Smrt majke Jugovica

Majka Jugovića je bila žena koja je imala devet sinova i sve ih je izgubila u boju na Kosovo polju. Njena velika ljubav prema sinovima i bol zbog njihovog gubitka opevani su pesmi “Smrt majke Jugovića”.

Zbog velike brige za svoje sinove i nestrpljenja da sazna njihovu sudbinu majka je molila boga za oči sokolove i krila labudova. Bog je uslišio njenu molbu i poklonio joj ono sto je želela, jer je znao za njenu veliku tragediju. Kada je majka stigla na Kosovo i videla svoje sinove mrtve pretrpela je veliki bol, ali nije zaplakala. Bila je tvrda srca i odolela je tom velikom iskušenju. Kada se vratila u dvor i saopštila tužne vesti, svi su plakali osim nje. Slušala je glasan plač svojih snaja i gledala njihov bol, ali ni tada nije zaplakala. Ona je tugovala negde duboko u sebi. U noći bdenja konj njenog sina Damjana je zavrištao. Iako je znala zbog čega konj vrišti, želela je da joj neko skrene misli i kaže pogrešan odgovor kako bi joj bilo lakše. Zato je pitala da li je konj žedan ili gladan, a kada joj je Damjanova žena rekla da konj vrišti jer mu nema gospodara, majčin bol bio je još veći, ali je i njega izdržala. Sutra ujutro doletela su dva crna gavrana krvavih krila koji su ispustili ruku junaka u majčino krilo! To je bila ruka njenog sina Damjana i ona je podstakla majku na sećanje i razmšljanje o svojim sinovima. Njen bol je bio ogroman i nije ga mogla izdržati. Bio je toliko velik, da se nadula se i rasprsnula.

Ljubav majke Jugovića prema sinovima je bila ogromna, a bol zbog njihovog gubitka još veći. Iako je bila jaka i izdržljiva nije mogla da preboli smrt svojih sinova i njemo srce puklo od žalosti. Ljubav majke Jugovića prema svojim sinovima je simbol majčinske ljubavi koja nema granice i koja se ne može izmeriti.

Mali Radojica

Hrabri junak Radojica, doveden u tamnicu turskog zatvora smislio je plan kako da pobegne i iz zatvora spase sebe i svoje zemljake. Odlučio je da prevari Turke tako što će se napraviti mrtav, ali se žena turskog vladara nije dala lako prevariti, pa ga je, da bi se uverila da je zaista mrtav, stavila na velike muke i pred velika iskušenja.
Misao da će njegovi drugovi biti oslobođeni i da će pravda biti zadovoljena ulivala je Radojici snagu da izdrži sve teške muke koje je Bećiraginica smislila i odoli svim iskušenjima, i fizičkim i duševnim. Kada su mu naložili vatru na grudima, hrabri Radojica se nije ni pomakao. Njegovo junačko srce je lako izdržalo tu prvu muku. Nije mrdnuo, niti se uplašio ni kada su mu ubacili zmiju u pantalone. Njegova velika hrabrost i upornost su mu pomogli da izdrži i sledeću najgoru muku, zabijanje klinova ispod nokata. Iako je osećao veliku fizičku bol, Radojica je tokom mučenja ostao miran. Niti se micao, niti je disao. Njegova izdržljivost je bila ogromna i činilo se da nema te fizičke muke koju ovaj hrabri hajduk ne bi izdržao. Zato je Bećiraginica odlučila da Radojicu stavi na još jednu muku, da ispred njega dovede kolo devojaka i lepu devojku Hajkunu, čijoj lepoti niko nije mogao da odoli. Hajkunina igra je za Radojicu bila najveće iskušenje. Levim okom ju je gledao, a desnim brkom se smešio. Njena lepota ga je opčinila i on je popustio pred ovim iskušenjem. Radojica nije mogao da odoli Hajkuninoj lepoti, ali ni lepa Hajkuna nije mogla odoleti ogromnoj hrabrosti srpskog junaka, pa mu je pomogla pokrivši maramom njegovo njegovo nemirno lice.
Hajduk Radojca je svojom hrabrošću, junačkim duhom, velikom upornošću i izdržljivošću uspeo da izdrži sve muke i da odoli svim iskušenjima, osim jednog. Njegovo junačko srce nije odolelo lepoti devojke. Ovo duševno iskušenje je za njega bilo najteže, jer iako je bio veliki i hrabar junak, bio je i mlad i neiskusan muškarac željan ljubavi.

Gorski vijenac

Postoje stihovi koji se ne zaboravljaju,reci koje ne blede,umetnici koji su besmrtni a ,,Gorski vijenac” kao da je oduvek postojao I bez njega kao da se ne bi mogao objasniti nas narod.Delo koje ne stari. Kroz ovo delo je Njegos ispleo citavu crnogorsku istoriju,opevao najvaznije dogadjaje iz proslosti ,naslikao svakodnevni crnogorski zivot u to doba.Mozemo primetiti da se kao glavni lik ,Vladika Danilo, chesto provlachi kroz strane ovog epsko-dramskog dela.Neki ga chak smatraju i alter egom samog Njegosha.
U prvom poglavlju knjige Vladika Danilo je prikazan u mrachnom ambijentu noci. Nije raspolozen optimistichki, jer ima u vidu situaciju u kojoj se nalazi Crna gora. Gledano iz njegovog ugla Crna gora je: jedna slamka medju vihorove, sirak tuzni bez nigdje nikoga.. Istraga poturica pod Vladikom Danilom obesmrtio je ,,Gorski vijenac”.Jedno je rat sa Turcima a drugo sa domacim Turcima.Rat sa Turcima ne moze vecno da traje,rat sa samim sobom ne moze da se zavrsi.Borba sa bracom vladici Danilu,,prsa u tartar pretvara”. Opsedaju ga mračne misli jer mora da donese tešku odluku,plaši se bratoubilačkog rata i duboko je svestan odgovornosti koju ima pred narodom i budućim generacijama.Njegova odluka mora da bude prava,želi da sačuva mladost.Vladikina neodluchnost poistovecuje se sa biti ili ne biti, biti ili ne biti jednog choveka ili jednog naroda. Ali ,,tvrd je orah vocka cudnovata,ne slomi ga al’ zube polomi”,odgovorio je Vladika Danilo Selim-pasi.Takav je crnogorski narod-mali ali tvr,hrabar,ne salomiv. Srpski narod podneo je velike zrtve ali zato je jedna od glavnih odlika tog naroda vitestvo,hrabrost,gordost,nesalomivost.Ali I pamet I mudrost.,,Ko na brdu ak I malo stoji,vise vidi no onaj pod brdom”,jos su jedne od chuwenih izjava Vladike Danila.U owoj rechenici krije se znachenje rechi daonaj ko je pametniji, obaveshteniji, ucheniji wishe widi no onaj pod brdom, tj.onaj koji nije obaveshten.Njegove rechi imaju skriveno, simbolichno znachenje, izgledaju naiwno ali je zaprawo teshko razumeti njihovo pravo znachenje. ”Cuvena je I njegova poruka:,,Spustavah se ja na vase uze,umalo se uze ne pretrze,otada smo visi prijatelji u glavu mi pamet uceraste”.Tu rechenicu sam shvatila kao odraz njegove razboritosti, ne bash lepog iskustva sa turcima i opreznosti.
I na kraju ,Kud s Njegosem poslije Njegosa?”.Na svakom narodu je da kuje sudbidu svoje zemlje, a Crnogorci su bez sumnje bili veshti u svom zanatu.

Lik Marka Kraljevića u istoriji i narodnoj poeziji

Ovo je moj sastav koji sam pisao potpuno sam bez imalo pomoći za domaći i na kom sam dobio 5, želeo bih da ga pročitate:

Neki kažu da je bio pravi nadmoćni junak, a neki pak tvrde da je on samo plod mašte srpskoga naroda i da je bio samo običan vojnik naše vojske. Ne znam šta je sa njim bilo, ali volim kad mi neko priča o njemu...

Naš narod ima puno lepih pria i epskih pesama o nekim događajima i junacima u Srbiji. Bez obzira da li su istinite ili samo izmišljene, one čine našu kulturu i istoriju. Isto tako imaju mitovi i o Marku Kraljeviću, našem najvećem junaku. U njima se govori kako je posedovao veliku psihičku i fizičku, kako je protivnicima ledio krv u žilama i kako su njegovi saborci imali veliko strahopoštovanje prema njemu. Narodni pevači vele da je on mogao sa jednim mačem da pobije 40 Arapovih sluga i da je mogao da podigne i baci vola sa jednom rukom, da uhvati i skoro na smrt prebije vilu Ravijojlu i kad ga je Arap udario sa buzdovanom 4-5 puta i da mu ništa nije bilo. Ponekad se zadivim kako je sve mogao to da uradi, ali ipak je to nemoguće. Istoriski nalazi tvrde nešto drugačije. Kažu da je bio sin kralja Vukašina. Krunisan je 1371. godine posle bitke na Marici i kad je knez Lazar Hrebeljanović podigao tada moćni Kruševac. Njegov dvor i prestonica ujedno su bili u Prilepu (tadašnja Srbija, sadašnja Makedonija). Turci su mu dali teritoriju kojom je gospodario, a za uzvrat morao je da bude turski vazal koji im je pomagao u borbama za nove teritorije. Kada ne bio boj na Kosovu, Turci mu nisu verovali i nisu mogli da se pouzdaju u njega (mislili su da će da se bori na strani Srba) zato nije ni išao na Kosovo. Ne mogu da ne zaboravim da pomenem i Šarca, Markovog Konja. U nekim krajevima se pripoveda da ga je dobio od neke vile, a negde da ga je kupio kod nekih kiridžija. Pre njega je imao puno raznih konja, ali ni jedan nije mogao da ga nosi pa kad je video Šarca, šareno gubavo muško ždrebe, učinilo mu se da će od njega postati dobar konj. Da bi testirao da vidi da li je dobar, uzeo ga je za rep i omahne oko sebe i Šarac se nije ni mrdnuo, onda ga je kupio, izlečio od gube (to je teška bolest zbog koje izlaze kraste na koži) i naučio da pije vino. Isto tako i za smrt Marka se ne zna baš tačno. Neki kažu da ga je u Rovinama 1395. godine ubio karavlaški vojvoda Mirčeta zlatnom strelom u usta, kad su se Turci borili protiv Karavlaha. Drugi kažu da se šarac zaglavio u nekoj bari kod Dunava i da su obojica propali; u Negotinskoj krajini kažu da je to bilo u nekoj bari blizu Negotina ispod izvora reke Caričine i da sad ima tamo bara i zidine od stare crkve koja je podignuta na Markovom grobu. Treći pak kažu da se u boju prolilo puno krvi, pa je Marko podigao ruke i rekao "Bože šta ću ja sad!?" I bog se smilovao i preneo i njega i Šarca u neku pećinu u kojoj sad obojica žive: on zabodavši svoju sablju pod gredu ili je udarivši u kamen legao te zaspao. Pred Šarcem se nalazi malo mahovine i kad je pojede Marko će se probuditi i spasiti Srpski narod. Jedni govore da je u tu pećinu pobegao kada je prvi put video pušku i pošavši da je ogleda, da vidi da li je istina o tome što pričaju, upucao je sam sebi dlan, pa je rekao: "Sad ne pomaže junaštvo, jer i najgora rđa može ubiti i najboljeg junaka".
Posle svega ovoga ja sam shvatio da je on grubijan mekog srca i da je on uvek pomagao ostalim ljudima.

On je simbol junaštva srpskoga naroda i da ako su sve to samo obične izmišljeneprie da treba da se ima poštovanje prema njemu jer sam iz pesama o Marku naučio dosta toga: Kako treba pomagati ostalim ljudima u nevolji, kako se živelo i ratovalo pre i još mnogo toga.

Mihajlo Zivkovic iz Krusevca

Potera za pejzažima

Čuje se sat kako glasno zvoni i upozorava me da je vreme da se spremim za put u selo kod babe i dede iz Kanade.
Zlatno sunce obasjalo je mračnu sobu svojim toplim zracima koji se polako spuštaju i prave senku na zidovima oblepljenim posterima. Svetlost svežeg jutra odbija se od mali otvoren prozor. Miriše na sveže maline. Radoznala sam, veoma, i jedva čekam da stignemo ,štaviše, napeta sam pomalo. Dugo nisam videla baku koja mi tepa nadimkom Nale , a deda me uvek sačeka sa čokoladom u ruci.
Silazim niz klizave stepenice, još uvek pospana, dok moj brat ne zna ni gde se nalazi. Ispred zgrade čeka nas auto i polako se spuštamo niz strmu ulicu. Ispod prvog mosta ispod moje zgrade polako i mirno teče reka Topčiderka. Mutna je ali lepa i uska. Većina automobila juri niz ulicu, verovatno neki kasne na posao,ali ja uživam putujući kroz prirodu. Prvi semafor pokazuje crveno svetlo i mi stajemo. Ljudi užurbano prelaze ulicu kao mravi kad sakupe hranu pa trče u skloništa. Moj brat spava. Već odmičemo, još malo pa ćemo izaći iz Beograda. Prolazimo pored starih ruševina nekih zgrada. One su me podsetile na rat i malo sam se rastužila. Ove zgrade nažalost nisu obnovljene. Nastavljamo dalje a brat se budi i već radoznalo pita da li smo stigli, onako grubim glasom uznemireno, verovatno zato što se tek probudio.
Stigli smo do velike kapije Beograda koja se sigurno ponosi sobom jer predstavlja ulaz u večni Beograd. I ja se osećam ponosno kad vidim nju. "Zbogom stari Beograde, vratićemo se!" povikasmo brat i ja mahajući mu. Ah, konačno, mirno sedim naslonjena a hladni vetrić polako pirka i nosi mi kosu. Čuje se gromoglasno zavijanje iz autovog auspuha. Verovatno je umoran. Stali smo da se odmorimo. Visoka zelena trava ponosito mami šareno cveće da se zajedno lelujaju na vetru. Posle nekog vremena ponovo smo krenuli. Polako, stigli smo u selo.
Svi se iznenađeni grlimo i ljubimo i svi smo srećni i zadovoljni. Ovo će biti lep dan.

