Из дана у дан нам се дешава да доносимо закључке напречац, не сагледавајући све чињенице, не
трудећи се да допремо до оних о којима судимо и откријемо шта се то заправо крије иза наизглед
чврстих оклопа.
Читајући Кочићева дјела откривамо како је живот вјечити маскенбал са промјенљивим зва-
ницама, које својим маскама настоје да заштите себе од других или пак друге од себе. Тајанствени
лик проте буди нашу знатижељу и тјера нас да истражујемо мотиве његове параноичности. И
што више улазимо у тај лик, више препознајемо себе, толико пута изневјерене од других, некада
толико усамљене и доведене до суза. Јер, шта се може очекивати од човјека који је изгубио вје-
ру у све и свакога, који је толико пута био повријеђен да су његова осјећања отупила или су
усмјерена ка јединим правим човјековим пријатељима, животињама. Одакле нам онда право да
судимо када смо ми допринијели „страдању” других, њиховој пропасти. У касне ноћне сате, када
ми сањамо слатке снове, ти људи, као и наш прото, на својој кожи осјећају муке промашеног
живота ускраћеног за било који вид радости, забаве. Људи – судије, најокрутније занимање
које младе и лијепе људе као што је Мргуда, тјера да живе у сталном страху. Оно чувено: ,,Шта
ће људи рећи?’’, представља њену једину мисао. Завист ,,поштене’’ околине толико је боли, али
и истовремено побуђује њен пркос који није у стању да се носи са туђим „погледима”. Чему још
може да води потискивање осјећања, бјежање од оног што је у нама и што сваког часа може изаћи
на површину!
Борба против нас самих имаће још погубније посљедице, јер ми не треба да узимамо улоге веће
од оних које нам припадају.
Нема коментара:
Постави коментар