Пишем ти

Пишем ти колико се овај свет променио. Да знаш, пријатељу мој невидљиви, у каквој се
брзини народ сам против себе побунио. Кочије су заменили аутомобили, ливаде и природу су заузеле
зле творевине људи, које свој отров шаљу у бесконачни космос.
А они и даље нису свесни шта раде, мислећи да чине добро свету, а у ствари само одмажу.
Старо је заменило модерно, далека будућност је сада тако близу, куца нам на врата.
Људи су почели да гледају сами себе, не марећи за природу, друге и сва жива бића.
А ја и даље ходам кроз град и гледам, гледам као су људи изгубили смисао живота, осећај за оно
што је добро, а што је лоше. Постали су црна мрља на лепој слици, а то је, мој пријатељу, због
тога што је ум завладао, а душа занемарена.
Ум, тело и душа су три света, као и Месец, Сунце и Плутон. Људи су кренули да раде умом,
занемарујући душу. Дозволили су да нам животиње и сва жива бића буду изложене глади и
страху, стварима којима разуман човек никада не би могао замислити.
То препуштање уму је толико велико и слободно да је прешло границу сваког разума.
Пишем ти, мој невидљиви пријатељу, како је свет на ивици трпљења.
Како се плашим да не постанем таква, јер ту црну страну имам у себи и свесна сам је.
Пишем ти, мој невидљиви пријатељу, како се плашим да ћу попустити и изгубити битку коју
водим сама против себе, а онда ћу као и све ове мрље, људи који су изабрали да буду такви, или
нису били јаког карактера, постати попут њих.
Онда, пријатељу мој, нема сврхе живота.
Цитираћу једног астролога, за којег имам велико поштовање: „Ми смо сами себи најосновнији
проблем.”
Пријатељу невидљиви, када прочиташ ово, знај, и даље ходам улицама посматрајући свет и
препуштајући се меланхолији.
Живот је чудо, и треба га поштовати.
Људи су превазишли границе живота, заборавили су на старост времена и прешли у будућност.
Сада, људи праве ружну слику на планети. Постали су црна мрља на лепој слици.