Најтеже је започети, зар не? Онда, речи почињу саме да теку. Попут водопада, ношене неком тајанственом силом или нечијом вољом, падају на празан папир. Покушавам да сачувам оно што ми је остало...сате ишчекивања, радости, жеље и непроспаваних ноћи. Представу која је имала свој почетак, заплет, врхунац и крај...Представу, у којој је попут клупка испреплетена младост, заљубљеност, смех, а која је завршена. Баш као што Шекспир каже: „Нагле среће, нагло и заврше и умру у свом тријумфу ко ватра и барут што се у пољупцу ниште...“
Још као мала обожавала сам да читам бајке. Могла сам да летим и одлазим тамо где нико није био. Била сам са Снежаном када је њен принц пронашао и заједно са Пепељугом доживела њену срећу када је угледала свог принца. О томе сам и ја маштала. Сањала сам да и ја једног дана пронађем свог принца.
Од свих принчева овог света Бог ми је послао једног онаквог као из мојих снова...Принца о коме маштам када сан не долази ни од куд. Очију блиставих када воли, нежне душе у којој су скривене све моје жеље и снови, руку које имају снагу вулкана, усана које за секунд покрену цело тело које, попут цвета на ветру, дрхти при самом додиру. Дечак који је спреман да са мном лови ветрове, трчи испод дуге...и буде све оно што сам ја. Снови се понекад и остваре...али на кратко. Живот ти прво испуни снове, а онда у тренутку кад помислиш да их најчвршће држиш у рукама он ти их одузме. И онда остану само сећања...Сећања која се у бескрајним ноћима претварају у писца.
Оловком покушавам да те вратим у свој свет и пишем оно што никад не бих признала ни себи. У сваком мом погледу видим твоју лепоту, у сваком даху осећам твој мирис, твој се последњи додир још не одваја од мене...То што си сада далеко, пола снаге ми односи, а остатак ми треба да те заборавим. Али узалуд...Што год си ти даље, то је већи простор који моје срце оставља теби. И питам се хоћу ли икада успети да те заборавим? Јер, чини ми се, да је ово нешто без краја, као круг и поново на почетку, чекање и све оно што је остало недовршено, недоречено...Не! Никада нећу заборавити моје недосањане снове. Још увек се надам. Можда томе да ће се моји снови, ипак једног дана остварити јер тек сам на прагу живота...
И често ми се твој лик појављује у сну. Осећам те, могу да причам са тобом и смејем се као да никад нећеш нестати. Увек се изнова појављујеш и у мојим сновима си савршен. А ја желим да такав и останеш.
Принче мој, наша представа је, можда, готова, али ја схватам да што си ти даље, све је већи простор који припада нама. Можда се она једног дана и настави, а до тада ћу и даље живети за тренутке који су били само наши и које ми нико не може одузети.
Још као мала обожавала сам да читам бајке. Могла сам да летим и одлазим тамо где нико није био. Била сам са Снежаном када је њен принц пронашао и заједно са Пепељугом доживела њену срећу када је угледала свог принца. О томе сам и ја маштала. Сањала сам да и ја једног дана пронађем свог принца.
Од свих принчева овог света Бог ми је послао једног онаквог као из мојих снова...Принца о коме маштам када сан не долази ни од куд. Очију блиставих када воли, нежне душе у којој су скривене све моје жеље и снови, руку које имају снагу вулкана, усана које за секунд покрену цело тело које, попут цвета на ветру, дрхти при самом додиру. Дечак који је спреман да са мном лови ветрове, трчи испод дуге...и буде све оно што сам ја. Снови се понекад и остваре...али на кратко. Живот ти прво испуни снове, а онда у тренутку кад помислиш да их најчвршће држиш у рукама он ти их одузме. И онда остану само сећања...Сећања која се у бескрајним ноћима претварају у писца.
Оловком покушавам да те вратим у свој свет и пишем оно што никад не бих признала ни себи. У сваком мом погледу видим твоју лепоту, у сваком даху осећам твој мирис, твој се последњи додир још не одваја од мене...То што си сада далеко, пола снаге ми односи, а остатак ми треба да те заборавим. Али узалуд...Што год си ти даље, то је већи простор који моје срце оставља теби. И питам се хоћу ли икада успети да те заборавим? Јер, чини ми се, да је ово нешто без краја, као круг и поново на почетку, чекање и све оно што је остало недовршено, недоречено...Не! Никада нећу заборавити моје недосањане снове. Још увек се надам. Можда томе да ће се моји снови, ипак једног дана остварити јер тек сам на прагу живота...
И често ми се твој лик појављује у сну. Осећам те, могу да причам са тобом и смејем се као да никад нећеш нестати. Увек се изнова појављујеш и у мојим сновима си савршен. А ја желим да такав и останеш.
Принче мој, наша представа је, можда, готова, али ја схватам да што си ти даље, све је већи простор који припада нама. Можда се она једног дана и настави, а до тада ћу и даље живети за тренутке који су били само наши и које ми нико не може одузети.
Нема коментара:
Постави коментар