Сами људи су као дрвеће. Са једне стране дубоко укорењени у земљу, немоћни да
се помере, да учине корак који ће их издвојити од осталих, а са друге стране
су вечне тежње човека да стреми ка висини, тежи ка идеалима, тражи границу,
покушава да додирне небо.
Када се човек нађе пред тајанством природе, почиње да схвата да је и сам мали
делић ње. То сазнање буди немир, слутње и страхове, али уједно и тежње сваког
од нас. За нас све што сија и додирује светлост чини се божанским. Један зрак
светлости мера је и цена свих ствари. Све што је у тами и што макар једном не
засија и не гледа у висине, обележено је проклетством. То само значи да остајемо
празни изнутра, без снова, без идеала, без наде за боље сутра. У нашој природи
је да се стално мучимо, али и да верујемо у снове, да одржавамо контакт са нама
до сада непознатим делом света. Да покушавамо да завиримо у небеска
пространства и додирнемо ту нашу звезду. Проблем је што често завршавамо у
средини, ни на земљи, ни на небу. Превише поносни да се вратимо доле, а превише
немоћни да дођемо до врха. Али и онда завршавамо са високо подигнутом главом,
испруженим рукама и оном изреком: “Можда ипак једног дана“.
Ми, као и дрвеће, стално смо на истом. Ноге нас вежу за тло, а мисли и жеље за
небо. Жеља да изађемо из мрака и самоће оличенa је у сталном покушају да идемо
у висине. То је, у ствари, симбол избављања, настављања трајања,
бесконачности ...
Можда сматрамо да ћемо тиме успети да пређемо границу смрти, да ћемо успети
да победимо живот... Јер, то очекујемо. А ни сами не знамо шта се то налази горе.
Нечега сигурно има, јер то нас нешто, у ствари, привлачи. Да ли је то место где се
остварују сви снови, место надања, или место где нас чека ново разочарање? Не
знамо, али је битно да верујемо. Док имамо веру, сваки сан је могућ. Због тога тај
вечити покушај разговора са небом. Због тога тај вечити покушај остваривања
снова!
се помере, да учине корак који ће их издвојити од осталих, а са друге стране
су вечне тежње човека да стреми ка висини, тежи ка идеалима, тражи границу,
покушава да додирне небо.
Када се човек нађе пред тајанством природе, почиње да схвата да је и сам мали
делић ње. То сазнање буди немир, слутње и страхове, али уједно и тежње сваког
од нас. За нас све што сија и додирује светлост чини се божанским. Један зрак
светлости мера је и цена свих ствари. Све што је у тами и што макар једном не
засија и не гледа у висине, обележено је проклетством. То само значи да остајемо
празни изнутра, без снова, без идеала, без наде за боље сутра. У нашој природи
је да се стално мучимо, али и да верујемо у снове, да одржавамо контакт са нама
до сада непознатим делом света. Да покушавамо да завиримо у небеска
пространства и додирнемо ту нашу звезду. Проблем је што често завршавамо у
средини, ни на земљи, ни на небу. Превише поносни да се вратимо доле, а превише
немоћни да дођемо до врха. Али и онда завршавамо са високо подигнутом главом,
испруженим рукама и оном изреком: “Можда ипак једног дана“.
Ми, као и дрвеће, стално смо на истом. Ноге нас вежу за тло, а мисли и жеље за
небо. Жеља да изађемо из мрака и самоће оличенa је у сталном покушају да идемо
у висине. То је, у ствари, симбол избављања, настављања трајања,
бесконачности ...
Можда сматрамо да ћемо тиме успети да пређемо границу смрти, да ћемо успети
да победимо живот... Јер, то очекујемо. А ни сами не знамо шта се то налази горе.
Нечега сигурно има, јер то нас нешто, у ствари, привлачи. Да ли је то место где се
остварују сви снови, место надања, или место где нас чека ново разочарање? Не
знамо, али је битно да верујемо. Док имамо веру, сваки сан је могућ. Због тога тај
вечити покушај разговора са небом. Због тога тај вечити покушај остваривања
снова!
Нема коментара:
Постави коментар