Прича једне старе фотографије

Кућа моје баке пуна је старих успомена, готово сваки кутак је испуњен мноштвом црно-белих фотографија. Волим да одлазим тамо, а бака се често враћа у прошлост и прича о својој младости. Мени су њене приче увек интересантне и са великом пажњом их слушам. Бака ми је те слике дочаравала бојама по њеном помало избледелом сећању. У дневној соби се налазио камин, а на камину једна урамљена фотографија.

Кад год би ушла у собу, привукла би ми пажњу. Ова црно-бела фотографија налазила се на средини камина и просто је зрачила топлином и лепотом. На њој су били моји бака и дека. По бакином изгледу могло би се рећи да је настала шездесетих година прошлог века, носила је једноставну кројену хаљину до колена, која је упркос својој једноставности изгледала веома отмено. По бакином сећању била је бела. На глави је имала велики шешир, морам признати да је била веома лепа у младости. Деда је био такоће једноставно обучен – носио је панталоне и кошуљу. У позадини се јасно могло видети море, а они су стајали на палуби брода. Бака ми је о овој фотографији причала са особитим задовољством, а у очима јој се видела срећа, баш као и на слици. Рекла ми је да је само пре неколико сати пре њеног настанка упознала мог деду и не слутећи да ће до дана данашњег остати заједно. Зато је изгледала тако срећно. Волела је да путује и управо јој је ово крстарење донело ону праву љубав. „Ех, драга моја“, рекла би бака док је посматрала фотографију, „судбина је овде умешала своје прсте“. У углу слике налазио се галеб који као да је допринео и био очевидац почетка једне дивне љубави.


Треба се чешће фотографисати и сваки леп тренутак овековечити јер су то једине успомене када сећање једног дана почне да бледи.