Ходам непознатим путевима бесконачне маште. Раз-
гледам све око себе и, као да погледом тражим
нешто одређено. Осјећам необичну усамљеност,
тако честу појаву код младих људи. Усамљеност која ме
гуши. Покушавам да их задржим, али узалуд; слане сузе
клизе низ моје жалосно лице.
Погледам лијево и угледам вијугаву, смарагдно зеле-
ну ријеку. Изненада зачујем вриску и дозивање. Погле-
дам на другу страну ријечне обале, и угледам неке људе
како ми машу. Не, нису то одрасли људи! Никада нисам
видјела одрасле људе да са толико љубави и енергије
машу непознатој особи. Били су то моји вршњаци. Они
и даље вичу и машу, и говоре неким, мени непознатим
језиком. У том тренутку схватам колико је то небитно. Јер
они, баш као и ја, желе да се дружимо, склапамо пријатељ-
ства. Повезује нас језик без ријечи. Тим невидљивим
језиком, оним безазленим и наивним пуним љубави,
они желе да пређем на њихову страну. Желе да будемо
пријатељи. И ја то желим, свим својим срцем.
Направих корак напријед, али се нагло зауставих.
Ухвати ме паника, јер схватих да не могу пријећи ријеку.
Између великог пријатељства стоји ријека заборава која
носи све пред собом. Једина могућност да је пређем јесте
мост. Мост који повезује младе. Затворих очи и пожељех
да се тај мост створи испред нас. Да упознам своје вр-
шњаке. Отворих очи и угледах га онако величанственог,
изграђеног од повјерења и разумијевања, љубави и
доброте. Дозивао ме нечујним гласом. Са друге стране
— мук. Секунд, два зачу се бат убрзаних корака. Они што
су ме дозивали, трчали су ка мени. Од радости потрчах
им у сусрет. Срели смо се негдје на средини. Дуго смо се
насмијани гледали и причали језиком без ријечи. Није
важно; постали смо пријатељи. А послије?
Нисам сигурна, јер је убрзо свануло и некакав сат
је зазвонио. Мада, онај исти мост, понекад залута у моје
мисли у сну. И даље спаја удаљене обале и младе људе. И
даље је тако стваран. А затим одлази даље; не љутим се.
Знам да ће једном ипак да се врати и споји ме са старим
пријатељима. А можда и са неким новим.
гледам све око себе и, као да погледом тражим
нешто одређено. Осјећам необичну усамљеност,
тако честу појаву код младих људи. Усамљеност која ме
гуши. Покушавам да их задржим, али узалуд; слане сузе
клизе низ моје жалосно лице.
Погледам лијево и угледам вијугаву, смарагдно зеле-
ну ријеку. Изненада зачујем вриску и дозивање. Погле-
дам на другу страну ријечне обале, и угледам неке људе
како ми машу. Не, нису то одрасли људи! Никада нисам
видјела одрасле људе да са толико љубави и енергије
машу непознатој особи. Били су то моји вршњаци. Они
и даље вичу и машу, и говоре неким, мени непознатим
језиком. У том тренутку схватам колико је то небитно. Јер
они, баш као и ја, желе да се дружимо, склапамо пријатељ-
ства. Повезује нас језик без ријечи. Тим невидљивим
језиком, оним безазленим и наивним пуним љубави,
они желе да пређем на њихову страну. Желе да будемо
пријатељи. И ја то желим, свим својим срцем.
Направих корак напријед, али се нагло зауставих.
Ухвати ме паника, јер схватих да не могу пријећи ријеку.
Између великог пријатељства стоји ријека заборава која
носи све пред собом. Једина могућност да је пређем јесте
мост. Мост који повезује младе. Затворих очи и пожељех
да се тај мост створи испред нас. Да упознам своје вр-
шњаке. Отворих очи и угледах га онако величанственог,
изграђеног од повјерења и разумијевања, љубави и
доброте. Дозивао ме нечујним гласом. Са друге стране
— мук. Секунд, два зачу се бат убрзаних корака. Они што
су ме дозивали, трчали су ка мени. Од радости потрчах
им у сусрет. Срели смо се негдје на средини. Дуго смо се
насмијани гледали и причали језиком без ријечи. Није
важно; постали смо пријатељи. А послије?
Нисам сигурна, јер је убрзо свануло и некакав сат
је зазвонио. Мада, онај исти мост, понекад залута у моје
мисли у сну. И даље спаја удаљене обале и младе људе. И
даље је тако стваран. А затим одлази даље; не љутим се.
Знам да ће једном ипак да се врати и споји ме са старим
пријатељима. А можда и са неким новим.
Нема коментара:
Постави коментар