МОТИВ СМРТИ И СТРАХ ОД СМРТИ У ‘‘ЕНЦИКЛОПЕДИЈИ МРТВИХ’’

Немојте веровати у њега, јер он не постоји! Његова чуда нису чуда, то су само
илузије! Саопштава Симон чудотворац у овом делу. Објашњавају да ОН као такав
не постоји, да су многе душе страдале од стране оних који, слепо верују. Пећина,
вода која капље по стенама, стварајући туп заглушујући звук, тама и хладноћа,
самоћа и крај. Страх који ови елементи стварају језивији је од било чега што
људски ум може да замисли. Смртничка укоченост, тренуци када сте још увек
свесни себе, а опет већ мртви и непостојећи као особа, отац, мајка сестра, брат...
као неко ко је годинама живео и сваког јутра устајао сасвим свестан себе.
Загробни живот, каквим га приказује црква, наишло је на осуду у делу
‘‘Енциклопедија мртвих’’. Објашњено је да за нама остају наша дела, деца, али опет
то нисмо ми. На фотографијама, забележени смо у делићу тренутка, а већ следећег
нисмо ту. Сећају нас се као нешто што је било, волело и живело, али не као,
некога што јесте, тренутно или треба да буде. Симон Чудотворац, верујући у то да
је ‘‘он’’, Бог, само измишљотина, умире у делу да би доказао то што говори. У њему
не може да се наслути страх од смрти, али наравно, он мора постојати. Мотив
смрти се провлачи кроз све приче у делу, поткрепљујући га бедом, тугом,
опраштањем, болом и кајањем, јер се није све учинило. Тек када одемо, неко ће
се сетити и рећи: ‘Ех, само да сам.... док је живео’’ или живела. Најлепше речи, оне
из срца долазе : -Када највише боли и -Када је касно!
Кроз дело се провлачи доза самосвести оних који више нису међу нама, нејасно, а
ипак чврсто и лагано круже око нас. Бар , једном је свако од нас, на врату
осетило онај топли удар ветра. Наравно! Говоримо о оном са чиме природа нема
везе. Налет топлине и језе, када сте сигурни да сте сами у просторији, али
се ипак осврнете око себе, јер просто знате, да је ту још неко. Као ‘‘неуморни
спавачи’’ , бићемо укочени и мирни, када за то дође време. Осврнућемо се око
себе, бити сигурни да долазе по нас и гледаћемо светлост, а онда следећег трена,
око нас само тама и тишина испретлетане у утроби земље, далеко од погледа оних
који тек долазе за нама...
Веровати, значи живети. Док верујемо- живимо, а када престанемо да верујемо,
остаје нам надање. Кажу да нада умире последња...