Pred sobom imam delo nobelovca. Naizgled knjiga ko knjiga , Ivo Andrić , Na Drini ćuprija. Korice , šta znam sasvim obične sa likom pisca na sebi i slikom grada iza njega. Nad gradom dominira most. Ništa me ne vezuje za knjigu. Da mogu da biram knjigu ne bih pogledao ali šta ću.
Ali , uvek ima neko ali , kao i obično pogrešio sam. Knjiga ima nečega u sebi. Neki šmek koji me je prosto tera da pročitam. Sklop i jednostavnost Andrićevih rečenica i sposobnost da pretoči misao su neverovatne. Opisi do najsitnijih detalja me vraćaju kroz vreme u neki drugi svet. Razrađeni likovi gde je svako poseban prave odličnu atmosveru. Mesto radnje , Višegrad , raskrsnicu na kojoj se sudaraju 3 različite kulture. Ljudski problemi i svakodnevnica. Sve je ovo ukomponovano u jednu celinu. Prosto neverovatno.
Toliko toga ima da se kaže. Međutim ja ću se osvrnuti na most i na neke poruke koje nam je Andrić ostavio.
Na samom početku dela Andrić nam daje opis mosta. Tada se naslućuje da će to biti glavna karika dela. Pa kako i ne bi. Posle prvih nekoliko stranica shvatamo njegovo simboličko i metaforično značenje. On predstavlja vezu. To je poenta cele knjige. Veze. Veze izmedju srpskog i turskog dela grada. Veza velikog vezira sa svojom izgubljenom prošlošću… I još puno primera. Takođe on je simbol trajnosti. Ljudi dolaze i odlaze ali on je tu svo vreme tu. Stoji , ponekad malo izmenjen ali tu je. U ovim pričama , ćuprija i najviše pati. Niko nije prošao toliko toga. Prvo požar. Vatra je pojela tursku kasarnu koja je bila izgrađena na mostu i odnela živote turskih vojnika. Čovekova nemarnost je mogla da košta grad mnogo više. Ali ćuprija je ostala na mestu samo malo isprljana od dima i čađi ali kiše su sve rane sprale. Maloumnost i nezahvalnost ljudi ce se tek kasnije videti u pravom svetlu. Naime most će biti miniran zbog nastale krize. Na sedmom stubu mosta naći će se pandorina kutija. Trudim se ali ne mogu da shvatim čemu to. Iako je ratno stanje vojske Srbije i Austro-ugarske bi prešle Drinu sa i bez mosta. Ljudska nezahvalnost je premašila granice. Stanje se smirilo a kutija je ostala na svom mestu. Stajala je tu neprimećena godinama ali i njeno vreme je došlo. Otvorila se i sa sobom je odnela deo mosta. Naizgled šteta nije velika , ali nije u tome problem. Srušena je veza između ljudi. Kao i prijateljstvo i most je u ovom slučaju zlatna žica koja se lako može prekinuti. Sastaviti je opet moguće je ali će ostati čvor. Taj čvor bi trebao da nas opominje na greške koje ne treba ponoviti.
Iako je na neki način večan u jednom trenutku most na Drini nestaje. Velika poplava , neviđenih razmera potopivši kasabu potopila je i most. Prošlo je izvesno vreme , voda se povukla a most je ponovo sinuo u svojoj nepromenjljivosti , belini i otpornosti ‘’ stajao je most beo i nepromenjen na suncu. Voda je dopirala do polovine stubova , i most je izgledao kao da je zagazio u neku drugu dublju reku nego što je ona koja obično ispod njega teče ‘’. Ni priroda nije mogla da ga uzme pokušala je , ali most se vratio u najboljem sjaju.
Most je prošao svašta. Izdržao je nalte i vode i vatre i vetrova.. Andrić nam je ostavio još jednu poruku. Most je u stvari metafora. Pričajući o mostu andrić nam kazuje kakav bi čovek trebao da bude neprolazan i trajan.
Нема коментара:
Постави коментар