Бранко Радичевић потиче из чиновничке породице, коју је пратила
тада, неизлечива болест, туберкулоза, и покосила Бранкову мајку, брата и
сестру. Бранко умире у двадесет и деветој години живота. Сахрањен је у Бечу,
а кости су му пренесене на Фрушку Гору и сахрањене на Стражилову изнад
Сремских Карловаца, 1883. године. Ту је подигнут и скроман споменик са
урезаним епитафом: „Млого хтео, млого започео, час умрли њега је понео“.
Песма „Кад млидијах умрети“ настала је у исто време када и поема „Туга и
опомена“ (1845), али није објављена у првој књизи песама (1847). Тема
песме је мисао о смрти и мотив растанка са животом.
Ова заокупљеност растанком живота није песничка проза, мотив је проистекао из
породичне трагедије. Песма настаје након смрти мајке, сестре и брата Стевана
1845. године. Све то је условило, да песника обузме предосећање смрти. У првој
целини се налазе две песничке слике које се налазе у напоредном
односу. Једно означава природу, оно што је изнад лирског субјекта. То је слика
природе и умирања, лисје жути, губи животне сокове, постаје безживотно и пада
– мртво је. Друга целина слика стање у коме се налази лирски субјекат. Сада је
успостављен паралелизам стања природе и стања песника. У природи је умирање
и нестајање живота, а лирски субјекат је сломљен болешћу. Ритам ових стихова
одражава слабост тела, спори дах болесног човека, лагано нестајање снаге.
Све то појачава предосећање смрти и води закључку: „Дође доба да идем у
гроба“. Тај закључак подстиче песника да се врати у прошлост свога живота и
поново сагледа све оно што је било лепо и вољено. Песник се опрашта од зоре,
света, данка. Светлост и живот су права тема певања Бранка Радичевића. Он не
пева о ноћи, тами мраку као темама. Он је окренут светлости и животу, јер живот
изузетно воли. У његовој поезији има тужних тонова који су проистекли из животне
трагедије, али нема песимизма. У трећој поетској целини он се опрашта од
стваралаштва. Опрашта се од својих песама, које доживљава као своју децу.
Хтео је да „дугу са неба свуче“, да их „дугом шареном обуче“, да их „накити“
најсјајнијим звездама, да их „обасја“ сунчевим лучама. Али, “Све нестаде што вам
дати справља у траљама отац вас оставља!.“
тада, неизлечива болест, туберкулоза, и покосила Бранкову мајку, брата и
сестру. Бранко умире у двадесет и деветој години живота. Сахрањен је у Бечу,
а кости су му пренесене на Фрушку Гору и сахрањене на Стражилову изнад
Сремских Карловаца, 1883. године. Ту је подигнут и скроман споменик са
урезаним епитафом: „Млого хтео, млого започео, час умрли њега је понео“.
Песма „Кад млидијах умрети“ настала је у исто време када и поема „Туга и
опомена“ (1845), али није објављена у првој књизи песама (1847). Тема
песме је мисао о смрти и мотив растанка са животом.
Ова заокупљеност растанком живота није песничка проза, мотив је проистекао из
породичне трагедије. Песма настаје након смрти мајке, сестре и брата Стевана
1845. године. Све то је условило, да песника обузме предосећање смрти. У првој
целини се налазе две песничке слике које се налазе у напоредном
односу. Једно означава природу, оно што је изнад лирског субјекта. То је слика
природе и умирања, лисје жути, губи животне сокове, постаје безживотно и пада
– мртво је. Друга целина слика стање у коме се налази лирски субјекат. Сада је
успостављен паралелизам стања природе и стања песника. У природи је умирање
и нестајање живота, а лирски субјекат је сломљен болешћу. Ритам ових стихова
одражава слабост тела, спори дах болесног човека, лагано нестајање снаге.
Све то појачава предосећање смрти и води закључку: „Дође доба да идем у
гроба“. Тај закључак подстиче песника да се врати у прошлост свога живота и
поново сагледа све оно што је било лепо и вољено. Песник се опрашта од зоре,
света, данка. Светлост и живот су права тема певања Бранка Радичевића. Он не
пева о ноћи, тами мраку као темама. Он је окренут светлости и животу, јер живот
изузетно воли. У његовој поезији има тужних тонова који су проистекли из животне
трагедије, али нема песимизма. У трећој поетској целини он се опрашта од
стваралаштва. Опрашта се од својих песама, које доживљава као своју децу.
Хтео је да „дугу са неба свуче“, да их „дугом шареном обуче“, да их „накити“
најсјајнијим звездама, да их „обасја“ сунчевим лучама. Али, “Све нестаде што вам
дати справља у траљама отац вас оставља!.“
OK.
ОдговориИзбриши