Sjećam se… To je bilo prije pet godina ali kao da mi je sad pred oĉima, jasno kao suza.
Tmuran dan, gusta magla se spustila, jedva se diše. Smog mi pritiska grudi. Zadihana
trĉim i osjećam kako mi ivice kofera stvaraju masnice po nogama. U daljini majka mi
dobacuje : `` Poţuri, otići će nam voz.’’. Ţurim, dajem sve od sebe, ali kofer kao krvnik
sapliće mi noge i osjećam kako gubim ravnoteţu i moje lice doţivljava bliski susret sa
trotoarom.
Ne znam koliko sam leţala tu, minut, dva, moţda tri – ko će ga znati. Vidim samo crnu
priliku, kao avet, stvori se tu niodkuda. Pruţa mi ruku, a lijevom me hvata za nadlanicu i
podiţe. Za trenutak osjetih trnce ali sve me proĊe kad joj ugledah lice, bijelo kao snijeg,
njeţno kao pahulja i dva oka, dva mala badema. Na usnama joj zaiskra osmijeh i pokaza
svu toplinu njene osobenosti, toplinu koja se ne iskazuje rijeĉima, već se osjeti srcem.
Pomilovala me lagano, baš kao što Sunce miluje orošenu krošnju trešnje. Uĉini mi se da
se vrijeme razvedri. „Ništa strašno, proći će.“ – rekla je, skidajući mi kamenĉiće sa
obraza, lagano, plašeći se da me ne povrijedi. Nešto je u njoj bilo ĉudno, ne znam kako
to da objasnim, ali tako je. Znate kad jednostavo vam nešto iznutra govori, upućuje
vas, osjećate da je tako, i kad bi vas neko pitao: „Zašto tako mislite?“ – vi biste mu
samo kratko odgovorili: „Ne znam.“ Pogledala sam u nju i ubrzo shvatila da je posmatram
kao osmo svijetsko ĉudo. Malo glupo, znam. PostiĊeno sam mu skrenula pogled i ustala
zahvalivši se. Koraknula sam naprijed i naglo se okrenuvši na petama pitala: „Zašto ste
tuţni? Zar niste premladi da bi Vam se tolika tuga ogledala u oĉima? Istog momenta sam
se pokajala vidjevši joj suze u oĉima koje zatreperiše kao blagi talas usred velikog
okeana. „Ţivot kćeri, ţivot me ranio...“ – rijeĉi su se gubile u jecajima. Utihnule su. Sva
ta crnina, pa naravno, kako mi nije palo na pamet. „Ko sam ja da diram po tuĊim
oţiljcima? Ko sam ja da otvaram tuĊe rane?“ – prekorijevala sam se u sebi. Zagrlila sam
je kao majku i poljubila, i zadnji put joj rekla – hvala. Ĉula sam njeno: „Ostaj mi zbogom
kćeri...“ Suze su mi navrle kao plima i nisam ţeljela da ih zaustavim, pustila sam ih da
teku...
Ĉuo se pisak lokomotive u daljini. Ţurno sam potrĉala. Kad sam se osvrnula, iza mene
nije bilo nikoga. „Ona je stvarna“ – rekoh sebi. Majka se odjednom stvori ispred
mene: „Gdje si ti do sad?“ „Duga priĉa,majko...“
Tmuran dan, gusta magla se spustila, jedva se diše. Smog mi pritiska grudi. Zadihana
trĉim i osjećam kako mi ivice kofera stvaraju masnice po nogama. U daljini majka mi
dobacuje : `` Poţuri, otići će nam voz.’’. Ţurim, dajem sve od sebe, ali kofer kao krvnik
sapliće mi noge i osjećam kako gubim ravnoteţu i moje lice doţivljava bliski susret sa
trotoarom.
Ne znam koliko sam leţala tu, minut, dva, moţda tri – ko će ga znati. Vidim samo crnu
priliku, kao avet, stvori se tu niodkuda. Pruţa mi ruku, a lijevom me hvata za nadlanicu i
podiţe. Za trenutak osjetih trnce ali sve me proĊe kad joj ugledah lice, bijelo kao snijeg,
njeţno kao pahulja i dva oka, dva mala badema. Na usnama joj zaiskra osmijeh i pokaza
svu toplinu njene osobenosti, toplinu koja se ne iskazuje rijeĉima, već se osjeti srcem.
Pomilovala me lagano, baš kao što Sunce miluje orošenu krošnju trešnje. Uĉini mi se da
se vrijeme razvedri. „Ništa strašno, proći će.“ – rekla je, skidajući mi kamenĉiće sa
obraza, lagano, plašeći se da me ne povrijedi. Nešto je u njoj bilo ĉudno, ne znam kako
to da objasnim, ali tako je. Znate kad jednostavo vam nešto iznutra govori, upućuje
vas, osjećate da je tako, i kad bi vas neko pitao: „Zašto tako mislite?“ – vi biste mu
samo kratko odgovorili: „Ne znam.“ Pogledala sam u nju i ubrzo shvatila da je posmatram
kao osmo svijetsko ĉudo. Malo glupo, znam. PostiĊeno sam mu skrenula pogled i ustala
zahvalivši se. Koraknula sam naprijed i naglo se okrenuvši na petama pitala: „Zašto ste
tuţni? Zar niste premladi da bi Vam se tolika tuga ogledala u oĉima? Istog momenta sam
se pokajala vidjevši joj suze u oĉima koje zatreperiše kao blagi talas usred velikog
okeana. „Ţivot kćeri, ţivot me ranio...“ – rijeĉi su se gubile u jecajima. Utihnule su. Sva
ta crnina, pa naravno, kako mi nije palo na pamet. „Ko sam ja da diram po tuĊim
oţiljcima? Ko sam ja da otvaram tuĊe rane?“ – prekorijevala sam se u sebi. Zagrlila sam
je kao majku i poljubila, i zadnji put joj rekla – hvala. Ĉula sam njeno: „Ostaj mi zbogom
kćeri...“ Suze su mi navrle kao plima i nisam ţeljela da ih zaustavim, pustila sam ih da
teku...
Ĉuo se pisak lokomotive u daljini. Ţurno sam potrĉala. Kad sam se osvrnula, iza mene
nije bilo nikoga. „Ona je stvarna“ – rekoh sebi. Majka se odjednom stvori ispred
mene: „Gdje si ti do sad?“ „Duga priĉa,majko...“
Extraa Je ... :) :* ^_^
ОдговориИзбриши