„Ти си сав мој свет!“, „Волим те највише на свету!“, „Где иде овај свет?“, „Свету се не може угодити!“, „Ватикан је најмања држава на свету!“. Често користимо реч свет, али ни сами не знамо шта свет све обухвата. Знамо да је свет нешто велико, али не знамо колико.
Познајем једног чика-Милета. Он је човек о коме се увек причају само најинтересантније приче. Сви за њега кажу да је светски човек и нема ко га не зна јер је цео свет пропутовао. Једном је био у Италији и дође он тако и почне да прича о некој најмањој држави у свету у којој живи само папа. Људи се чуде и не верују: „Е, само папа, не верујем ти“, виче један, док други врти главом, а трећи колута очима. Ипак, чика-Миле им свима затвори уста аргументима и да им простора да сањају о тој
најмањој држави, папској држави. Други пут дође из Енглеске. Све речи помешао, не зна више шта је енглески, а шта српски, чак је , каже, почео и да размишља на енглеском. Одатле нам је донео слаткише и гомиле кесице чаја. Сви смо се чудили откуд баш чај, али кад сат откуца пет поподне, прошета се чика Миле кроз крај и све нас позове на чај. „Зашто баш сада?“, питали смо се, а он нам одговара: „У Енглеској се, драги моји, чај увек служи у пет поподне“. Тог и многих других поподнева тачно у пет уживао сам у чају и дивним чајним колутићима.
Ја сам се стварно дивио чика-Милету. Желео сам да једног дана следим његов пример и постанем светски путник. Његова кућа подсећала је на најлепши музеј. Гомила сувенира, слика, лампи, одећа других народа се ту налазило, а он је са посебном пажњом и уживањем објашњавао одакле је шта. Кад год би пак објавио да негде путује, био бих тужан и с нестрпљењем бих ишчекивао његов повратак као и шта ће ново донети и чему ће нас новом научити. Сада сам мало у заблуди да ли ће се икада вратити. Баш пре неки дан стигла је разгледница са камилом на слици, чика-Миле је у Египту, каже оженио се.
Ко зна можда само он зна колики је свет и можда је сада стигао до његовог краја, а ја сам своју прву росу у трави проживео баш кроз његове узбудљиве приче о путовањима. Надам се да ћу и ја једног дана бити у могућности да кренем његовим стопама.
Познајем једног чика-Милета. Он је човек о коме се увек причају само најинтересантније приче. Сви за њега кажу да је светски човек и нема ко га не зна јер је цео свет пропутовао. Једном је био у Италији и дође он тако и почне да прича о некој најмањој држави у свету у којој живи само папа. Људи се чуде и не верују: „Е, само папа, не верујем ти“, виче један, док други врти главом, а трећи колута очима. Ипак, чика-Миле им свима затвори уста аргументима и да им простора да сањају о тој
најмањој држави, папској држави. Други пут дође из Енглеске. Све речи помешао, не зна више шта је енглески, а шта српски, чак је , каже, почео и да размишља на енглеском. Одатле нам је донео слаткише и гомиле кесице чаја. Сви смо се чудили откуд баш чај, али кад сат откуца пет поподне, прошета се чика Миле кроз крај и све нас позове на чај. „Зашто баш сада?“, питали смо се, а он нам одговара: „У Енглеској се, драги моји, чај увек служи у пет поподне“. Тог и многих других поподнева тачно у пет уживао сам у чају и дивним чајним колутићима.
Ја сам се стварно дивио чика-Милету. Желео сам да једног дана следим његов пример и постанем светски путник. Његова кућа подсећала је на најлепши музеј. Гомила сувенира, слика, лампи, одећа других народа се ту налазило, а он је са посебном пажњом и уживањем објашњавао одакле је шта. Кад год би пак објавио да негде путује, био бих тужан и с нестрпљењем бих ишчекивао његов повратак као и шта ће ново донети и чему ће нас новом научити. Сада сам мало у заблуди да ли ће се икада вратити. Баш пре неки дан стигла је разгледница са камилом на слици, чика-Миле је у Египту, каже оженио се.
Ко зна можда само он зна колики је свет и можда је сада стигао до његовог краја, а ја сам своју прву росу у трави проживео баш кроз његове узбудљиве приче о путовањима. Надам се да ћу и ја једног дана бити у могућности да кренем његовим стопама.
Нема коментара:
Постави коментар