Sta bih napisala Ani Frank

Ana Frank je bila jedna hrabra,mudra i mastovita devojcica koja je neduzna zavrsila zivot na veoma tragican nacin.Evo sta bih joj napisala iako ne postoje reci kojima bih mogla da joj kazem koliko joj se divim.
,,Draga Ana,pre svega zelim da ti kazem da si ti najhrabrija i najpametnija devojcica za koju znam.Dok sam citala tvoja pisma koja si pisala Keti saosecala sam s
e sa tobom.Bilo da je ono o cemu si pisala zvucalo tuzno,veselo,smesno ili strasno uvek sam se pitala kako se ti zapravo osecas?Da li nekada plakala nocima ali to nisi htela da kazes Keti?Da li ti je nekada bilo dosta zivota,iako si imala samo 13 godina,ali si sve to drzala u sebi?Sigurno ne znas da ti se dive milioni dece u svetu.I da sva ta deca,pa cak i odrasli zahvaljujuci tebi shvataju kako je zivot u tvoje vreme bio tezak pogotovo za vas,Jevreje.Ne mogu da prestanem da razmisljam kako si se ti mucila,kako ti je bilo dosta zivota,a kako se danas ja nerviram za neke sitnice.Imala si volje da pises Keti kako ti je prosao dan iako su ti svi dani bili isti.Svaki dan ti je prolazio u strahu da cete ti i tvoja porodica biti uhvaceni,svaki dan si mastala o normalnom zivotu poput ostale dece.Volela bih da procitam jos tvojih pisama,ali drugacijih.Volela bih da u tim pismima opisujes jedan lep i veseo zivot normalne 13-godisnjakinje.Da Keti poveravas svoje ljubavne tajne,ili mozda poneku tajnu koju niko ne sme da zna,da osetim radost i detinjstvo jedne devojcice.
Ana,zelim da ti kazem da si ti najjaca osoba na svetu,da ti kazem da si mi pokazala sta je prava sreca u zivotu.Ana,hvala ti,ne znas koliko su mi tvoja pisma znacila''

Hoce li buducnost imati junake

Junak je osoba koja je hrabra,borbena i spremna da da svoj zivot da bi zastitila drugu osobu,osoba koja je spremna da umre za svoju drzavu,osoba koja kada se nadje pred nekim teskim zadatkom svojom mudroscu i sposobnoscu resi taj zadatak lako i brzo.Nekada je bilo mnogo junaka koji su svim srcem branili svoju otadzbinu,a da li danas postoje takvi junaci?
U danasnje v
reme ljudi smatraju razlicite osobe junacima.Za navijace to je igrac koji je doneo pobedu njihovom klubu,ili pak trener koji je njihov klub ucinio tako dobrim.Za neke ljude junaci su politicari koji vode drzavu...Vatrogasci,recimo rizikuju svoj zivot za zivot drugih ljudi,doktori spašavaju na hiljade beba,dece,majki,oceva i staraca,domovi za napustenu decu cuvaju,hrane i vaspitaju mnogo dece koju su roditelji napustili...Danas mnogi cine dobra dela,ali ponekad se pitam da li je to dovoljno da se smatraju junacima?Junaci su sva dela zbog kojih se smatraju za junake cinili zato sto su bili plemeniti i dobri u srcu,a danas je razlog toga jedan-NOVAC.Da li mozemo smatrati junacima osobe koje cine plemenite stvari zbog novca?Mislim da ne.Ali to ne znaci da buducnost nece imati junake.Ne zaboravimo na hiljade i hiljade vojnika koji ostavljaju porodicu,i svoju decu da bi se borili za drzavu.Oni znaju da kada odluce da odu u rat mozda vise nikada nece videti osmeh svoje dece,ili biti u svom toplom domu,a ipak pristanu na to.Ali takodje znaju da iako izgube zivot,da ga gube za svoju otadzbinu i za sve ljude u njoj.A tu su i ljudi koji se bore za prava drugih,ljudi koji siromasnima obezbedjuju dom i normalan zivot bez ikakve koristi za sebe,ljudi koji daju zivot da bi neko drugi bio srecan...
Bas zbog svih ovih ljudi,koji su plemeniti i hrabri kao i junaci nekada,buducnost ce imati junake kojima ce se svi ponositi.

Moja zemlja - moja otadžbina

Dok sam razmišljao o ovoj temi, ne znam ni kako ni zašto, setio sam se japanskog filma „Princeza Mononoko“. Današnji sastav posvećujem Japanu, zemlji izlazećeg sunca i njihovom velikom srcu. U počast poginulima u cunamiju i nuklearnoj havariji. Nema inspirativnijeg filma koji bi odgovarao trenutnoj situaciji u Japanu i prirodnoj katastrofi koja ih je zadesila, da im ulije novu snagu i vrati veru.

Zašto baš Japan? Pa nekako, svaki put kada bih pomislio da imam početak i uzeo olovku da skiciram, gubio bih inspiraciju i vraćao bih se na razmišljanja da, ako je tačno da je dom tamo gde mi je dobro, kako onda da pišem o otadžbini a da to bude pozitivno, da se oseti optimizam. Kako kada je oko mene sve sam nerad i bahatost, kada ni kao dete ne mogu da zažmurim i zatvorim oči dovoljno jako da sve to ne vidim i ne čujem, onako kako mogu moji vršnjaci iz te tako blizu a tako daleko Evrope? Kako kada znam da će bahati vozač koji je pre par dana na pešačkom prelazu ispred škoje povredio moju drugaricu, verovatno uskoro biti na slobodi? Pokušavam da izvučem neko pozitivno, patriotsko osećanje ali teško ide. I sastav je zapeo, nikako da počnem.
A onda kao spas, Princeza Mononoko, davno odgledan film. I Japan, zemlja savršenstva i dobrog života. Divni ljudi koji su znali da pomognu i nama, malima, za koje možda nisu ni znali gde se na mapi nalaze. I sve to ode u danu, zbrisano neumoljivom snagom prirodne katastrofe.
U ovom trenutku osećam da je Japan moja zemlja i moja otadžbina. Zaista snažno želim da im dam parče ove naše bašte na Balkanu. Komad sirove zemlje stotinama godina gažene i zanemarivane, ali ipak zelene i manje-više zdrave zemlje. Da dođu i donesu svoj rad, znanje i dobrotu, da nas nauče da radimo, da očistimo naše reke i parkove, da ne gazimo decu po ulicama, da ne gazimo i otimamo već da sačekamo u redu za sadnice trešnje, pa da svako dobije svoju.
Da moja zemlja bude i njihova otadžbina sada kad više nemaju svoju.

Трагични ликови у Станковићевој драми Коштана

У Станковићевој драми ``Коштана`` преплићз се два различита става о животу. Са једне стране се налазе строге у птријархалне чорбаџијске породице које имају затворене ставове према младости и љубави. Код таквог начина живљења младост се гаси, гуше се љубави и живот постаје празан. Овакав живот живе Арса и Хаџи Тома. Са друге стране се налазе људи који сматрају да живот треба живети пуним плућима, проживети младост, радовати се животу и живети га опуштено, са уживањем. Оваквом стилу живота припадају и неки који су из чорбџијских породица али су успели да се отргну неписаним патријархалним правилима. У начин живљења спадају Коштана и Стојан, али и носталгични Митке, и у једном периоду се оваквом начину живота предао и Хаџи Тома. Иако сви ови ликови имају различита мишљења о животу, њих све повезујењ жал за младошћу. Неки жале што је младост прошла а није била довољно проживљена и на прави начин искоришћена. Други жале што младост која још увек траје не иде оним током којим су они замишљали да ће ићи.
Коштана је млада Циганка која својом песмом и игом плени све око себе. Иако је она насловни лик драме, она није главни драмски лик. Она је центар збивања и свег дешавања. Она наводи људе да се понашају можда онако како не би трбало. И старији и млађи мушкарци су занесени њеном лепотом, игром и песмом и много новца и времена дају на њу уместо да се посвете својој породици. Она је централни лик драме јер да ње нема не би било ни драмске радње, па ни драме.
Коштана је млада, лепа и чулна. Ужива у животу и радује се њему. Она певање схвата као свој позив и ужива док то ради. Она не пева само због новца и то можемо да видимо када је Хаџи Тома доведе кући и даје јој низове дуката, она те дукате враћа Марку јер зна да би после, кад се Хаџи Тома отрезни, сва кривица што су код ње дукти пала на њу, јер Хаџи Тома никад не би призанао да је посрнуо пред њеним песмама. И поред свог посла она је успела да сачува достојанство.
Тачно зна какав је њен друштвени положај: Ја, Циганка! У Бању, у село, тамо је моје!. Свиђа јој се Стојан али га не воли. Њена трагедија се огледа у томе што јој је младост нагло прекинута насилном удајом. Жали што више не може живети живот као до сад. Зна да ће јој радом руке пропасти, очи и лице исушити и да неће бити лепа као што је сада. Иако јој Стојан нуди живот са њим, она га одбија јер би тако изгубила слободу. Морала би да служи свекр и свекрву, доћекује госте, а увече, под месечином, кад је пуна снаге, она, уместо да игра и пева, била би затворена у кући. Није успела да осети љубав ни страст ни да проживи младост како је замишљала.
Митке је старији човек. Он је своју младост бурно проживео, имао је доста авантура, љубави које су за њега дале и живот. Али ипак он не мисли да је довољно проживео. Не жели да се смири јер не види себе поред жене која је све време у кухињи лицем умазаног тестом и брашном. Али ипак он се на крају покорава таквом жиоту због претњи брата.
Жал за младошћу код Коштане и код Митка се разликује. Коштана пати јер је она још увек млада а не може да проживи ту младост која је тако прекинута и због тога је клонула духом. Митке жали због недовољно непроживљене младости. И Хаџи Тома пати јер и он није довољно проживео младост коју је нагло прекинула женидба. Због тога он себе пореди са булом која је умрла прве брачне ноћи, јер је исто тако и његов живот и смисао живота окончаи оног дана кад се оженио. И Стојан жали што му младост не пролази онако како је замишљао да треба.
Свим овим ликовима живот је промашен и жале што га нису боље искористили.

Kad ljubav pobedi mrznju

Najplemenitije I najdragocenije osecanje podareno coveku je ljubav. Nikakvo zlo se ne moze izroditi iz iskreno negovane I ciste ljubavi. Ta emocija pleni, stvara I uzdize nas do visina, a kako bi drugacije leteli da nije krila ljubavi. Ali cak I ova lepa emocija ima svoju suprotnost zvanu mrznja. Surova podela.
Iako se istinski trudim nisam u mogucnosti da shvatim sta znaci mrzeti, Kazu da je granica izmedju ljubavi I mrznje tanka, I da se u odredjenom momentu lako prelazi. Ja ne delim to misljenje, ako nekako volis na pravi nacin, kako ga nakada mozes mrzeti? Nikakvi postupci, izgovori I razlozi ne mogu opravdati onoga koji mrzi. Mi samo zaboravljamo na sve lepe trenutnke koje smo proziveli zahvaljujuci toj istoj ljubavi zbog koje smo spremni da mrzimo. Covek sve nosi u sebi I sa sobom. Zasto uzimati otrov I gorcinu, a toliko je slatkihh nektara svuda oko nas? Svi smo zedni I zeljni ljubavi. Treba samo naci izvor, rosu u travi, kapljicu na listu.
Sve sto je dobro na ovom svetu dolazi od ljubavi, ona je pokretac, ona je vodja, ona uvek zna pravi put. Mrznja sputava, manipulise, unistava, gura nas na dno. Siromasi nas duh, osakacuje ga, obezvredjuje nas kao lisnosti.
Snaga ljubavi razgradjuje kamena srca, rusi granice. Najlepsi stihovi , romani, pesme, najke napisane su na temu ljubavi. Nijedno delo nije zasnovano na temeljima mrznje I zla. Ako volimo mozemo da stvaramo, da napredujemo, da prevazilazimo, da se borimo I pobedjujemo. Mrznja je oskudna, suvisna I nepotrebna emocija u nasim vrednim I velikim zivotima. Zar cemo svoje postojanje podrediti I usloviti necim za sta smo sigurni da nije vredno?
Mrznja je do te mere negativna da je tesko o njoj I pisati. Mrznja je bolest koju treba leciti ljubavlju, kada je pobedimo onda smo izleceni...

