Симбол, знак који се флуидно прелива преко свог основног значења. Као сјенку осјећамо,
видимо, чулно спознајемо и доживљавамо, али сваки пут другачије, изнова. И тада та спознаја,
пролазећи кроз вртлог наше неукротиве душе, долази на крај тунела, који бљеском одзвони у
нама. До бити, суштине, до почетка краја.
Цвијет, земља, небо, планета, универзум, све је само оруђе кроз које се гледа, кроз које је Артур
Рембо долазио до „водених суноврата”, „величанственог хаоса”, „вртлога и струја” да би дошао до
„азурних обала”. Јер: „Песник постаје видовит помоћу другог, огромног, смишљеног растројства
својих чула. Свим облицима љубави, патње, лудила он истражује сам себе.” (Из писма А. Рембоа
свом професору књижевности, 1871) Пјесник, као посредник, износи истине из себе, из свијета
само њему знаног. Он се бори против стерилног духа оних који имају само један циљ. Слобода,
неукротив прохтјев, као птица лети међу црним облацима у нади да ће доћи до Сунца, до оза-
рености. Албатрос који „малочас величанствен и прекрасан”, сад је „смешан и јадан”. Он, као
пјесник, са висине гледа на морнаре на палуби. Јер, висина је та која омогућава да докучи спознаје
које морнари „с глувљим мозгом него детета” не схватају. Али оно што је за дивљење, у свијету
људском, малограђанском као „мраз јалов”, спутава га, чини смијешним и издвојеним. Све је у
ствари само варљива пјесма која може да извуче нит тананих осјећања прекривајући тако, као
вео, наш израз лица, ту „чудну шминку”. Јер све што видимо и што наше људско око опази, само
је „шума симбола” исткана као огледало кроз које гледамо и осјећамо, као храм на чијем олтару
се налази сјај и суштина ствари: „Јер бог је помало све што зари.”
Нема коментара:
Постави коментар