SEOBE

Po svom polazištu u istoriji, roman Seobe bi mogao biti istorijski roman, ali je on i roman ličnosti, psihološki i poetski roman, ispunjen bogatom metaforičkom i simboličkom izražajnošću. Seobe su roman u kome dominiraju pejzaž, čovek i istorija.
У делу ''Сеобе'' трагика српског национа оличена је у лику Вука Исаковича и у славонско – подунавском пуку. Вук Исакович кренуо је у ратни поход са мутном надом да се нешто напокон може изменити у његовом животу и у судбини његовог народа, народа који је изгнан из свог правог завичаја, па у туђини заснива нови, који је због тога немиран, склон сеобама будући да је несигуран, подвргнут туђој власти и у служби туђим интересима. И управо трагика тог народа је у томе што он одлази на далеке фронтове не знајући где иде, не знајући за шта гине и опет на крају са рањенцима и унакаженима се враћа у завичај који му, опет, и није прави завичај. Када Вук полази у ратни поход, далеко ка Рајни, ка Француској, и у том рату све је више удаљен од своје жене, стиче сазнање о бесмислу ратовања за њега и његов народ.
Вукова трагичност тиме је већа што, не само да је разочаран у борбу и згранут судбином свог народа, већ још доживљава да га жена вара са његовим сопственим братом. Ако се његова трагичност сагледа у контексту народа чији је предводник уочавамо да је писац вероватно хтео да још појача и употпуни трагичност. Вук, по природи ратничка душа, уместо да осећа властита задовољства и да га муче лични проблеми, он осећа бесмислене проблеме рата, осећа проблеме свог пука и народа. Док Дафина и Аранђел доживљавају личне проблеме и трагике, дотле Вук властиту ситуацију све више види са положајем и проблематиком пука Срба, српског граничарског живља, који отварају нека битна питања људске егзистенције. Дакле, на општем плану цели један народ, на ужем Вукова разочараност у ратовање и велике губитке који не воде нигде.
Na drugom polu, polu razočaranja i sumnje u te moći su “Sumatra” i sva dela inspirisana sumatraističom poetikom, poema “Serbia”, takođe. I “Seobe” pripadaju tom krugu melanholične zamišljenosti nad svetom oličеne ovoga puta u Vuku Isakoviču, čoveku koji je trebalo da pomogne čitavom jednom narodu…
U romanu Seobe dominantna su tri lika: Vuk Isakovič, gospođa Dafina i Aranđel Isakovič. U svakome od njih postoje dva života. Jedan, realan, život koji žive i drugi koji je više san, život koji se priželjkuje.
Iako je njen odnos prema svetu bio tako prost i običan, zemaljski, odnos njen prema deveru, kao i prema mužu, nije bio ni tako običan, ni tako prost, već prilično nadzemaljski. Tako ona sa deverom nije govorila. Njemu to sve nije rekla. Pred njim, uopšte nije bila takva. Govorila mu je o noći, koje se boji, o mraku, u kom je hvataju strah i priviđenja. O mladosti, koja je prošla. o životu, koji je za nju tako težak. I, suznim očima, o mužu koji je više, izgleda, ne voli i koji je, možda, nikad nije ni voleo. Ne misleći, kao Aranđel Isakovič, da je lepa kao niko, ona je znala šta vredi. Rešivši da se upusti sa snahom, on nije hteo da misli na brata. Mada kako ona tako su i Svi likovi u romanu tragali za boljim zivotom, trazili su svoju zvezdu, jurili ka nekim svojim idealima ili ka ostvarenju zivotnih ciljeva, ali sve je to bilo tako daleko. Zrak srece koji bi ih obasjao, vrlo kratko bi trajao, a zvezda bi se ugasila. Ceo roman predstavlja vapaj i čeznju za srećom.
Nije mi se dopalo to sto se Dafina, kao i Arandjel, na kraju predala strasti i nije izdrzala. Ipak je ona bila udata zena i ne samo to, bila je majka… U obzir naravno uzimam i to vreme kada je nastao ovaj roman. Njen postupak ne odobravam sa svog aspekta gledista, ali ga necu ni osudjivati. Zbog cega? Mislim da će svako znati odgovor…