Vreme smrti Dobrica Ćosić

Naš pisac Dobrica Ćosić predstavnik je posleratne književnosti. Zajedno sa Mihailom Lalićem, Oskarom Davičom, doprineo je preporodu srpskog romana. Daleko je sunce Koreni , Deobe , Bajka , Vreme smrti , Grešnik , Otpadnik , Vernik i Vreme vlasti su romani koje nam Ćosić ostavlja i u kojima nam otkriva sudbinske i kolektivne drame našeg naroda.
Zamisao o romanu kao o istoriji zemlje i naroda najpotpunije je ostvarena u vremenu smrti, složenoj književnoj kompoziciji od nekoliko samostalnih celina. U njemu je prikazano jedno od najtežih i najsudbonosnijih razdoblja u istoriji Srbije a to je od jeseni 1914 pa do proleća 1916.
Vreme smrti sastoji se od 4 knjige. U prvoj Ćosić opisuje prilike u Srbiji posle Cerske bitke i drugu Poćorekovu ofanzivu, u drugoj Kolubarsku bitku, u trećoj epidemiju tifusa i valjevsku bolnicu i u četvrtoj veliku neprijateljsku ofanzivu i povlačenje preko Albanije.
Prolog prve knjige donosi nam vesti o ubistvu austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu, ultimatum Austro-Ugarske Carevine Srbiji, odgovor naše vlade, pisma evropskih vladara jedni drugima u kojim se vajno trude da izbegnu rat a u stvari mobilišu svoje vojske. 3. avgusta Nemačka je objavila rat Francuskoj, 4 avgusta Velika Britanija je objavila rat Nemačkoj.
Tako je počeo Prvi svetski rat. A počeo je napadom na Srbiju. Austro-Ugarska carevina uputila je , na Kraljevinu Srbiju , svoju ,,Kaznenu ekspediciju'' da je satre i sebi otvori put za Bosvor i Istok. Prvi meci ispaljeni su na srpske vojnike, prva granata bačena je na Beograd i srušena prva kuća. Prva pobednička vešanja civla i žena, ubijanja dece i staraca, silovanja i pljačke, prva rušenja pravoslavnih crkava i trovanja seoskih bunara izvršena su avgusta 1914. na delu srpske teritorije okupirane od vojske Ausro-Ugarske Carevine.
U kasnu jesen 1914. u selu Prerovu, odakle potiču glavni likovi čiju će sudbinu pisac pratiti, doboš poziva meštane pred opštinu da čuju imena ranjenih, poginulih ili nestalih. Tu je Aćim Katić bivši radikalski prvak i seoski gazda sa sinom Djordjem, trgovcem, njegov unuk Djordjev sin jedinac, Adam je na frontu. Tu je, Tola Dačić, prvi komšija, siromašak i nadničar, koji je četiri sina ispratio u rat. Jedan je već poginuo. Na njihovo ogromno olakšanje, Katića i Dačića nema na spiskovima.
Za to vreme, u Nišu, koji je trenutno ratna prestonica, predsednik vlade Nikola Pašić je na velikim mukama. Izveštaji sa bojišta su sve lošiji. Vojska je iscrpljena, gladna, bez odeće i municije. Saveznici ne šalju ni municiju, koja je već plaćena. Još traže da Srbija ustupi Bugarskoj pola Makedonije kako bi i oni ušli u rat protiv Austro-Ugarske i Nemačke. To im je uslov za dalju pomoć u municiji i ratnom materijalu.
Vrhovna komanda ga poziva da hitno dođe u Valjevo da se zajedno dogovore šta valja činiti. Vojvoda Putnik, iskusni ratnik i heroj Balkanskih ratova, izveštava ga da je vojska pred katastrofom. Pašić se pita šta da ćini pred tom istinom i koje to sudbnosne odluke mogu doneti skupština i vlada pa da ta istina ne postane sudbina Srbije. On, koji je odbio ultimatum Austro-Ugarske, jer se njim ruši nezavisnost i ponižava nacionalno dostojanstvo njegove zemlje, koji je shvatio njihovu mržnju i prezir, njihovu rešenost da nas zgaze i unište,nikako ne može da se pomiri sa kapitulacijom. Ponižavajući su mu i zahtevi saveznika da se ustupi teritorija Bugarima koju su Srbi oslobodili u Balkanskim ratovima i na kojoj su ostavljali svoje kosti. Pašić zove na razgovor Vukašina Katića, opozicionog lidera koga zovu i ,,moralni mač Srbije'' , starijeg sina Aćima Katića, da čuje njegovo mićljenje.
Vukašin, koga je otac poslao u Pariz na studije uveren da će od njega stvoriti školovanog narodnog tribuna koji će se boriti za ideje radikalskog pokreta ali u gunju i opancima, vratio se posle školovanja prepun novih ideja. Bio je uverenda Srbija treba da raskine sa patrijarhalnom svešću i okrene se Evropi. Suprotna politička mišljenja i ženidba sa kćerkom vođe liberala dovodi do svađe i potpunog razlaza oca i sina. Iako obojca mnogo pate zbog toga, ni jedan od njih ne pruža ruku pomirenja. Aćim nikada nije upoznao svoga unuka Ivana, koji sada ima 20 godina i dobrovoljac je u đačkom bataljonu, ni osamnaestogodišnju unuku Milenu koja, se po izbijanju rata prijavila kao bolničarka.
