КАКО ЈОЈ ЈЕ ИМЕ

Ново јутро, нови дан, али, као и обично, љетња врелина пржи. Устао сам
нерасоложен и нервозан. На лијеву ногу. Прво... уобичајене... устаљене... јутарње...
егзибиције... Да ми је да се нешто промијени! Али за то – потребне су паре. Нови
проблем!
Исцрпљен корачам. Вучем ноге за собом. Осјећам: стари под воза убрзо ће се
сурвати пода мном, јер сам и самом себи тежак. Тражим слободан купе. узалуд!
Коначно! Старо, излизано, сједиште, пуно устајале прашине. Остављам торбу
и без поздрава заузимам своје мјесто. Некултурно јем знам, алли није ми до
приче. Није ми ни ди чега. Пролазе станице, ваздух у купеу је све лакши. Сами
смо: дама и ја. Изгледа пристојно, мада та хаљина коју носи некако је... Наравно
да не узимам цигарету коју ми нуди, ни марамицу такође. А она – упорна: сјела
до мене и ставља руку на моје кољено! Аууу! Као гром из ведра неба!
Јежим се од људи чији су животни мото паре. Не знам , можда зато што их
никад немам! Али сигурно знам: и сиромаштво, када имаш с ким да га подијелиш,
постане слатко.
Удала се због новца, жељела је лагодан живот; добила је старца, и бригу о туђем
дјетету. Од те приче постајало ми је све теже. Устао сам да средим амбијент око
себе. Прво – избацити кроз прозор стари похабани шешир! Грчевити стисак ми је
зауставио руку: ,,То је моје!“ Морам да се искупим! Мало фолирам и правим се да
ме њена прича занима. Сав сам се претворио у уво! помињала је слугу, нотароша,
љубоморног мужа, а ја сам само климао главом као коњ на врућини. Ех, па да!
И запамтио сам да је помињала коње, само не знам да ли су се ождријебила два
коња, или су угинула.
Ноћ... Чуо сам да се ноћу дешавају чудне ствари. Части ми, ни данас не знам
како крај ње легох. Срце је лупало у ритму њене косе, која се таласала на промаји.
Плашио сам се да вјетар не науди њеном прамену, ни једној њеној власи! Јутро...
нестала је! Од ње ни трага ни гласа!
Не желим да мислим о њој. Нема ни говора о томе да се заљубим. Из торбе
узимам неку танку књижицу. Свеједно коју. Морам да заборавим! Отроваћу се
као Ромео! Зашто да не? Испушићу цијелу кутију цигара! Док вучем посљедњи
дим прве цигарете, већ ми је мука. Прилазим прозору... Мирис кочења. Воз нагло
стаје. Из руке испада књига. Стигао сам да прочитам да је главни лик нека Јуца...
Дивно име, зар не?