Ја знам твоја и своја права

Добила сам опет твоје писмо... Кажеш да
си добро, али да си мало тужан, јер ми нисмо
заједно. Шта да ти напишем, шта да ти поша-
љем, када знаш...
Да ти на иста питања поново одговарам,
нема смисла! Пролазиће као и увијек дани,
вртјеће се као луд, тај блиједи непрозирни
круг... бићеш ми и бићу ти све даљи и даљи друг.
Али оно што стварно почиње да брине, то је
како да дођем до истине?! Очигледно твоје очи
не виде оно што писма не могу, изгледа да твоје
срце не зна оно што писмо не признаје!
На овом листу хартије пишем ријечи љубав-
не и шаљем ти сигнале нехајне, притиснуте
печатом душе заљубљене.
Вољела бих да те видим и погледам у очи...
да ти кажем да ће ми у души владати тама све
док ти дрхтајем трена не смислим, кажем, па
можда и слажем своја и твоја права.
Имам право да ти мрсим косу, имаш право
да ми бројиш пјеге на носу. Имам право да
ти плашљиво помилујем руку, имаш право
да оставиш трачак топлоте на моме струку.
Имам право да крадем слатке тајне из твога
џепа, имаш право да пребројиш све власи мог
смеђег репа. Имам право да исплетем њежност
око твога врата, имаш право да звуке љетње
кишице пошаљеш на моја врата. Имам право
да са тобом ћутке размјењујем мисли. Имаш
право да ме волиш, да од силне радости и че-
жње полетиш и у ниском лету да ме њежно
пољубиш...
По који пут ти причам исто? Вољети, схвати,
вољети и бити вољен значи осјећати се чисто!
Погледај око себе, још увијек има љубави на
овом свијету. Нису толико слабе њене нити ако
се пуним срцем весело и храбро плету.
Чекам први дашак вјетра да ти покушам
послати оно што ми срце већ дуго таји. И про-
лазиће дани поново, сад дуго више нећу знати
ни шта је код тебе ново...
Да ли сад због већ снажног вјетра нема твог
писма, нема ни поштара? Узалуд ћу тако чекати,
на истој страни као и ти спавати, ни о чему
осим о теби мислити, понекад плакати... чешће
вољети.