Разочарала сам се

Одувек сам веровала људима, сматрала да сви они који су увек били поред мене
кад смо излазили, док смо се дружили, били неозбиљни и нисмо имали велике,
праве проблеме, бити ту и када одрастемо и схватимо да живот није баш лак.
Брзо сам се везивала за људе и често са трудила да не видим њихове мане. Али,
све се то променило пре три године када се у мој крај доселила једна, сада већ
девојка. Веома брзо сам се спријатељила са њом, а још брже је успела да ми улије
поверење. Била је уз мене када је требало да јој помогнем да се што боље уклопи,
да упозна неке нове људе, али када год имам неки озбиљнији проблем, она или
није имала времена за мене или би увек скретала са теме, а ја сам, не знам зашто,
увек осећала потребу да морам да је саслушам, па ако знам на који начин, и
помогнем. Никада ни од кога, па ни од ње нисам тражила ништа, осим тога да ме
бар саслуша када ми то треба, а она ми је, наводно, била најбоља другарица. Иако
су ми сви говорили да сам се променила, нисам хтела да поверујем у то, веровала
сам њој. Трпела сам то две године и на крају „пукла” због ситнице. Тада сам се
разочарала и у себе, а почела да сумњам у људе. Али, сви они који су ми
говорили да сам се променила, били су ту. Упознала сам и нове особе које су опет
у мени створиле позитивне мисли, али убедили ме и поступцима да ће увек бити ту
за мене. Свима њима сам захвална, јер сам уз помоћ њих почела да савршено
процењујем људе.
Много пута сам се разочарала, али из овога сам највише научила, и сада више
ценим мишљење људи до којих ми је стварно стало и који су успели да ме убеде
да ће увек бити ту.

Моја улога у стварању мирољубивог света

Одрасла сам слушајући приче о старој Југославији. „То је било некада”, говорили
би одрасли, са уздахом и замагљеним погледима у даљину, као да из те
загледаности покушавају да призову некадашњу срећу, мир и благостање о коме
често причају.
Рођена сам 1993. у години кад већ увелико није постојала Југославија, дивна
земља које се многи сећају. Прошло је 17 година од тада, а њихове успомене и
сећања не бледе. Жал за прошлошћу, њеним сенкама и мирисима не престају. Није
ми јасно шта се то деси у појединцу, људима, па из мира и среће, преко ноћи, уђу
у потпуно уништење? Покушавала сам да схватим. Шта је то што разјари мржњу у
човеку, па пожели да уништи друго људско биће? Како се одједном одрекне
комплетне среће, душевне смирености и физичког мира, и већ сутрадан мрзи све
оно што га је до тада чинило срећним?
Мислим да алавост и бахатост владају модерним човеком, који је заборавио ко је,
одакле потиче и где су му корени. Почео је изненада да се дели на беле, црне,
жуте, црвене. Ако не према кожи, онда по вери, на православце, католике,
муслимане, протестанте. Ни то му није довољно,па се дели по нацији. Докле?
Човек је решио да нађе оправдане разлоге за своју мржњу, заборављајући да сви
потичемо из истог језгра, да имамо једнака права у животној борби и да нас Сунце
истом лепотом греје. Нећу да будем део те велике помућене свести и жеље за
уништењем! Не желим да улетим у временску машину, која прождире све што је
вредно постојања! Мој избор је Љубав! Прихватам све људе и волим онаквим
какви јесу, са свим њиховим врлинама и манама. Толерантност нас приближава и
даје нам шансу да се разумемо срцима, а не ослањамо само на оно што видимо
очима.
Највећи допринос у стварању мирољубивог света може да да само чиста љубав
коју пружи сваки човек, без промисли.

РУЖИН ПАД

Камена грађевина. Стољећима мирно стоји,
увијек на истом мјесту, усамљена и већ упола
распаднута. Стољећима небитна и потпуно забо-
рављена. Живот око ње лагано тече, све се
мијења, све стари, долазе нека нова лица, неки
нови људи са новим сновима и жељама... А она,
опет, стоји, непомична, неважна, постоји да би
другима представљала симбол нечега.
Данас стојим испред дрвених, масивних
врата њеног сјеверног улаза и замишљам себе како
сједим на једном каменом блоку, горе високо, и
како посматрам птице које су до малоприје биле
стотињак метара удаљеније од мојих стаклених
очију, пуних суза, које их сада посматрају неким
необичним жаром.
Замишљам себе како у неком слатком, страс-
ном, опијајућем трансу пружам своју бијелу руку,
како опипавам суви, топли ваздух и склапам очи
удишући дубоко.
Гледам у једну згажену ружу пред вратима.
Гледам њене латице и њено беспомоћно, жуто, рас-
паднуто срце. Гледам и трудим се да, у својим
мислима, полако премотам клупко времена уназад,
да опет вратим живот њеним црвеним латицама,
како би њена крв прострујала танким нитима што
се лијено протежу кроз њено танко, зелено тијело
пуно оштрог трња. И овдје се, пред мојим очима,
у мојој глави, враћа један изгубљени живот.

САМОЋА

Што се више повлачим у себе,
све је више отрова у мени...
Чедо Ђурђевић

Гледам кроз прозор. Непрегледна бјелина је свуда. Снијег пада већ
данима. Напољу је хладно и нигдје никог нема...
Моја самоћа постаје већа у оваквим данима, хладним, празним...
Ноћима је још теже. Више ми ни књиге, ни филмови, не могу помоћи.
Све ми је теже и теже бити сама. А мислила сам да ћу моћи, да ми нико
није потребан. О, како сам се преварила! Самоћа и немир у грудима
расту и више ме не напуштају. И у маси људи, и док сам са пријате-
љима, они су ту. Као да нисам дио овога свијета. А што је најгоре,
одавно је тако...
Људи су ме давно разочарали и с њима сам покидала готово све везе.
Временом, мој презир према људима је све више и више растао. Отуђе-
ност је тешка, али изгледа да је то терет који морам да носим, јер и да
желим, не бих се могла промијенити, никада не бих могла опростити љу-
дима то што су такви какви јесу. Не бих им могла опростити њихове се-
бичности и подлости, никада им не бих више могла вјеровати – толико је
горчине у мени. Али, упркос томе, никада не бих могла повриједити
ниједно људско биће...
Знам, због свега тога, осуђена сам на самоћу...

ЛИЦЕ НА ПРОЗОРУ

Блиставе капи кише су клизиле кроз ваздух и падале на влажно тло. Свјет-
луцави кругови су се појављивали на површини зелене ријеке, баш као да се
небо играло са водом повлачећи и бацајући невидљиве коцкице на ненацр-
таној, бескрајној, воденој шаховској плочи. Брзо ће зима. Ваздух већ полако
постаје хладан и сув. Храпав и безличан. Брзо ће заледити ону шаховску
плочу и брзо ће нестати топлине његовог даха. Снијегом ће покрити град и
бациће бијеле пахуље на један прозор...
Једно ће лице тужно погледати у њих, додирнути их руком и вратити се у
хладну собу у којој је ватра у камину тек почела да пуцкета. Лице ће успорено
узети покривач и сјести у стару фотељу пресвучену карираним платном. Спо-
којно ће склопити очи и покушати да се утјеши неким давним сјећањем. Да
угуши сав бол и све безнађе...
Сјетиће се свог старог краја, блиставе, мирисне кише, првих сњегова, житних
поља. Сјетиће се брижног лица своје мајке и опојног мириса дједовог воћњака.
Сјетиће се укусног бакиног хљеба...
Ватра ће се разгорјети. Топлина ће пружити своје ватрене руке и додирнути лице у
фотељи. Оно ће прогледати. Биће опет бачено у овај свијет. У празну собу, хладну
од тишине и поред ватре. Ништа њега угријати не може. Схватиће да је сам.
Потпуно сам и напуштен... Тада ће опет склопити очи и покушати да чује своје
изморено, рањено срце. И слушаће га мирно. Бројати откуцаје. Један, два, три,
четири... А онда више неће чути. Коначна тишина... Погледаће у своје беживотно
тијело с висине. Заплакаће и помислити: Хоће ли видјети да ме нема? Да ли ће на
мене помислити и пустити сузу за мном? И снијег је загрлио град. Једно тужно лице
је погледало у пахуље на прозору и додирнуло их остарјелом руком...

САМО ЉУБАВ

Љубав . . . то је најљепша ствар у нашим животима, не битно када се догодила,
она је природна, али у исто време и необјашљива, неочекивана и изненадна. Многи
људи мисле да љубав не постоји, али тачно је да већина људи који имају такво
мишљење, о љубави, уствари себична. Ја лично не мислим тако, јер онај ко
доживи праву љубав он чак не зна ни шта то значи. Многи од нас пате због
такозване „забрањене“ љубави. Такође, особе којима љубав није узвраћена, мисле
да је “смак света“, и затварају се, што је скроз супротно мом мишљењу. Ја мислим
да је најбитније уживати у томе, борити се за ту љубав и ту особу, јер је
најбитнија нада и стрпљење. Ипак када се надаш и бориш за нешто што ти је
драго, на крају га обично и добијеш. Када га добијеш све твоје патње, слутње и
надања падају у воду, а долази оно неочекивано, љубав! Моји вршњаци, бар
већина њих, се разочара у љубав, мисле да се никада више неће заљубити …
Такво мишљење нас чини затвореним за комуникацију са другим особама. Чак
говоре да су ружни, и не разговарају о својим јадима, патњама, чежњама,
слутњама … Ја лично мислим да је свако леп на свој начин !!! Ипак, треба имати
пријатеља који ће ти пружити љубав и подршку у твојим авантурама, неко ко ће
нам помоћи да се извучемо од злих мисли и дела. Самоћа и туга су велики
пратиоци љубави, ѕато су нам потребне подршке. Али морамо бити оптимисте, јер
сваки дан је занимљив на свој начин, на сваком кораку може да нас задеси нека
нова љубав! Волети некога је исто као и читати неку лепу књигу, роман, ићи у
биоскоп … Али, најбитније је да та особа коју волите, воли вас. Јер како људи
кажу: „Волите некога и тај неко ће кад-тад заволети вас!“. Наши животи били би
безвредни или празни и неиспуњени без љубави. Маштања, праштања, слутње,
чекања, чежње … Али ипак се слажем: „живот је чудан, када особа коју волите
није ту', и када живис међу толико људи, а мислиш на ону која не мари за
тобом !!!“. Живети за љубав има смисла, не важно да ли је то пријатељска љубав
или искрена љубав између мушкарца и жене, јер они који се воле, богати су.
Љубав је богатство !!! Као што сваки осмех улепша дан, тако и једна мала
ситница, као што је љубав, улепша цео живот !!!

Моје молитвено и молбено обраћање Светом Сави

27. јануар. Хладно и снежно зимско јутро. Са оближњег
звоника разлеже се уједначен, блажени звук. Мирис
тамјана, упаљених свећа и побожни жамор у црквеној
порти буди у мени носталгију за старим временима.
У школама весеље, разиграност. Слави се школска
слава! „Зар се само на данашњи дан слави Савино име?
Зар није право пред Богом и људима да га се стално
сећамо, да се трудимо да макар мало живимо живот
сличан његовом? Зар су узалудне жртве које Сава принесе
за спасење целог српског рода, те смо посустали и
застранили на стази праведног и човечног живота!? Где
нам је нестала људскост и брига о другима?”
„ Свети Саво, помози! Помози српској деци да израсту
у честите и поштене људе какав си и ти био! Подај нам,
Саво, мало твоје мудрости и човекољубивости, твоје
дарежљивости и братске љубави, твоје способности да
мириш завађену браћу и народе, чуваш наше Српство и
волиш све људе: несрећне, болесне, сиромахе, племиће,
владаре, старце и децу - све подједнако! Покажи нам,
наш духовни вођо, прави пут! Покажи нам пут истине и
правде, пут знања и одрицања, пут братства и слоге!
Просветли наше животе и огреј нам срца топлим зрацима
Хиландарског сунца! Врати Српство тамо где су његови
корени и духовни темељи! Подај нам још Жича, Студеница
и Милешева! Описмени неписмене, излечи болесне,
подај вид слепима и онима који не желе да виде,
смекшај најтврђа срца, усрећи несрећне као што си много
пута за свога живота! Уједини православце, католике,
муслимане и Јевреје, све твоје поштоваоце, као некада
када се поклањаху твојим моштима у Милешеви! А српском
роду подај мира, слоге, знања, љубави, порода и
среће.”
Много је векова, буна, недаћа и стрепњи прошло од
Савиног рођења и много ће их још проћи, али његов лик
и дело остаће први, прави и једини источник српске
државе и духовности.

Пре него што пођете да тражите срећу, проверите – можда сте већ срећни?

Кроз живот сваког човека прође милион различитих ствари и осећања.
Нека изазивају бес, мржњу, тугу, разочарање, а нека и оно најлепше,
срећу.
Свако би волео да се у њему рађа само осећање среће, али у реалном
животу то није увек могуће.
Ипак, пре него што пођемо да тражимо срећу и више од живота, треба
да се запитамо да ли смо срећни или не, и да ли се можда понашамо себично
и нескромно тражећи велике ствари.
Хиљаде људи на свету нема оптималних услова за живот, за рад. Хиљаде
деце нема сопствени кров над главом, храну, услове за један нормалан
живот, рад, образовање, а никоме се не жале, задовољавају се, и оним за
некога, јако малим стварима.
Ја увек тежим ка нечему бољем, тежим ка нечему вишем и тражим
пуно, па неретко будем незадовољна. Ипак, некад застанем и размислим.
Можда сам тражила много, а то није могло да се оствари. Покушавам тада
да пронађем све ствари због којих сам срећна. Све ствари, мале и велике.
Пре него што човек пође да тражи праву срећу, треба да се врати у
садашњост, да завири више у свој живот и сагледа шта уствари има у
животу.
Када упоредим свој живот са животом појединих особа, схватам да
уствари имам оно што желим, односно оно што би требало да има свака
особа за нормалан живот, и схватам да се у животу све стиче на овај или
онај начин.
Неке ствари су пролазне, неке трају сувише кратко и пролазе јако брзо,
баш када нам је најлепше. Због тога треба да уживамо у ономе што имамо,
па макар то биле и ситнице, јер кад – тад схватимо да често нисмо
били у праву и да смо и сами криви за одређене моменте
незадовољства.
Човек се учи док је жив, често и на грешкама, туђим и сопственим. Ја
учим да у животу ценим мале ствари, јер како кажу – ситнице живот
чине.

