Сунчан је дан. Негде у даљини чује се цвркут и жубор. Повјетарац
њише лагане влати траве. Гледан кроз прозор. Све је тако мирно и
спокојно. Нема брига, нема журбе. Чује се смијех деце с оближњег
игралишта. Њима је тек лако. Облаци се сањиво вуку плаветнилом,
као да желе да све буде још лагодније. Сат показује да је поподне
на измаку, спушта се мрак. Одједном игралиште је зашутило. Деца
и људи који су до малочас уживали у прекрасном дану, сад су однесени
оним истим повјетарцем у велике зграде. Сунце је давно отишло. Можда
су га облаци повели са собом. Нема више ни жубора, ни лахора, утихнуо
је цвркут птица. Мрак је. Мрак!
Након таме увијек долази свјетло. Али то више није оно свјетло од
неки дан. Нешто је тамније. Сунце не сија исти м сјајем. Далеко су
онај поток и птице. Повјетарцу сметају суморне зграде у којима сада
не живе опуштени и скромни људи. Сад сви трче да би нешто створили.
За себе! Није их брига за друге. Себични су. Заједништво ишчезава.
Влада журба. Сат је скроз убрзао. У зраку се осјећа напетост. Стишће
нас грч мањка времена и ствари које бисмо хтјели имати. Само ријетки
стрпљиво раде и труде се да би остварили своје замисли. Не разумију их.
Нико никога не разумије. Свијет jе постао велика позорница, а они
на њој све се теже сналазе. Тешко је мијењати ситуације, још
је теже мијењати људе, готово немогуће! Данашњи свијет и не вриједи
мијењати јер људи нити воле, нити желе промјене, а када се за
њих одлуче ваља им да промијене себе. Тада ће и свијет постати
другачији. Само треба чекати. До када?
Нема коментара:
Постави коментар