пар лепих слика.

Ово је живот на какав сам навикао. Пре шест година сам са узбуђењем чекао да крочим у школу, и осетио сам како ми лептирићи лете у стомаку. Добро, истина, данас они нервозно лете јер имам контролни из математике за који се нисам припремио, али, тај осећај је увек исти.

Pismo mom najboljem prijatelju

Negde,u daljini,cujem.Tvoj glas me budi.Muzika od koje srce utrne.Cujem korake.I svaciji su i niciji.Znam.Sve je to nebitno kada tvoji nece biti vise nikada.Sanjam da mi dolazis.Budim se.Tu si.Kao vazduh.Znam da si tu ali ne vidim te.A onda krene,onaj osecaj ispod koze.Ne mogu da disem.Kazu da svaka prica trazi svoje reci.Za svoju pricu ja ih dugo nisam pronasla.Ona je pocela kada su tvoje usne zanemele.

Ne,nisam plakala.Samo slabici placu,secas se?Placem sada kada je sve proslo.Ponekad sedimo svi,nase drustvo,smejemo se.I bas tada,kada sam najsrecnija,dve suze poteku niz moje lice.Za mene.Za tebe.Za nas.Za ono sto smo bili.Za ono sto smo mogli biti..Setim se.Vreme stane na sekundu,srce pocne ubrzano da lupa i sve sto je bilo u meni godnama dobro sakrivenom pod mojim cebetom zaborava,pocinje da se pojavljuje pred mojim ocima kao slike.Ne,to nije ona bol koja kida na delove.To je proslo.Srce je nemo.Samo neka tupa bol.Samo jedan oziljak kojem ne dam da zaraste.Zelim da me zaboli svaki put kada udahnem.Da me podseti.Jer to je jedino sto mi je ostalo od tebe.Lazem.Jos uvek cuvam sve tvoje stvari.Sve te ceka onako kako si ostavio,kada se vratis.Ne znam ni gde si otisao a ni odakle treba da se vratis.Al vratices se.Znam.Jer obecao si mi.Secas li se one ljuljaske gde pocelo je sve kada smo bili deca?Ja ne zaboravljam.Nekada,sednem na pod sa nasim slikama,i vracam se u svaki trenutak.I tako satima.Jos uvek te osecam.A onda dodju dani.Dodju meseci kada te zaboravljam.Oprosti mi.Zaboravljam tvoj pogled,onaj koji skenira svaki deo moje duse.Zaboravljam onaj tvoj osmeh koji mi je nekad satima odzvanjao u usima.Zaboravljam onaj tvoj hod kada ides mi,onako smekerski.Zaboravljam kakav je bio osecaj kada me od pozadi iznenada zagrlis i podiznes.Bojim se.Da cu jednog jutra da se probudim i vise necu moci da se setim kako si ispisivao moje ime na starnicama papira.Bojim se da cu da zaboravim tvoj glas.Da cu da zaboravim kako je moje ime zvucalo na tvojim usnama.Oprosti mi.Ne mogu da ti oprostim sto si otisao.Nisam se oprostila od tebe.Bila sam previse sebicna.Mislila sma samo na svoj bol.Kada sam dosla,bilo je prekasno.Kajanje me proganja,ponekad imam osecaj da se davim iako znam da plivam.Plivam,al ne mogu da pobegnem od sebe.Jos uvek pamtim zadnji put kada sam te videla.Jos uvek osecam ukus tvojih suza na mojim usnama.Secas li se?Naravno da se secas.Uvek si imao dobro secanje da me podsetis kada nisam bila u pravu.Hm.Smejem se sada.Vise nisi tu,ali i dalje samo ti umes da me nasmejes kada sam tuzna.Rekao si procice.Kada?Jos uvek ne prolazi.Nedostajes mi.Znas li to?Naravno da znas.Jer niko me ne poznaje kao ti.Secas li se onda kada si isao na more i kada sam rekla da ides i da se ne vracas i da mi ni malo neces nedostajati?E pa opet si u pravu.Nedostajes mi.I znam,gde god da si,da ti to znas.Nedostajes mi da me nazoves u tri ujutru i da mi kazes da se spremim da me vodis na palacinke.Nedostaje mi da sprememo hranu zajedno pa da bezimo od moje mame jer nam se hrana zalepila za plafon.Nedostaje mi da trcimo po kisi,dok ja vristim i tucem te jer me zezas sto se bojim grmljavine.Nedostajes mi da se posvadjamo tako jako pa da otpadne kvaka kada zalupim vrata.A najgore ej sto znam da ces tek da mi nedostajes.Nedostajes za sve sto je proslo.Za sve sto tek dolazi.,Za sve moje uspomene bez tebe.Kazu da vreme leci sve.Kako vreme prolazi,shvatam da vise nikada necu ljubiti tvoje rupice na obrazima,onako,da pocrvenis.Shvatam da cu vremenom zaboraviti tvoj lik.Da cu se ja udati i imati decu.A ti neces.A sve smo isplanirali.Da zivimo jedno pored drugog da mogu do kraja zivota da te maltetiram.Bio si u pravu.Los sam planer.Kazu da covek kada umre,izgubi 21 gram.To je tezna duse.Deo moj srca zakopan je sa tobom.Jer jedino ono sto je moje mane pretvaralo u vrline,pokrila je zemlja.Jos nijednom nisam otisla na tvoj grob.Jos uvek se nadam.Onda kada budem imala snage da se suocim sa tim,i odem,postacu svesna da se vise nikad nece vratiti.Zaboravim.Prodje i nekoliko meseci i zaboravim.Al znam,da svakog dana,svakog sata i sekunde,negde pod mojom kozom,zivis ti.Osecam te u svakom uzdahu,svakom otkucaju srca.Gde god da idem,deo tebe nosim sa sobom.A ti?Ti spavas.Dok ti spavas,ja budna sanjam za tebe.Moze li iko da mi kaze cime se tacno meri bol?Vremenom?Brojem suza?Reci cu vam.Svakim novim otkucajem srca koji osetim,jer me podseti da je njegovo stalo.Znam da je dovljno jaka onda kada sam shvatila da bih ja rado zaspala citavu vecnost samo da se ti probudis bar na sekund.Zatvaram oci.Secas li se kada su svi decaci iz naseg drustva obrijali glavu da se ti ne bi osecao drugacije?Ja se secam.Bio je oktobar.Tog dana sam te prvi put videla da places.Mrzela sam sebe sto ja ne mogu to.Zelim da znas,jos uvek se trzam na svaki zvuk telefona,svaki poziv,svaku poruku.Jos uvek se nadam da si ti a znam da nisi.I jos uvek,bilo sta da mi se desi,uvek prvo napisem tebi poruku.I posaljem.I onda gledam satima u telefon i cekam.Ima li iceg glasnijeg od tisine?Samoca.Okruzena sam mnogim ljudima.Al niko od njih nije tii.Cekanje.To je sve sto je ostalo.Ne znam sta cekam.Izadjem napolje i lutam ulicama i onda sednem i cekam da me nesto podseti na tebe.I trazim te.U drugim ljudima.U tudjim licima,stanovnicima nekih drugih svetova.A gde si ti da te pitam,gde je nestao nas?Trazim te u baricama,tragovima kise,oblacima,tudjim snovima.A nema te.Bez tebe sam izgubljena.Ti si bio moj kompas za svet.Bez tebe placem nad sudbinama koje nisu moje,radujem se tudjoj sreci,i ispastam tudje grehove.Samo za tobom placem bez suza.Uvek si mi govorio da ja uvek moram da budem najpametnija,da sve moram da znam.Secas se?Kako onda ne znam kako cu da prezivim ovaj zivot bez tebe?Da li me pamtis?Tamo negde,u nekom svetu gde nema bola,gde su samo poljane i mora,da li me pamtis,da li se secas svih nepravilnost mog lica,da li se secas osecaja pod prstima,kada mi dodirujes kozu?Da li u tom svetu,neku drugu zoves mojim imenom?Da li tamo imas novo drustvio?Da li imas nekog ko ti je sada ono sto sam ti bila ja?Da li brojis dane do vremena kada cu moci da zaplacem za tobom?