Две собе

Рођење... Почетак стварања света. У почетку једна празна
соба, јако мала да би се у њу могло ући. Али, како године пролазе,
соба се повећава. У њој се налазе мале ствари, битне и небитне. Све
је испретурано, измешано и збуњујуће. Са годинама све их је
више и више. Осећам да их се морам ослободити, на неки начин
учинити да нестану заборавом, или их негде одложити, потиснути,
да би пуком случајношћу, или жељом, изашле. Дакле, твој простор
је сада већи, многе ствари морају се одложити, тако да се у
соби стварају двоја врата. Иза тих врата, простиру се још две собе.
Једна соба са небитним ствари ма, људима и догађајима, које желимо
да заборавимо, али нисмо успели, па смо их одложили, закључали
врата. Са друге стране собе налазе се друга врата, са нама
важним стварима: мислима, осећањима, догађајима и људима,
који су нама драги. Наша првобитна соба, која се створила рођењем,
остаје празна. Ту су само бели зид, столица и лампа. Седимо ту сами,
препуштени себи и размишљамо: о одлукама и ономе што бисмо
могли радити и супротно. Испред свега налазе се два пута: прошлост
и садашњост. Још не излазимо из собе док не одлучимо јесмо ли
спремни. Хоћемо ли отворити врата са неважним стварима и пустити
их да попадају у нашу собу, измешане и испретуране? Повести
их путем прошлости да нас преоптерећују. Хоћемо ли допустити да
стојимо у месту и прошлост учинимо садашњошћу и будућношћу,
иако знамо да ћемо стајати ту, немоћни, и мислити да је тако најбоље?

KAKO TREBA ŽIVETI? ŽIVI ŠTO LEPŠE, ALI TAKO DA TE NE BUDE STID

Život je buktinja i beskrajno prostranstvo, koja sa sobom nosi mnogo toga, uzima i daje.
Ne može se živeti van stvarnosti, sadašnjosti, kako mnogi zamišljaju, skrenu sa životnog
puta, padnu u provaliju i nikada se, na žalost, ne oporave. Svet je okrutan, surov,
korumpiran, nezdrav. Zašto ući u svet narkomanije, alkoholizma, kriminala? Zašto?
Jednostavno, život je lep sam po sebi, mi ga možemo učiniti lepšim, a ne mračnijim,
surovijim. Danas su ljudski umovi potpuno uništeni. Možda je za to kriva današnjica,
društvo a možda i mi sami. Razmislimo.
Život treba živeti punim plućima, udisati samo zdrav vazduh, a ne supstance koje nas
čak mogu odvesti u smrt. Zašto je svet tako nezdrav? Zato smo krivi mi, i samo mi.
Život se rađa čist, a mi ga krojimo prema nama. Živimo lepše, igramo za život! Pitam se;
Zašto u našoj zemlji nema više sportista, humanih, srećnih, ispunjenih, zadovoljnih ljudi?
Upravo zbog nas. Zašto se ne baviti nekim sportom, putovati po svetu, istraživati nove
životne mogućnosti, živeti kao da je svaki dan poslednji? Čovekova duša biće
ispunjenija, prozročnija, bistrija, toplija, a život će buktati, biće lepši. Na uglu svake
ulice leži neki maloletnik u alkoholisanom stanju. Zbog čega sve to? Pa taj isti maloletnik
će sutra biti roditelj, davače nekome primer, učiti ga zdravom životu, davaće savete!
Kako kada je njegova mladost uništena, utopljena alkoholom! Naravno, stideće se svojih
postupaka, ali tada će biti kasno. Sve više učenika konzumira cigarete, tone u svet dima
samo da bi ispao „faca“ u društvu. Pa zbog čega sve to, zašto uništavati čist,
neiskvaren život koji nam je dat? Naravno, ima mnogih surovih, istinitih i intrigantnih
priča koje ruše kulu karata života. Na žalost, sruši li se jedna životna karta, sa sobom će
nositi i drugu u provaliju. Živimo pre svega zdravo, napunimo svoja pluća čistim
planinskim vazduhom, a ne dimom cigareta.
Živimo za nas, a ne za druge. Sklanjajmo se iz okrutnog društva zaobilazeći taman svet.
Otisnimo se u svet okeana, mora, beskrajnog plavetnila, prepustimo se zdravom
okruženju, prirode zvezdama. Malo nam treba da život učinimo lepšim. Svaka sitnica je
dovoljna, jedna latica ruže, jedan sunčev zrak. Nije okrutan svet, već smo okrutni mi
sami, sebi nepoznati. Otisnimo se u životne lepote, prepustimo se pesmi ptice, dečijoj
igri i osmehu, talasima mora i okeana. Udahnimo vazduh punim plućima, živimo za
sadašnjost i budućnost, za pesmu i igru, smeh, živimo za sebe, a ne za druge!

NE DIRAJ TUĐE RANE AKO IH NE ZNAŠ LEČITI

Praskozorje svečnog jutra..., čvek žvi danas za sutra. Jutro sviće, a noć odlazi, a sunce se
povija iznad i opet zalazi. Na poljima rosa, bistra i sveža, zora budna i spremna.
Čovekova rana na srcu, kao osušena krv, ne može se oprati ni izbrisati, i tako iz dana u
dan. Ona je kao tugom okovana za čovekovo srce. Ne uveravajmo sebe da se rana ne
može zaceliti, jer kad izbije mlada, fina koža, zaboravlja se na staru. Nemojmo da
sami u sebe rasplamsavamo vatru koja drugog neće dohvatiti, a kamoli opariti. Ne vredi
pokušavati menjati tok reke navike, jer nas može lako poplaviti. Zato i ne valja dirati
tuđe rane ako ih ne znaš izlečiti, ako ne znaš kako pomoći. Čovek je nemoćan da se bori
protiv sila prirode. Svako biće ima svoju sudbinu, onako kako mu je zapisano da živi, a
od njega zavisi da li će izabarti pravi put... jer nekad postoje dva puta, a na čoveku je
da odluči kojim će krenuti. Isto tako mora da snosi posledice za svaku grešku u svom
životu. Ponekad se pitamo zašto čovek gubi voljeno, zašto kasno shvata koliko vredi
izgubljeno, zašto rane ne možemo zaceliti, nego nas peku, dugo godina, ostavivši trag u
našim životima. Često se trudimo da pomognemo i razumemo druge, ali nije to lako. Ne
možeš razumeti nekoga ako nisi doživeo slično, ako nisi dotakao dno života, ako misliš
samo na sebe. Moraš da se spustiš na zemlju, da se staviš u drugi položaj, da sagledaš
delo srušenog života te osobe. Malo je osoba koje to razumeju, koje mogu pomoći...
Zato ne diraj tuđe rane ako ih nećeš izlečiti, ako ne znaš kako da pomogneš. Ne
sažaljevaj osobu jer joj time nećeš pomoći, jer je ključna stvar razumevanje. Ipak, čak i
ako nekog upotpunosti ne razumeš, a želiš da mu pomogneš, pruži mu podršku, budi tu u
blizini kada mu zatrebaš, njoj ili njemu, bilo kojoj osobi, jer srce je jako da dosta toga
izdrži ali ne i da se opet bori na istom polju, sa osveženim starim ranama. Ne može
čovek da dobije dva puta istu bitku u ratu, kao ni da se suočava sa istim tragičnim
događajima u životu. Ako uspeš da sagledaš razoreno delo ljudskih života, bićeš jedan
od retkih razumnih osoba, moći ćeš da pomogneš. Nije potrebno biti pametan i bogat,
bitno je biti relan i imati veliko srce, da pružiš ljubav i podršku, jer su to dva ključna
elementa osećaja.

Моје импресије са школског распуста

Распуст је као сан, баш кад је најлепше, нађе се неко да нас пробуди и све то прекине,
али нам остају сећања на њега као нека утеха и нада да то није заувек изгубљено и да ће се
опет десити. А та сећања су можда и најлепши део света, јер у њима нема оног ружног и
непристојног што се можда догодило... Она су присутна, а и помало лажна... Почињу гласовима.
... Брано! „ Ево ме!“ , а на гласове се надовезује и слика. Покрети, простор, време... Поново све тече.
Док идемо на центар схватам да више нисмо они исти клинци, који причају вицеве и глупирају се, не
свесно, корачамо кроз живот. Гласни смо и људи се окрећу за нама, а чујемо и неки коментар, не баш леп,
вероватно добронамеран (-ха). Ипак стигнемо некако и до центра, седнемо у школско двориште, на хладне
бетонске степенице и натсавимо са причом. Људи нас чују, а не виде и то је најлепше од свега. Лепше и до
семенки, чипса и сока, који безвољно довучемо, а сложно поједемо и тако свако вече. Увек иста прича, у век
друштво, исти сок, исти чипс и сваки пут лепши смех и никад не досади.
Тако све тече до сеоске славе, а онда дођу рингишпили, лицидери, кокице и шећерна вуна. Али у овогодишње
сећање о слави, умешала се и једна балерина. Не мала и слатка балерина, у розој хаљини и малим сатенским
балетанкама. Не ова је велика и страшна и због ње деца вриште када почне своју игру. Покушали су
је укроте и да не вриште, али није им успело. Покушала сам и ја. Села сам јој на сукњу, затворила се
и храбро сачекала да крене. Полако је почела да се окреће и да се подиже, није било страшно, пустила
сам руке и почела да се смејем, онда је она чула мој смех и осетила да је се не плашим и почела брже да
се окреће, да цима, напред, назад, заустављала се, па опет почињала да се окреће. Била је страшна.

MOJ TATA HEROJ

Ljudi kažu da o životu najviše znaju starci i deca, i da je život oštar kao sečivo. Idući po
takvoj ivici čovek je zver kada mora, melem kad ume, a junak kad sme. Život je pun
izazova, junaci su tu među nama. Oni ne govore o sebi, o njima govore njihovi postupci i
dela.
Bila je to ona nesrećna, devedeset deveta. Sa sedam godina nisam znao šta je rat, ali
sam svuda oko sebe osećao zebnju i strah. Oca danima nisam viđao. Ponekad bi naišao
da obiđe sestru, mamu i mene i uvek je bio ozbiljan i nosio je šlem i pušku. Govorio je da
će sve biti u redu i da se ne bojimo. A onda je neizvesnost prešla u stradanje. Bombe su
bile tako stvarne i padale su blizu nas. Drugo veče bombardovanja...
Ništa se ne čuje od aviona i silnih eksplozija. Svi ćutimo i čekamo. Čekamo da to jednom
prestane. i ne pomišljamo da nešto može da nam se desi. A onda odjednom sve se
zatreslo i sve je zasvetlelo. Goreli su rezervoari u kasarni. Avioni su otišli, vatra se širila
ka kućama u selu i zgradama oko rezervoara. Iznenada je u kuću ušao moj otac. Sećam
se da je bio bled i da je na brzinu rekao majci da je jedva izvukao živu glavu. Izašli smo
napolje i videli razbuktalu vatru. Bilo je tu dosta ljudi i vojnika. Pogledao sam u oca i prvi
put video kako mu se suze slivaju niz lice. „ Gori naša zgrada“, tiho je rekao vojnicima. A
onda se kroz noć prolomio njegov odsečan glas: „ ko je dobrovoljac da idemo da gasimo
vatru?“ nije tu bilo razmišljanja, kolebanja. Svi vojnici i starešine su kao jedan poleteli u
kamion i otišli u vatrenu noć. Vodio ih je moj tata.
Dugi sati čekanja. Vatra se stišavala, gotovo je nema više. Da li je moj otac živ?
Počinjem da plačem, a onda čujem zvuk kamiona. Izlazi moj otac, crn, čađav, ali živ. I
ostali su živi i nepovređeni. Čuo sam vojnike kako pričaju da je moj otac uleteo u vatru
da iznese aparate za gašenje požara, da su mislili da se neće vratiti živ iz vatrene
stihije. A on evo ga živ ispred mene stoji sa opekotinom na obrazu i u ruci drži sliku nas
četvoro i mali drveni bager, poklon od jednog vojnika. Skroman kao i uvek, rekao je da
to nije ništa.
Počelo je da sviće. Tatin kamion je otišao prema planini. Nešto u meni je htelo da pukne
od radosti, hteo sam da viknem, da plačem, da se smejem. Hteo sam celom svetu da
kažem da je moj otac heroj. Posle nekoliko dana moj otac je otišao u Beograd da pravi
položaje za odbranu grada. Sa jednog njegovog položaja oboren je čuveni „nevidljivi“.
Srećan sam što je moj otac takav, skroman i hrabar. O njemu govore njegova dela i
postupci i jedna mala crvena kutija koju moja majka čuva na posebnom mestu. U njoj se
nalazi orden za hrabrost koji je dobio za zasluge u odbrani zemlje.

