Zbogom, mojih šesnaest godina

Dok kroz stakleno okno mog prozora posmatram kišu, razmišljam o sebi, svojim
godinama. Kišne kapi nestaju...
Odlaze u nepovrat, baš kao i godine, kao mladost. Još uvek živim vođena prošlošću, jer
ona mi daje snage da prebrodim teške trenutke. Zato, po ko zna koji put otvaram kofer
uspomena i sećam se.

Sećam se svega... sve ono već jednom proživljeno kao da bljesne iznova. Sve se to
završilo, da bi se sada kao bumerang vratilo. Na tom putu sećanja sustiže me strah,
strah od sudbine, realnosti i nepovrata. Lete dani, godine... Prolazi život i ostavlja nam
samo sećanja na neke prošle dane, uzdahe, i još otvorene rane, uspomene koje nikada
neće izbledeti. Sve se vrti u krug, danas ja, sutra Vi, prekosutra neko treći. Sreća
svakog obiđe makar jednom u životu. Negde ostane, negde proleti... Nekada nismo ni
svesni da je tu. Bavimo se nekim nevažnim stvarima, gubeći se u mnoštvu besmisla,
tražeći suštinu stvari, pokušaj za beg i spas. Svakodnevno pokušavamo da izbegnemo
surovu realnost, idući u zagrljaj mašti, iluziji, prolaznosti. Nekada je bolje živeti u
snovima, vođeni lepim uspomenama, zaboraviti da svakog od nas čeka drugačija
sudbina.
Po prvi put nisam osetila kada je prva pahulja pala i dodirnula zemlju, a pri tom nestala
na relaciji između dve planete – devojčice sa igračkom u ruci i devojke sa pregršt
neostvarenih snova. Nižem godinu za godinom i tražim početak. Uvek sam bila samo
svoja, radila ono o čemu su drugi samo sanjali. Putovala, imala sve što sam poželela...
Ne kajem se ni zbog čega jer sam mnogo toga naučila iz svojih poraza, koje sam ponela
sa sobom i svrstala ih u svoju kolekciju srušenih i zgaženih snova.

Kako odrastam, imam osećaj da sam pozvana da učinim nešto veliko i trajno da
savladam samu sebe, svoju nemoć, svoju nepokretnost. Ne znam kako da opišem taj
osećaj, taj mamurluk duše, taj strah od prolaznosti, odrastanja, taj instikt, strepnju,
lutanje. Kako rastem, rastu i moja osećanja, moja ljubav, moja tuga. Postajem ozbiljnija,
smirenija, osetljivija. Bol i tugu prihvatam sa osmehom i suzama, sa iskrom u oku i
nostalgijom u glasu. Polako učim život, navikavam se na prigušene uzdahe i zaustavljene
suze, izveštačene poglede i lažno podignutu glavu. Godine su preda mnom... Nova
osećanja, nove uspomene... Ispraćam šesnaestu godinu sa nadom da će mi naredna
doneti mnogo lepih stvari.

Toliko reči mi se mota po glavi, a tako malo bih sada mogla da kažem. I, još hiljadu reči
znam ali, nedostaje mi baš ta jedna kojom bih opisala svoje godine. To je sve za sada,
za jedan život, jedan delić drevnog vremena u kojem se obnavljaju sve moje tuge i sve
moje radosti... Zbogom, mojih šesnaest godina!