I Vukašina, kao i Pačića, more teške misli. Kako na sutraćnjoj sednici skupštine obrazložiti svoj stav a ne biti izdajnik? On smatra da trba dati Bugarima pola Makedonije i time obezbediti mir na istoku. U isto vreme odlčlno nastaviti rat a od saveznika tražiti da nam posle pode garantuju ujedinjenje sa svim jugoslovenskim narodima. I u privatnom životu Vukašin je rastrzan između brige za svoju decu, sve većeg nerazumevanja žene Olge i dužnosti prema otadžbini.
Pašić nudi Vukašinu mesto u vladi jer želi da sudbinu srbije odlučuje i opozicija.
Kako je vojska na frontu pred slomom, nema vremena za zasedanje skupštine. Vlada hitno dolazi u Valjevo na zajednički sastanak sa Vrhovnom komandom.
Vojvoda Putnik saopštava stanje svojih armija i završava rečenicom ,,Srpska vojska je učinila šta je mogla”. Predlaže da se povedu pregovori sa neprijateljem što dovodi zgranutosti svih prisutnih. Pašić nikako ne može da dopusti sebi da moli za milost neprijatelja koji nas tako mrzi. Iznosi pred oficire savezničke zahteve znajući da će ih sve to veoma pogoditi , razljutiti i ukloniti nesagledivo opasnu klonost. I Vukašin obrazlaže svoje mišljenje ali nailazi na burno negodovanje. Za sve prisutne, to je nacionalna izdaja. Zaključak sednice je : ,, Ne damo Makedoniju i borimo se do pobede'' .
Genaral Živojin Mišić jedini optimista među visokim oficirima zahteva da se svi što mogu da nose pušku upute na front : žandarmi , pisari, poslednja odbrana , pa i đački bataljon. Poslednje reči Vukašinu oduzimaju dah. Ne može reč da kaže. Ni da diše.
Vrhovna komanda se seli u Kragujevac a general Mišič na svoj zahtev biva postavljen za komandanta Prve armije. Očajni Vukašin odlazi da se vidi sa kćerkom. Pred bolnicom se posle 21 godine susreće sa bratom Đorđem koj ga moli da urgira za Adamovu prekomandu u pozadinu. Ogorčenom Đorđu ne uspeva da objasni da ne može nikoga da moli i da za svoju decu to nije učinio. Milena je odbila da napusti bolnicu a Ivan će na front.
U Skoplje , gde je đački bataljon na vojnoj obuci , stiže naredba da se kreće na front. Neki to primaju sa oduševljenjem , a neki sa stahom i zebnjom. Ivan Katić , student filozofije , kratkovid , večno zamišljen i u potrazi za životnim istinama, Bogdan Dragović student prava , socijalista sanja revoluciju, Bora Pub kockar , cinik , nosi traume iz detinjstva od kad mu je otac ubijen , Danilo Istorija , Srbin iz Preka , zanesen srpskim junaštvom , preplivao Savu i došao u Srbiju da se bori. Svi oni imaju različite predstave o ratu.
Krajem novembra đački bataljon stiže u Kragujevac. Poslednje veče pred odlazak na front Ivan Katić provodi sa ocem i drugovima u kafani.
Vukašin je na stanici dočekao voz sa đacima. Kada ih je video kako iskaču iz voza zaneti i samouvereni , zapanjio se. Ta njihova neočekivana , izazovna , čak raskalašna snaga iščupala ga je iz ošaja. U džepu je imao Pašićevo pismo za Ivanove starešine koje nije tražio , koje ga je srdilo i mučilo , pod čijim se teretom slamao kao nikad u životu. Konačno je odlučio neće sinu sramotom da menja sudbinu i pocepao pismo. Sada može da kaže Pašiću da neće u njegovu vladu.
To veče pred dolazak u jedinicu doneće i Ivanu i Vukašinu mnogo radosti i mnogo bola. Prvi put su njih dvojca otvoreno razgovarali kao odrasli ljudi. Vukašin je ispovedio sinu svoj razlaz sa ocem i omogućio Ivanu da ga bolje shvati i uveri se u njegovu ljubav koju nije mogao da ispolji. Vukašinu ostaje kajanje za propušteno vreme , što se više nije bavio sinom , pružao više nežnosti. Rastaju se pred kasarnom muškim zagrljajem i poljubcem. Vukašin odlazi u noć i zamišlja pismo ocu : ,, Noćas sam , oče , konačno odbio da uđem u Pašićevu ratnu vladu. A mog sam Ivana , dobrovoljca , ispratio na front pošto sam uništio Pašićevo pismo koje bi ga izvuklo iz streljačkog stroja i rova. Tako bi i ti postupio znam. U ovoj zemlji zato i jesmo očevi. Da potvrđujemo Amravovu veru ... Da žrtvujemo sinove'' .
Đački bataljon poslednji put spava u kasarni. Vreme smrti tek dolazi.