Момци с београдског асфалта

Како отворим очи, већ знам да ме чека нова борба. Пут се претвара у улицу, а она
у више улица које чине место у коме живимо - Београд. Једно је сигурно, те су
улице немилосрдне, не знају за бол, патњу и смех, већ неумољиво сваког дана
узму једног од нас. Колико год да си на страни доброг и бориш се за то, кад
изађеш напоље угледаш праву реалност живота, и њоме разочаран се бориш као
да си у води до гуше, а сваки потез је слаб и спор. Искрено, и ја сам прошао све
то, био један од тих, назови, жестоких момака. Маштати о лаким парама, свима
нам је то у глави, али то су само улични снови. Посматрајући себе са стране,
угледавши пут којим умало да кренем, осетих се веома незрелим. Све је у твојој
глави, и колико ћеш себи допустити, и да ли ћеш победити себе самог у том
изазову, а кад успеш, постајеш прави Човек. Данас, кад слушам особе које се
хвале тиме што су некога „изболи“, искрено ми их је жао. Диче се нечим за шта
немам речи. Никад нећу „дати на себе“. Нико од тих „жестоких“ није фактор у мом
животу да би судио хоћу ли и докле да постојим! Једини меродавни су моја
породица и Бог. Многе људе наведе на криминал и сама држава, али причање о
томе је губљење времена и трошење оловке. Када се клинци определе за другу
страну закона, остају само сећања на први пољубац и прву љубав, али тада нема
повратка. Одавно су далеко позади. Најбитнија им је тада моћ, а слава им „удари у
главу“, јeр се о њима прича у граду. Верујем да би свако требало да се понаша и
размишља у складу с реченицом: „Што не желим себи, нећу учинити ни другима.“
Многи то заборављају, зато сам и споменуо. Дошло је време да не смеш мирно
проћи неким крајем, улицом, а да ти не приђу мрачни момци с обавезним
питањем: „Одакле си?“ У том адреналину тражиш непостојећи одговор, а знаш шта
те све једном чека. Размислите, човеку треба хиљаду степеника до врха, a само
један једини до дна! Многи се уморе на првом и - одустану. Док сам пливао водама
криминала, заробљен у вировима који су ме вукли ка дну, стално сам враћао филм
на прошле дане када сам био срећан, иако нисам имао паре и нисам био
окружен „лаким девојкама“. Посматрајући се у огледалу говорио сам: „Жестоки
момче, имаш новац, имаш „рибе“, али не знаш шта је то волети и бити вољен“.
Љубав је оно што испуњава човека, а не мржња. И тада сам угледао светлост…
Кренуо сам ка њој испружених руку…и успео сам, ухватио сам је… Трудим се да
заборавим ружне ствари и да никада више не допустим тами да ме обавије. На
себе не дам и увек ћу бити, уз Божју помоћ, на страни доброг. И зато кажем
свима - ја јесам жесток момак, али по доброти, а не по пиштољу.