Potera za pejzažima

Čuje se sat kako glasno zvoni i upozorava me da je vreme da se spremim za put u selo kod babe i dede iz Kanade.
Zlatno sunce obasjalo je mračnu sobu svojim toplim zracima koji se polako spuštaju i prave senku na zidovima oblepljenim posterima. Svetlost svežeg jutra odbija se od mali otvoren prozor. Miriše na sveže maline. Radoznala sam, veoma, i jedva čekam da stignemo ,štaviše, napeta sam pomalo. Dugo nisam videla baku koja mi tepa nadimkom Nale , a deda me uvek sačeka sa čokoladom u ruci.
Silazim niz klizave stepenice, još uvek pospana, dok moj brat ne zna ni gde se nalazi. Ispred zgrade čeka nas auto i polako se spuštamo niz strmu ulicu. Ispod prvog mosta ispod moje zgrade polako i mirno teče reka Topčiderka. Mutna je ali lepa i uska. Većina automobila juri niz ulicu, verovatno neki kasne na posao,ali ja uživam putujući kroz prirodu. Prvi semafor pokazuje crveno svetlo i mi stajemo. Ljudi užurbano prelaze ulicu kao mravi kad sakupe hranu pa trče u skloništa. Moj brat spava. Već odmičemo, još malo pa ćemo izaći iz Beograda. Prolazimo pored starih ruševina nekih zgrada. One su me podsetile na rat i malo sam se rastužila. Ove zgrade nažalost nisu obnovljene. Nastavljamo dalje a brat se budi i već radoznalo pita da li smo stigli, onako grubim glasom uznemireno, verovatno zato što se tek probudio.
Stigli smo do velike kapije Beograda koja se sigurno ponosi sobom jer predstavlja ulaz u večni Beograd. I ja se osećam ponosno kad vidim nju. "Zbogom stari Beograde, vratićemo se!" povikasmo brat i ja mahajući mu. Ah, konačno, mirno sedim naslonjena a hladni vetrić polako pirka i nosi mi kosu. Čuje se gromoglasno zavijanje iz autovog auspuha. Verovatno je umoran. Stali smo da se odmorimo. Visoka zelena trava ponosito mami šareno cveće da se zajedno lelujaju na vetru. Posle nekog vremena ponovo smo krenuli. Polako, stigli smo u selo.
Svi se iznenađeni grlimo i ljubimo i svi smo srećni i zadovoljni. Ovo će biti lep dan.