Зимина тужбалица

Валкире што јашу преко небеса, шум бијелих крила, сиве ледене очи иза облака и
сумрак што прождире боје и тонове... На згрчену земљу пала је пахуља...
затим још једна... затим још једна... Сав рај смрзнутих херувима је заплесао над леденим
паклом слабости и мржње. У тихом, лаганом валцеру, дјевичански лептири плачу за
нама. Окрећући се по древном такту, пјевају сјеверњачке тужбалице, па изнемогли од
борбе са судбином, неумољивом владарком наших истина, падају у амбис нијеми од плача.
Ваздух је испуњен треперењем као кад наричу виле...
Све је окружила пјесма, страшна, моћна, чаробна... Блистави глас чаробнице
испод сивог плашта одзвања под затвореним сводом. У сваки јој је тон уткана по једна
суза. Бијели лептири играју око ње, посрћу али играју, па онда слијећу на блиједе образе,
умиру јој на рукама само да би чули још мало – умиру да би живјели у њеној коси, у њеним
очима, у њеној пјесми. И пјева чаробница, та ледена Лорелај лишена својих заспалих
морнара; пјева и каје своје ледене, замрзле снове одбачене од свих, недосањане, искидане,
потргане, обезглављене – од њих је сашила хаљину. Њен глас је зауставио ријеке, њихове
нимфе оковао мразом; убио је мале птице дошавши им до срца и испунивши им погледе,
ал’ њихове душе и даље лебде у облацима, немоћне да оду на југ док пјесма не престане
и не васкрсне умрли Аполон.
Још увијек пјева уклета чаробница – пјева и сјећа се. Пјева о изгубљеним надама,
гријеховима предака, недореченим бајкама и неиспјеваним пјесмама; о болу дубоком,
страшном, неизмјерном, о сивом сумраку и још сивљим зорама, о увелим ружама неких
давних љубави... Пјева о свом леденом усуду, о тужној бесмртности без наде у спас, пјева о
смрти на бијелом одру и глас јој се покида у безброј комадића леда.
Скиде уморну копрену и пође несрећна вила, а за њом се подиже рој бијелих лептира.
Прође испод лука својих обневидјелих сјећања и, у исти мах, сломљена и горда, изгуби се у
даљини, у сивилу сопствене душе. Иза ње је ишао рој малих пахуља...
Валкире су давно прешле небо, вјетар је, у својој обијести, растргао шумове бијелих
крила и бацио их себи у лице, туге су испиле сиви ледени поглед и попримиле боју сњежних
облака... Само је сумрак остао да прождире боје и тонове, али и он ће проћи, као и све, кад
стигне проклета и коначна тама...

ЖИВОТ ЈЕ КРАТАК, А НЕШТО ГА СТАЛНО ОМЕТА

Никада овако нисам размишљала о жени. Али Де Вегина пјесма ми се свиђа.
То је, ваљда, питање ,,искрености“, или надахнутости, или чега год што се може
осјетити у пјесми па да буде ,,увјерљива“. Или барокног духа у коме је пјесник
створио, а који је наметнуо и тему и однос према њој – жена као јединство добра
и зла.
Мотив дуалистичке природе жене дат је већ у првој строфи. У осталим трима
се развија. Смрт и њен симбол отров, живот и његов симбол – крв стоје једно
поред другог у четвртом стиху прве и првом треће строфе. У другој строфи
добра женска страна исказује се метафором неба, као израза у очима кад се у
жени буде нова осјећања, симболиком раја. Контраст јој је превара, подла ћуд,
ријечју – пакао. Дивљењу и уважавању због материнства супротстављена је њена
промјенљивост од анђела до змије – у трећој строфи. И четврта је сва од мотива
израженог контрастима: жена је плаховитих осјећања од љубави до мржње, у
миловању на корак од тога да смрви; она је вјечна енигма за мушкарце, ризик
раван распрострањеној медицинској методи тога доба – пуштању крви, ,,што
каткад спаси, а каткад убије“.
И док ми је при првом читању дјеловала строго и театрално, касније ми се
открила као љубавни исказ разочараног мушкарца који је схватио да у равнотежи
са жениним даром мора стајати и ,,зло“.
У класицистичкој пјесми ,,Уживао сам“ у четири стиха стао је живот, елегија
доживљене старости. Пролазност живота као тема слаже се од мотива уживања,
прохујале младости, незаустављивог протицања времена и очајања које доноси
старост. Тијело је сувише слабо да оствари жеље духа, који је млад, а полисиндет
истиче да је вријеме господар човјеку, коме остају само сјећања и жал. Краткоћа
пјесме асоцира на сумирање живота из перспективе кад човјек спознаје како више
нема могућности да доживи нешто ново, јер је садашњост мучна и празна.
Прва је изазвала емоције, друга одвела у размишљање о непријатној чињеници да
је вријеме у ком је могуће уживати на овом свијету врло кратко. Утисци се, чини
ми се, спајају у реченици: ,,Живот је кратак, а стално га нешто омета“ – неопходне
и свеприсутне, а ,,опасне“ жене, или старост, која као да наступи одједном.

ПИСМО ПРИЈАТЕЉУ

Ја, Никола Војиновић, теби у далекој земљи ево пишем, што ти поручити
имам, не бих ли те овеселио и приближио земљи својој из туђине далеке.
Најприје знај да сам, хвала милостивом и свемоћном Богу, здрав и весео,
како ја, тако и брат мој и мајка моја и отац мој. Ово још да ти кажем: да
и теби и сестри твојој и оцу твојему и мајци твојој желим исту такву
крепкост да вам Бог подари.
Познајући твоју љубопитљивост и знатижељу твоју, познах да те школа моја
највише интересује, па да ти понајприје неколико слова рекнем да се
љубопитљивост твоја ублажи. Ево неколико времена нићу не заспах као
дијете, коме је благи Бог, који свијем чудесима управља, наложио да спава
ноћу, јер кљиге многе прочитати ваља. А старјешине моје и учитељи
многе ствари од мене захтијевају да их спознати морам, па како бих удовољио
учитељима реченим, без сна много ноћи пробдјех.
Но не бих волио да те све речене ствари обеспокоје и опечале, јер је све и добро
и лоше од Бога дато, пролазно, па ће и ова мука проћи ваљда.
А сви напори моји показаху се незнатним, јер ме драги Бог кажњава за све
зле примисли моје и за недостојна дјела моја, у виду рђавих биљежака у дневнику
школском, особито из предмета главнијех, као што су из рачунице и језика ми
матерњег. А та дјела моја незнатна и биљешке лоше жалосте и печале матер мону
брижну и, особито, оца мојег старог, који ,р прекорима излаже сваки Божји дан,
јер му све ово речено не допушта да безбрижан буде, а има и зашто. И још ме
кажњава, даје ми помало за трошкове моје новца звекећег, а не даје ми новца
папирног. Али имам тврду вјеру да ће све ово опет на добро изаћи.
Од других ствари да ти кажем да се тјелесно васпитавам и тијело своје
напорима излажем, а све због тога да бих се лакше носио с друговима мојим и
недаћама разним, а речено је да је у тијелу крепком и дух крепак.
Немам те што упитати за тебе, јер знам како ти је у земљи туђој, гдје ријеч
нашу нико прозборити не умије, и гдје велики жаропеци владају, а у мору риба
зубата, тако да се ни окупати не можеш. Но се врћи што прије овамо, да се опет
састанемо, и претресемо све што се претрести даде, и да нам као прије буде.
Твој друг и доброжелатељ,

КАКО ЈОЈ ЈЕ ИМЕ

Ново јутро, нови дан, али, као и обично, љетња врелина пржи. Устао сам
нерасоложен и нервозан. На лијеву ногу. Прво... уобичајене... устаљене... јутарње...
егзибиције... Да ми је да се нешто промијени! Али за то – потребне су паре. Нови
проблем!
Исцрпљен корачам. Вучем ноге за собом. Осјећам: стари под воза убрзо ће се
сурвати пода мном, јер сам и самом себи тежак. Тражим слободан купе. узалуд!
Коначно! Старо, излизано, сједиште, пуно устајале прашине. Остављам торбу
и без поздрава заузимам своје мјесто. Некултурно јем знам, алли није ми до
приче. Није ми ни ди чега. Пролазе станице, ваздух у купеу је све лакши. Сами
смо: дама и ја. Изгледа пристојно, мада та хаљина коју носи некако је... Наравно
да не узимам цигарету коју ми нуди, ни марамицу такође. А она – упорна: сјела
до мене и ставља руку на моје кољено! Аууу! Као гром из ведра неба!
Јежим се од људи чији су животни мото паре. Не знам , можда зато што их
никад немам! Али сигурно знам: и сиромаштво, када имаш с ким да га подијелиш,
постане слатко.
Удала се због новца, жељела је лагодан живот; добила је старца, и бригу о туђем
дјетету. Од те приче постајало ми је све теже. Устао сам да средим амбијент око
себе. Прво – избацити кроз прозор стари похабани шешир! Грчевити стисак ми је
зауставио руку: ,,То је моје!“ Морам да се искупим! Мало фолирам и правим се да
ме њена прича занима. Сав сам се претворио у уво! помињала је слугу, нотароша,
љубоморног мужа, а ја сам само климао главом као коњ на врућини. Ех, па да!
И запамтио сам да је помињала коње, само не знам да ли су се ождријебила два
коња, или су угинула.
Ноћ... Чуо сам да се ноћу дешавају чудне ствари. Части ми, ни данас не знам
како крај ње легох. Срце је лупало у ритму њене косе, која се таласала на промаји.
Плашио сам се да вјетар не науди њеном прамену, ни једној њеној власи! Јутро...
нестала је! Од ње ни трага ни гласа!
Не желим да мислим о њој. Нема ни говора о томе да се заљубим. Из торбе
узимам неку танку књижицу. Свеједно коју. Морам да заборавим! Отроваћу се
као Ромео! Зашто да не? Испушићу цијелу кутију цигара! Док вучем посљедњи
дим прве цигарете, већ ми је мука. Прилазим прозору... Мирис кочења. Воз нагло
стаје. Из руке испада књига. Стигао сам да прочитам да је главни лик нека Јуца...
Дивно име, зар не?

Kod ĉovjeka je ljubav tako velika da se zbliži i sa onima koje nikada pre nije video

Sjećam se… To je bilo prije pet godina ali kao da mi je sad pred oĉima, jasno kao suza.
Tmuran dan, gusta magla se spustila, jedva se diše. Smog mi pritiska grudi. Zadihana
trĉim i osjećam kako mi ivice kofera stvaraju masnice po nogama. U daljini majka mi
dobacuje : `` Poţuri, otići će nam voz.’’. Ţurim, dajem sve od sebe, ali kofer kao krvnik
sapliće mi noge i osjećam kako gubim ravnoteţu i moje lice doţivljava bliski susret sa
trotoarom.
Ne znam koliko sam leţala tu, minut, dva, moţda tri – ko će ga znati. Vidim samo crnu
priliku, kao avet, stvori se tu niodkuda. Pruţa mi ruku, a lijevom me hvata za nadlanicu i
podiţe. Za trenutak osjetih trnce ali sve me proĊe kad joj ugledah lice, bijelo kao snijeg,
njeţno kao pahulja i dva oka, dva mala badema. Na usnama joj zaiskra osmijeh i pokaza
svu toplinu njene osobenosti, toplinu koja se ne iskazuje rijeĉima, već se osjeti srcem.
Pomilovala me lagano, baš kao što Sunce miluje orošenu krošnju trešnje. Uĉini mi se da
se vrijeme razvedri. „Ništa strašno, proći će.“ – rekla je, skidajući mi kamenĉiće sa
obraza, lagano, plašeći se da me ne povrijedi. Nešto je u njoj bilo ĉudno, ne znam kako
to da objasnim, ali tako je. Znate kad jednostavo vam nešto iznutra govori, upućuje
vas, osjećate da je tako, i kad bi vas neko pitao: „Zašto tako mislite?“ – vi biste mu
samo kratko odgovorili: „Ne znam.“ Pogledala sam u nju i ubrzo shvatila da je posmatram
kao osmo svijetsko ĉudo. Malo glupo, znam. PostiĊeno sam mu skrenula pogled i ustala
zahvalivši se. Koraknula sam naprijed i naglo se okrenuvši na petama pitala: „Zašto ste
tuţni? Zar niste premladi da bi Vam se tolika tuga ogledala u oĉima? Istog momenta sam
se pokajala vidjevši joj suze u oĉima koje zatreperiše kao blagi talas usred velikog
okeana. „Ţivot kćeri, ţivot me ranio...“ – rijeĉi su se gubile u jecajima. Utihnule su. Sva
ta crnina, pa naravno, kako mi nije palo na pamet. „Ko sam ja da diram po tuĊim
oţiljcima? Ko sam ja da otvaram tuĊe rane?“ – prekorijevala sam se u sebi. Zagrlila sam
je kao majku i poljubila, i zadnji put joj rekla – hvala. Ĉula sam njeno: „Ostaj mi zbogom
kćeri...“ Suze su mi navrle kao plima i nisam ţeljela da ih zaustavim, pustila sam ih da
teku...
Ĉuo se pisak lokomotive u daljini. Ţurno sam potrĉala. Kad sam se osvrnula, iza mene
nije bilo nikoga. „Ona je stvarna“ – rekoh sebi. Majka se odjednom stvori ispred
mene: „Gdje si ti do sad?“ „Duga priĉa,majko...“

Пишем ти

Пишем ти колико се овај свет променио. Да знаш, пријатељу мој невидљиви, у каквој се
брзини народ сам против себе побунио. Кочије су заменили аутомобили, ливаде и природу су заузеле
зле творевине људи, које свој отров шаљу у бесконачни космос.
А они и даље нису свесни шта раде, мислећи да чине добро свету, а у ствари само одмажу.
Старо је заменило модерно, далека будућност је сада тако близу, куца нам на врата.
Људи су почели да гледају сами себе, не марећи за природу, друге и сва жива бића.
А ја и даље ходам кроз град и гледам, гледам као су људи изгубили смисао живота, осећај за оно
што је добро, а што је лоше. Постали су црна мрља на лепој слици, а то је, мој пријатељу, због
тога што је ум завладао, а душа занемарена.
Ум, тело и душа су три света, као и Месец, Сунце и Плутон. Људи су кренули да раде умом,
занемарујући душу. Дозволили су да нам животиње и сва жива бића буду изложене глади и
страху, стварима којима разуман човек никада не би могао замислити.
То препуштање уму је толико велико и слободно да је прешло границу сваког разума.
Пишем ти, мој невидљиви пријатељу, како је свет на ивици трпљења.
Како се плашим да не постанем таква, јер ту црну страну имам у себи и свесна сам је.
Пишем ти, мој невидљиви пријатељу, како се плашим да ћу попустити и изгубити битку коју
водим сама против себе, а онда ћу као и све ове мрље, људи који су изабрали да буду такви, или
нису били јаког карактера, постати попут њих.
Онда, пријатељу мој, нема сврхе живота.
Цитираћу једног астролога, за којег имам велико поштовање: „Ми смо сами себи најосновнији
проблем.”
Пријатељу невидљиви, када прочиташ ово, знај, и даље ходам улицама посматрајући свет и
препуштајући се меланхолији.
Живот је чудо, и треба га поштовати.
Људи су превазишли границе живота, заборавили су на старост времена и прешли у будућност.
Сада, људи праве ружну слику на планети. Постали су црна мрља на лепој слици.

