U jednoj ne tako dalekoj zemlji, ne tako davno postojala ja Plava šuma. U toj šumi živeo je jedan svitac. Bio je srećan i bezbrižan, svake večeri je leteo po šumi. Osvetljavao je mračne stazice i tek usnule cvetiće šireći oko sebe plavičastu svetlost.
Jedne večeri kada se spremao za svoj noćni let primetio je da ne može da zasvetli. Pokušavao je na razne načine, ali njegov fenjer nije mogao da zasija. Tek pomalo uspe da se zažari, pa se ugasi. Svitac se rastužio. Seo je na list jednog plavog cveta i tiho plakao.
Onda je začuo da još neko u šumi plače. Ugledao je dečaka koji je uplašeno tumarao po šumi tražeći izlaz. Svitac je odmah zaboravio na svoju nevolju, odleteo do dečaka i upito ga zašto plače i šta radi sam u šumi. Dečak je prestao da plače, protrljao oči da bi bolje video sa kim to razgovara.
Hteo sam da naberem mami cveće, ali pao je mrak i ja sam se izgubio, mama se sigurno već brine što me nema , reče dečak dok je u ruci pokazivao cveće.
Svitac se setio svoje mame, svog detinjstva, lepe uspomene mu obuzeše njegovo malo srce, a njegov mali fenjer poče da svetli plavom svetlošću kakvu šuma još nije videla. Rekao je dečaku da će mu on pokazati put. Dečak obrisa suze i pođe za svicem. Nije dugo išao sa njim kada ugledaše neka druga svetla i začuše graju ljudi. Stigli su, uspeli su.
Dečak je bio srećan što je pronašao svica, a svitac je bio srećan što je uspeo ponovo da zasvetli, da pronađe izgubljeni sjaj u sebi.
Jedne večeri kada se spremao za svoj noćni let primetio je da ne može da zasvetli. Pokušavao je na razne načine, ali njegov fenjer nije mogao da zasija. Tek pomalo uspe da se zažari, pa se ugasi. Svitac se rastužio. Seo je na list jednog plavog cveta i tiho plakao.
Onda je začuo da još neko u šumi plače. Ugledao je dečaka koji je uplašeno tumarao po šumi tražeći izlaz. Svitac je odmah zaboravio na svoju nevolju, odleteo do dečaka i upito ga zašto plače i šta radi sam u šumi. Dečak je prestao da plače, protrljao oči da bi bolje video sa kim to razgovara.
Hteo sam da naberem mami cveće, ali pao je mrak i ja sam se izgubio, mama se sigurno već brine što me nema , reče dečak dok je u ruci pokazivao cveće.
Svitac se setio svoje mame, svog detinjstva, lepe uspomene mu obuzeše njegovo malo srce, a njegov mali fenjer poče da svetli plavom svetlošću kakvu šuma još nije videla. Rekao je dečaku da će mu on pokazati put. Dečak obrisa suze i pođe za svicem. Nije dugo išao sa njim kada ugledaše neka druga svetla i začuše graju ljudi. Stigli su, uspeli su.
Dečak je bio srećan što je pronašao svica, a svitac je bio srećan što je uspeo ponovo da zasvetli, da pronađe izgubljeni sjaj u sebi.
Sastav na temu Ana Karenjina
ОдговориИзбриши