Zanimljivo je napomenuti da seobe srpskog naroda nisu privukle pažnju naših pisaca u toj meri da su im posvetili svoja književna dela.Prvi je Crnjanski iskazao interesovanje za te događaje i to posle čitanja „Memoara“ Simeona Piščevića.Pojam SEOBE ,kojim je kršten roman M.Crnjanskog,uzet je kao pojam jednog neprekidnog kretanja,jedne uznemirenosti i nesređenosti,nemoći ustaljivanja koje su obeležje haotičnog stanja.Zbog toga su prve seobe slika jednog za istoriju od najneuhvatljivijih stanja: slika snalaženja mase u novoj postojbini i organizovanja novog života u njoj.Od mistične predstave o moćnoj i dobroj zemlji koja saoseća s patnjama Srba,razume njihove jadikovke o Kosovu i knezu Lazaru,o vaskrsu slobode bez koje ne mogu - nije ostalo ništa.
Kao i u svakom životu,i u životu Vuka Isakoviča postoje dva različita perioda,prošlost i sadašnjost.U prošlosti je bio nemiran,nemaran prema trgovačkim poslovima i obavezama.U poslovima kojima je trebao da se kao sin slavnog trgovca posveti,nije imao uspeha.Kao oficir i vojnik,Vuk traži od vojnika disciplinu i izvršenje zadataka,ali ih voli i štiti,zna svakog u dušu,zna i njihove porodice i imovno stanje. Vuk,po prirodi ratnička duša,umesto da oseća vlastita zadovoljstva i da ga muče lični problemi,on oseća besmislene probleme rata,oseća probleme svog puka i naroda. Nepoznata zemlja po kojoj je ratovao savim ga je zamorila.
Gubitnik je i kao ratnik,službenik carstva i kao čovek.Ni tamo,ni onamo više ne vodi njegov put,nego na sasvim drugu stranu,po tuđoj volji.Vukova tragičnost time je veća što ne samo da je razočaran u borbu i zgranut sudbinom svog naroda,već još doživljava da ga žena vara sa njegovim rođenim bratom.
Polazeći u rat,po četvrti put u svom životu nadao se pri polasku da će se nešto posle svega završiti i ispuniti.U nekoj divljoj bici,mišljaše da će se pojaviti on i njegovi ljudi,silni,proslavljeni i nagrađeni nečim što je zamišljao kao nešto posebno prijatno i značajno,i za njega i za njih.Mučeći se poslednjih dana pred polazak oko kopanja bunara i dizanja crkve nasred sela,Isakovič ode rado,uveren da je sve to bedno i ništavno,a da je ono što ga u ratu čeka silovito i svetlo i može da se završi nečim divnim,i za njega i za sve. Iz maglovitih baruština i blata,iz jedne neizmerne patnje koja se ponavlja svaki dan,činilo mu se da će odjahati na neki visoki breg u porletnje,toplo jutro,gde će dobiti nešto što će ih sve razveseliti.On je nosio u sebi neki maglovit,ali duboki pojam sreće i zadovoljstva,u nadi da će se svo to ratovanje završiti mirom u kom će i on,i njegovi vojnici biti odeveni u neku posebnu,svečanu odeću,pa će tako obići ratište i carevinu,na oči celog sveta,koji će uzvikivati:“GLE,SRBI!“
Slavonsko-podunavski puk je bio stalno u pokretu:“Tumarali su ,kao muve bez glave;jeli su,pili su,spavali su,da najposle trčećim korakom poginu,zakoračivši u prazninu,po tuđoj volji i za tuđ račun.“Vojnike je strah tuđine,negostoljubivih predela i neizvesnosti:“Oni koji odoše,ratovali su negde,Bog zna gde u nekim zemljama kojima ni imena znali nisu,sa nekim vojskama koje nikad ni videli nisu.Sve to bilo je jezovito i grozno,kad se pričalo uz ognjište,strašnije no vesti o pokoljima i čerečenju za vreme Turaka.“
Kao što smo videli,to nije vojska dobro opremljena i za borbu motivisana; to je mnoštvo seljaka,kmetova i nadničara izbarušenih,neopranih,mokrih,gladnih i pobesnelih koja se bori za tuđe interese jer žive u tuđoj zemlji.Besmisao,uzaludnost i promašenost koji obuzimaju Vuka Isakoviča,u jednakoj meri važe i za njegov puk.Prevareni su,iskorišćeni i izigrani i vojnici i njihov komandant.Apatiju i beznađe olakšava i ublažava i misao o seobi i Rusiji.
Dok je Vuk bio u stalnom pokretu,u ličnosti Aranđela je istaknuto načelo mirovanja,nepokreta.Mrzeo je sve koji se stalno seljakaju.On je oličenje građanstva u nastajanju,vrednost i smisao života vidi u sticanju,u imanju vidi sigurnost,moć i snagu.Aranđel je vešt trgovac,može da ostvari sve što želi,nemilosrdan je - ne bira sredstva za sticanje bogatstva.Njegov karakter se otkriva iz njegovog odnosa prem starijem bratu.Iako je mlađi od Vuka,on se prema njemu ponašao kao prema onom mlađem i neiskusnijem.Uprkos svom bogatstvu i moći,Aranđel ne može da ima baš sve što poželi.Kada se zaljubi u Dafinu,ona mu daje telo ali ne i dušu,a kad ona umire on ne može da je spasi ni svojim novcem ni moći koji ima.
Dafina se ne ispoljava u svojim aktivnostima,ona je pasivna ličnost.Njen lik i karakter,njena psihologija,sagledani su očima muža i devera.Na početku romana,viđena Vukovim očima i doživljena osećajem dosade,ona je nejasan lik,njena duševnost je potisnuta Vukovim preokupacijama.Ona je tip fatalne žene čija lepota i strast izazivaju nesreću.Opsednuta time što je učinila,zapada u halucinantno stanje i povređuje i sebe i bebu koju je nosila.Na samrti želi da se venča sa Aranđelom,ali kada umire u njenim očima je lik Vuka koga je sve manje volela.Tako je Dafina ostala protivrečna do kraja,a njena fatalna lepota i naglašena čulnost su donele nesreću samo njoj.
Zaista ima nečeg krvavog u propinjanju jednog naroda u bedi i primitivizmu ka nečem visokom,plemenitom i svetlom.I bolestan i smešan je taj donkihotizam Isakoviča i njegovih sunarodnika.Seobe su svedočanstvo istorijske neostvarenosti jednog naroda i njegove kulture.Evropa je pregazila ovaj narod,a on,izgubljen ali gord,nemoćan ali ponosan,ne prestaje da se otima svojoj nesrećnoj sudbini.Traganje za Srbijom je traganje za obećanom zemljom u kojoj bi se jedan narod sastavio sa svojim poreklom,prošlošću,sa samim sobom.Ali,u tom jadnom i namučenom narodu javlja se nada,nada koja mu je zvezda vodilja.Upravo ta zvezda vodilja budi optimizam i volju za dalje pohode.Oni nastavljaju svoje beskonačno traganje za identitetom i nastavljaju da prate zvezdu u beskrajnom plavom krugu.Karakteristika ovog romana je lutanje-pojedinca,grupe,cele nacije u potrazi za zavičajem u kome će pronaći spokoj i mir.Oni takav zavičaj iz tuđine slute,iz tuđine mu idu u susrte.Ali,nisu uspeli da nađu spokoj u tom zavičaju i u tome je njihova najveća tragika.
Нема коментара:
Постави коментар