Шта животу даје прави смисао

Већина људи заборавља смисао властитог живота. Не кажем да сви морамо имати
исти циљ, смисао. Свако има своју звезду водиљу, па људи не треба да сањају
живот, већ да живе свој сан.
Свако дубоко у себи зна шта је за њега смисао живота. Мудар човек види смисао
живота и у лету лептира.
Родим се, школујем, запослим се и оснујем породицу, на крају умирем. Делује тако
бизарно и мало. Како у ових пар речи наћи смисао живота? Лепо, у смеху је срећа,
ситницама. Лепе и драге ситнице. Нечији смех је испуњен топлином. Мада, кад
размислим, смисао живота је сам живот. На људима је да раде, мисле, плачу и
смеју се, да живе. Довољно је то што им је пружена та могућност – проживети га
што боље.
Увек се боримо за бољи успех у школи, на факултету. Боримо се да нађемо добар
посао, будемо са вољеном особом, имамо децу, да њима пренесемо све оно што је
најбоље. Трудимо се да квалитетно искористимо сваки секунд живота, све да
запишемо негде у најбољој књизи нашег ума, све догађаје, сва сећања. Кад
остаримо и када ту књигу отворимо и погледамо, треба да видимо колико смо
успели. Проживели живот, најбоље што смо могли. Ако смо имали грехе, њих смо
искијали. Тада ћемо схватити смисао живота и бићемо задовољни.
Ја вам нећу рећи или наметати став о томе шта је мој смисао живота, можда га још
увек тражим. Сами ћете га већ пронаћи.

Само је један кутак свемира који можете променити, а то сте ви сами

Мислиш, размишљаш и упорно се трудиш да разумеш ствари које се дешавају око
тебе, а не примећујеш да је највећи проблем у теби.
Зашто? Зато што сам себи треба да будеш први и једини тачан одговор. Због чега?
Јер кад схватиш сам себе, схваташ и друге. Како? Лако, чисте мисли су извор свих
решења. Због чега је све то важно? Важно је јер ти својим добрим поступцима
постајеш узор и пример другима. Да ли некад погрешим? Наравно, људски је
грешити, али и учити на својим гршкама. Како имам снагу да наставим даље? Имам
вољу да научим, и имам много добрих примера који ми говоре да ја то могу и да не
посустанем. Да ли некад изгубим наду? Не! Нада последња умире. Да ли се некад
разочарам? Да, највише кад схватим да сам се борила за нешто што се само кад
слепо гледаш чини праведним. Како се понашате кад погрешите? Никад понизно,
били сте недовољно информисани, али увек постоји друга шанса. Како пронаћи
проблем? Проблеми се не проналазе, они сами долазе. Шта тад радити? Ефикасно
решити препреку. Ако делује нерешиво? Увек има решење, само га треба пронаћи
колико год то било тешко. А кад се промене правила? Правила се мењају као и сви
ми и све што нас окружује. Како то? Новине у свету нас терају да размислимо и
схватимо нове изворе, разлоге и чињенице. Увек има нешто ново. Шта ако се
крене лошим путем? Не гледај више у слепило, отвори очи, дубоко удахни и крени
да се бориш за бољу будућност.
Какве ово везе има са темом? Има, јер ако схватате сами себе и своје циљеве,
онда видите да ли вам је потребна промена или не. Људи који не схватају да се за
све у животу треба борити никад неће ни схватити у чему и због чега се треба
мењати.
Промена је потребна, али треба прво да се промени много других ствари да бисте
се ви почели мењати и несвесно утицати на мењање других. Кад све ово схватите
и прихватите, тек онда сте се променили.

Посматрам, запажам, бележим...

Уторак је, обичан, кишни, радни дан. После дана проведаног у школи, трчим и
успевам да стигнем на аутобус. Гужва.
Као и увек, не успевам да пронађем слободно место. То могу само они
најсрећнији. „Бацам” поглед на људе који седе. Не примећујем неку посебну радост
због тога што имају једно место, и то само за себе. Већина њих спава, главе су им
ослоњене на прозоре, са чије спољне стране лије киша. Неки од њих имају
слушалице у ушима. Много им завидим, јер је моја батерија празна. У аутобусу
влада тишина. Чује се само бучно брујање мотора и отварање аутобуских врата.
На једној од многобројних станица у аутобус успевају да се прогурају две девојке.
Лепо су обучене и одударају од средине. Њих две разбијају тишину која већ дуго
влада. Држећи се за шипке изнад својих глава, бучно разговарају и смеју се.
Мислим да су пробудиле некога. Средовечна жена са рајфом у коси одваја се од
прозора и преврће очима. Међутим, веселе девојке убрзо напуштају аутобус. Али,
чудно је то да сада и без њих нема тишине. У позадини се чују звуци нечијег
мобилног телефона. Жена са рајфом вади мобилни из торбе и започиње разговор.
Кроз прозор не могу да видим ништа. Замагљен је и успевам да видим само улична
светла која, једно по једно, остају иза мене.
Аутобус стаје. Осврћем се око себе и схватам да треба да изађем. Полако ширим
руке и, гурајући различите особе, тихо говорим: „Само мало.” Пробијајући се,
осећам разне мирисе људи поред мене. Под је мокар, од мокрих и блатњавих
ципела. Ко зна колико их је прошло овуда. Излазим. Врата се, шкрипећи, затварају.
Опет почињем да трчим, јер кишобран нисам понела. Људи се склањају и сви су
ужурбани. Прљаве баре су на све стране. Високи младић који трчи, борећи се са
кишом, гази у једну бару и почиње да псује. Мислим да има и горих ствари од
неналажења слободног места у аутобусу.

“Svjet je pun zamki kada si bez oslonca” Mesa Selimovic

Svojim dolaskom na svet, covek upada u jednu veliku zamku, zamku koja se zove zivot, a koja se ogleda u mnogim nevoljama i preprekama na koje covek tokom svog zivota nailazi.
Vecina ljudi na ovom svetu savladava prepreke na koje nailazi, a to uspeva samostalno ili uz pomoc prijatelja ili nekog drugog u kome pronalazi oslonac. Nazalost, postoje i oni koji ne uspeju da prebrode nevolje vec zauvek ostaju zarobljeni u njenim kandzama. Jedno od najvecih zala danasnjice jeste droga. Mnogo ljudi je sa njom imalo problema, neki su je prevazisli a neki ne.
Mladic od dvadeset dve-tri godine upao je u svet droge zahvaljujuci svojim (ne)prijateljima. Bio je to dobar covek, ali i previse dobar da bi odoleo nagovaranjima svojih drugova. Na kraju je popustio i usao u beli svet sa potpuno progresnom predstavom. Zanemario je posao, roditelje, brata. Svakim danom su mu zivci bili seve slabiji. Me|utim , Bog se smilovao i poslao nju. Ona ce mu pomoci i pruziti mu samopouzdanje i potreban oslonac.
Jednog dana, vracajuci se kuci, mladic je presao ulicu ne gledajuci okolo. U trenutku kada je prelazio, sa desne strane je naisao automobil i udario ga. Automobil je stao a iz njega , sva zajepurena je izasla devojka koja je odmah pozvala pomoc. Naravno, odmah se tu skupilo mnogo znatizeljnih ljudi. Dvojica su joj pomogla da mladica ubaci u auto i odveze u bolnicu. Dok je vozila mladica ka bolnici, pred ocima joj je bio onaj strasni trenutak. Kada su mladica smestili u bolnicu, utvrdili su indentitet i pozvali njegovu porodicu, koja je odmah pristigla.Svi su se molili za njegov zivot. Posle nedelju dana oporavio se. Devojka mu je svakog dana dolazila u posetu i donosila voce i sokove. Polako su se sprijateljili. Kada je izasao iz bolnice, pozvao ju je u svoj stan. Tamo jeoj je ispricao za svoj problem sa drogom, a ona je resila da mu pomogne. Danima se borila da ga ubedi da ode na lecenje. Mnogo puta bi posle razgovora sa njim , nemocna da bilo sta uradi sedela u sobi i tiho plakala. Bol koju je osecala pojacavala je i njena ljubav koju je prema njemu svakim danom osecala sve vise i vise. Na kraju, posle toliko ube|ivanja, on je pristao. Ovo ube|ivanje je trajalo duze nego kada su ga (ne)prijatelji ube|ivali da im se pridruzi.
Prosle su tri godine. Prekjuce sam mladica i devojku video u parku, setaju dete. Bio sam srecan sto je u njemu prevagnula zelja za zivotom. Naravno, za sve to je najzasluznija bila devojka u kojoj je pronasao potreban oslonac za prevazilazenje prepreka. Pitao sam ga gde su mu (ne)prijatelji, a on je odgovorio: “ Nisu imali srece”. Bio je u pravu. Oni nisu nasli oslonac koji im je bio potreban, ali se za razliku od njega nisu ni trudili da ga nadju.
Sta reci posle ovakve price? Nista drugo osim toga da nijedan covek ne bi trebalo da kroz zivot ide sam. U svemu sto radi potrebno je da ima neki oslonac , jer bez tog oslonca, “Svjet je pun zamki” !

Covjek je mlad sve dok se ne boji da zapocinje

U prirodi svakog coveka nalazi se jedno isto-zelja da bude bolji od drugih i da se dokazuje. Covek nikada ne sme misliti da sve zna, vec se uvek mora truditi da ucini nesto vise i za sebe i za druge.
“Kako cu je na fakultet, vec mi je dvadeset devet godina”, rece mladic i zurno krenu ka vratima. “Pa kakve to ima veze”, rece covek, “ pogledaj komsiju Dragana, vec mu je cetrdeset, a jos studira” . “Znam , ali ja vise nisam mlad, a i ...” , rece mladic . “Eh , sine moj, covek je mlad sve dok se ne boji da zapocinje”, rece covek i mirno iza|e iz sobe. Mladic je seo na krevet i poceo da razmislja. Duboko se zaneo i razmisljao o ocevim recima. Shvatio je da je ipak mlad i da moze jos mnogo toga da uradi.
Da, ova prica i ima takav cilj, da nam ukaze na to da nikada nije kasno da se nesto zapocne. Sve dok u nama postoji zelja da nesto uradimo, postojace i mogucnost da se to uradi. Narovno, ne treba zapoceti toliko stvari a da se posle nista ne zavrsi. Preda mnom je jedno veliko iskusenje, da li ici dalje u skolu ili ostati samo na srednjoj. Ipak sam odlucio da idem dalje jer je to najbolje za mene. Mladi ljudi su i sposobni ljudi, oni mogu sve da urade.
“Znam da je bolje ici dalje, ali sta ako budem izgubio voju, ako sve krene naopako”, upita mladic oca. “Sine, dovoljno si odrastao i mozes sam da zakjucujes neke stvari, ako imas motiv da zavrsis zapocetu stvar, ti ces je zavrsiti. Ako pak nemas neku zelju, onda nemoj ni zapocinjati”, odgovori otac i sede. “Odluka je, sine , na tebi. Ali ja ti samo savetujem. Pogledaj mene, kada sam bio tvojih godina tako|e sam razmisljao kao ti i vidi gde sam sada, radim za sest hiljada”, rece otac pomalo zalosno. U njegovim recima se osetila neka drhtavica koja je jasno dolazila do sinovljevih usiju. Otac iza|e iz sobe i zalupi vrata za sobom. Zastao je u hodniku, a kada su suze pocele da klize niz lice, izgubi se u pravcu kupatila. Mladic je dugo sedeo i razmisljao. Odlucio je da ide dalje jer je dobio sjajan motiv, zelju da bude bolji od oca, coveka od koga je naucio da zivi. Izisavsi iz sobe, s blagim osmehom ode do terase. Tamo nai|e na oca. Onako srecan nije ni obracao toliku paznju na oca pa nije ni primetio zasijale oci oca. Obuvsi se, okrete se prema ocu i rece: “Vidimo se posle fakulteta. Zbogom”. Otac je kroz prozor posmatrao sinov odlazak i odjednom se one suze koje su ga podsetile na ranu mladost pretvorise u suze radosnice.
Slusajuci ovu pricu o mladicu shvatio sam da je veoma bitno u zivotu ostvarenje cilja. Dao mi je podstrek i nadu da cu sutra biti i bolji od njega.
Proslo su dve godine. Evo studiram na Ekonomskom fakultetu. Prica o mladicu mi je u tome mnogo pomogla. Lepo mi je ovde. Na fakultetu imamo odlicnog dekana. Jednom prilikom je svojim studentima ispricao pricu o upornosti. Prica je ista kao i sa mladicem. U stvari , mladic iz price nije niko drugi do dekan fakulteta. Jos uvek je onako mlad, kao u prici, jer kao sto rece njegov otac:”Covek je mlad sve dok se ne boji da zapocinje”.