Nikome ne pricam o tebi.Kada skuopim sve pluseve i minuseve,nema sta da se kaze.Kada mi nismo ni postojala.Koliko minisa je dovoljno pre nego sto se gumica potrosi?Sada mi je zao za sve ruzne reci koje sam ti rekla.Bila sam tako besna sto odlazis.Sto ce mi faliti kada igramo karte svaku noc do jutra i kad te pustam da varas.Bila sam besna sto vise necu imati koga ad zovem kada me decko prevari.Bila sam besna sto nece vise imati ko da me budi svako jutro iako volim dugo da spavam.Bila sma besna sto ce mi faliti cak i to da se naljutim na tebe.Sto ce nam nakon toliko godina,ostati samo uspomene.Zar je zaista to to?Uspomene,zar samo to ostaje?Osecanja se menjaju.Kroz moj zivot prolaze ljudi razni.Ali nikome ne dozvoljavam ad mi se priblizi.Nikom ne dozvoljavam da mi bude ono sto si bio ti.Niko to ne zasluzije.Vreme prolazi.Toliko puta sam ti pretila da cu prestati ad te volim.A sad...Mislim da te ne volim vise.Previse si me povredio kada si me napustio da bih te i dalje mogla voleti.Samo si ostavio neku prazninu u meni,da svako ko pokusa da mi pridje,luta tom prazninom dok se ne zaglavi zaglavi u zaboravu.Ne.Ja ne zivim.Zivim samo za onu jednu sekundu,kada me neko uhvati na ulici za ruku,za tu jednu sekundu kada sebi dozvolim da se ponadam da si ti...ali onda kada shvatim da nisi,ta sekunda postaje duza od vecnosti....Oprosti mi sto ne mogu da ti oprostim sto si me ostavio samu u svetu gde ne pripadam.

''Sve te ceka kad se vratis.Sve sto sanjas.Sve sto pamtis.Sve da prodje sto te muci.Samo mili dodji kuci''