Две собе

Рођење... Почетак стварања света. У почетку једна празна
соба, јако мала да би се у њу могло ући. Али, како године пролазе,
соба се повећава. У њој се налазе мале ствари, битне и небитне. Све
је испретурано, измешано и збуњујуће. Са годинама све их је
више и више. Осећам да их се морам ослободити, на неки начин
учинити да нестану заборавом, или их негде одложити, потиснути,
да би пуком случајношћу, или жељом, изашле. Дакле, твој простор
је сада већи, многе ствари морају се одложити, тако да се у
соби стварају двоја врата. Иза тих врата, простиру се још две собе.
Једна соба са небитним ствари ма, људима и догађајима, које желимо
да заборавимо, али нисмо успели, па смо их одложили, закључали
врата. Са друге стране собе налазе се друга врата, са нама
важним стварима: мислима, осећањима, догађајима и људима,
који су нама драги. Наша првобитна соба, која се створила рођењем,
остаје празна. Ту су само бели зид, столица и лампа. Седимо ту сами,
препуштени себи и размишљамо: о одлукама и ономе што бисмо
могли радити и супротно. Испред свега налазе се два пута: прошлост
и садашњост. Још не излазимо из собе док не одлучимо јесмо ли
спремни. Хоћемо ли отворити врата са неважним стварима и пустити
их да попадају у нашу собу, измешане и испретуране? Повести
их путем прошлости да нас преоптерећују. Хоћемо ли допустити да
стојимо у месту и прошлост учинимо садашњошћу и будућношћу,
иако знамо да ћемо стајати ту, немоћни, и мислити да је тако најбоље?