МОСТОВИ КОЈИ ПОВЕЗУЈУ МЛАДЕ

Ходам непознатим путевима бесконачне маште. Раз-
гледам све око себе и, као да погледом тражим
нешто одређено. Осјећам необичну усамљеност,
тако честу појаву код младих људи. Усамљеност која ме
гуши. Покушавам да их задржим, али узалуд; слане сузе
клизе низ моје жалосно лице.
Погледам лијево и угледам вијугаву, смарагдно зеле-
ну ријеку. Изненада зачујем вриску и дозивање. Погле-
дам на другу страну ријечне обале, и угледам неке људе
како ми машу. Не, нису то одрасли људи! Никада нисам
видјела одрасле људе да са толико љубави и енергије
машу непознатој особи. Били су то моји вршњаци. Они
и даље вичу и машу, и говоре неким, мени непознатим
језиком. У том тренутку схватам колико је то небитно. Јер
они, баш као и ја, желе да се дружимо, склапамо пријатељ-
ства. Повезује нас језик без ријечи. Тим невидљивим
језиком, оним безазленим и наивним пуним љубави,
они желе да пређем на њихову страну. Желе да будемо
пријатељи. И ја то желим, свим својим срцем.
Направих корак напријед, али се нагло зауставих.
Ухвати ме паника, јер схватих да не могу пријећи ријеку.
Између великог пријатељства стоји ријека заборава која
носи све пред собом. Једина могућност да је пређем јесте
мост. Мост који повезује младе. Затворих очи и пожељех
да се тај мост створи испред нас. Да упознам своје вр-
шњаке. Отворих очи и угледах га онако величанственог,
изграђеног од повјерења и разумијевања, љубави и
доброте. Дозивао ме нечујним гласом. Са друге стране
— мук. Секунд, два зачу се бат убрзаних корака. Они што
су ме дозивали, трчали су ка мени. Од радости потрчах
им у сусрет. Срели смо се негдје на средини. Дуго смо се
насмијани гледали и причали језиком без ријечи. Није
важно; постали смо пријатељи. А послије?
Нисам сигурна, јер је убрзо свануло и некакав сат
је зазвонио. Мада, онај исти мост, понекад залута у моје
мисли у сну. И даље спаја удаљене обале и младе људе. И
даље је тако стваран. А затим одлази даље; не љутим се.
Знам да ће једном ипак да се врати и споји ме са старим
пријатељима. А можда и са неким новим.

Тринаест звездица

Кажу да кад умиремо видимо неки тунел и свјетло...
Тај тунел вјероватно представља пут до раја. Такође
кажу да кад се гушимо и умиремо видимо све слике
живота који смо проживјели. А шта је са дјецом која
умру? Који живот они виде?
Август ‘92. Недостатак кисеоника због црног плашта
рата који нас је завио. Црни плашт смрти. То су биле
најгоре године наших живота, а најтужнији и задњи
дани њихових живота. Дванаесторо дјеце, дванаест звјез-
дица, дванаест капи бола. На срећу, још једна је остала
— тринаеста.
На срећу или, боље рећи, нажалост?! Четрнаест годи-
на бола, патње и туге. Бола који је несношљив. Али борила
се до посљедњег тренутка и ћутала је. Звуци бола, јецаји
су се чули само онда када је превише бољело. Храброст
и ријечи утјехе оца су у тим тренуцима надвладавали бол.
Покушавала је живјети животом среће, животом који су
друга дјеца живјела и живе. Пропустила је најљепше
дијелове дјетињства.
Живјела је борећи се и то је врло мали број људи
примјећивао. Међу њима смо и ми, али не нашом криви-
цом, већ кривицом државе. Државе... (смијех). Не видим
је, али у реду, ако се тако каже...
Послије тешких четрнаест година, више није могла
да се бори. Њено ситно и изморено тијело је показивало
да је у њеном животу било превише бола. Али покушала
jе живјети своје дјетињство без обзира на све што се
десило. Није се обазирала на државу, јер јој никада нису
ни требали. Требали су јој само пријатељи којих је имала
велики број. Знала је да постојимо и ми, и вјеровала је да
смо ту за њу. Били смо.
Ове године и она је отишла путем свијетлог тунела.
Отишла је на пут без повратка. Придружила се осталим
звијездама и сад заједно са њима даје сјај мрачном
небу.

Ја знам твоја и своја права

Добила сам опет твоје писмо... Кажеш да
си добро, али да си мало тужан, јер ми нисмо
заједно. Шта да ти напишем, шта да ти поша-
љем, када знаш...
Да ти на иста питања поново одговарам,
нема смисла! Пролазиће као и увијек дани,
вртјеће се као луд, тај блиједи непрозирни
круг... бићеш ми и бићу ти све даљи и даљи друг.
Али оно што стварно почиње да брине, то је
како да дођем до истине?! Очигледно твоје очи
не виде оно што писма не могу, изгледа да твоје
срце не зна оно што писмо не признаје!
На овом листу хартије пишем ријечи љубав-
не и шаљем ти сигнале нехајне, притиснуте
печатом душе заљубљене.
Вољела бих да те видим и погледам у очи...
да ти кажем да ће ми у души владати тама све
док ти дрхтајем трена не смислим, кажем, па
можда и слажем своја и твоја права.
Имам право да ти мрсим косу, имаш право
да ми бројиш пјеге на носу. Имам право да
ти плашљиво помилујем руку, имаш право
да оставиш трачак топлоте на моме струку.
Имам право да крадем слатке тајне из твога
џепа, имаш право да пребројиш све власи мог
смеђег репа. Имам право да исплетем њежност
око твога врата, имаш право да звуке љетње
кишице пошаљеш на моја врата. Имам право
да са тобом ћутке размјењујем мисли. Имаш
право да ме волиш, да од силне радости и че-
жње полетиш и у ниском лету да ме њежно
пољубиш...
По који пут ти причам исто? Вољети, схвати,
вољети и бити вољен значи осјећати се чисто!
Погледај око себе, још увијек има љубави на
овом свијету. Нису толико слабе њене нити ако
се пуним срцем весело и храбро плету.
Чекам први дашак вјетра да ти покушам
послати оно што ми срце већ дуго таји. И про-
лазиће дани поново, сад дуго више нећу знати
ни шта је код тебе ново...
Да ли сад због већ снажног вјетра нема твог
писма, нема ни поштара? Узалуд ћу тако чекати,
на истој страни као и ти спавати, ни о чему
осим о теби мислити, понекад плакати... чешће
вољети.

ИЗ ЖИВОТА НАШЕ ШКОЛЕ

Наша школа је обележје једне епохе, која сведочи о људима и
њиховим животима, чија је прошлост записана на страницама са мноштвом
прецртаних редова и измењених речи, рукописа.
Постоје важни догађаји у историји наше школе, који су за нас црвеним
словима исписани. Они се памте и трају, чине нашу прошлост и
садашњост, иако су протутњали, прохујали, остају у нама осмишљени.
У времену у коме живимо у времену буке, савремених аутомобила,
компјутера и облакодера, тражимо свој мир и налазимо га у школи.
Живот наше школе заснива се на очувању природе, традиције,
интелектуалних вредности, спотрског духа, ... Све захваљујући
разним секцијама, које воде наши професори заједно са нама. Често смо
домаћини и гости разних културних манифестација, семинара, утакмица,
... Упознајемо нове људе, склапамо нова пријатељства, али љубав је
неизбежна реч. Љубав је инспирација, мотивација, циљ младих, оно што
уздиже до звезда, а покопа испод океана, оно због чега добијамо
добре или лоше оцене, оно због чега верујемо и што одузима веру,
оно што чини живот наше школе, испреплетена заједно са одморима
између часова, добром музиком, неоправданим изостанцима, добрим
проводом...
Дозволите да млади граде, чувају душу школе, како би остала најлепша
и највећа установа, не по величини и моћи већ по доброти. Овој школи је
увек потребна младост, јер су млади градитељи новог света, јер једино за
њих је срећа када виде дугу на небу, ласту у лету, вољене очи боје летњег
неба, једино они могу учинити бољим живот наше школе.

Љубави, само дела остају

Човек се роди, проживи живот и једнога дана нестане. У неспорној пролазности живота одговор на питање да
ли ће нестати заувек или ће живети кроз своја дела зависи од тога шта је урадио за живота.
Неко проживи живот у егоизму, свађи и чињењу зла другима, неко допусти да живот прође поред њега не
чинећи ни добро ни зло, а неки који схватају смисао живота чине све да учине сретним људе које воле, чинећи то са
мером која приличи човеку, без надметања али и без подилажења.
Живот проживљен у чињењу зла, као и човек сличан животу листа у току реке којег матица и таласи бацају куда
они желе, живот је без смисла и без дела које ће оставити печат. Безличне људе други забораве чим више нису близу
њих и никада их се више не сете. Зле, пакосне и самољубиве, труде се да што пре забораве како им не би кварили
лепоту стварања.
Само људе који ствари у животу раде из љубави, који се буде са осмехом, радују сваком новом дану и свом
учешћу у њему, који више воле да поклањају него да им се поклања, смао такве људе други људи памте. Радост и
топлина тока живота којим ти људи плове, њихове пбале увек спремне да приме насукане бродове туђих судбина,
заувек остају у срцима оних којима су давали. Њихова способност да очисте своју реку живота коју понекад замути
вода притоке на које нису могле утицати, као и њихова способност да приме у своју реку чисте пенушаве и веселе
притоке и од њих потеку још топлији и чистији, учи и васпитава друге око њих дајући им пример тога да је у животу
све могуће и да никада није све добијено нити изгубљено. Даје ли им снагу Бог или они сами налазе у себи, није
важно.
Мало је мишљења о животу после живота у којима се слажу и религиозни људи и атеисти. Једно од њих је, да
када човеков живот прође његово материјално тело споро, али неумитно, престаје да постоји, али да дела, и то добра
дела, заувек остају да живе у сећању.
То сећање је подсетник другима да, ако желе да оставе нешто по чему ће их памтити, а нико не жели да буде
заборављен, то треба да буду дела љубави јер ће и онда сећање на њих бити пуно љубави.

Мелодија мог детињства одјекује у духу детета- не желим да порастем

Азурно плави таласи милују топли песак неке далеке обале, негде кокосов орах зри и голишава деца
раздрагано трче кроз белу пену бесконачности.
Још једна зима, пахуље падају, а мојим телом струје извори живота. Посматрам раздрагану децу,
посматрам пахуље како падају на просторе мога детињства. Стојим на невидљивим степеницама које ме
воде у неизвесност.
Хтео бих да задржим тренутке који опијају као нектар, али моје бродоломно детињство полако одлази.
Тонем у вртлог снова и јаве и упорно покушавам да вратим коцкице мозаика и вратим хармонију у моје
постојање.
Хтео бих да задржим детињство... Али хтео бих да изађем испод стакленог звона које ме штити од
стварности, болова и стрепњи. Љут сам и беспомоћан пред невидљивим часовником који тако брзо откуцава.
Љут сам на невидљивог диригента који удара такт и време цури, и осећам долази олуја.
Плашима се лавиринта у који ћу закорачити, плашим се отопићу се, не знам на коју обалу да кренем.
У телу ми вртешка, а ја бих хтео да уроним у своје снове, у мир, да сачувам поглед радозналог детета.
Осећам да се руше мостови, да умиру сунцокрети, да лебдим у простору растрзан од ишчекивања новог и
покушаја да задржим свој свет.
А у том свету су сва моја дружења, моји вршњаци и одртастања.
Знам да више нећу бити исти али и даље ће бити зиме, пролећа, расцветалог кестена, лепоте, љубави.
Свитаће неке нове зоре у којима ћу наћи своје место, и радоваћу се и веровати у оно што долази.
У дубини душе остаћу увек дете, а мелодија мог детињства струјаће у мојим венама, заувек.

