SEĆAM SE

„Nekada davno,iza devet mora,iza sedam gora,srećno je živela jedna devojčica..:“ Ne,to nije ta priča...Mada bih volela da moja priča tako počinje... Mojoj priči više stoji početak: „Ne tako davno,pre nekih šest godina,bila jednom jedna devojčica koja je prvi put spoznala pravu bol i tugu...“
Prošlo je 6 veoma dugih godina, ali ja se još uvek sećam...Još uvek se sećam tih bolnih i tragičnih događaja iz davne 1999 godine. Kada sam sama , daleko u svom svetu, često razmišljam o svom detinjstvu, o događajima punih emocija i o licima različitog izraza. Tek sada vidim koliko se moje detinjstvo razlikuje od detinjstva mojih starijih drugarica ili moje sestre.
Ponekad čitam stare novine, koje sam sačuvala sa željom da ja i svojoj deci pokažem koliko su tragični ratovi, i kada naiđem na naslov „ NATO PONOVO NAPAO“ u meni se bude bolna sećanja na taj trenutak , ali sam i pomalo i srećna jer znam da se sve to završilo !
Sećam se ... sećam se veoma strašnih zvukova aviona koji su leteli iznad naših glava, sa neznanjem da se ispod njih nalaze nevina deca ispred kojih je dugačak i lep život. Sećam se svih majki koje su svojoj deci govorile ,, ne brini se, to će proći!,, Ali ja sam duboko u sebi znala za sve one očeve, dede, braće ili prijatelje koji u ovome ratu rizikuju svoje živote za domovinu.
Još uvek su mi u mislima urezane slike zgrada u plamenu i porušenih mostova, još uvek se naježim na svaki zvuk nalik sireni jer svaki u meni ponovo budi onaj isti osećaj straha i bespomoćnosti. Još uvek me noću trgnu iz sna bolni jecaji majki i plač dece... Ne prođe dan a da se,prolazeći pored skloništa u mojoj zgradi,ne setim vremena provedenog zatvorena u njemu,ne znajući šta se dešava i iščekujući najgore.
Sebi uvek postavljam ista pitanja : kako? zašto? zbog čega? Kako se ne dogovore da ne bude rata, zašto narušavaju mir u kući punoj ljubavi i zbog čega odvajaju očeve od svojih porodica. Rat će uvek biti veliko zlo. Zlo koje je nanelo štetu celom svetu, zlo zbog kojih nevini ljudi stradaju ili čak odu sa ovoga sveta.
Taj prizor zauvek ću pamtiti, tužna lica na ljudima koji pokušavaju izbeći svaku moguću opasnost sa saznanjem da bi se svakog trenutka moglo nešto loše desiti.
Sada sam svesna da sve to ipak i nije jedna velika i tužna bajka koju je moja mama meni pričala da bi me utešila...Znate ona o tome kada dođe princ na belom konju i spasi sve...I sve se na kraju srećno završi. Život nije bajka,niti se uvek završava srećno. Ima svoje uspone i padove,ima svoje dobre i loše strane.Ali poput bajke,i on ima zlih veštica i čarobnjaka,okrutnih zmajeva i gusara koji na sve načine



pokušavaju da dobiju nešto toliko bezvredno po cenu sreće drugih ljudi i ne mareći za posledice.
Ali na veliku sreću , u mom životu postoje 3 veoma važne osobe: moja mama, tata i sestra. Oni su mi pomogli da prebrodim sve te teške mesece, i na svaki mogući način hteli su da mi odvrate pažnju od okrutnih posledica rata. Oni su mi pomogli da se u toj svojoj bajci osetim kao princeza za koju život ide dalje i za čiju priču ipak ima nade da ima srećan kraj... Zahvaljujući njima koji su prosvetlili moje detinjstvo, ja sada na rat imam samo ružnu uspomenu.