Као кад зароним до дна мора, згрнеш само каменчиће у длан, тако отпочну нова пријатељства. После
детињства шта се све мења? Опет се рађају снови и снови. Између звезда и камења, јастук
судбине кроз живот и даља плови. Такав је човек мање сања, а више спава. не умеш да пронађеш нове
светове, главне пријатеље и издигнеш се у небо. Као мали сањам о великој кући, колима, а не знамо да
то ниеј главни „ услов “ да би живели срећно и лепо. Мислим да срећу у животу доносе праве пријатељи,
које је тешко наћи. Они који ће нам помоћи у свему, бити ту у срећи и несрећи. Само тако успевамо да се
приближимо, свом животу и схватими да не шетамо сами кроз мрачне тренутке на обој земљи. Имала
сам доста пријатеља. Била сам јако узвишена, пуна себе и најмоћнија. Временом, неки су се изгубили,
отишли од мене, кад су ми били најпотребнији. Прави су остали ту и увек су ту уз мене… Ваља имати
неког где можеш да се винеш, станеш и добро погледаш и размислиш. Јер, људска срца су ниска,
засађена као јагоде. кад кренеш у свет, никада не заборави да се користи! Опасно је, као туга, ако се
теби престане да куња и шуња, твој почетак. Отуђен си само, ако можеш самоћу да издржиш, ако себе
убедиш да у овом „маштању“, векови ужасно касне и да ћеш пронаћи „једног ал` вредног“ пријатеља.
Зато види свет „читај“ људе длановима и табанима и види челом и телом, види
до дна невидљивога, сагледај своју судбину. Целу снагу препознаћеш по томе колико си у
стању да препродиш тренутак, јер он је тежи и страшнији и дужи од времена и вечности.
Онда отуђеност, без правих пријатеља, више неће бити твоја судбина.
Нема коментара:
Постави коментар