ОДРАСТАЈУЋИ, СВЕ ЧЕШЋЕ РАЗМИШЉАМ О ЉУБАВИ

Па... то баш и није истина, јер откад знам за себе излаз из свега видим у љубави. У почетку,
када сам била мала, био је довољан мамин осмех или загрљај, па да опет све буде у реду. Временом,
симпатисала сам једног дечака, па сам једва чекала да га видим како игра фудбал. Мада, да сте
мене питали, да ли га само симпатишем, одговарала бих грубо, да га ја стварно волим и да никада
нећу волети ни једног другог дечака осим њега, и нисам схватила како ме нико не разуме и зашто
мисле како ћу ја волети још много момака.
Након много, у ствари мало година, свесна сам да временом сазревам и да гледам на све другим
очима, па тако и на љубав. Сада ми није довољно само да гледам неког дечка како игра фудбал,
већ желим, да и он мене примети.
...Још увек су осећања дечија. Када видимо вољену особу, срце нам као лудо закуца, очи засветле,
а дах успори. Живимо за тај тренутак углавном краткотрајне среће, јер временом
у једној особи ишчезну осећања, а друга остаје да пати.
Наравно, патимо стварно и озбиљно, дубоко смо повређени, док се не појави нека друга особа која
ће узбуркати крв. Са 17 година сматрам, да особе од 12 година не могу да се заљубе и да је то само
неко допадање и да копирају, нас старије... А опет, вероватно и ми копирамо зреле људе, који су
прошли и преболели многе љубави, а можда су и они и даље у трагању за оном правом, вечном
љубављу. Да ли она постоји или је то само још једна илузија за људе, која нам помаже
да преживимо данашњи сурови свет? У неким тренуцима се кајем што гледам
романтичне филмове и што више гледам „Титаник“, све више плачем, убећена да права, несебична и
обострана љубав постоји и да ћу је и ја као и свака особа на овом свету, доживети. Мора бити тако, мора
постојати то осећање да би владала равнотежа, јер ако бисмо били непрестано нервозни, љути, огорчени,
не би било света.
Постоји љубав и можемо је осетити, јер она је свуда око нас. Она је главни покретач свега. Због
ње настају песме, приче... кроз које покушавамо да дочарамо наша осећања. Због љубави увиђамо и
волимо, све оне ситнице, које су око нас и саставни део нашег живота, ако је не ценимо довољно. У том
заносу схватамо лепоту зоре, месеца, потока, који жубори као да је заљубљен.
Због свега ниједна песма, бајка, па ни састав о љубави не може да се заврши, јер са љубављу све
почиње.

МОТИВ СМРТИ И СТРАХ ОД СМРТИ У ‘‘ЕНЦИКЛОПЕДИЈИ МРТВИХ’’

Немојте веровати у њега, јер он не постоји! Његова чуда нису чуда, то су само
илузије! Саопштава Симон чудотворац у овом делу. Објашњавају да ОН као такав
не постоји, да су многе душе страдале од стране оних који, слепо верују. Пећина,
вода која капље по стенама, стварајући туп заглушујући звук, тама и хладноћа,
самоћа и крај. Страх који ови елементи стварају језивији је од било чега што
људски ум може да замисли. Смртничка укоченост, тренуци када сте још увек
свесни себе, а опет већ мртви и непостојећи као особа, отац, мајка сестра, брат...
као неко ко је годинама живео и сваког јутра устајао сасвим свестан себе.
Загробни живот, каквим га приказује црква, наишло је на осуду у делу
‘‘Енциклопедија мртвих’’. Објашњено је да за нама остају наша дела, деца, али опет
то нисмо ми. На фотографијама, забележени смо у делићу тренутка, а већ следећег
нисмо ту. Сећају нас се као нешто што је било, волело и живело, али не као,
некога што јесте, тренутно или треба да буде. Симон Чудотворац, верујући у то да
је ‘‘он’’, Бог, само измишљотина, умире у делу да би доказао то што говори. У њему
не може да се наслути страх од смрти, али наравно, он мора постојати. Мотив
смрти се провлачи кроз све приче у делу, поткрепљујући га бедом, тугом,
опраштањем, болом и кајањем, јер се није све учинило. Тек када одемо, неко ће
се сетити и рећи: ‘Ех, само да сам.... док је живео’’ или живела. Најлепше речи, оне
из срца долазе : -Када највише боли и -Када је касно!
Кроз дело се провлачи доза самосвести оних који више нису међу нама, нејасно, а
ипак чврсто и лагано круже око нас. Бар , једном је свако од нас, на врату
осетило онај топли удар ветра. Наравно! Говоримо о оном са чиме природа нема
везе. Налет топлине и језе, када сте сигурни да сте сами у просторији, али
се ипак осврнете око себе, јер просто знате, да је ту још неко. Као ‘‘неуморни
спавачи’’ , бићемо укочени и мирни, када за то дође време. Осврнућемо се око
себе, бити сигурни да долазе по нас и гледаћемо светлост, а онда следећег трена,
око нас само тама и тишина испретлетане у утроби земље, далеко од погледа оних
који тек долазе за нама...
Веровати, значи живети. Док верујемо- живимо, а када престанемо да верујемо,
остаје нам надање. Кажу да нада умире последња...

„ЖУТИ ЛИСТ“ БРАНКА РАДИЧЕВИЋА (КАД МЛИДИЈАХ УМРЕТИ)

Бранко Радичевић потиче из чиновничке породице, коју је пратила
тада, неизлечива болест, туберкулоза, и покосила Бранкову мајку, брата и
сестру. Бранко умире у двадесет и деветој години живота. Сахрањен је у Бечу,
а кости су му пренесене на Фрушку Гору и сахрањене на Стражилову изнад
Сремских Карловаца, 1883. године. Ту је подигнут и скроман споменик са
урезаним епитафом: „Млого хтео, млого започео, час умрли њега је понео“.
Песма „Кад млидијах умрети“ настала је у исто време када и поема „Туга и
опомена“ (1845), али није објављена у првој књизи песама (1847). Тема
песме је мисао о смрти и мотив растанка са животом.
Ова заокупљеност растанком живота није песничка проза, мотив је проистекао из
породичне трагедије. Песма настаје након смрти мајке, сестре и брата Стевана
1845. године. Све то је условило, да песника обузме предосећање смрти. У првој
целини се налазе две песничке слике које се налазе у напоредном
односу. Једно означава природу, оно што је изнад лирског субјекта. То је слика
природе и умирања, лисје жути, губи животне сокове, постаје безживотно и пада
– мртво је. Друга целина слика стање у коме се налази лирски субјекат. Сада је
успостављен паралелизам стања природе и стања песника. У природи је умирање
и нестајање живота, а лирски субјекат је сломљен болешћу. Ритам ових стихова
одражава слабост тела, спори дах болесног човека, лагано нестајање снаге.
Све то појачава предосећање смрти и води закључку: „Дође доба да идем у
гроба“. Тај закључак подстиче песника да се врати у прошлост свога живота и
поново сагледа све оно што је било лепо и вољено. Песник се опрашта од зоре,
света, данка. Светлост и живот су права тема певања Бранка Радичевића. Он не
пева о ноћи, тами мраку као темама. Он је окренут светлости и животу, јер живот
изузетно воли. У његовој поезији има тужних тонова који су проистекли из животне
трагедије, али нема песимизма. У трећој поетској целини он се опрашта од
стваралаштва. Опрашта се од својих песама, које доживљава као своју децу.
Хтео је да „дугу са неба свуче“, да их „дугом шареном обуче“, да их „накити“
најсјајнијим звездама, да их „обасја“ сунчевим лучама. Али, “Све нестаде што вам
дати справља у траљама отац вас оставља!.“

Мотиви пролазности живота у поезији песника

Мотиви типа усамљености, очаја, виђења нова, мотиви смрти и пролазности живота, главна су
подршка песницима при писању поезије. На основу тих мотива, наши песници, Алекса Шантић, Јован
Дучић, Милан Ракић покушали су што више да нам приближе различите теме из песама „Претпразничко
вече” , „Јабланови”, „Искрена песма” и „Долап”. Усамљеност и очај песника у песми
„Претпразничко вече” у мени буди велику жељу за даљим разоткривањем његових осећања. Ту
усамљеност песник описује на јако леп начин, иако нико не би пожелео да се осећа као тај момак. Светла
из кандила, звук старог сата, пуцкетање пећи, само су неки од детаља који на кратко одвлаче мисли али
ипак, то му не представља велики проблем да се опет увуче у себе и размишља о прошлости. Како песник
каже , њему време неосетно тече и тако представља још један вид затворености. Присећа се среће из
прошлости и дружења са осталом децом, мисли на оца и мајку. Присећа се звука алке на вратима који све
у кући подиже на ноге и, како он каже, у њима буди невероватну радост. И све те мисли, драга лица и мили
догађаји, крију се далеко у прошлости и песниково срце чине празним. У тој заблуди често се запита да
ли сања или је, ипак, све то јава.
Ја знам да је то виђење снова јер замишљене птице које му педстављају породицу, кроз песму му
говоре да оне здружују душе свих људи, па чак и оне мртве са живима. Звук сата враћа га у стварност, он
“склапа очи и од среће плаче“.
Исти вид усамљености осећа се и у песми „Јабланови”, али овог пута усамљена и очајна особа
чуди се јаблановима који му изгледају суморно и како он каже,”чудно шуме“. Није ни чудо што се тако осећа
кад говори да се боји сам своје сенке. „Искрена песма” представља негацију
љубави човека према жени. Човек прижељкује да остане сам јер мисли да ће у тој самоћи пронаћи
свој мир. Понижава жену речима „бедна жено” , ,,ја у теби волим себе сама”. Помињући „заспале њиве”
покушава да јој објасни нестанак његових осећања и пролазност живота.
„Долап” је типичан приказ тешког живота једног човека који је био пун снаге и воље. Тешила га
је нада да ће бити боље ал’ ропство које га је задесило довело је до тога да га други жале. Он је био свестан
својих последица али други то нису могли да прихвате јер мука која је њега снашла више је болела њих
него њега. И баш због тога што он то не заслужује прижељкују и теше га речима да ће му за награду
„небо дати мрачну, добру раку и вечити мир.”
У суштини, мотив пролазности живота био је главни ослонац за стварање овако искрених, помало
болних песама које су наши песници на различите начине приказали.

Љубавно писмо

„Ништа се не чини за љубав, ако се за њу не учини све.“
Да, решила сам да учиним све. Требало ми је много времена, али и храбрости да
се одлучим на овакав корак. Борим се са буром осећања сваки пут када угледам
твоје очи, када чујем тај, помало груб, али свакако мени драг глас. Јутром, док
моје снено око буди зрачак сунца, док ми свежина сеоског ваздуха испуњава
собу, обузета сам мислима о теби.
Сећам се сваког оштрог, неодољивог погледа који си ми упутио док сам те
посматрала не желећи да будеш тога свестан. Сва затреперим када осетим твој
мирис, који ме опија. Сигурност и одмереност твога корака дуго ме остављају
непомичном сваки пут када прођеш поред мене. Иако се свим својим бићем трудим
да не поклекнем сваки пут када ми се осмехнеш, не успевам да одолим тим
гестовима.
Али не каже се узалуд да је љубав бол и да све друго није љубав. И сама помисао
на то да не осећаш ништа према мени баца ме у очај. Мом бићу ти диктираш
годишња доба. Када смо заједно, када се смејемо и радујемо, у мени је пролеће,
док ме твоје игнорисање и равнодушност толико погађа, рањава, да у мени завлада
зима, хладноћа ми обузима тело и душу. „А ноћ је увек била зло време мога
живота“, каже Иво Андрић. Све непроспаване и немирне ноћи...Знај да си једини
господар мојих снова, мојих мисли, а ја роб који се покорава свакој твојој
заповести. Роб љубави...
Пишем ти јер не желим да гушим осећања. Не желим да се изгубим тражећи те.
Надам се да, кад осетиш да си вољен, нећеш постати суров. Немој ме сломити и
направити окрутно чудовиште од мене! Не постоји реч, ствар, која би барем
делимично описала јачину љубави коју осећам према теби. Да, рекох љубав!
Храброст ће реализовати моју мисао, желим из свег гласа да ти кажем: „ВОЛИМ
ТЕ“... Упркос свему, В О Л И М Т Е !

ДРВЕЋЕ ЈЕ ВЕЧИТИ ПОКУШАЈ ЗЕМЉЕ ДА РАЗГОВАРА СА НЕБОМ

Сами људи су као дрвеће. Са једне стране дубоко укорењени у земљу, немоћни да
се помере, да учине корак који ће их издвојити од осталих, а са друге стране
су вечне тежње човека да стреми ка висини, тежи ка идеалима, тражи границу,
покушава да додирне небо.
Када се човек нађе пред тајанством природе, почиње да схвата да је и сам мали
делић ње. То сазнање буди немир, слутње и страхове, али уједно и тежње сваког
од нас. За нас све што сија и додирује светлост чини се божанским. Један зрак
светлости мера је и цена свих ствари. Све што је у тами и што макар једном не
засија и не гледа у висине, обележено је проклетством. То само значи да остајемо
празни изнутра, без снова, без идеала, без наде за боље сутра. У нашој природи
је да се стално мучимо, али и да верујемо у снове, да одржавамо контакт са нама
до сада непознатим делом света. Да покушавамо да завиримо у небеска
пространства и додирнемо ту нашу звезду. Проблем је што често завршавамо у
средини, ни на земљи, ни на небу. Превише поносни да се вратимо доле, а превише
немоћни да дођемо до врха. Али и онда завршавамо са високо подигнутом главом,
испруженим рукама и оном изреком: “Можда ипак једног дана“.
Ми, као и дрвеће, стално смо на истом. Ноге нас вежу за тло, а мисли и жеље за
небо. Жеља да изађемо из мрака и самоће оличенa је у сталном покушају да идемо
у висине. То је, у ствари, симбол избављања, настављања трајања,
бесконачности ...
Можда сматрамо да ћемо тиме успети да пређемо границу смрти, да ћемо успети
да победимо живот... Јер, то очекујемо. А ни сами не знамо шта се то налази горе.
Нечега сигурно има, јер то нас нешто, у ствари, привлачи. Да ли је то место где се
остварују сви снови, место надања, или место где нас чека ново разочарање? Не
знамо, али је битно да верујемо. Док имамо веру, сваки сан је могућ. Због тога тај
вечити покушај разговора са небом. Због тога тај вечити покушај остваривања
снова!