Сви смо ми доспели у овоземаљску башту, која се зове живот. Стазе којима ходамо су
различите, преплићу се и разилазе, ми течемо као време, радујемо се, смејемо, патимо,
болујемо и најважније... Волимо.
Тако сам ја заволела...брзо, непромишљено, тотално блесаво... Заволела сам тако лако,
а тако сам тешко знала то да покажем... Можда је то моја највећа мана, а можда и
највећа врлина...можда, управо због тога ћу успети да сачувам срце у једном комаду,
што ретко коме полази за руком у овом свету пуном лажи, превара и неискрених љубави.
Човек без љубави је само ствар. Данас је све лепршаво и лепо, и ми ушушкани у својој
љубави сијамо од задовољства, а сутра... шок... Угледамо ону страну стварности, ону
страну живота коју јуче нисмо познавали. Сви лепи тренутци испаре, а у нама остаје само
осећај горчине, усамљености и необјашњиве туге. Да ли је онда наше срце вредно да га
жртвујемо, због неких лепих смеђих очију? Очију, које су ту уз нас, бодре нас, прате кроз
живот, и онда одједном нестану као да никада нису ни постојале, а наше срце остане само и
напуштено. Очигледно да јесте. Данас се срца поклањају тако непромишљено
и брзо, да је готово немогуће сачувати их. Да ли су људи полудели или не схватају да
је срце највредније што поседују? Можда су људи ипак у праву... Можда срце ипак треба
ставити на коцку и чекати да наиђе срце, које ће куцати у истом ритму. Можда је ипак та
неизвесност оно што у ствари чини љубав. А када би све било очигледно и лако, љубав не
би била то што је сада.
Путеви љубави су веома чудни и саткани су од безброј тренутака. Сваки је посебан и
непоновљив. Никада се један проживљени тренутак неће поновити и зато треба волети
и бити вољен у сваком тренутку, током овог кратког и несавршеног живота. Прво бих
требало да научим себе...
Нема коментара:
Постави коментар