Боје, мириси и звуци мог детињства

Спокојни, безбрижни дани, сваког од нас, остају попут капи јутарње
росе на листовима белог слеза. Кап по кап те росе лагано, али сигурно
ишчезава под зрацима све упорнијег сунца, а дан је, још увeк, неизвe-
стан.
Читајући Бранкову збирку приповедака „Башта сљезове боје”, се-
тила сам се свог детињства. Заправо нисам га ни заборавила, још је ту,
али све блеђе. Губи се пред заслепљујућом белином будућно сти.
Да ли је то белина светлости и топлине коју доносе нови дани? Или је
то она застрашујућа празнина без маштања, несташлука, опуштених
предаха, вечери проведених у наручју родитеља, који би ме пробуди-
ли пре спавања и пустили да сањам ту чувену будућност. Сатима би ми
причали, а ја пажљиво слушала лекцију морала, доброте, по штења и
опет бих пожелела још. Након сваке одслушане лекције, сматрала сам да
сам спремна да искорачим из детињства, мислећи да постоји нешто
лепше од тога.
Тек што сам се пробудила и обрисала очи, нови је мрак кога доноси
1999-та година. Тада сам изгубила мноштво веселих боја из своје пале-
те спокоја. Тог пролећа су све сеоске трешње, сочније и пожељније него
икада, остале нетакнуте. Вечери су биле пусте, није се чуло шуштање
тек олисталих крошњи дрвећа, где се крио неки малишан и који би, не
тако ретко, испао из крошње, бивао ухваћен и следећи жмурио.
Поново се разданило, полако се вратилаведрина у дечји живот и
јавиле су се нове идеје и нове дилеме. Једна од тих дилема заједничка је
Бранку и мени. Да ли остати из малу, тиху, али сигурну и стварну ватрицу
кућног огњишта, ону што је грејала и досад? Или поћи за том далеком,
великом, златножутом и сјајном месечином?
Месец плови изнад брда и лукаво мами да пођеш за њим, а подсвесно
знаш да га не можеш стићи и ухватити. То је вечита потрага за нечим
нестварним и неизвесним. Ваљда је у томе смисао живота. И вреди по-
кушати, некада је мањи пораз ла кши, него поражавајућа чињеница да ни-
смо ни покушали. Али полако... јер ме плаши помисао да ћу једног дана
попут Бранка и ја стајати крај свог потопљеног детињства и питати се
куда и зашто сам журила? Шта сам пронашла, а шта све изгубила?
Лагано пакујем препуну кутију драгоцености и искустава и упорно
се трудим да је што касније затворим и оставим у тајном и скровитом
кутку на неком тавану. Ту исту кутију прекривену прашином и упле-
тену паучином наћи ће нека де војчица која ће у мојим успоменама
пронаћи себе, а чије ћу снове, надања, планове и очекивања ја добро
разумети.