LIK BANOVIC STRAHINJE

Silan junak neutešnom narodu. To je bio Banović Strahinja.
Teško je bilo srpskom narodu pod Turcima. Njihovi zulumi su pretili da kroz dugih pet vekova zatru narod. Ubijanja, mučenja, odvođenja muške dece u janjičare, sve brojnije poturice, otimanje srpskih žena, sve je to pretilo opstanku naroda. A čime se on branio osim sabljom i buzdovanom? Šta je sprečilo narod da izgubi nadu? Ko ga je branio i svakom čoveku davao primer kako se boriti? Srpski epski junaci! Kao knez Lazar, Toplica Milan, Kosančic Ivan, Jug-Bogdan i devet Jugovića... Ali među svima njima se ističe Banović Strahinja, nekim neobičnim za ono vreme čudnim osobinama.
On se uklapao u lik pravog srednjovekovnog junaka i po izgledu, i junaštvu, i po položaju u društvu. Kao i svi naši epski junaci, imao je konja veštog boju koji mu je ne jednom spasao glavu. Voleo je svog psa što govori da je često i rado lovio. Poštovao je i dičio se svojom tazbinom. Nije mala stvar za jednog momka iz neke " malene Banjske kraj Kosova'' da bude zet Jug-Bogdanov. I baš na tom poštovanju je napravio najveću gresku. Predugo je ostao u tazbini, prijalo mu je što su ga tako cenili, sedeo je ''uz desno rame'' Jug-Bogdanu, na počasnom mestu. Sve mu je to godilo i učinilo da zaboravi na svoje obaveze- da brani svoju ''malenu Banjsku'. Ali kada mu je stigla ''knjiga'' majčina, on pokazuje kakav je u stvari junak, bez mane i straha. Sve je izgubio, dvore, sluge, majka mu je pregažena, i jedino je njegova ljuba živa i zdrava, ali u ropstvu.
I tu počinje da se vidi razlika izmedju tada društveno prihvaćenog stava prema ženama i Strahinjinog. Tast mu, na molbu da dozvoli da pođe po ljubu sa svojih sedam šura, odgovara da mu je on, zet, mio, ali da nema pameti kad tako nesto uopste pomišlja. On svoju decu ne da, a njega ce da oženi boljom. Za ćerku kaze da je ''vrag odnesao''. A iz oproštaja koji je Strahinjicu-bane imao cak i za Turcina, koga je pustio iz ropstva i oprostio mu dug, vidimo da je on čovek koji razume sve ljude. Krivica tog derviša je bila samo ta što je Turčin. Ljuba je bila na silu odvedena, ali je na molbu da mu pomogne u boju stala protiv njega. Pa, i onda joj je Strahinja oprostio jer je sebe smatrao krivim što je do otmice doslo. A kada je njegov tast naredio sinovima da ubiju sestru, on je zaštitio, jer oseća da je ona kao slaba žena, manje pogrešila izdavši ga, nego silni junaci od njegovih šura, koji na Turke nisu smeli poći, ali spremno vade noževe da ubiju sestru.
Ta osobina da pošteno prizna sopstvenu krivicu i krivicu slavnih Jugovića, i da se opredeli da oprosti svojoj ljubi je neobično za ono vreme. Ta savremena osobina ga izdvaja iz kola ostalih kosovskih junaka.