Kad bi progovorila moja klupa

Secate li se kada smo se prvi put sreli, nasih prvih casova, odmora, prvih kontakta, ogovaranja, prigovaranja, poruka i leksikona? Secate li se toga? A, secate li se onda nasih nestasluka, prvih problema koje smo pravili razrednoj, prvih ukora, ocena, raznih anegdota sa casova i van njih, koje su nas zblizile, tek toliko da nas niko ne moze rastaviti? Ja znam nekoga ko se sigurno seca. Moja klupa.
Moja klupa prati moje detinjstvo i odrastanje. Zna za moju prvu lutkicu, prvu skolsku drugaricu, pa i za prvu ljubav i sve nemire koje ona izaziva. Moja prva ljubav, jedna od najlepsih uspomena iz skolskih dana, bio je jedan plavi decak iz druge klupe koji me je stalno zadirkivao. Vukao me je za kosu kad sam sedela ispred njega, bockao me hemijskom olovkom, a kad bi mu to dosadilo pravio bi papirne kuglice i gadjao kroz praznu cev iste te hemijske. Mrzela sam ga iz dna duse, ali kad smo krenuli u sesti razred, on se nekako promenio. Na casu tehnickog uvek bi mi sekao lim ili busio rupe kad je bilo potrebno. "Vi devojcice ste smotane za to", pricao je dok je radio. Secam se kada me je prvi put uhvatio za ruku i pogledao me pravo u oci. Pomislila sam da mozda i on oseca isto sto i ja, ali on je samo zeleo svesku iz matematike. Smejala sam se na svaku njegovu rec, crvenela na svaki pogled uprt u mene i drhtala svaki put kad bi me slucajno okrzao po ruci prolazeci pored mene, a on se pravio da to ne primecuje. Nakog dana provedenog sa njim bila sam kao opijena. Nikoga nisam videla. Secam se samo da sam lezala na podu u sobi i gledala pola sata u plafon, a kroz telo su mi prolazile neke cudne vibracije.
Sutradan mi je vratio svesku. Kada mi je prisao, pitala sam ga da li je naucio, kao sto to obicno cinim, ali on je samo klimnuo glavnom i otisao nazad u svoju klupu, nastavljajuci da cavrlja sa drugom do sebe. Prolazili su dani, a on me je ignorisao. Kad bi ga nesto pitala, samo je klimao glavom ili pricao da ne zna, kad god bi pocela da ga zafrkavam, pravio se da je vrlo zauzet i da nema vremena. Ni sama nisam znala zasto.
Na narednom casu tehnickog nije se ponudio da mi pomogne. Sedela sam na mestu sa netaknutim parcetom lima u ruci, ne zato sto sam, kako on kaze, bila smotana, vec zato sto sam razmisljala u cemu sam pogresila. Verovatno to nikada necu ni saznati, ali duboko u meni ostace sacuvano secanje na plavog decaka iz druge klupe.